LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Vladimir M. Jovanović
Vladimir M. Jovanović, pesnik, rođen je 27. marta 1859. u Šapcu, od oca Jovana, abadžije, i majke Božice. Otac je izvršio samoubistvo kad je malom Vladi bilo samo tri godine. Požrtvovana majka Božica ipak je uspela sa sazida skromnu kućicu u šabačkom Rabadžiluku.
Osnovnu školu i nižu gimnaziju završio je u Šapcu, 1873. Dalje školovanje nastavio je u Beogradu, gde ga je prihvatio ujak Vladimir I. Jovanović, poznati političar, književnik i javni radnik. U to vreme, ujak Vladimir je bio politički lider i ministar u srpskoj Vladi.
U oskudici, mlađani Vlada je počeo da podučava ujakovu decu, a zatim i druge đake. Zahvaljujući ujakovom uticaju i vezama, još u VII razredu gimnazije, 1876. je postavljen za praktikanta u Ministarstvu finansija. Maturirao je naredne godine.
Na beogradsku Veliku školu upisao se 1878. i posvetio se studijama istorije i filozofije. Od 1880-1892. radi u Ministarstvu prosvete, a potom u Državnoj štampariji, gde je istovremeno i pomoćnik urednika Srpskih novina. Studije je uspešno priveo kraju 1882.
U oktobru 1883. postavljen je za predavača Niže gimnazije u Valjevu, gde druguje sa pesnikom Ljubom Nenadovićem. Dvogodišnji boravak u Valjevu predstavljao je najsrećniji period u njegovom kratkom životu.
Na sopstveni zahtev, zbog kuće u šabačkom Rabadžiluku, prešao je iz Valjeva u Šabac, 1885. Tu radi kao predavač u Šabačkoj gimnaziji i odmah se uključuje u kulturni i društveni života grada. Istovremeno, to je period pesnikovog najplodnijeg stvaranja. Pored ostalog, bio je inicijator pokretanja Šabačkog glasnika, čiji je prvi broj izašao 1. januara 1883.
U Šabačkoj gimnaziji Vlada je radio 10 godina (1885-1895) Profesorski ispit položio je u Beogradu, 1890.
Posle položenog profesorskog ispita, sve manje radi, a sve više se povlači u krug najbližih prijatelja i mir i samoću svoje bašte prepune cveća, ili u sobu krcatu knjigama. Bolest nasleđena od oca uzimala je sve više maha.
U nadi da će promena životne sredine biti od pomoći, 1. oktobra 1895. premešten je u Beograd, u Prvu beogradsku gimnaziju. No, na predavanja više nije išao. Oni koji su ga prepoznavali na ulici, videli su da u sopstvenom neredu luta bez cilja, a Jovan Skerlić je zapisao: "Duh se njegov zavio u večiti mrak".
Penzionisan je 11. avgusta 1898. Vratio se u šabački Rabadžiluk, da tu skonča poslednje tužne dane.
Umro je 1. avgusta 1899. u Šapcu, u četrdesetoj godini. Sahranjen je na Donjošorskom groblju, uz dostojan ispraćaj svojih sugrađana.
Dobitnik je Ordena Svetog Save V reda.
Spada u red plodnijih pesnika. Objavio je više zbirki poezije, drugih dela i prepeva: Iz udovskog života, 1890 (14 pesama), Crtice iz samačkog života, 1890 (44 pesme), Iz detinjstva, zbirka dečijih pesama, 1890, (74 pesme), spev Ašikov grob (1890), stihovana pripovetka Realista (1894), Amazonke, 1891, (27 pesama), Pogašene zvezde, 1895, (47 pesama), Iz bračnog života, 1895, (97 pesama). Objavio je i tri zbirke prepeva stranih pesnika: Lepe tuđinke (1889), Cigančice (1890), i S francuskog Parnasa (1893).
( Tvorac Grada )
Vladimir M. Jovanović, pesnik, rođen je 27. marta 1859. u Šapcu, od oca Jovana, abadžije, i majke Božice. Otac je izvršio samoubistvo kad je malom Vladi bilo samo tri godine. Požrtvovana majka Božica ipak je uspela sa sazida skromnu kućicu u šabačkom Rabadžiluku.
Osnovnu školu i nižu gimnaziju završio je u Šapcu, 1873. Dalje školovanje nastavio je u Beogradu, gde ga je prihvatio ujak Vladimir I. Jovanović, poznati političar, književnik i javni radnik. U to vreme, ujak Vladimir je bio politički lider i ministar u srpskoj Vladi.
U oskudici, mlađani Vlada je počeo da podučava ujakovu decu, a zatim i druge đake. Zahvaljujući ujakovom uticaju i vezama, još u VII razredu gimnazije, 1876. je postavljen za praktikanta u Ministarstvu finansija. Maturirao je naredne godine.
Na beogradsku Veliku školu upisao se 1878. i posvetio se studijama istorije i filozofije. Od 1880-1892. radi u Ministarstvu prosvete, a potom u Državnoj štampariji, gde je istovremeno i pomoćnik urednika Srpskih novina. Studije je uspešno priveo kraju 1882.
U oktobru 1883. postavljen je za predavača Niže gimnazije u Valjevu, gde druguje sa pesnikom Ljubom Nenadovićem. Dvogodišnji boravak u Valjevu predstavljao je najsrećniji period u njegovom kratkom životu.
Na sopstveni zahtev, zbog kuće u šabačkom Rabadžiluku, prešao je iz Valjeva u Šabac, 1885. Tu radi kao predavač u Šabačkoj gimnaziji i odmah se uključuje u kulturni i društveni života grada. Istovremeno, to je period pesnikovog najplodnijeg stvaranja. Pored ostalog, bio je inicijator pokretanja Šabačkog glasnika, čiji je prvi broj izašao 1. januara 1883.
U Šabačkoj gimnaziji Vlada je radio 10 godina (1885-1895) Profesorski ispit položio je u Beogradu, 1890.
Posle položenog profesorskog ispita, sve manje radi, a sve više se povlači u krug najbližih prijatelja i mir i samoću svoje bašte prepune cveća, ili u sobu krcatu knjigama. Bolest nasleđena od oca uzimala je sve više maha.
U nadi da će promena životne sredine biti od pomoći, 1. oktobra 1895. premešten je u Beograd, u Prvu beogradsku gimnaziju. No, na predavanja više nije išao. Oni koji su ga prepoznavali na ulici, videli su da u sopstvenom neredu luta bez cilja, a Jovan Skerlić je zapisao: "Duh se njegov zavio u večiti mrak".
Penzionisan je 11. avgusta 1898. Vratio se u šabački Rabadžiluk, da tu skonča poslednje tužne dane.
Umro je 1. avgusta 1899. u Šapcu, u četrdesetoj godini. Sahranjen je na Donjošorskom groblju, uz dostojan ispraćaj svojih sugrađana.
Dobitnik je Ordena Svetog Save V reda.
Spada u red plodnijih pesnika. Objavio je više zbirki poezije, drugih dela i prepeva: Iz udovskog života, 1890 (14 pesama), Crtice iz samačkog života, 1890 (44 pesme), Iz detinjstva, zbirka dečijih pesama, 1890, (74 pesme), spev Ašikov grob (1890), stihovana pripovetka Realista (1894), Amazonke, 1891, (27 pesama), Pogašene zvezde, 1895, (47 pesama), Iz bračnog života, 1895, (97 pesama). Objavio je i tri zbirke prepeva stranih pesnika: Lepe tuđinke (1889), Cigančice (1890), i S francuskog Parnasa (1893).
( Tvorac Grada )