Vojislav Bubiša Simić

[crvendac_011]

Vojislav Bubiša Simić



Vojislav Simić, poznatiji kao Bubiša, rođen je 18. marta 1924. u Beogradu. Publika ga zna kao dirigenta džez orkestra RTV Beograd sa kojim je proveo preko tri decenije. On je izuztno obrazovan, svestrani muzičar koji se osim u džezu dokazao i u ostalim muzičkim žanrovima kao što su simfonijska, horska I dečija muzika.

Maturirao je u Drugoj Muškoj Gimnaziji i diplomirao dirigovanje na Muzičkoj Akademiji (FMU) 1954. godine kod profesora Predraga Miloševića. Iako se tokom studija nije opredeljivao za poziv džez muzičara, Vojislav Simić je posle rata 1946. godine osnovao amaterski džez orkestar “Dinamo” i tako postao utemeljivač prvog big benda u Srbiji.

Od 1953. do 1985. godine je bio dirigent Džez orkestra RTV Beograd sa kojim je proputovao skoro celu Evropu i postigao velike uspehe od kojih je najznačajniji prva nagrada na džez festivalu u Žuan le Penu (Francuska) 1960 godine. Tokom svog dugotrajnog rada sa orkestrom negovao je ležerni, “bejzijevski” stil. Iako je džez njegova prava ljubav, Bubiša je uvek voleo duhovnu muziku, kao i tradicionalnu narodnu muziku Balkana, i prvi je kompozitor u Srbiji koji je uradio džez obrade tradicionalne narodne muzike još 60-tih godina, pre nego što je ovaj žanr, nazvan Etno džez, ušao u modu. Veliki je zaljubljenik u pozorište i dugi niz godina bio je gost dirigent u Pozorištu na Terazijama, aranžirajući i dirigujući mjuzikle, kao Kabare, Moj dečko i Mala Florami. Dirigovao je i horovima i simfonijskim orkestrima, pisao stručne članke o muzici, kao i muzičke kritike i putopisne reportaže. Njegova ljubav prema deci, kao i prema pesmama Čika Jove Zmaja dovela je do prelepih dečjih pesmama, saradnji sa horom “Kolibri” i nezaboravnoj TV Seriji “Neven”.

Bio je predsednik Udruženja kompozitora Srbije, kao i predsenik Udruženja džez muzičara. Nosilac je Ordena Beočug grada Beograda, kao i nagrade za životno delo Radio Televizije Srbije.

Izvor: Muzička centrala

​

 

[crvendac_011]

Portret bez rama: Vojislav Bubiša Simić

Džez u ritmu istorije

Portret bez rama: Vojislav Bubiša Simić



Ilustracija Dragan Stojanović

Kad čuješ Bubiša... prvo pomisliš na džez. Tako je sa nekim nadimcima, kao što je ovaj koji je iz ranog detinjstva poneo poznati dirigent, kompozitor i aranžer Vojislav Simić. Skoro čitava istorija džeza u Srbiji kao da se isplela oko tog imena (i nadimka), ovih dana pominjanog i među laureatima Nagrade grada Beograda za 2011. godinu. Vojislavu Bubiši Simiću to priznanje dodeljeno je za muzičko-scensko stvaralaštvo, ili sasvim precizno – za koncert „Sentimentalno putovanje sa Big bendom RTS-a”.
Isti atribut mogao bi stajati i uz njegov (auto)portret. Sam muzičar ostavlja nam ga u svojim knjigama („Susreti i sećanja”, „Veselo putovanje” i „Sentimentalno putovanje”) obojenim muzikom i – u lakom „ritmu” istorije, koja, ponekad, nije davala mira ovoj muzici. Moglo bi se reći kako su ovdašnji džez i maestro Simić gotovo vršnjaci, iz dvadesetih godina 20. veka. Kada je u Srbiji nicala ta, za mnoge pomalo „blesava” muzika, raslo je i ovo radoznalo beogradsko dete sa klavirom u kući i sa sve više zvuka džeza u glavi. Njegova prva iskustva te vrste, međutim, nisu se desila tu, u prestonici, već na tada otmenim letovanjima u Vrnjačkoj Banji, gde se svirala i ova „muzika za igru”. Sa odrastanjem, desio mu se i prvi takav orkestar, u đačkom krugu u Drugoj muškoj gimnaziji. Džeza je bilo i za vreme okupacije. I američkog, samo maskiranog pod nemačkim i srpskim naslovima. Kad je veliki rat prošao, počeo je mali rat za džez sa novim vlastima. U tim prvim poratnim godinama džez repertoar mestimično je „filovan” i ruskom muzikom. Za žilavije cenzore džezeri su još neko vreme morali ostati strogo kontrolisani muzičari. Bilo je tada i onih grubih i glupih pojedinačnih incidenata na „svirkama” koji danas više liče na gorke komedije. Bubiši Simiću porodica je preporučivala da se mane tog „neozbiljnog” zanimanja, pa se sin advokata prvo upisao na studije prava. Čak i oni iz sveta takozvane ozbiljne muzike često nisu krili prezir prema tim njihovim džezarijama.
Vreme je, međutim, radilo za Simića i njegov hrabri džezerski svet. Kako se menjao kompas u međunarodnoj politici zemlje i ona se udaljavala od „gvozdene zavese”, i naši duvači, i drugi džezeri, počeli su da dišu punim plućima. U domaću džez istoriju ušlo je i čuveno lukavo Bubišino pitanje upućeno Titu: „Da li je tačno da ne volite džez?” I dobio je važan,odričan odgovor! Te 1959. bio je ovo uspeh džez-diplomatije, da se i definitivno sa dnevnog reda skine svaka priča o njihovoj dekadentnoj zapadnoj muzici. Nešto daleko važnije dogodilo se iduće godine, na Azurnoj obali: na veliki festival doputovao je vozom, u vagonu treće klase, i Džez orkestar Radio Beograda.Iako autsajderi,proglašeni su za najbolji big bend. Na njihovom čelu bio je, naravno, ovaj dobri duh džeza u Beogradu, koji je na tom mestu proveo više od tri decenije. Samo to dovoljno je za sentimentalnost: on je živa džez legenda.

Muharem Šehović
Objavljeno: 22.04.2012
Izvor: Politika