Nastavni planovi i programi u srpskim školama i dalje su preobimni i veoma ozbiljni. Zbog malog broja časova, nastavnici kroz njih samo „protrče“. Kada bi se prepolovili programi, moglo bi se duplirati znanje učenika – tvrdi za „Blic nedelje“ Ivan Ivić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.
On kaže da se danas učenik ne podstiče na razmišljanje. Tačno se zna kada će nastavnik da predaje, kad će da pita, šta će da pita. Lekcije se uče napamet, zatim naučeno izdeklamuju na času, dobije ocena i takvo znanje traje jedan dan. Stoga ne čudi što su poslednji rezultati PISA testiranja pokazali da je 51 odsto petnaestogodišnjaka funkcionalno nepismeno. Loše su naši učenici prošli i na TIMSS i nacionalnim testiranjima.
– Ovaj podatak da nam je 51 odsto petnaestogodišnjaka funkcionalno nepismeno, trebalo bi na sva zvona da zvoni u skupštini. Posebno je poražavajuće što se taj podatak odnosi na one koji su završili osnovnu školu, ali stečena znanja ne znaju da primene u životu. Danas nema delatnosti u kojoj se ne traži ta vrsta intelektualne veštine. Ako se tome doda ogroman broj onih koji nemaju završenu osnovnu školu, dolazimo do još poraznijeg rezultata da je 65 odsto ljudi u Srbiji funkcionalno nepismeno, što je katastrofa za razvoj naše zemlje – priča prof. Ivić.
Osim preobimnih programa i forsiranja takozvanog reproduktivnog znanja, veliki problem danas u obrazovnom sistemu predstavlja loš nastavni kadar. Hemičar i nastavnik hemije, po mišljenju prof. Ivića, nije isto. Psihologija i pedagogija na fakultetima potpuno su zanemareni, tako da s učenicima rade oni koji skoro ništa ne znaju o školi i nastavi.
Posebna priča u sistemu obrazovanja su neprilagođeni udžbenici, koji po svom sadržaju podržavaju bubatorski rad. Preduge rečenice, prepune stranih pojmova ne mogu da održe pažnju učenika.
– Udžbenici su urađeni tako da se iza svakog pojedinačnog teksta nalaze pitanja i zadaci za učenike. Većina tih pitanja i zadataka je prava besmislica. Kada bi učenik stvarno radio ono što se traži od njega, izračunali smo da bi godinu dana trebalo da radi samo jedan predmet. To znači da onaj ko je postavljao zadatke nije ozbiljno mislio. To se dešava zbog loše prakse da autor napiše tekst za udžbenik, a pitanja za odgovore učenika radi neko tehničko lice. Pa su i zahtevi nerealni – kaže naš sagovornik.
Iz svega pomenutog jasno se vidi da reforma obrazovanja u Srbiji ne postoji, već se samo postojeći sistem održava. To je i nemoguće kada 96 odsto budžeta Ministarstva prosvete odlazi na plate zaposlenih, tako da nema finansijskog prostora za ozbiljne promene. Prof. Ivić kaže da obrazovanje, kao i kultura i nauka, nije prioritet državne politike i pored deklarativnih izjava. To potvrđuje činjenica da se za ovu oblast izdvaja samo 3,8 odsto bruto nacionalnog dohotka. S tim sredstvima nemoguće je ući u bilo kakve reforme. Postojeći sistem se samo održava i neguje se jedna potpuno šizofrena situacija da škola u Srbiji ide jednim putem, a život drugim, tako da bukvalno nemaju nikakvih dodirnih tačaka.
Zapostavljena sela
U selima živi oko 44 odsto stanovništva Srbije. Istraživanja su pokazala da čak 33,6 odsto seoskog stanovništva nema završenu osnovnu školu, a 28,7 odsto ima samo osnovno obrazovanje. To znači da 65 odsto njih nema nikakvo profesionalno obrazovanje.
– Obrazovanje u tim sredinama je veoma loše, ali se u Ministarstvu prosvete ovim problemom niko ne bavi – kaže prof. Ivan Ivić.
Ako se sve to ima u vidu, onda ne čudi što su nam danas sela nerazvijena, što su male mogućnosti za razvoj poljoprivrede i drugih privrednih delatnosti.
Malo novca za obrazovanje
U Srbiji se za obrazovanje izdvaja 3,8 odsto bruto društvenog proizvoda, što je u poređenju sa zemljama OECD- a znatno niže (one izdvajaju oko 6 odsto). Poređenja radi, francuski obrazovni sistem je po broju učenika osam do devet puta veći od srpskog sistema, ali su finansijska sredstva koja se izdvajaju godišnje za obrazovanje 200 puta veća.
Ambiciozan početak reforme
Prof. Ivan Ivić kaže da se u reformu obrazovanja ambiciozno krenulo posle promena 2000. godine. Sa sistemskim promenama se krenulo na svim frontovima kada su izdvajanja za obrazovanje bila 2,4 odsto bruto nacionalnog dohotka.
– I ova reforma je bila jako ambiciozna i nerealistična. Sa ovako malim finansijskim izdvajanjima za prosvetu, to je bilo nemoguće uraditi. I da nije došlo do promene ministra, reforma bi se sama po sebi urušila – smatra prof. Ivić.
Autor: Slavica Tuvić
