Više naših naučnika u dijaspori nego u Srbiji
Vladimir Grečić
Profesor na Institutu za međunarodnu politiku i privredu. Autor knjige „Srpska naučna dijaspora” (izd. Institut, 2010. U knjizi su navedene i biografije 320 srpskih vrhunskih stručnjaka u rasejanju)
Šta je realnije: njihov povratak u zemlju ili saradnja „na daljinu”?
Prema odrednici „odliv mozgova“, Srbija se nalazi na 136 mestu, od ukupno 139 zemalja – iza Crne Gore (55. mesto), Albanije (107), Hrvatske (122), Makedonije (126), a samo ispred Bosne i Hercegovine (138).
Srbija je zemlja iz koje se regrutovao veliki broj migrirajućih naučnika. Kad je reč o kvantitativnim razmerama, gotovo sve emigracione zemlje se oslanjaju na statistike imigracionih zemalja. Međutim, kad su useljenici iz Srbije u pitanju, čak i u preciznim statistikama SAD, Kanade i Australije postoji nejasnoća u evidenciji. Razlog su dezintegracije naše zemlje (od 1992. do 2006).
Uprkos teškoćama da se utvrdi broj naših stručnjaka u inostranstvu, jedno je očigledno – SAD su za njih najprivlačnije. Godine 1999. u SAD je registrovano 4.100 naših naučnika i inženjera. Među njima je bilo 1.500 inženjera, 1.300 magistara i 1.300 doktora nauka. Isti izvor pokazuje da je njih 500 bilo iz oblasti fizike, 400 iz prirodnjačkih nauka, 400 iz matematičkih i kompjuterskih nauka, 600 iz oblasti društvenih nauka i 2.200 iz inženjeringa.
Od ukupnog broja, njih 2.700 su već imali državljanstvo SAD, 900 permanentni boravak, a 500 vizu privremenog boravka. Više od 2.000 je radilo u oblasti istraživanja i razvoja. Računica sugeriše zaključak da na kraju ove decenije u SAD broj naučnika i inženjera iz naše zemlje premašuje šest hiljada. Među njima je više od dve hiljade doktora nauka. Jer, samo u periodu 2000–2002. godina, u toku tri školske godine, na univerzitetima SAD iz Srbije i Crne Gore su doktorirala 253 lica, od kojih se samo 12 odsto vratilo. Kada se uključi u računicu srpska naučna dijaspora iz svih delova sveta, onda se može govoriti o potencijalu od njih preko deset hiljada, koji u tom slučaju premašuje razmere današnje naučne zajednice Srbije!
Koje su glavne destinacije migrirajućih naučnika i inženjera? Opsežna istraživanja su pokazala da se najveći broj visokoobrazovanih migranata iz Srbije, iz Evrope i drugih zemalja nalazi upravo u SAD. Tačnije, oko 50 odsto ukupnog broja visokostručnih migranata je u SAD. Kada se ovome dodaju još dve prekookeanske imigracione zemlje – Kanada i Australija, taj procenat dostiže 70 odsto, a još i tri članice EU – Velika Britanija, Nemačka i Francuska, udeo ovih zemalja uzetih zajedno u ukupnom broju visokostručnih migranata dostiže 85 procenata.
Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj Srbije je u poslednje dve godine posvetilo dužnu pažnju fenomenu „odliva mozgova“, formirajući bazu podataka o našim naučnicima u inostranstvu i predlažući strategiju. Međutim, Ministarstvo nije uspelo da učini veći korak u pogledu izdvajanja sredstava za istraživanje i razvoj. Procena je da ukupna ulaganja u nauku u Srbiji ne prelaze pola procenta BDP-a, što nas još uvek svrstava među zemlje sa najmanjim ulaganjima u nauku u regionu. Pored niskog izdvajanja za nauku, zabrinjavajući je i nedostatak jasnog pozitivnog trenda u izdvajanjima. U svim visokorazvijenim i srednjerazvijenim zemljama sveta ulaganja u nauku kontinuirano rastu.
Postoje dve vrste implementacije koristi od stručnjaka u dijaspori (the brain gain): kroz povratak iseljenih stručnjaka u zemlju porekla (opcija povratka) i kroz njihovu mobilizaciju „na daljinu” radi uključivanja u razvoj otadžbine (opcija dijaspore). Opcija dijaspore je pristup „korišćenja umova“ novijeg datuma. Otuda, nameće se potreba za stvaranjem veza kroz koje oni mogu efektivno i produktivno da se uključe u proces razvoja svoje zemlje porekla, bez nekog privremenog ili trajnog fizičkog povratka.
U kreiranju politike koja će biti u funkciji ubrzanja sveukupnog razvoja, vlada – preko svog Ministarstva za dijasporu – posebnu pažnju bi trebalo da obrati na sledeće aktivnosti: (1) da podstiče i pomaže samoorganizovanje srpske dijaspore; (2) da podstiče – u saradnji s Ministarstvom za spoljne poslove – stvaranje mreža intelektualne dijaspore, po ugledu na najuspešnije mreže nekih zemalja emigracije. Raspolaganje ljudskim kapitalom najvišeg kvaliteta je najbitniji element u strategiji razvoja najvećeg broja zemalja u svetu. Povratak inovatora je, u stvari, adekvatan izraz koji se danas koristi kao brain gain.
Jedan od problema u privlačenju pažnje upravo ove kategorije ljudi jeste činjenica da oni u zemlji prijema imaju veće plate, bolje uslove rada i socijalno obezbeđenje nego što je zemlja porekla najčešće u stanju da im pruži. Istraživanja, međutim, pokazuju i to da su visokostručna lica mnogo spremnija da se vrate u zemlju porekla, pogotovo ako su podstaknuta da to čine u prvoj deceniji nakon odlaska u inostranstvo. Anketa među 450 naših studenata u Americi i Kanadi pokazala je da je skoro 70 odsto njih spremno da se vrati, ali pod određenim uslovima – a da niko nije spominjao američke plate. Neophodno je, dakle, stvaranje povoljnog i atraktivnijeg ekonomskog i društvenog ambijenta za povratak emigranata i njihovo aktivno uključivanje na tržište rada.
Inače, glavni stubovi dugoročnog razvoja Srbije trebalo bi da budu: (a) bolje korišćenje talenata: zadržavanjem stručnjaka u zemlji i privlačenjem talenata iz dijaspore treba da se obezbede inovacije koje doprinose povećanju konkurentnosti; (b) adekvatne institucije: dovršetak izgradnje institucija koje će obezbediti realizaciju postavljenih ciljeva; (v) adekvatnije upravljanje ljudskim kapitalom: implementacija strategije, programa povratka i izrada konkretnih projekata saradnje s dijasporom „na daljinu”.
Izvor: Politika
Vladimir Grečić
Profesor na Institutu za međunarodnu politiku i privredu. Autor knjige „Srpska naučna dijaspora” (izd. Institut, 2010. U knjizi su navedene i biografije 320 srpskih vrhunskih stručnjaka u rasejanju)
Šta je realnije: njihov povratak u zemlju ili saradnja „na daljinu”?
Prema odrednici „odliv mozgova“, Srbija se nalazi na 136 mestu, od ukupno 139 zemalja – iza Crne Gore (55. mesto), Albanije (107), Hrvatske (122), Makedonije (126), a samo ispred Bosne i Hercegovine (138).
Srbija je zemlja iz koje se regrutovao veliki broj migrirajućih naučnika. Kad je reč o kvantitativnim razmerama, gotovo sve emigracione zemlje se oslanjaju na statistike imigracionih zemalja. Međutim, kad su useljenici iz Srbije u pitanju, čak i u preciznim statistikama SAD, Kanade i Australije postoji nejasnoća u evidenciji. Razlog su dezintegracije naše zemlje (od 1992. do 2006).
Uprkos teškoćama da se utvrdi broj naših stručnjaka u inostranstvu, jedno je očigledno – SAD su za njih najprivlačnije. Godine 1999. u SAD je registrovano 4.100 naših naučnika i inženjera. Među njima je bilo 1.500 inženjera, 1.300 magistara i 1.300 doktora nauka. Isti izvor pokazuje da je njih 500 bilo iz oblasti fizike, 400 iz prirodnjačkih nauka, 400 iz matematičkih i kompjuterskih nauka, 600 iz oblasti društvenih nauka i 2.200 iz inženjeringa.
Od ukupnog broja, njih 2.700 su već imali državljanstvo SAD, 900 permanentni boravak, a 500 vizu privremenog boravka. Više od 2.000 je radilo u oblasti istraživanja i razvoja. Računica sugeriše zaključak da na kraju ove decenije u SAD broj naučnika i inženjera iz naše zemlje premašuje šest hiljada. Među njima je više od dve hiljade doktora nauka. Jer, samo u periodu 2000–2002. godina, u toku tri školske godine, na univerzitetima SAD iz Srbije i Crne Gore su doktorirala 253 lica, od kojih se samo 12 odsto vratilo. Kada se uključi u računicu srpska naučna dijaspora iz svih delova sveta, onda se može govoriti o potencijalu od njih preko deset hiljada, koji u tom slučaju premašuje razmere današnje naučne zajednice Srbije!
Koje su glavne destinacije migrirajućih naučnika i inženjera? Opsežna istraživanja su pokazala da se najveći broj visokoobrazovanih migranata iz Srbije, iz Evrope i drugih zemalja nalazi upravo u SAD. Tačnije, oko 50 odsto ukupnog broja visokostručnih migranata je u SAD. Kada se ovome dodaju još dve prekookeanske imigracione zemlje – Kanada i Australija, taj procenat dostiže 70 odsto, a još i tri članice EU – Velika Britanija, Nemačka i Francuska, udeo ovih zemalja uzetih zajedno u ukupnom broju visokostručnih migranata dostiže 85 procenata.
Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj Srbije je u poslednje dve godine posvetilo dužnu pažnju fenomenu „odliva mozgova“, formirajući bazu podataka o našim naučnicima u inostranstvu i predlažući strategiju. Međutim, Ministarstvo nije uspelo da učini veći korak u pogledu izdvajanja sredstava za istraživanje i razvoj. Procena je da ukupna ulaganja u nauku u Srbiji ne prelaze pola procenta BDP-a, što nas još uvek svrstava među zemlje sa najmanjim ulaganjima u nauku u regionu. Pored niskog izdvajanja za nauku, zabrinjavajući je i nedostatak jasnog pozitivnog trenda u izdvajanjima. U svim visokorazvijenim i srednjerazvijenim zemljama sveta ulaganja u nauku kontinuirano rastu.
Postoje dve vrste implementacije koristi od stručnjaka u dijaspori (the brain gain): kroz povratak iseljenih stručnjaka u zemlju porekla (opcija povratka) i kroz njihovu mobilizaciju „na daljinu” radi uključivanja u razvoj otadžbine (opcija dijaspore). Opcija dijaspore je pristup „korišćenja umova“ novijeg datuma. Otuda, nameće se potreba za stvaranjem veza kroz koje oni mogu efektivno i produktivno da se uključe u proces razvoja svoje zemlje porekla, bez nekog privremenog ili trajnog fizičkog povratka.
U kreiranju politike koja će biti u funkciji ubrzanja sveukupnog razvoja, vlada – preko svog Ministarstva za dijasporu – posebnu pažnju bi trebalo da obrati na sledeće aktivnosti: (1) da podstiče i pomaže samoorganizovanje srpske dijaspore; (2) da podstiče – u saradnji s Ministarstvom za spoljne poslove – stvaranje mreža intelektualne dijaspore, po ugledu na najuspešnije mreže nekih zemalja emigracije. Raspolaganje ljudskim kapitalom najvišeg kvaliteta je najbitniji element u strategiji razvoja najvećeg broja zemalja u svetu. Povratak inovatora je, u stvari, adekvatan izraz koji se danas koristi kao brain gain.
Jedan od problema u privlačenju pažnje upravo ove kategorije ljudi jeste činjenica da oni u zemlji prijema imaju veće plate, bolje uslove rada i socijalno obezbeđenje nego što je zemlja porekla najčešće u stanju da im pruži. Istraživanja, međutim, pokazuju i to da su visokostručna lica mnogo spremnija da se vrate u zemlju porekla, pogotovo ako su podstaknuta da to čine u prvoj deceniji nakon odlaska u inostranstvo. Anketa među 450 naših studenata u Americi i Kanadi pokazala je da je skoro 70 odsto njih spremno da se vrati, ali pod određenim uslovima – a da niko nije spominjao američke plate. Neophodno je, dakle, stvaranje povoljnog i atraktivnijeg ekonomskog i društvenog ambijenta za povratak emigranata i njihovo aktivno uključivanje na tržište rada.
Inače, glavni stubovi dugoročnog razvoja Srbije trebalo bi da budu: (a) bolje korišćenje talenata: zadržavanjem stručnjaka u zemlji i privlačenjem talenata iz dijaspore treba da se obezbede inovacije koje doprinose povećanju konkurentnosti; (b) adekvatne institucije: dovršetak izgradnje institucija koje će obezbediti realizaciju postavljenih ciljeva; (v) adekvatnije upravljanje ljudskim kapitalom: implementacija strategije, programa povratka i izrada konkretnih projekata saradnje s dijasporom „na daljinu”.
Izvor: Politika