Violina

[crvendac_011]

Violina

Klasifikacija Žičani instrument (gudački instrument)

Raspon tonova

Srodni instrumenti Ostali gudački instrumenti

Muzičari
Antonio Vivaldi
Wolfgang Amadeus Mozart
Niccolo Paganini
Johann Sebastian Bach
Joseph Haydn

Anne-Sophie Mutter
Stephane Grapelli (jazz)
Roby Lakatos (romska muzika)

Graditelji
Porodica Guarneri
Porodica Amati
Antonio Stradivari


Violina je žičani gudački instrument sa četiri žice, i od svih gudačkih instrumenata proizvodi najviše tonove i najmanjih je dimenzija. Riječ violina posredstvom romanskih jezika dolazi iz srednjovjekovne latinske riječi vitula što označava žičani instrument.


Historija


Violina je nastala u sjevernoj Italiji u ranom 16. vijeku. Prvi graditelji violina vjerovatno su spojili elemente tri tada raširena instrumenta: rebek koji je bio u upotrebi od 10. vijeka (nastao od arapskog instrumenta zvanog rabab), renesansne gusle i lira da braccio. Jedan od najranijih detaljnih opisa tog instrumenta, uključujući i njegovo ugađanje je Jambe de Ferov Epitome musical, objavljen u Lyonu1556. Do tada se violina već bila počela širiti Evropom. Najstariju dokumentiranu violinu sa četiri žice nalik današnjoj, izgradio je 1555. godine Andrea Amati. Druge violine koje se spominju ranije imale su samo tri žice. Postala je omiljeni instrument među uličnim sviračima i plemstvom, što pokazuje i činjenica da je francuski kralj Karlo IX 1560. godine od Amatija naručio 24 violine. Iz toga kompleta je i najstarija očuvana violina poznata kao "Karlo IX", proizvedena u Cremoni oko 1560. Violina "Mesija" ili "Le Messie" (poznata i kao "Salabue" koju je proizveo Antonio Stradivari 1716. nikada nije korištena i još uvijek je u neiskvarenom stanju. Danas se nalazi u muzeju Ashmolean u Oxfordu.


Izvor: Vikipedija



​

 

[crvendac_011]

Poznati violinisti

 

[Jokshir]

Ja sam čuo da je ne moguće da se peva kada se svira violina (ili se ne praktikuje. Za obe varijante ne znam zašto). Evo jedne koja demantuje:

 

[crvendac_011]

Pa nije nemoguće, ali je jako teško.

 

[crvendac_011]

О сластима посластица музике

О сластима посластица музике

ЗАГОНЕТКА СЛАВУЈЕВОГ ДРВЕТА

Пре много година у истом граду званице на једној свадби први пут окусиле су сласт необичног слаткиша, а затим, и звук виолине какав до дана данашњег нико није успео да надмаши...


Виолина, дело Антонија Страдиварија

У колико неко више верује бајкама него историјским подацима, то можда значи да је тај приметио како се у митовима све некако лакше уклапа. Није да је реч о некој врсти „штимовања” догађаја који тако више личе на сан него на јаву, већ је приповедачки ток легенде ближи причи. А чини се да је прича оно што свакога највише занима. Зато заборавимо на тачност историјских података који су, уосталом, често прекривени велом сумње.
Према легенди, 25. октобра 1441. године, у бенедиктинском манастиру у Кремони, венчали су се представници миланске властеле, четрдесетједногодишњи војвода Франческо Сфорца и шеснаестогодишња Бјанка Марија Висконти, потоња владарка Милана. Премда млада, невеста није била нарочито слатка, нити упамћена као лепотица. Свадбено весеље поводом уговореног „брачног посла”, било је само увод у прилично невеселу породичну заједницу.

Моћан а нежан

Међутим, нешто друго тога дана поправило је расположење званицама, јер је било заиста слатко...
За време свечаног ручка први пут је послужен један изузетан слаткиш. Био је то тороне (torrone, на италијанском), посластица која је од тог давног времена, као и данас, гастрономски знак града Кремоне.
Тороне је био направљен од умућених беланаца, шећера, меда и бадема, односно лешника. Белу лепљиву смесу прошарану сувим и кандираним воћем, „штитила” су два зида од најфиније обланде. Нема потребе за потврдом да су званице биле одушевљене овом дугуљастом посластицом која је наводно добила име по чувеном, високом звонику кремонске Катедрале, по Торацу (Torrazzo). Тороне у Кремони најчешће служе управо у време зимских празника и то је њихов најпознатији производ.


Тороне са лешницима - посластица настала у Кремони, граду чувених градитеља
музичких инструмената

У ствари, далеко од тога. Ма колико неко био привржен слаткишима, никаква посластица, колач или торта не могу да се такмиче са музиком! Осим што је у Кремони рођен композитор Клаудио Монтеверди, овај град на северу Италије, чувен је по нечему много већем од слаткиша. По виолинама које су некада давно настајале у многобројним радионицама за израду музичких инструмената. Нико никада није успео да направи виолине које дају такав моћан, а истовремено нежан тон. Тон којем ни време не може ништа. Кремонске виолине стоје као сведоци непревазиђене вештине. Овој метафори додајемо и закључак коју је изрекао онај за кога су тврдили да му се душа сакрила управо у виолини:
„Антонио Страдивари правио је виолине само од оног дрвећа на којем су певали славуји и то је била његова тајна”.
Некоме би ове Паганинијеве речи биле довољне. Виолина која је упила песму те пева као славуј сасвим је сликовита прича. А ако знамо да је то рекао најславнији виолиниста у историји, не би требало да буде недоумица. Али, вероватно има и оних који би да открију још понешто о тајни Страдиваријевих виолина.

Лењин и виолине

Ето, баш недавно, београдски сликар Славко Крунић, проучавајући судбину уметничких дела у Русији одмах после Октобарске револуције, дошао је до занимљивог податка. Једна од првих ствари које је Владимир Иљич Лењин урадио када је дошао на власт било је да конфискује све Страдиваријеве виолине које су се нашле у некадашњој царској Русији. Знао је да је цар Александар II имао читаву збирку, а желео је да кремонске виолине постану део општег добра СССР.
Ко би рекао да се Лењин разумео у виолине и да му је до њих било толико стало! Да ли му је нека промакла? Сва је прилика да јесте. Бежећи, присталице цара, носиле су уз себе оно најдрагоценије што су имали. Извесно је да је заслужни руски виолиниста Давид Ојстрах касније располагао чак с осам кремонских виолина од којих су четири биле његове. Славку Крунићу све се то чинило тако противречно и питао се да ли би и он успео да препозна тон неке кремонске виолине.
Одговор је наравно стигао неочекивано. Једне вечери док је опуштен гледао филм „Даме у лаванди”, филм Чарлса Денса из 2004. године, из полусненог стања у које је западао, пренуо га је тон виолине. Паганинијев „Карневал у Венецији!” Један од јунака филмске приче био је наиме млади пољски виолиниста... Славко је скочио из кревета и сачекао је да види одјавну шпицу филма. Наравно, виолину у филму није свирао глумац, већ чувени амерички виолиниста Џошуа Бел (1967), познати и као власник Страдиваријеве виолине. Иначе, сетио се да је Џошуа Бел донео Пулицерову награду Џину Вајнгартену, новинару „Вашингтон поста” који је писао о Беловом необичном огледу. Наиме, 12. јануара 2007. године Џошуа је отишао до вашингтонске подземне железнице. Под мишком је имао виолину, свог „Страдиварија” названог и „Гибсон екс Хуберман”, виолину направљену у Кремони 1713. године. Занимљиво је да је била два пута украдена од претходног власника, славног јеврејског виолинисте Бронислава Хубермана. Друга крађа окончана је тако што је лопов на самрти признао шта је урадио.

Снови за слушање

Дакле, Џошуа Бел, један од најславнијих светских виолиниста данашњице, свирао је као просјак свог „Страдиварија” четрдесет пет минута у вашингтонском метроу. Само седморо људи за то време зауставило се да га чује, иако је свирао најбоље што је могао. Само један човек га је препознао. Зарадио је 32 долара. У ствари дванаест. Двадесет је добио од човека који га је у последњем тренутку препознао.



Видевши најзад Страдиваријеве виолине, сликар Славко Крунић, могао је
најзад и да наслика мајстора, као неуморног скулптора који крај
себе стално чује музику невидљивог гудачког оркестра

„Е па то у Београду не би могло да се догоди!” размишљао је Славко Крунић, враћајући филм на почетак. Када би се Џошуа Бел нашао на београдској станици, на пример, испред перона где крећу возови ка Новом Саду, Славко би га истог часа препознао. Можда би и рекао нешто на италијанском? Језику виолине.
Намеру да крене пут Кремоне и види шта инструмент чини мајсторским још више је учврстио податак који му већ дуже времена није давао мира. Виолиниста коме се Славко највише диви, Венецијанац (тачније Тревижанин) Ђулијано Кармињола никако неће да ода на којој виолини свира када изводи музику барокних мајстора! Подозрева да је то неки „Страдивари” који је искрсао под необичним околностима... Славко често ноћу сања како слуша Кармињолу и има утисак да стоји ту, поред његовог кревета. Док сања, све му је јасно. Ох, колико је само тада вешт и паметан! Онда поскочи из кревета, замахне руком како би додирнуо Кармињоилину тајанствену виолину и обавезно удари у штафелај.
Облик виолини, онаквој какву је данас познајемо дао је Гаспаро да Сало (1542–1609), с језера Гарда, премда недостижни градитељи виолина, ипак, остају мајстори из Кремоне који су у овом граду живели у 16, 17. и 18. веку. Оснивач кремонске школе градитеља инструмената био је Андреа Амати чије су умеће наставили Николо Амати, Андреа Гварнери и Антонио Страдивари. Овај последњи, можда и највештији од свих, правио је током свог дугог и плодотворног живота виолине које је су „биле елегантне по облику, и величанствене изгледу, а ненадмашне по тону.”

Дечаково сведочење

У општинском здању Кремоне Славко је нетремице гледао четири виолине и једну виолу, инструменте направљене у радионици мајстора Страдиварија. Сазнао је да их често ваде из витрина: уз помоћ музичара старе виолине на концертима доказују своју надмоћ. Славко је посматрао инструменте, а затим портрет који наводно представља лик Антонија Страдиварија. Покушавао је да успостави везу између фантастичних инструмената, њихове лепоте и лика човека оштрих црта, пуних усана, дубоко усађених тамних очију које су га посматрале са малог портрета сликара Ђалдизија... Можда то и није Страдивари, помишља сликар закључујући да ће недостижна надмоћ кремонског мајстора остати једна од тајних ове цивилизације, нешто што никада нећемо сазнати.
Шта Страдиваријеве виолине чини толико посебним? Од 1670. до 1737. године Антонио и његови помоћници направили су нешто више од хиљаду комада. Познато је да је око шест стотина преживело до данашњих дана. Најпознатији инструменти добили су име према музичарима који су их свирали. Као „Виоти” или „Паганини”. Постоји једна коју зову „Месија”. Тај инструмент чека највећег виолинисту од свих, чека Месију који никако да стигне и спаси човечанство...


Торацо, симбол Кремоне, звоник по којем је посластица
- тороне -наводно добила име.

Чак ни у Кремони, граду у којем је провео читав живот, не зна се баш много о животу мајстора Страдиварија. Једини опис његовог изгледа потиче из пера музичара Гаетана Пуњанија који га је као дечак упознао. Описао га је као човека веома високог раста, крајње мршавог, са белом капом на глави. Лети је носио кончану, а зими вунену. Поврх одеће, обавезно је опасавао белу кожну кецељу, а будући да је стално радио, увек је био обучен на исти начин.
Славко Крунић могао је на лицу места да се увери у тајанственост дела, али и живота Антонија Страдиварија. Наиме, у граду није сачуван ниједан спис који би посведочио о рођењу мајстора. Зато се поново препустио легенди према којој су Антонијеви родитељи највероватније били међу онима који су побегли из града током зараза 1628. и 1630. године. Будући градитељ виолина рођен је изгледа у неком селу покрај Кремоне, по свој прилици, око 1644. или коју годину касније...

Почетак код столара

Још мање је познато ко је Антонију пренео умеће грађења виолина. У унутрашњости једне виолине из 1666. године пише: „Antonius Stradivarius Cremonensis Alumnus Nicolaii Amati, Faciebat, Anno 1666”, (Антонио Страдивари из Кремоне, ученик Николе Аматија сачинио године 1666).
Чинило се да је овај доказ непорецив. Страдиваријев учитељ био је Николо Амати. Међутим, нешто се ипак није уклапало. Ако је заиста био Аматијев ученик, зашто у годишњим регистрима пописа становника нема шегрта Антонија у кући Николе Аматија? Остаје претпоставка да Страдивари никада није ни учио код Аматија.
У ствари, у кремонским регистрима остало је забележено да је Антонио Страдивари између 1667. и 1680. године живео у кући Франческа Пескаролија који је био столар. Страдивари прво је изучио столарски занат и отуда потиче његова посебна вештина обраде самог дрвета, непогрешиво сечење и украшавање. Он је заправо био столар-скулптор. Можда је Пескароли који је познавао Аматија, препоручио свог шегрта да му украшава виолине? А обдареном столару, познаваоцу геометрије, био је потребан само један поглед на унутрашњост Аматијеве виолине да би схватио како да добије још бољи тон...
О Антонијевом животу зна се још да је 4. јула 1667. године, врло млад ступио у брак са удовицом Франческом Ферабоски која је била старија од њега. Ђулија, њихова прва кћерка, рођена је четири месеца после венчања. Франческа је већ је имала двоје деце. Врло је занимљиво да је њеног првог мужа убио Франческин рођени брат, сва је прилика – по њеном наређењу! Било како било, упркос том нескладу који је владао око њега, Антонио је успевао да се усредсреди на рад и као столар почне да гради инструменте најскладнијег тона! Страдиваријеви су дошли у Пескаролијеву кућу која ће наредних тринаест година бити њихов дом, али и радионица. Била је то уобичајена занатлијска кућа, дугачка и уска. Имала је два спрата и трећи који је био тераса названа „seccadour”,сушионица. Ту се сушио веш, као и Антонијеви музички инструменти.
Антонио је убрзо имао шесторо деце. Деца су га поштовала и он је бринуо о свима, Франческо и Омобоно, још као дечаци постали су његови помоћници. Током првих петнаест година рада, Страдивари је направио најмање инструмената јер је потражња била мала. Како је време пролазило, било је све више поруџбина. Да би зарадио довољно за породицу, Антонио је дуго радио за мајстора Пескаролија као столар. А онда су се седамдесетих година 17. века ствари почеле да се мењају. Антонијеве виолине изгледале су другачије. И споља гледано, биле су лепше. Поруџиба је било све више. Породица се преселила у кућу на тргу Сан Доменико.

Пет модела

Николо Амати умро је 1684. године у осамдесет осмој години. С његовим одласком, кренуо је и успон мајстора Страдиварија. Почеле су да стижу и краљевске поруџбине. Већ 1685. године читав низ инструмената наручио је Џејмс II, краљ Енглеске и Ирске, а потом и Козимо де Медичи, велику војвода Тоскане. Арканђело Корели, виолиниста и композитор био је један од сталних наручилаца. Захтевао је да му направи виолине снажнијег тона.


На концертима му сви кличу, а док је глумио просјака у вашингтонској подземној
железници, готово нико није препознао славног Џошуу Бела, ни његову
величанствену виолину

Већ тада је Страдивари правио пет различитих модела. Њихова спољашњост била је слична, али се унутрашњост разликовала. Године 1698, када је навршио педесет четврту, остао је удовац. Умрла је Франческа. Ценовник сахране Франческе Страдивари, једна је од ретких списа из личног живота славног мајстора. Могао би да се стекне утисак да Антонио није престао да ради и да га у том погледу женина смрт није омела. Виолине које је радионица Антонија Страдиварија почела да производи првих година 18. века постале су оне које се и данас сматрају недостижним.
Годину дана после Франческине смрти, Антонио је ступио у брак са Антонијом Замбели, тридесетпетогодишњом уседелицом, без мираза и деце. После годину дана родила им се кћерка, Франческа, а затим су добили још троје деце. Између 1700. и 1725. године, Страдивари је направио највећи број виолина. Тон им је био све пунији и топлији, боја загаситија, а лак сјајнији. Од светлонаранџасте, виолине постају тамноцрвене широких ивица. Виолине израђене у том раздобљу биле су од посебно одабраног јавора из Далмације.

Стиснути јавор

Најновија истраживања показала су да је дрво од којег је Страдивари правио виолине било заиста изузетно. Управо тих година особеност јавора била је да су његови годови били врло густи, близу један другоме. То је дрвету када би се осушило, давало посебан звук. Никада више, па чак ни у Далмацији годови нису били тако „стиснути”. Једноставно, такво дрвеће више нигде не расте. Мајстор је лично путовао у област Трентино где је одабирао и јеле за израду резонаторске кутије.
Радионица Страдиваријевих постала је окупљалиште најпознатијих музичара тог времена. Многи су мајстору давали значајне савете. У изради резонаторске кутије унете су тако и неке битне промене. У то време почео је да прави и виоле, виолончела и гитаре. А онда је 1729. године умро Антонијев син Ђовани Батиста. Од свих наследника, чинило се да је баш Ђовани Батиста, рођен из другог брака, био најобдаренији и једини који је могао достојно да наследи оца. Остарелом Антонију није више било до живота. Најзад је одлучио да напише тестамент. Радионицу је остављао сину Франческу. Занимљиво је да је управо тих година, после 1730. направио виолине чији је тон био најмоћнији. Да ли је мајстор тада већ био наглув, па је могао правио и „најгласније” виолине? Или је то био израз решености да потуче свог главног супарника, Гварнерија? Ни то никада нећемо сазнати.
Антонио Страдивари умро је 19. децембра 1737. године. На велико изненађење, његови наследници, синови Франческо и Омобоно и ученици Бергонци и Гуадањини издалека нису успели ни да досегну његово мајсторство.

У књижици коју је купио у Музеју напуштајући Кремону, београдски сликар прочитао је, између осталог, да су многи били уверени да се тајна величанственог тона Страдиваријевих виолина крила у танком слоју лака чију је формулу чувао у Библији. Било како било, та формула, односно рецепт, никада није пронађен. Не питајући за рецепт торонеа, Славко је купио једну слатку белу виолину са бадемима. Решио је да окуси њену унутрашњост оног тренутка када поново буде стао крај свог штафелаја. Можда ће неко, за пет стотина година, или чак пре тога, наслутити да је и он имао неки свој тајни рецепт.

Аутор: Мирјана Огњановић
Извор: Политикин забавник

 

[crvendac_011]

Природа у служби музике

Природа у служби музике

КОНЦЕРТ ОД



Јапански научник направио је од паукове мреже виолинске жице за које и виолинисти кажу да божанствено звуче



Паук неуморно плете своју мрежу како би обезбедио опстанак. У замку своје готово провидне чипкасте замке ухватиће инсекте којима се храни. Због тога је паук симбол марљивости, вештине, али и окрутности.
Његова ткачка вештина подразумева велико стрпљење. Занимљиво је да ни народне мудрости нису јасно раздвојиле добре од лоших особина паука: да ли доноси срећу, или је опасан, због чега жене (али и мушкарци!) скачу на столице и вриште. У једној старој француској изреци каже се:
„Паук увече доноси наду, ујутру тугу. Паук кога видиш значи поклон!”
Током историје човек је често налазио начине да искористи паукову мрежу. Становници Полинезије од давнина користе „конце” паука Nephilia maculata за удице за рибу, док су житељима архипелага Вануату у јужном делу Тихог океана служиле као мреже за пренос врхова копаља или стрела. На Новој Гвинеји од паукових мрежа правили су непромочиве шешире за кишу...

Стрпљивост професора Осакија

Али, ово је прича о потпуно другачијој намени паукове мреже. Јапански научник Шигејоши Осаки, професор хемије на Медицинском факултету у Нари, употребио је паукову мрежу како би од ње направио виолинске жице. Какав тон виолини дају овакве жице? Нежан, одговорили су искусни виолинисти који су имали прилике да свирају на њима.
Подразумева се да не свирају на тој једној танкој нити. Реч је о вишеструко уплетеним „власима” паукове мреже. За прављење виолинске жице од паукове мреже потребно је можда више стрпљења него што га и сам паук има!


Професор Шигејоши Осаки свира на виолини чије су жице направљене
од стотина и стотина уплетених нити паукове мреже

И за професора Осакија то је био крајње „пипав” посао. Али, није желео да се преда. Нешто га је терало да истраје. По свој прилици, љубав према музици. Уплитао је најпре три, а затим пет хиљада делова ових природних струна од најфиније свиле! Тако је добио сноп. Од три снопа могућно је направити једну од укупно четири виолинске жице. И то му је пошло за руком захваљујући неуморном „раду” три стотине женки паука Nephilia maculata које су у стању да направе најсавитљивију, а најчвршћу мрежу.
Паукова мрежа до сада – бар колико је познато – није нашла никакву примену у музици. Све док хемичар Осаки, који се иначе бави испитивањем одлика паукових мрежа, није дошао на замисао да би од мреже поменутог зглавкара могле да се направе природне виолинске жице. Чини се да је непотребно напомињати да је професор Осаки и сам виолиниста-аматер, те је његова љубав према музици у овом научном огледу била од пресудног значаја.
Паука познатог као Nephilia maculata називају и Golden Orb Spider (паук златне сфере), односно Golden Orb Spider (џиновски паук с дрвећа). Има их највише на Тајвану и на југоистоку Азије. Слични зглавкари постоје и у неким деловима Аустралије и Јужној Африци. Тело паука који плете жице за виолину може да буде дуго до пет центиметара, те заједно са ножицама достиже величину длана. Џиновски паук плете мрежу која има изузетне особине: савитљива је а отпорна, укратко, савршених механичких одлика.

Угодне за прсте леве руке

Када су најзад биле направљене и спремне да их провере прави стручњаци – виолинисти, испоставило се да жице јапанског професора имају врло нежан, али продоран тон. Према некима, много бољи од оног који „праве” металне жице.



„Већина виолиниста којима сам дао да покушају да свирају на жицама од паукове мреже рекла је да би на њима радије свирали, јер су угодније за прсте леве руке, али и да им је боја тона топлија”, изјавио је поносно професор Осаки.
Разлика у тону чује се и на скупоценој, као и некој обичној, фабричкој виолини. Неки виолинисти су чак изјавили да их те жице надахњују на сасвим другу музику од оне коју су до сада свирали.
Можда није свима познато да су у ранија времена жице за музичке инструменте биле прављене од животињских црева која су пажљиво прана, увијана и сушена. Већина данашњих жица за жичане инструменте направљена је од метала или најлона или, пак, свиле омотане металом. Последњих година известан број музичара, посебно они који свирају инструменте настале пре неколико стотина година, ипак, свира на жицама од животињских црева. Као некада. Тај тон није тако продоран као тон металних жица, али је топлији и природнији.



ТРЕПТАЈИ ЖИЦА

Жице су суштински део великог броја музичких инструмената. Реч је о нитима израђеним од различитих материјала – свиле, осушених животињских црева, метала, најлона – које су затегнуте преко издигнуте препоне која се најчешће назива кобилицом, а изнад резонаторске кутије, односно тела инструмента. Тело инструмента заједно титра у жицама и заједно повећава иначе малу јачину њиховог звука. Жице заправо производе звучне таласе који се на различитим инструментима постижу на различите начине. Код гудачких инструмената превлачењем гудала преко жица или трзањем прстима, трзалицама различите врсте или ударом чекића о металну жицу (као код клавира). За разлику од свиле која је преовладавала у производњи жица за музичке инструменте у источним културама, у западним цивилизацијама (Грчка, Рим) предност су имале жице од животињских црева, оваца, коза, јунади или јагњади.

Занимљиво је да је жица од паукове свиле издржљивија од оне од метала и најлона (издржава притисак од 600 килограма), али ипак мање од оне од црева. Једно је извесно, уколико виолинисти у будућности буду користили жице од паукове мреже, током концерата неће се догађати непријатност којој су мање или више сви поклоници музике имали прилике да присуствују. Тренутак када виолинисти на сцени пуца жица, уз врло особен и непријатан звук.

Аутор: Мирјана Огњановић
Извор: Политикин забавник