Voleti znači „ne smarati”
Ljubav podrazumeva uzajamno uvažavanje i upoznavanje, podsticanje i podršku, nikako emocionalnu ucenu pod izgovorom brige i „žrtvovanja” za druge
politika
A. Mijalković
Nerazumevanje partnera kvari vezu
U ljubavi su najvažniji poštovanje člana porodice ili partnera kao i podrška. Razmena emocija omogućava ljudima da jedni druge, a i sebe same, bolje upoznaju i podstaknu na akciju. Dr Bojana Stamenković-Rudić, psihijatar i psihoterapeut nedavno je imala izlaganje na temu „Da li je moguće voleti bez žrtvovanja?” (u Kolarčevoj zadužbini) što nas je podstaklo da je pitamo kako, zapravo, ljubav utiče na sreću i uspešne partnerske i porodične odnose.
– Žrtvom u porodici i u partnerstvu, sve češće, nazivamo one odnose koji se jako udaljavaju od ljubavi i približavaju uspostavljanju moći bez odgovornosti. Onaj ko preuzme ulogu žrtve, često time pridobije veliku moć, i tako odlučuje o tome šta će se događati u vezi ili porodici – objašnjava naša sagovornica, i ilustruje to primerima.
Recimo, kad neko kaže da je žrtvovao karijeru zbog ljubavi, i to stalno prebacuje partneru, pre će biti da je bio lenj, ili nedovoljno ambiciozan, pa pokušava da partnera uveri da bi i on trebalo da se odrekne onog što najviše vrednuje. „Žrtva” stiče veliku moć a u stvari reč je o nesporazumu, pre svega te osobe sa samom sobom – uverava dr Stamenković-Rudić.
Sledeći primer je ostajanje u lošem braku „zbog dece”. Možda je u toj vezi supruga zlostavljana, možda neko od partnera ima problem zavisnosti, a drugi ne podstiče rešavanje problema. Šta takva žrtva ili, bolje rečeno, pozicija velike moći donosi deci?
– Većina roditelja nije svesna negativnog dejstva moći koju ovakvim postupcima pridobija i uvek će reći da potomcima žele sve najbolje, jer sebe vide kao veoma osećajne, a najčešće tu ne razlikujemo žrtvu od emocionalne ucene. Posesivnost u odnosu na decu nije ljubav! I, da li zaista izražavamo ljubav partneru sa kojim živimo godinama na distanci? – pita se stručnjak.
Najveći dar roditelja deci, koja sazrevaju i odlaze od kuće, bilo bi njihovo poverenje, lepe želje i spremnost da deci oproste neuspehe. Pored toga, nije li veliki dar da od roditelja odlazimo tako što ih ostavljamo zadovoljne, vidimo da će izneti tugu zbog odvajanja jer su emocionalno bogati i mudri? – primećuje doktorka.
„Preuramljivanje“
Po njenom mišljenju, žrtvovanje u ljubavi često se primenjuje kao racionalizacija, odbrana od suočavanja sa ličnom odgovornošću.
– U sistemskoj porodičnoj terapiji pribegavamo takozvanom preuramljivanju: da jednom sadržaju „zamenom rama” dajemo drugo, uglavnom pozitivno značenje. Umesto o žrtvovanju, dakle, govorimo o nesebičnosti, samodisciplini, odricanju radi dobrih ciljeva, prilagođavanju, podršci, zajedništvu, zainteresovanosti...
Na primer, možda nama predstavlja zadovoljstvo da detetu prinosimo čašu vode do njegove osamnaeste godine. Ne žrtvujemo se, naizgled, činimo ovo sa ljubavlju. Ali, ako se ovog zadovoljstva ne odreknemo, zaustavićemo detetov razvoj sposobnosti da se o sebi brine. Naša nesebičnost se ogleda u tome da disciplinujemo svoje kratkoročne zaštitničke porive, radi razvoja, radi budućnosti – navodi dr Stamenković-Rudić iz psihijatrijske ordinacije „Medisan”.
Kao svojevrsni test, ona postavlja pitanje: Kako biste vi postupili u ovom slučaju? Maturant je izašao sa društvom i najavio da će doći iza ponoći. U prvoj varijanti, roditelji ga nestrpljivo dočekuju u dnevnoj sobi, nisu spavali jer su, kažu, brinuli, iako znaju da će sutradan biti iscrpljeni na poslu... U drugoj varijanti roditelji brinu tiho, u tami svoje spavaće sobe. Legnu, budni ili ne, ne pale svetlo ni kad čuju da se dete vratilo i otišlo da spava. Da li su prvi roditelji osećajniji od drugih? Da li se oni više žrtvuju? Da li ovi drugi, koji brigu ne iskazuju dramatično, zanemaruju svoje dete?
– U ovom izmišljenom, ali u stvarnosti čestom primeru, usuđujem se da kažem da, prema mom mišljenju, drugi roditelji imaju više ljubavi za svoje dete! Ne opterećuju ga svojom brigom, dopuštaju mu pravo na sopstveni život, sopstvenu sreću – kaže dr Stamenković-Rudić.
Pravo na sopstvenu sreću
„Postoji veliki broj onih koji sumnjaju u pravo na ličnu sreću, smatraju čak grehom ili sebičnošću kad požele nešto samo za sebe, nešto u čemu je njihova radost nepodeljena, nešto što ne uključuje automatski i najbliže članove porodice”, napisala je Ivana Kuzmanović u „knjizi o otkrivanju Staze Ljubavi”, dodajući da je upoznala i one koji smatraju da nije u redu biti srećan kad su drugi nesrećni, ili one koji se plaše smatrajući da „nijedna sreća neće proći nekažnjeno”…
– Zar nam je svima toliko teško da poverujemo da je naša sopstvena sreća najviše što možemo podariti onima koji nas vole, a najviše što mogu da nam požele oni koji nas vole jeste da budemo srećni? Kako je onda moguće da „žrtvujemo svoju sreću”, pa u sećanju deteta ostavljamo zauvek onaj zgrčeni izraz lica sa ugašenim očima… na posao stižemo umorni od nedostatka radosti, u postelju ležemo uvek za nijansu setniji jer znamo da novi dan neće ništa promeniti? Greh je ne biti srećan, ne ostvariti svoje želje, ne biti svoj, ne razvijati svoje talente u životu koji je samo jedan i koji nam je dat da ga slavimo, da se razvijamo i sazrevamo kako bismo sebe upoznali i zavoleli! – navodi autorka romana bestselera i savetnik za lični razvoj – lajf kouč, koja je svoja iskustva sažela i u nedavno objavljenoj knjizi „Od kada sam se zavolela, volim”.
Voleti sebe, poručuje, znači dopustiti sebi odmor, radost, ljutnju, smeh, glupost i – pravo na grešku. „Ne možemo voleti sebe dok ne dopustimo da budemo takvi kakvi jesmo… Ne možemo voleti drugog dok mu ne dopustimo da bude kakav jeste”, navodi Ivana Kuzmanović.
Žrtvovanje u ljubavi ona smatra jednom od najvećih zabluda.
– Moja majka je bila jedna od onih žena koje stižu sve: da svakog dana skuvaju ukusan ručak, da izgledaju besprekorno, da održavaju kuću, da na poslu budu revnosne i predane, da pregledaju domaće zadatke svoje dece, a veče, nakon što su oprale poslednju turu posuđa, posvete mužu… Zar je, onda, nelogično što je u njoj celog života tinjala želja da ponese titulu idealne supruge i majke? Umesto toga, moja majka je dobila ćerku tinejdžerku koja joj sa izrazom besa i prezira saopštava: „Sve što želim je da ne budem kao ti! Ti nisi srećna! Ti se nikad ne smeješ!” – poverava se autorka u poglavlju koje završava novim pitanjima:
„Ne znam da li je u redu negovati bolesnog roditelja toliko predano da sami izgubimo zdravlje, da naša deca i suprug trpe, da se ceo život okrene naglavačke. Ne znam da li od nas to očekuje roditelj koji nas voli… Ono što znam je da se moramo pitati: Zašto ovo činim? Zbog sebe? Zbog drugih? Zbog ljubavi? Pitajte se, verujte, i budite strpljivi. Odgovor neće izostati”.