Vojislav Ilić

[Andjela 7]

​

Vojislav Ilić (Beograd, 14. april 1862. — Beograd, 21. januar 1894), pesnik, Beograđanin, sin pesnika Jovana Ilića, Vojislav je proživeo kratak i težak život. Bolešljiv još od detinjstva, on je slabo mario za učenje. Školu je napustio posle trećeg razreda gimnazije zbog slabog uspeha. Kasnije je na svoju ruku pohađao predavanja u Velikoj školi, aktivno učestvovao u književnom i političkom životu studentske omladine, ali ispite nije polagao. Njegovom obrazovanju je pomoglo što mu je dom bio stecište književnika i pesnika. Tu je upoznao Đuru Jakšića, te se kasnije i oženio jednom od Jakšićevih kćeri. Učestvovao je kao dobrovoljac u bugarskom ratu 1885. godine, 1887. stupa u službu kao korektor Državne Štamparije, a 1892. namešten je za učitelja u srpskoj školi u Turn Severinu. Iste godine postaje pisar ministarstva unutrašnjih dela, a 1893. vicekonzul u Prištini, po njegovoj želji da ide na Kosovo. Međutim, njegovo slabo zdravlje ga primorava da se vrati u Beograd gde uskoro i umire.

​

U životu u mnogome je delio sudbinu drugih pisaca svog vremena: često je menjao nameštenja u Beogradu i unutrašnjosti, živeo u oskudici, veliki deo vremena provodio u kafani i neurednim, boemskim životom još više pogoršao svoje ionako slabo zdravlje, zbog političkih uverenja bivao proganjan od vlasti, i umro mlad. Iako je pisao kratko vreme, svega petnaestak godina, ostavio je obimno i raznovrsno delo. Za života je objavio tri zbirke pesama (1887, 1889, 1892), kojima treba dodati veliki broj pesama rasutih po časopisima i zaostalih u rukopisu. Nekoliko slabih proznih pokušaja pokazuju da je Vojislav, slično Branku i Zmaju, bio prvenstveno pesnik, da je umeo dobro pisati samo u stihu.
Po Jovanu Deretiću Ilić je u srpskom pesništvu izvršio ono što je desetak godina ranije zahtevao S. Marković: odlučan raskid s romantizmom. Međutim, njegove književne težnje samo se delimično poklapaju s Markovićevim programom i s realističkom poetikom. U nekim pesmama on je bio glasnik naprednih ideja svog doba, oštar kritičar društvenih i političkih izopačenosti. Ali, njegova poezija, gledana u celini, suprotna je duhu tendenciozne, pragmatične književnosti za koju se zalagao programski realizam. Svojim estetizomom i formalizmom Ilić je otvorio put drukčijoj poeziji, poeziji kojoj je podjednako strana orijentacija realista na običnu stvarnost i zahtevi ideologa za uključivanje književnosti u društvene i političke borbe, poeziji u kojoj je najvažniji momenat briga za samu sebe, za svoje vlastito umetničko biće.

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

Anđeo mira

​

Noć duboka vlada, i sve živo spava,​

na starome tornju ponoć otkucava -

​

i u tome času, sa grančicom krina,​

anđeo se spusti sa rajskih visina.

​

Sve pospalo ćuti, niko se ne budi;​

ne vide ga zveri, ne vide ga ljudi.

​

Al' oseća granje, pa se tiho svija,​

oseća ga lahor, pa slatko ćarlija.

​

I anđeo mira, kroz duboku tamu,​

spusti se pred oltar u pustome hramu.

​

Pa prekrstiv ruke na blažene grudi,​

rujnu zoru čeka, da nebom zarudi.

​

(1884)​

 

[zjovan29]

VOJISLAV J. ILIĆ

Pojava Vojislava Ilića u srpskoj knjizevnosti pada u ono doba, koje smo do sada vec nekoliko puta u ovoj knjizi obelezili kao doba preloma, zavrsetka cistog romanticno-nacionalnog pravca i pocetka vremena u kome druge ideje vrse svoj mocni i ako ne uvek svoj dosledni uticaj. S kraja sedamdesetih i u pocetku osamdesetih godina 19. veka stupio je u drustvo srpskih pesnika, skromno i u pocetku manje vidjen, i Vojislav Ilic, koji je u tom drustvu ostao jedva petnaest godina, zamenivsi trnovitu stazu svoga zivota boljim svetom. Ali je za to kratko doba postao ne samo vidjen i cenjen, slavljen i na prvo mesto stavljen — na prvo mesto u istoriji nase poezije umetnicke novijeg perioda. Ako knjizevni poslenici uopste tome teze, Vojislav je metu dostigao, ali je za to morao dati veliku otkupnu cenu: nikakvog drugog dobra zemaljskog nije video ni blagostekao!

Pesme su Vojislava Ilica izlazile u razlicitim knjizevnim — nesto i politickim — listovima srpskim 1879.—1894. godine. U jedno doba, 1887, pesnik je sredio i nastampao zbirku svoga pevanja, ali je izdanje, tehnicki neugledno, odmah unistio. Stoga za pravo, i do danas jedino, izdanje treba smatrati uglednu zbirku koja je 1884. godine izisla u Beogradu pod imenom P e s m e V o j i s l a v a J. I l i c a. Potonji rad pesnikov jos stoji rasut i nepribran.

Osim pesama Vojislav je stampao odlomak od tragedije Radoslav i nekolike baletristicke i knjizevne radove u prozi, a 1891. pokrenuo je kratkovremeni knjizevni list P r e o d n i c u. Ali je pesma proslavila i u literarnu istoriju unela ime njegovo.

Vojislav Ilic imadjase prilike za zivota da cuje i cita mnoge ocene svoga pesnickoga dara i rada. A kao opsti, najcistiji i najtemeljitiji sud njegovih savremenika moze se, s razlogom, smatrati ocena d-ra Lj. Nedica. Po toj oceni "on je od sviju nasih pesnika najvise umetnik-pesnik, umetnik u prvom i najlepsem znacenju ovog lepog imena. Time, umetnoscu svojom, on stoji usamljen medju pesnicima nasim. U tome mu je snaga, a u tome mu je, u isto vreme, i slabost njegova.

...Pevajuci ono sto i drugi pevaju, on na to gleda drugim ocima, ocima umetnika, koji u svemu trazi lepo; on na stvari gleda kao umetnikonako kao sto bi slikar na njih gledao, koji u njima trazi efekte koje bi one mogle imati, kada bi se prenele na platno. Sve sto on oseca i peva, on ne peva da mu da izraza, no da ga predstavi, kao sto bi ga osecao glumac, koji treba da nam sto prikaze. I on nam stvari prikazuje, daje nam sliku njihovu, mesto njih samih. On je slikar-pesnik, njegove su pesme slike, i u tome je smislu on umetnik-pesnik... Ali ove slike u pesmi, to nisu samo prosti opisi, u njima ima vada i necega subjektivnoga, osecanja, koje pesnik u njih unosi. Ovaj subjektivni elemenat, osecanje pesnikovo, obicno je svuda i u svima pesmama isti; njegove su pesme pune tuge, ali tuge koja se prebolela i od koje je ostao samo spomen. Kroza sve pevanje Vojislavljevo veje isti elegicni ton rastuzenog srca koje je mnogo prepatilo i koje sad samo trazi jos pokoja, da moze ziveti u uspomenama proslosti, milim i tuznim... Ovaj elegican ton daje pesmama Vojislavljevim neobicnu neznost, a pesnik ga ume tako vesto varirati da nam, ma kako se cesto ponavlajo, nikada nije dosadno osluskivati zvuke njegove pune sete. Ali Vojislav nije samo setan i elegican; on ume, u pesmama svojim, isto tako vesto, udarati i u druge, vedrije, veselije zice. Cudna je, i psiholoski vrlo interesantna pojava da su, mahom, svi pesnici sto su pevali tugu i setu voleli padati u lak i bezbrizan, cesto i frivolan ton, - kao da su hteli potvrditi onu rec da se krajnosti dodiruju, ili kao da su time mislili odsmejati svoju tugu. Tako je bilo sa Bajronom; tako je bilo s Hajne-om. Tako je i s Vojislavom, koji je ovu crtu, rekao bih, od njih i primio... No i onaj vedri i nestasni, i onaj zajedljivi satiricni ton, redji su u poeziji Vojislavljevoj; ona je, najcesce i po pravilu, setna i elegicna. Ovaj subjektivni elemenat, ma koliko se on isticao u poeziji Vojislavljevoj, zaostao je, medjutim, po vaznosti svojoj, iza one artisticne zice njezine, koja cini njeno artisticno obelezje. Sa ovom artisticnom crtom u tesnoj je vezi i sve ostalo sto cini dalju karakteristiku njegovog pevanja; ona je, upravo, opredeljeno ovim opstim obelezjem i ovo ga sobom odnosi. Otuda dolazi pesmama Vojislavljevim ona mirnoca njihova; otuda im je razmer kojim su, mahom, ispevane; otuda oni mnogobrojni motivi iz mitologije, grcke i slovenske, iz istorije i iz knjizevnosti; otuda ona cistoca i pravilnost forme, i ona otmenost u izrazu; otuda, jednom reci, sve ostalo." (Dr. Lj. Nedic: Iz novije srpske lirike.) Obracajuci, dalje, paznju vaznu osobinu pesama Vojislavljevih — na formu njihovu — ovaj kriticar veli: "Pravilnost i cistoca forme i odabran izraz cine vrlo vidnu crtu poezije Vojislavljeve, kojom je on vrlo pohvalno odvojio od sviju pesnika nasih, koji se, obicno, vrlo malo osvrcu i na jedno i na drugo... Koliko Vojislav polaze na formu, u onome smislu u kojem ona znaci pravilnost razmera i cistocu slika, toliko on, i jos vise polaze i na formu i u jednom drugom, i najznacajnijem smislu, u kojem je ona identicna sa izrazom. Formu u pesmi najvise cine reci; ona je poglavito u vestom slozaju reci." A u tome je Vojislav bio pravi umetnik.

Oblik stihova i poetski razmer koji je Vijislav mahom upotrebljavao olaksali su mnogim mladjima pesnicima ugledanje na nj, tako da je on vec i samim tim stvorio citavu skolu u umetnickoj poeziji nasoj, skolu u kojoj ima i darovitih pesnika i slabih ucenika. —

Vojislav J. Ilic rodio se aprila 1862. godine u Beogradu u pesnickoj porodici, za koju je Lj. Nedic, pocinjuci raspravu o poeziji njegovoj, lepo kazao imitovanjem tona bibliskoga: "I Jovo Ilic bijase pjesnik i pjevase u narodu srpskom; i pjesme njegove omilise Srbima. — I Gospod ga blagoslovi u sjemenu njegovu, i on izrodi sinove Milutina, Dragutina i Vojislava. I svi oni bijahu pjesnici u narodu srpskom. — Ali Gospod izli blagoslov svoj najvise na Vojislava, i on bi medju bracom sto pjevahu."

Vojislav se skolovao u Beogradu. Skolovanje je prekinuo u visim razredima gimnazijskim. U jedno doba pokusao da kao vanredni slusalac uci pravne nauke u Velikoj Skoli. Da bi taj nedostatak nadoknadio, on je mnogo citao i radio na svom literarnom obrazovanju. Citajuci vredno i mnogo rusku literaturu, oridjinalnu i prevodnu, on je podlegao uticaju svoje lektire, tak oda je neke prve radove i pisao "po ruskoj pesmi". Docnije se otrgao i stvarao je vlastita dela, u kojima je imao uspeha.

U drzavnoj je sluzbi imao, od 1887. razlicite, nize, polozaje, a preminuo je 21. januara 1894. godine u Beogradu kao srpski vice-konzul u Pristini.

Po smrti njegovoj sklopljen je u Beogradu Odbor za podizanje spomenika ovom srpskom pesniku. Taj Odbor izdao je 1895. veliku V o j i s l a v lj e v u S p o m e n i c u u kojoj su sastavi od pedeset i dva srpska knjizevnika. Misao, pak, o podizanju, vidnoga spomenika prihvatile su devojke Srpkinje u Beogradu i 1904. beogradski je Kalimegdan okicen i tim spomenikom.

Porodica je njegova dobila, po odluci Narodne Skupstine, pristojnu pomoc, a buduci zivot njegov medju Srbima proglasio je Lj. P. Nenadovic ovim stihovima:

Za pesnikom suze ne ronite,
on je pev'o i vi mu pevajte;
od pesama venac mu stvorite,
u pesmi se vi njega sećajte.
*
Nije umro, niti će umreti
čije pesme žive među nama;
ni smrt sama ne može uzeti
lepi život besmrtnim pesmama.

Znameniti Srbi XIX veka
izvor:riznicasrpska


VOJISLAV J. ILIĆ

Vojislav Ilić je rođen u Beogradu 1860. godine u književničkoj porodici. Njegov otac Jovan Ilić bio je poznati pesnik i političar opozicionar. Kuća Jovana Ilića bila je najpoznatija i najuglednija kuća u Beogradu druge polovine 19. veka, sastajalište i debatni klub o književnim i političkim pitanjima. Okupljala je pisce različitih umetničkih i političkih opredeljenja, ali i veliki broj javnih i političkih radnika. Tu su se sretali Zmaj, Jakšić, Kostić, Kaćanski, Glišić, Lazarević, Veselinović, Matavulj, Sremac, Nušić, Ranković, Domanović, Mitrović, Matoš, Skerlić i mnogi drugi. "Na pragu te kuće — pisao je Branislav Nušić — susretala se stara romantična književnost koja je već izumirala, i nova, realistična, koja se umesto nje javljala; kroz tu kuću, jednom rečju, prodefilovala je cela naša književnost sedamdesetih i osamdesetih godina." U ovoj kući je Branislav Nušić prvi put, u rukopisu, čitao svoju prvu napisanu komediju Narodni poslanik.

Svoja politička shvatanja Ilić je formirao u očevoj kući: bio je vrlo aktivan u javnom životu i političkim manifestacijama. Držao je žestoke govore na omladinskim političkim skupovima. Objavljivao političke tekstove u opozicionim listovima, svojim satiričnim pesmama ismevao je stanje u društvu, tiraniju vlasti i apsolutizam dinastije. Bunt njegovih pesama bio je snažniji nego tada poznatih pesnika satiričara Đure Jakšića i Jovana Jovanovića Zmaja, ali nisu dostigle značajniji umetnički nivo. Zbog svojih političkih aktivnosti stalno je bio na udaru vlasti: proganjan, optuživan, izvođen na sud, morao je da beži iz zemlje.

Pošto je još od detinjstva bio slabog zdravlja, Vojislav Ilić nije uspeo da završi gimnaziju. Vanredno je pohađao predavanja na Velikoj školi koliko da stekne obrazovanje koje nije moglo da bude verifikovano zbog nezavršene gimnazije. Nedostatak školskog obrazovanja Ilić je nadoknadio čitanjem i učenjem u bogatoj očevoj biblioteci i praćenjem razgovora za vreme sedeljki u domu Ilića. Čitao je rimske, ruske, nemačke, engleske i američke pesnike. Bavio se prevođenjem poezije. Rano je počeo da piše i sa šesnaest godina objavljuje baladu Lepid. U dvadeset i prvoj godini, 1881.godine, u časopisu OtadžbinaRibar. Sarađuje u brojnim listovima i častopisima postavši najplodniji pesnik svoga vremena. Za života je objavio tri knjige pesama — 1887, 1889, 1892. Umro je od tuberkuloze 1894. godine u Beogradu.

Pesničko delo Vojislava Ilića ne može se podvesti ni pod jednu školu. Njegovo petnaestogodišnje pevanje predstavlja neku vrstu sinteze stvaralačke poetike 19. veka. Prema primenjenom pesničkom postupku Ilićevo pesništvo se
deli na:

— objavljuje svoje najobimnije pesničko delo, spev klasicističko pesništvo inspirisano grčkom i slovenskom mitologijom, ali i mitologijom mnogih drugih evropskih i istočnih naroda (Bahus i Kupidion, Danaja);
— romantičarsko pesništvo sa motivima iz prošlosti i istočnjačkim motivima; tu je izražena žalost što život brzo prolazi, dominantan je elegični ton, izbija melanholično osećanje (Ljeljo, Pećina na Rudniku);

— realističko pesništvo koje se prilično neuspešno ostvarilo u satirično-socijalnim pesmama, ali je zato visoke umetničke domete dostiglo u deskreptivnim pesmama (Sivo, sumorno nebo, Grm);

— parnasovsko pesništvo ostvareno je uglavnom na antičkim motivima i obeležilo je Ilića kao pesnika evropske kulture (Tibulo, Himna vekova);

— simbolističko pesništvo u stvari je naslućivanje simbolizma; ostvareno je u samo jednoj, 1892.godini; otkrilo je pesničko vizionarstvo Vojislava Ilića; sigurno je, da nije umro tako mlad, da bi bio pesnik u duhu i rangu pesnika evropske moderne (Kleon i njegov učenik, Zapušteni istočnik).

Pesništvo Vojislava Ilića je raznovrsno i sa žanrovskog aspekta: ogledao se u satiričnoj i rodoljubivoj poeziji, ljubavnoj poeziji i romansama, elegijama i opisnim pesmama.

Satirična poezija (Maskenbal na Rudniku, U lov, Već se kupe, Građanske vrline, Orgije, Prijatelju, Jedan monolog mladog Slepčevića, Realists) pokazuje Ilićev aktivan odnos prema društvenoj stvarnosti, njegov slobodarski i kritički odnos prema režimu Obrenovića. Ove pesme nemaju veću umetničku vrednost, nisu dostigle nivo Zmajeve i Jakšićeve satire, ali ostaju kao svedočanstva jednog vremena i pesnikove beskompromisne borbe za društvenu pravdu.

Rodoljubiva poezija (Na Vardaru, Rodoljub, Na grobu vojvode Dojčila u Solunu) po umetničkoj vrednosti stoji ispod satirične poezije ovoga pesnika.

Ljubavna lirika niti je brojna niti je mnogo rečita. Najveće vrednosti dostiže ona koja se pretapa u elegiju (Ispovest, Gospođici N.).

Romanse su posledica pesnikovog bekstva iz stvarnosti, utočište za zaborav na nevolje političke i intimne prirode (Ljubavna trka, Ljubavna priča o donu Nunecu i dona Klari).

Elegije su osenčene melanholijom i rezignacijom kao posledicom nezadovoljstva društvenom stvarnošću i porodičnih nesreća (Elegija, Sumorni dan, Poslanica prijatelju, Elegija na razvalinama kule Severove, Ispovest).

Opisne pesme ispunjene su jesenjim i zimskim pejzažima (Veče, Zimsko jutro, Zimska idila, Jesen, U poznu jesen, Sivo, sumorno nebo). U elegijama i opisnim pesmama Vojislav Ilić je ostvario najviše umetničke domete.

Pesničko stvaranje i stvaralaštvo uopšte česta je tema Ilićevog pevanja: Mojoj muzi, Pesnik, Dva pesnika, Pesniku, Realista, Jedan monolog mladog Slepčevića. U dvema poslednjim pesmama izražen je Ilićev odnos prema romantizmu i realizmu. U pesmi Jedan monolog mladog Slepčevića zauzima kritički stav prema nekim osobinama i postupcima romantizma: protiv bombastičnih fraza i lažne patetike, a za više života u poeziji. U pesmi Realista on je protiv primitivizma realističke proze ("ledena suva proza"), a za više poezije u životu. Stvaralačka problematika prisutna je u pesmama sa skulpturalnom tematikom: Nioba, Tibulo, Mramorni ubica, Prva naredba.

Staniša Veličković
Interpretacije
izvor:riznicasrpska


PESNIŠTVO U DOBA REALIZMA



Jedini pravi pesnik epohe realizma bio je Vojislav Ilić (1862—1894). On je u srpskom pesništvu izvršio ono što je desetak godina ranije zahtevao Svetozar: odlučan raskid s epigonskim romantizmom. U nekim pesmama bi je glasnik naprednih težnji svog vremena, oštar kritičar političkih i društvenih izopačenosti. Pa ipak, njegova poezija, u celini gledana, suprotna je duhu tendenciozne, angažovane literature za kakvu se Marković zalagao. Iako ga s realistima povezuju neka značajna zajednička obeležja, kao što su sklonost ka deskripciji i objektivnosti, Ilić je svojim estetizmom i formalizmom otvorio put poeziji kojoj su suprotni kako briga realista za običnu stvarnost tako i zahtevi ideologa za njeno uključivanje u društvene i političke borbe vremena, poeziji u kojoj je najvažnija briga za samu sebe, za svoje vlastito umetničko biće.

Po rođenju Beograđanin, sin pesnika Jovana Ilića, čiji je dom bio stecište književnog Beograda, okružen braćom, koji su takođe bili aktivni u literaturi (Milutin, Dragutin, Žarko), Vojislav je kao retko koji srpski književnik svog veka odrastao u atmosferi koja je bila izrazito književna. Ta okolnost imala je mnogo većeg značaja za njegovo pesničko formiranje od njegova školovanja, koje je, zbog bolešljivosti od koje je patio još od detinjstva, bilo neredovno i nepotpuno. Umnogome je delio sudbinu drugih savremenih pisaca: često je menjao nameštenja u Beogradu i unutrašnjosti, živeo oskudno, zbog svojih uverenja bivao proganjan od vlasti i umro mlad. Uz oca pesnika bio je od rana upućen na čitanje poezije. Na njega su najviše uticali ruski romantičari Žukovski, Puškin, Ljermontov, naročito Puškin. Preko ruskih i srpskih prevoda upoznao se s pesništvom drugih naroda, posebno s antičkom poezijom i mitologijom, koja je imala velikog odjeka u njegovom delu. Obnovitelj pesničkog interesovanja prema antici, Vojislav nije znao nijedan od dva klasična jezika, niti bilo koji strani jezik, izuzev ruskog. Iako je pevao kratko vreme, svega petnaestak godina, ostavio je obimno i raznovrsno delo. Za života je objavio tri zbirke pesama (1887, 1889, 1892), kojim treba dodati velik broj pesama rasutih po časopisima i zaostalih u rukopisu. Nekoliko slabih proznih pokušaja pokazuju da je bio prvenstveno pesnik, da je umeo dobro pisati samo u stihu. U njegovu delu mogu se izdvojiti sledeći tematsko-stilski krugovi: deskriptivne pesme, pesme na motive prošlog i dalekog, elegične i ispovedne pesme i pesme kolektivne inspiracije.

Deskriptivne pesme čine najpoznatiji i najpopularniji deo Ilićevog pesništva. Na njih se obično misli kad se o Vojislavu govori kao o realističkom pesniku. U nekoliko svojih pesama on je dao izvanredne slike seoskih pejzaža, života na selu, raznih godišnjih doba i delova dana (Zimsko jutro, Zimska idila, Veče, Jesen, U poznu jesen, Sivo, sumorno nebo). U njima je najizrazitija ona crta koja ga najviše odvaja od romantičara i približava realistima: objektivnost. Pesnik kao da se povlači iz pesme, njegovo ja se gubi, pesnički govor prelazi u treće lice, u njemu se oseća epska mirnoća i usporenost. Emocije nisu direktno iskazane, one zrače iz slika ili, tačnije, pejzaži su izgrađeni po modelu određenih emocionalnih stanja i raspoloženja. Pesnikova duševna nastrojenost otkriva se u izboru motiva, u preovladavanju poznojesenskih i zimskih pejzaža. Nju još više odaju karakteristični ilićevski epiteti: siv, sumoran, tavan, uveo, skrhan, mračan i sl.

Nasuprot poeziji realističnih pejzaža stoje one Ilićeve pesme u kojima su obrađene teme iz prošlosti raznih naroda. Više nego i jedan drugi naš pesnik imao je osećanja za čari onog što je udaljeno u vremenu i prostoru, za razvaline koje govore o minulim vremenima, za drevne legende dalekih ili iščezlih naroda. "Sa starih ruina, kad ponoć caruje svudi / diže se prošlosti duh", kaže on u pesmi Duh prošlosti, a u pesmi Himna vekova daje viziju prošlih vremena kao nekog tajanstvenog sprovoda koji se kreće "u nemom svečanom hodu" dok "beskrajni okean šumi sumornu i hladnu pesmu / himnu vekova tavnih". Kod njega nalazimo motive i legende sa svih strana sveta, iz svih vremena: indijske, arapske, persijske, kavkaske, germanske, španske, portugalske, italijanske, slovenske, srpske. Posebnu skupinu čine pesme s temama iz klasične starine, iz grčke i rimske istorije i mitologije (Nioba, Katonova smrt, Tibulo, Ovidije, Korintska hetera i dr.), pesme koje, uprkos mnoštvu materijalnih pogrešaka i nepreciznosti, pokazuju istinsko osećanje za lepotu i veličinu antičkog sveta. One su donele čitavu malu obnovu klasicizma u srpskoj književnosti, s njima se u našoj poeziji ponovo odomaćuju klasična imena, teme i simboli te klasicistički estetski ideali.

Ilićevi pejzaži kao i njegove pesme o drevnim vremenima podjednako su prožete tihom setom, melanholijom. Po osnovnom osećanju sveta Ilić je prevashodno elegičar. To osećanje, prisutno kako u deskriptivnim tako i u istorijskim pesmama, dobilo je najneposredniji izraz u njegovoj intimnoj lirici, u elegijama (pet pesama nosi naslov Elegija uz njih je Elegija na razvalama kule Severove, najbolja njegova pesma tog žanra), u ispovednim pesmama i pesničkim poslanicama (Ispovesti, Poslanica prijatelju, Gospođici N i dr.). U njima pesnik smireno i nenametljivo iznosi svoja gorka iskustva, melanholična raspoloženja, slutnje smrti. Pesnikovo ja ovde ponovo izbija u prvi plan, postaje glavni nosilac pesničke poruke.

Pesnik fine sete, nostalgičnih raspoloženja, melanholičnih pejzaža i napuštenih drevnih razvalina, Ilić nije bio neosetljiv za nevolje i težnje naroda niti zatvoren za ideale vremena u kojem je živeo. U nizu pesama on je nastavljač borbene, slobodarske tradicije srpske poezije, posebno Zmajeve i Jakšićeve. Dok je u rodoljubivoj poeziji ostao uglavnom u tradicionalnim tematskim okvirima i zabludama (Na Vardaru, Rodoljubu, Kosovskim sokolovima, Muratovo tulbe i dr.), dotle je u najboljim satiričnim pesmama (Maskenbal na Rudniku, Rudnikova ispovest, U lov, Građanska vrlina i dr.), nadahnut "mržnjom na tirane", dao snažan umetnički izraz slobodoljubivim, demokratskim težnjama svoje generacije i njenom otporu obrenovićevskom apsolutizmu i stao naporedo s predstavnicima satire u drugim žanrovima epohe realizma.

Odlučno raskinuvši s romantičarskom poezijom, s njenim verbalizmom i retorikom, s njenom preteranom emocionalnošću, s nebrigom koju su romantičari ispoljavali prema formi, Ilić je više od svega radio na usavršavanju forme, na bogaćenju pesničkog izraza, na obnovi srpskog stiha. On je artist u poeziji, "umetnik-pesnik", kako ga je nazvao Lj. Nedić. Najveću pažnju poklanjao je građenju stiha, nastojeći da izbegne sve nemarnosti i aljkavosti karakteristične za stih romantičara. Njegovi dugi šesnaesterci, najosobenija vrsta njegova stiha, teku mirno i sporo kao neka široka reka i tim svojim ritmom podudaraju se s uzdržanim, objektivnim karakterom njegove poezije. Iako nije bio naročito obrazovan pesnik, on je svojim pevanjem otvorio puteve srpskoj poeziji prema Evropi. Kad je mladi Dučić otišao u Ženevu i Pariz, došao je do otkrića koje ga je iznenadilo — da Ilićeva poezija nije bila neki balkanski anahronizam, da je ona najbliža poeziji koja je donedavno bila moderna po svim značajnijim evropskim centrima, poeziji francuskih parnasovaca, "za koje možda nije nikad ni znao". Kao takva ona označava početak nove epohe u istoriji srpskog pesništva. Slično Mušickom u 20-tim i 30-tim godinama ili Branku u 50-tim i 60-tim Vojislav je u 80-tim i 90-tim godinama bio glavni pesnički učitelj, tvorac nove pesničke škole. Vojislavljev način pevanja, vojislavizam, kako se ponekad naziva, bio je pesnički manir, škola, koja ne samo što je dala velik broj epigona već su kroz nju prošli najistaknutiji pesnici s kraja 19. i početka 20. veka: Milorad Mitrović, Mileta Jakšić, Aleksa Šantić, Jovan Dučić i dr.

Ilićevim uticajem naročito su obeležena dva pesnika koji stoje na prelazu između Vojislava i pesništva srpske moderne, Milorad Mitrović (1867—1907) i Mileta Jakšić (1869—1935).—


Jovan Deretić: "Kratka istorija srpske književnosti"
izvor:riznicasrpska

 

[erinija]

Jesen

Ko gorda carica i bajna, sa snopom zlatnoga klasja,
Na polju jesen stoji. Sa njene dražesne glave
Lisnatih vreža splet čarobno spušta se dole,
Do same mirisne trave.

Puhorom posut grozd u jednoj podigla ruci,
I slatko smeši se na nj. Pitome i blage ćudi,
Priprema ona das spokojne večeri i dane,
I žetvu bogatu nudi.

Kako je mamljivo sve! Na starom ognjištu mirno
Puckara crvenkast plam. Kad magla pokrije ravni
I vlagom ispuni zrak, tu prošlost vaskrsne drevn,
I gatke vremena davni'.

I pozno u tavnu noć razgovor spokojno bruji,
Dok dremež ne svlada sve. I strašno šaptanje tada
Kroz mirni prosusti dom al' i to gubi se brzo,
I san lagano pada...

 

[Baumaester]

Pozdrav.
Voja je dobar , sećam se još iz osnovne kako su njegovi stihovi ostavili na mene dubok utisak a ,,Grm,, i danas odzvanja u ušima posle toliko vremena.Meni drag i blizak način izražavanja,umeo je da rečima načini duborez u nama.