- Učlanjen(a)
- 04.10.2009
- Poruka
- 5.207
Vojvođanski dvorci
Stara zdanja koja su pre nekoliko vekova gradili plemići, bogati trgovci i veleposednici u većini slučajeva su zaboravljena. Većina njih je osuđena na propast, i iako uglavnom imaju status spomenika kulture, samo u neke su se uselile sudije, bibliotekari, i mnogi drugi. Ali i takvi oni dobro svedoče o svojim vlasnicima i prohujalim vremenima.
Monotonija vojvođanske ravnice, u kojoj se sa nekoliko kilometara udaljenosti po vrhovima crkava, fabričkih dimnjaka i silosa prepoznaju naseljena mesta, nije smetala imućnim zemljoposednicima, baronima, grofovima, generalima i ostalim finansijski moćnim pojedincima da svoje dvorce – letnjikovce dižu širom Srema, Banata i Bačke. Nastale od kraja 18. do druge decenije 20. veka ove rezidencije nisu bile ni poput zamkova i dvoraca u brdima Austrije ili onima u dolini Loare recimo. Pre svega u pogledu arhitekture i geografskog miljea. Ali su po svemu ostalom dostizale raskoš, luksuz i svakojake ugodnosti svim elitnim gostima iz, u to vreme najveće evropske monarhije. Vlasnici su pretežno grčko-cincarskog i jermensog porekla (vremenom posrbljeni ili pomađareni), svoje posede sticali poklonima carskog bečkog dvora za vojne zasluge, kupovinom, nasledstvom ili mirazom.
Mnogo je zamkova Vojvodine koji i danas stoje i svedoce o prohujalim vremenima. Vecina njih je jednostavno ostavljena zubu vremena i zaboravljena kao što su u Horgošu, u selu Aleksa Šantić, u Bjaši, zatim u Futogu dvorac Mihajla Čarnojevića, potomka slavnog Arsenija III Čarnojevića, u Beočinu, Golubincima, Vlajkovcu, itd. Međutim, među svim dvorcima ističu se veliki posedi porodice Dunđerski, posedi koji se uglavnom i danas održavaju i podsećaju na vreme koje je proteklo.
Porodica Dunđerski bila je jedna od najimućnijih veleposednika na području cele Vojvodine. Njihovi najpoznatiji dvorci letnjikovci nalaze se u Kulpinu, Fantastu, Čelarevu, u blizini Novog Bečeja, u Hajdučici, čak i u Zrenjaninu.
U Kulpinu se nalaze dva lepa dvorca, jedan pored drugog, sa očuvanim i renoviranim pomoćnim zgradama, okruženi prelepim parkom. Porodica Stratimirović ima ustvari najveće zasluge za osnivanje Kulpina, jer su oni za ratne zasluge dobili veliki posed na ovom prostoru 1745. godine od carice Marije Terezije. Međutim, veći deo imanja i dvorce su prodali mađarskoj plemićkoj porodici Maćaša Šemzea 1863. godine. 26 godina kasnije, Lazar Dunđerski, jedan od najsposobnijih veletrgovaca u tadašnjoj južnoj Ugarskoj kupuje oba dvorca za svog starijeg sina, Đorđa. Današnji izgled ova velelepna zdanja dobila su 1912. godine posle restauracije. U kaštelu su danas prostorije mesne zajednice, a u velikom dvorcu Poljoprivredni muzej, jedina muzejska ustanova u zemlji za izučavanje agrarne prošlosti. Međutim, kako je već rečeno, oko ovih zdanja nalazi se predivni parko koji je oko 50 godina služio kao deponija smeća. Uprkos ovom zlodelu, u parku je opstala najveća kolonija bršljana u ovom delu Evrope.
Sledeći veliki posed ove porodice nalazi se na 12-tom km od Bečeja, i jedan veliki jedinstveni arhitektonski dvorac - Fantast. Njega je 1915. god. izgradio mlađi sin Lazara Dunđerskog, Bogdan. On je imao 2600 jutara zemlje i interesantna je priča o nastanku samog Fantasta. Ona ustvari počinje sa tri velike ljubavi Bogdanove: konjima, ženama i kartama. Od oko hiljadu konja u svojoj ergeli, najviše je voleo Inkvizitora koga je samo on jahao i na njemu obilazio svoje imanje. Kada je ovaj konj uginuo, sahranio da je uz ogradu ergele i podigao mu spomenik u obliku potkovice, koji se i danas održava. Međutim, sam Fantast je izgrađen u želji da fascinira svoju ljubavnicu Maru. Celo mesto ukrasio je bazenom i kulom, sa koje je naravno uživao gledajuci crnokosu lepoticu kako šeta imanjem. Pored dvorca Bogdan je sagradio i kapelu Svetog Đorđa, koju je po njegovoj želji oslikao znameniti slikar Uroš Predić, inače porodični prijatelj Dunđerskih. Tako je izgledao Fantast u prošlosti. Sada je dvorac pod restauracijom.
Naredno zdanje koje je bilo poznato kao vlasništvo porodice Dunđerski nalazi se u Čelarevu. Međutim istorija ovog dvorca počinje mnogo pre dolaska ove porodice veleposednika. Sagradio ga je 1798. Leopold Marfi, ugledni pravnik i plemić iz Bačke, kasnije glavni beležnik u Bačkoj. Međutim, 1819. ovo zdanje kupuje veleposednik i industrijalac Josif Polimberger, i devet godina kasnije daje ga ćerki Karolini – Šarloti u miraz kad se udala za plemića Nikolu Bezeredija. Novi vlasnik je uz stari dvorac podigao novi, mnogo veći dvorac – letnjikovac. U klasicističnom maniru zdanje je završeno 1837. god. Prednji deo sadržao je 4 dorska stuba. Unutrašnjost je bila oslikana freskama, a park je Nikola uredio po uzoru na engleske vrtove. Njegovi sin Bela i ćerka Hermina nasleđuju ceo posed, ali ga 1882. Bela prodaje Lazi Dunđerskom. On je na poklon sa celim zdanjem dobio i klavir koji je tek posle mnogo godina počeo da se koristi, svirala je ćerka Lenka. U nju je naravno nesrećno bio zaljubljen tada već ostareli pesnik Laza Kostić koji je zbog svog dugog boravka u dvorcu imao čak i svoju sobu, dok je i Paja Jovanović bio čest gost. Zbog svoje izuzetne vrednosti park je 1967. godine stavljen pod zaštitu države, a dvorac ima status kulturnog dobra od velikog značaja. Danas se tu nalazi depandans Muzeja Vojvodine sa izložbenim prostorom.
U blizini Novog Bečeja je dvorac – letnjikovac grofa Ivana Ivanovića koga je u miraz donela starija ćerka Lazara Dunđerskog, Emilija. Ali i pre toga Ivanovići su bili dobrostojeća porodica. Dvorac je okružen velikim i verovatno nekada lepim parkom, međutim, sada je zapušten. Malo šta je ostalo u prostorijama ovog zdanja, nekoliko komada nameštaja, kuglana u podrumu je odavno zatvorena, jedino je očuvana spomen soba Lenke Dunđerski koja je ovde posećivala svoju sestru. Da su se ovde održavali balovi govore prilazi za kočije sa obe strane glavnog ulaza. Međutim, postoji priča o samom grofu Ivanoviću koji je bio veliki kicoš, pa priča kaže da je jednom na kartama izgubio i posed i ženu. Priča dalje kaže da mu je dobitnik smesta predložio da iz puške gađa jabuku na glavi zlosrećne supruge, pa ako pogodi jabuku, sve dobija nazad. Naravno, grofu ruka nije zadrhtala i povratio je izgubljeno. Kartaški sto se i danas nalazi u dvorcu, a koliko je priča pouzdana, ne zna se.
U Hajdučici, još jednom mestu Vojvodine, nalazi se sledeci dvorac – letnjikovac porodice Dunđerski. Dvorac je sagradio oko 1829. god. vlastelin Ištvan Damaskin de Nemeti, osnivač i vlasnik novog sela Hajdučica. Devedesetih godina prošlog veka, a po nekima i 1901. porodica Dunđerski od Damaskina na licitaciji kupuje 4000 jutara oranice, 100 jutara šume, četiri majura, voćnjak, vinograd i dvorac sa parkom. Lazar Dunđerski dvorac preuređuje u klasicističnom maniru, gradi kupatila i uvodi parno grejanje. Mnogi kažu da je park dvorca najlepši među svim parkovima koji su građeni uz zamkove Vojvodine. Kasnije je Lazar dvorac i celo imanje dao u miraz ćerki Olgi Dunđerski Jovanović. Između dva svetska rata, kada je Olga ostala udovica, brigu za dvorac i imanje preuzima njen zet Vlada Ilić, koji je bio oženjen Sofijom, jednom od Olgine četiri kćeri.
I na kraju ostaje još da spomenem značaj ove porodice i za naš grad, Zrenjanin. Krajem 19-tog veka Veliki Bečkerek je već imao devetnaest industrijskih objekata. Međutim, prvi vesnik Industrijalizma u ovom gradu bila je radionica za proizvodnju piva Sebastijana Krajcajzena, otvorena 1745. Ali prava, industrijska proizvodnja piva počinje 1891. godine kada ju je kupio Lazar Dunđerski, najveći veleposednik i industrijalac u Vojvodini toga vremena. Od radionice je napravio pravu pivaru, koja se i danas nalazi u našem gradu. U našem gradu se takođe nalazi i jedna palata ove poznate porodice.
Stara zdanja koja su pre nekoliko vekova gradili plemići, bogati trgovci i veleposednici u većini slučajeva su zaboravljena. Većina njih je osuđena na propast, i iako uglavnom imaju status spomenika kulture, samo u neke su se uselile sudije, bibliotekari, i mnogi drugi. Ali i takvi oni dobro svedoče o svojim vlasnicima i prohujalim vremenima.
Monotonija vojvođanske ravnice, u kojoj se sa nekoliko kilometara udaljenosti po vrhovima crkava, fabričkih dimnjaka i silosa prepoznaju naseljena mesta, nije smetala imućnim zemljoposednicima, baronima, grofovima, generalima i ostalim finansijski moćnim pojedincima da svoje dvorce – letnjikovce dižu širom Srema, Banata i Bačke. Nastale od kraja 18. do druge decenije 20. veka ove rezidencije nisu bile ni poput zamkova i dvoraca u brdima Austrije ili onima u dolini Loare recimo. Pre svega u pogledu arhitekture i geografskog miljea. Ali su po svemu ostalom dostizale raskoš, luksuz i svakojake ugodnosti svim elitnim gostima iz, u to vreme najveće evropske monarhije. Vlasnici su pretežno grčko-cincarskog i jermensog porekla (vremenom posrbljeni ili pomađareni), svoje posede sticali poklonima carskog bečkog dvora za vojne zasluge, kupovinom, nasledstvom ili mirazom.
Mnogo je zamkova Vojvodine koji i danas stoje i svedoce o prohujalim vremenima. Vecina njih je jednostavno ostavljena zubu vremena i zaboravljena kao što su u Horgošu, u selu Aleksa Šantić, u Bjaši, zatim u Futogu dvorac Mihajla Čarnojevića, potomka slavnog Arsenija III Čarnojevića, u Beočinu, Golubincima, Vlajkovcu, itd. Međutim, među svim dvorcima ističu se veliki posedi porodice Dunđerski, posedi koji se uglavnom i danas održavaju i podsećaju na vreme koje je proteklo.
Porodica Dunđerski bila je jedna od najimućnijih veleposednika na području cele Vojvodine. Njihovi najpoznatiji dvorci letnjikovci nalaze se u Kulpinu, Fantastu, Čelarevu, u blizini Novog Bečeja, u Hajdučici, čak i u Zrenjaninu.
U Kulpinu se nalaze dva lepa dvorca, jedan pored drugog, sa očuvanim i renoviranim pomoćnim zgradama, okruženi prelepim parkom. Porodica Stratimirović ima ustvari najveće zasluge za osnivanje Kulpina, jer su oni za ratne zasluge dobili veliki posed na ovom prostoru 1745. godine od carice Marije Terezije. Međutim, veći deo imanja i dvorce su prodali mađarskoj plemićkoj porodici Maćaša Šemzea 1863. godine. 26 godina kasnije, Lazar Dunđerski, jedan od najsposobnijih veletrgovaca u tadašnjoj južnoj Ugarskoj kupuje oba dvorca za svog starijeg sina, Đorđa. Današnji izgled ova velelepna zdanja dobila su 1912. godine posle restauracije. U kaštelu su danas prostorije mesne zajednice, a u velikom dvorcu Poljoprivredni muzej, jedina muzejska ustanova u zemlji za izučavanje agrarne prošlosti. Međutim, kako je već rečeno, oko ovih zdanja nalazi se predivni parko koji je oko 50 godina služio kao deponija smeća. Uprkos ovom zlodelu, u parku je opstala najveća kolonija bršljana u ovom delu Evrope.
Sledeći veliki posed ove porodice nalazi se na 12-tom km od Bečeja, i jedan veliki jedinstveni arhitektonski dvorac - Fantast. Njega je 1915. god. izgradio mlađi sin Lazara Dunđerskog, Bogdan. On je imao 2600 jutara zemlje i interesantna je priča o nastanku samog Fantasta. Ona ustvari počinje sa tri velike ljubavi Bogdanove: konjima, ženama i kartama. Od oko hiljadu konja u svojoj ergeli, najviše je voleo Inkvizitora koga je samo on jahao i na njemu obilazio svoje imanje. Kada je ovaj konj uginuo, sahranio da je uz ogradu ergele i podigao mu spomenik u obliku potkovice, koji se i danas održava. Međutim, sam Fantast je izgrađen u želji da fascinira svoju ljubavnicu Maru. Celo mesto ukrasio je bazenom i kulom, sa koje je naravno uživao gledajuci crnokosu lepoticu kako šeta imanjem. Pored dvorca Bogdan je sagradio i kapelu Svetog Đorđa, koju je po njegovoj želji oslikao znameniti slikar Uroš Predić, inače porodični prijatelj Dunđerskih. Tako je izgledao Fantast u prošlosti. Sada je dvorac pod restauracijom.
Naredno zdanje koje je bilo poznato kao vlasništvo porodice Dunđerski nalazi se u Čelarevu. Međutim istorija ovog dvorca počinje mnogo pre dolaska ove porodice veleposednika. Sagradio ga je 1798. Leopold Marfi, ugledni pravnik i plemić iz Bačke, kasnije glavni beležnik u Bačkoj. Međutim, 1819. ovo zdanje kupuje veleposednik i industrijalac Josif Polimberger, i devet godina kasnije daje ga ćerki Karolini – Šarloti u miraz kad se udala za plemića Nikolu Bezeredija. Novi vlasnik je uz stari dvorac podigao novi, mnogo veći dvorac – letnjikovac. U klasicističnom maniru zdanje je završeno 1837. god. Prednji deo sadržao je 4 dorska stuba. Unutrašnjost je bila oslikana freskama, a park je Nikola uredio po uzoru na engleske vrtove. Njegovi sin Bela i ćerka Hermina nasleđuju ceo posed, ali ga 1882. Bela prodaje Lazi Dunđerskom. On je na poklon sa celim zdanjem dobio i klavir koji je tek posle mnogo godina počeo da se koristi, svirala je ćerka Lenka. U nju je naravno nesrećno bio zaljubljen tada već ostareli pesnik Laza Kostić koji je zbog svog dugog boravka u dvorcu imao čak i svoju sobu, dok je i Paja Jovanović bio čest gost. Zbog svoje izuzetne vrednosti park je 1967. godine stavljen pod zaštitu države, a dvorac ima status kulturnog dobra od velikog značaja. Danas se tu nalazi depandans Muzeja Vojvodine sa izložbenim prostorom.
U blizini Novog Bečeja je dvorac – letnjikovac grofa Ivana Ivanovića koga je u miraz donela starija ćerka Lazara Dunđerskog, Emilija. Ali i pre toga Ivanovići su bili dobrostojeća porodica. Dvorac je okružen velikim i verovatno nekada lepim parkom, međutim, sada je zapušten. Malo šta je ostalo u prostorijama ovog zdanja, nekoliko komada nameštaja, kuglana u podrumu je odavno zatvorena, jedino je očuvana spomen soba Lenke Dunđerski koja je ovde posećivala svoju sestru. Da su se ovde održavali balovi govore prilazi za kočije sa obe strane glavnog ulaza. Međutim, postoji priča o samom grofu Ivanoviću koji je bio veliki kicoš, pa priča kaže da je jednom na kartama izgubio i posed i ženu. Priča dalje kaže da mu je dobitnik smesta predložio da iz puške gađa jabuku na glavi zlosrećne supruge, pa ako pogodi jabuku, sve dobija nazad. Naravno, grofu ruka nije zadrhtala i povratio je izgubljeno. Kartaški sto se i danas nalazi u dvorcu, a koliko je priča pouzdana, ne zna se.
U Hajdučici, još jednom mestu Vojvodine, nalazi se sledeci dvorac – letnjikovac porodice Dunđerski. Dvorac je sagradio oko 1829. god. vlastelin Ištvan Damaskin de Nemeti, osnivač i vlasnik novog sela Hajdučica. Devedesetih godina prošlog veka, a po nekima i 1901. porodica Dunđerski od Damaskina na licitaciji kupuje 4000 jutara oranice, 100 jutara šume, četiri majura, voćnjak, vinograd i dvorac sa parkom. Lazar Dunđerski dvorac preuređuje u klasicističnom maniru, gradi kupatila i uvodi parno grejanje. Mnogi kažu da je park dvorca najlepši među svim parkovima koji su građeni uz zamkove Vojvodine. Kasnije je Lazar dvorac i celo imanje dao u miraz ćerki Olgi Dunđerski Jovanović. Između dva svetska rata, kada je Olga ostala udovica, brigu za dvorac i imanje preuzima njen zet Vlada Ilić, koji je bio oženjen Sofijom, jednom od Olgine četiri kćeri.
I na kraju ostaje još da spomenem značaj ove porodice i za naš grad, Zrenjanin. Krajem 19-tog veka Veliki Bečkerek je već imao devetnaest industrijskih objekata. Međutim, prvi vesnik Industrijalizma u ovom gradu bila je radionica za proizvodnju piva Sebastijana Krajcajzena, otvorena 1745. Ali prava, industrijska proizvodnja piva počinje 1891. godine kada ju je kupio Lazar Dunđerski, najveći veleposednik i industrijalac u Vojvodini toga vremena. Od radionice je napravio pravu pivaru, koja se i danas nalazi u našem gradu. U našem gradu se takođe nalazi i jedna palata ove poznate porodice.
Poslednja izmena: