I prljavi poslovi
И ПРЉАВИ ПОСЛОВИ
Вишевековно питање чистих руку демократије није заобишло ни сликаре, попут Вилијама Хогарта. Време лечи све али понешто и не
ада је Вилијам Хогарт завршио слику „Изборни банкет”, демократија је још била у цвету младости. Након што је енглески парламент успео да ограничи краљевску власт, избори су почели да добијају све већи значај. Кандидати за парламент борили су се за власт свим силама, подмићивањем, застрашивањем и преваром. Хогартова слика је оштра сатира којом је уметник осудио стање које је владало политиком у Енглеској.
У то доба, 1754. и 1755. године на енглеском трону био је краљ Џорџ II. Он није имао лепу слику о свом краљевству. С његове тачке гледишта „није постојао енглески пекар који је могао да прави слаткише, енглески музичар који је умео да свира, енглески кочијаш који је знао да вози... Енглеска забава није имала никакву вредност, док је у Хановеру све било величанствено”. Краљ је био пореклом Немац.
Краљево лоше мишљење о енглеској забави није било само последица његовог недовољног познавања енглеског језика. Као и његов отац Џорџ I (с којим је владарска кућа Хановера дошла на енглески трон 1714. године), Џорџ II никада није доживљавао Енглеску као свој дом. Он је био странац чија је владавина убрзала процесе чије су последице присутне и данас: краљева права била су ограничена а у парламенту је почела да се развија модерна демократија.
Хогарт је начинио ову слику у време када је облик државне управе још био млад. Она није ласкава. Прва у серији од четири слике које су се тицале парламентарних избора, приказивала је вечеру у кафани. Домаћини, представници партије, приказани су на левој страни слике како седе за столом (посматрачева лева страна). Насупрот њима, на другом крају стола, локални великодостојник нагло пада са столице зато што му је позлило од преједања. Демонстранти бацају камење кроз прозор, а у левом доњем углу слике налазе се предизборни поклони. Остале три слике из ове серије такође илуструју хаотичне процесе који су се одвијали у друштву које је морално посустајало.
Краљ на поду
Чак и у оваквим, озбиљним приликама, није се могло без музике. Човек који свира гајде чешући се по врату је Шкот. Енглези су били пуни предрасуда о Шкотима и томе како сви они имају муке с неком врстом свраба због нехигијене. Виолину свира сиромашна дадиља. Те, 1754. године, парламентарни избори у Оксфордширу послужили су као уметничко надахнуће Хогарту, иако је он био из Лондона.
Изнад малог, већ поменутог оркестра, у средишњем делу слике виси тешко оштећен портрет Вилијама III. Његова владавина такође је нагињала ка иностранству. Дошао је на власт након Џејмса II, 1689. године, шездесет пет година пре него што је Хогарт насликао ову слику. Био је члан владарске куће Оранж, зет смењеног краља, као и господар Холандије. И поред тога што је био краљ, Британија му је јасно дала до знања да је он ту због народа, а не из неких других разлога. Вилијам је морао да одобри чувени Закон о правима, који је гарантовао слободу избора и слободу говора у парламенту. Више није било забрањено критиковање круне, а чланове парламента није бирао краљ, већ гласачи.
Парламент је одлучивао о томе да ли ће дозволити краљу да управља војском у време мира, чиме му је одузео још једну полугу моћи. Вилијам и његови следбеници покушали су да утичу на Закон о правима; један такав покушај вероватно је толико разбеснео посетиоце кафане на Хогартовој слици, да су уништили његов портрет.
Цела изборна прича може да се прочита са слике
И поред свега, у ово време, само мали део становништва заправо је имао право гласа. Године 1754. радило се о мање од 16.000 људи, наравно мушкараца. По правилу, глас је могао да има само власник земљишта: чак и скромни земљорадник, уколико је живео на сопственој земљи. Земљорадници који су изнајмљивали поседе нису имали ову могућност. Трговцима и индустријалцима на сличан начин одузет је бирачки глас. У парламенту земљопоседници су били у већини.
Тајна испод салвете
Два лепо обучена господина које је Хогарт приказао у левом делу слике, домаћини су, али и жртве. Једног од њих узнемирава човек с упаљеном лулом, док млађи господин некако подноси непријатни загрљај старе жене. Неко пажљиво покушава да запали његову перику, чест модни детаљ тог времена. У целој тој збрци млада девојка чак покушава да скине прстен с његове руке. Иако уздигнутих обрва, он посматра иронично и тужно, поручујући: ако желиш да будеш изабран, мораш да патиш, мораш да се смејеш и најпакоснијим триковима. Није сасвим јасно да ли су два господина кандидати за парламент или само прикупљају гласове и присталице. Добро плаћени заступници често су морали да ураде сав посао у изборним кампањама. Жуте ознаке на њиховој одећи и застава иза њих поручују да су они присталице виговаца, партије слободњака, чији је мото био „Слобода и оданост”.
Радници такође имају улогу у изборима, један држи батину а други га полива џином, сиромашким пићем
Избори за Кућу народа у Лондону одржавали су се сваких седам година. Тако је требало да буде по правилу. У Оксфордширу није било гласања више од 40 година. У другој области одржана су само три избора током целог 18. века. Уместо да се придржавају закона и правила, земљопоседници су међусобно одлучивали о томе ко би требало да представља њихову област. Правила демократије су можда била записана, али се још нису примењивала.
У Лондону су, с времена на време, места у парламенту отворено продавана. Њихови купци углавном су били незапослени млађи синови племићких породица. У писму из 1767. године лорд Честерфилд описује како је понудио једном трговцу 2500 фунти, како би му сачувао место. Трговац му се насмејао у лице и рекао да власт више не може да се купи по тој цени. Како је време одмицало, цене за место у парламенту достизале су и 5000 фунти.
Све у свему, избори су били скупа разонода. Године 1754. у Истберију плаћено је 3400 фунти за кандидатуру, али цифра вероватно није била довољно велика за стандарде изборне комисије. Петнаест гласова у корист овог кандидата касније је проглашено неважећим, и његов противник је победио. У једном сатиричном чланку било је набројано шта су све кандидати морали да плате: ознаке за одела и капе, тољаге и боце брендија, кочијаше, лажне сведоке, трачаре по кафанама, уништавање кућа, подстицање немира, правне трошкове...
Док су кандидати поткупљивали гласаче, у Кући народа њихов глас био је на продају. Ова могућност није им доносила уобичајену плату. Међутим, позната је била изрека Роберта Волпола, дугогодишњег главног британског посланика: „Сваки човек у Кући народа има своју цену.” Чланови парламента које је он некада позивао на вечеру налазили су испод својих салвета новчане своте и од по 500 фунти. Једном приликом био је апсолутно одушевљен победом на изборима јер га је коштала само 900 фунти. Подмићивање је било општеприхваћени, признати политички алат. Један од чланова Парламента једном приликом је изјавио:
„У Кући народа чуо сам много тога што је утицало на моје мишљење, али ништа од тога није могло утицати на моје гласање.”
Геј и опера
Хогарт није пропустио да на слици прикаже и припаднике радничке класе који нису имали право гласа. То су човек који седи на поду с батином у руци и човек који џином, алкохолним пићем сиромаха, полива његову рану на глави. Без обзира на то што нису имали права да гласају, њихове услуге биле су неопходне у изборним кампањама. И у Оксфордширу 1754. године гласови су се обезбеђивали новцем, али и застрашивањем и силом. За такве радње увек је био потребан снажан пар руку. Овом приликом победила је супарничка партија торијеваца, али су виговци оспорили резултате постигнуте претњама и подмићивањем. Док год су виговци имали већину у Кући народа, добијали су и већину гласова у Оксфордширу.
Радничка класа била је у порасту током 18. века, захваљујући побољшаним условима здравља и хигијене, као и развоју пољопривредне производње и све веће индустријализације. Почело је напуштање села и одлазак у градове. Било је све више људи који су тражили посао и зараду, а тиме се повећавао опсег јевтине радне снаге. Радило се по 14, па и 16 сати дневно, шест дана у недељи. Искоришћавана радна снага, као и они незапослени, незадовољство су испољавали тучама и борбама, поготово у време избора. Године 1790. чланови супарничких партија у Лестеру сматрали су да су нашли савршено решење свих својих невоља: избегаваће све изборне кампање у којима би могло да дође до сукоба, како би пријатељски међу собом поделили места у парламенту. Дознавши за овај договор, разочарана, разјарена гомила протутњала је градском већницом и опљачкала богаташке домове.
Искоришћавање недовољно плаћеног или незапосленог народа у изборним кампањама имало је и добре стране. Многи су могли да учествују у решавању тешкоћа, да расправљају о одлукама парламента и граде своје ставове. У једном писму из Лондона је речено: „Овде се сваки рудар бави политиком и износи јавно своје мишљење, као да добро служи својој заједници.” Јавни притисак на парламент био је толико јак да је постало немогуће расправе држати у тајности. Од 1771. године новине су могле да извештавају о државним пословима, чиме су чланови парламента приказани јавности.
Ако желиш да будеш изабран у парламент,
мораш мало и да патиш. Кандидати у неприлици – једном пале
перику лулом, а другог грли старица
Током 18. века у Енглеској је владало велико занимање за политику. Ово се одразило и на уметност. Хогарт, сведок времена, велики, надалеко чувен енглески сликар, окренуо се сатири коју је прожео кроз своју уметност. Ту је био и либерал Џон Геј, који је написао „Просјачку оперу” 1728. године. Бертолд Брехт га је имао у виду када је написао чувено дело које је назвао „Опера за три гроша” по коме је 1931. године снимљен истоимени филм. У Брехтово време није било необично поставити просјаке на сцену. Много година раније, у време Хогарта и Геја, ово је била потпуна новина која је одступала од сваког дотадашњег правила. Не само да је Геј од просјака начинио хероје, већ је показао да њихови животи нису ништа мање морални од живота њихових господара. Поткупљивост је жестоко прожимала све класе.
Дела која су настајала у књижевности и сликарству била су огледала владајућих друштвених прилика.
Промене, сукоби... нови закони
Кроз прозор кафане на Хогартовој слици виде се торијевци који протестују. Они бацају камење у просторију, а њих поливају водом. Изборна кампања у Оксфордширу 1754. године била је жестока. Иза себе је оставила много мртвих и повређених. Хогарт је у слику укључио значајан текст, којим је ближе објаснио шта се дешавало тих дана. Торијевци су демонстрирали против закона који је дозвољавао Јеврејима да добију држављанство. „Не Јеврејима” су речи исписане на грудима бисте коју гомила демонстраната носи испод прозора кафане. Још је уочљивији текст који се вијори на застави: „Венчавајте се и множите упркос ђаволу” и „упркос Закону лорда Хардвика”, како су савременици касније додавали. На основу новог закона бракови нису могли да буду правно ваљани уколико се јавно не закључе у званичној свечаности под благословом свештеника.
Пре овог закона све је било много једноставније. Довољно је било да мушкарац и жена пред сведоцима изјаве да желе да се венчају, да размене прстење и уђу у брак. С правне тачке гледишта, то је било све што је било потребно. Црква је покушала да се умеша забрањујући овакве врсте бракова, али није успела. Забранила је свештеницима да благосиљају парове који желе да се венчају, али ни то није помогло. Било је доста сиромашних свештеника који су венчавали парове за само неколико шилинга.
Настало је мноштво тајних бракова, без обзира на противљење родитеља. Веридбе су често биле раскидане. И Хогарт је побегао са својом будућом женом и венчао се у тајности. Енглеске новеле Хогартовог времена биле су пуне прича о бекствима од породице, прељуби, незаконитој деци која се боре за своја права. Оне су осликавале стварност живота који је владао како међу племством, тако и у свим другим друштвеним класама. Највећи противници новог закона били су конзервативни торијевци, који су сматрали да је то недопустив напад на њихову личну слободу.
То је било време тегобних промена. Ипак, већина се слагала у једном погледу. За монархистичку диктатуру, која је истовремено постојала у Пруској Фридриха II или Аустрији Марије Терезије, у Енглеској једноставно више није било места.
Хогартова слика
„Изборни банкет”,
тачније једна од четири слике
циклуса који
приказује политичке изборе,
чије су димензије 120 x 127 cm,
данас се налази у Лондону,
у Музеју сер Џона Соуна.
