Šta je novo?
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.576
10. februar 2010.

Vijetnam za početnike (1)


U Hanoju se na sve strane se nešto nosi, nudi, prodaje: od voća i povrća, preko odeće i obuće, do kozmetike, lekova, ukrasa, suvenira, papira

Autor: Dimitrije Stanković
Izvor: B92


11554073134b724c4578e48549743284_extreme.JPG
Džunke - Ha Long (1. deo – planiranje i organizacija puta, Hanoi, zaliv Ha Long)

O Vijetnamu nisam znao mnogo pre no što sam se odlučio da ga posetim krajem prošle godine. Glavni razlog da ovu zemlju ipak izaberem kao moju sledeću destinaciju jeste bilo mišljenje jednog mog kolege - koji je bio u mnogo zemalja sveta – po kome je to definitivno jedna od najlepših koju je video. Možda ne zvuči kao ozbiljan razlog za dalek put, ali eto – ponekad i takve sitnice i pojedinačna mišljenja mogu presudno uticati na ovakvu odluku. Naravno, znao sam da je u Vijetnamu vođen dug rat, prvo protiv Francuza, a onda onaj mnogo poznatiji protiv Amerikanaca, znao sam da je to zemlja u kojoj i dalje postoji jednopartijski sistem sa elementima slobodnog tržišta (poput sistema u Kini), znao sam da je to zemlja ubrzanog ekonomskog razvoja, ali ne i mnogo toga još što je pobuđivalo moju radoznalost - vredelo je stoga potruditi se i saznati. Uz to, želeo sam da put u Vijetnam kombinujem sa posetom Kambodži, odnosno Angkor Watu, poznatom hramu koji je turistička meka ovog dela sveta. Dakle, nekakva okvirna ideja je postojala, ali je detalje puta tek trebalo razraditi.

I nije bilo jednostavno! Vijetnam je po površini koju zauzima dosta velika zemlja (poređenja radi, veći od Italije i skoro veličine Nemačke): pošto je po obliku zemlja vrlo uska i dugačka, poput slova S, rastojanja su velika (od Hanoja na severu do Sajgona, ili Ho Chi Min Cityja kako se danas zove, na jugu ima skoro 1,800 km). Mesta koje se preporučuju za posetu su zato međusobno jako udaljena, što onda iziskuje puno vremena da se sva obiđu. Naravno da je trajanje odmora ograničavajući faktor – suočen sa izazovom distanci i dugom listom interesantnih mesta rešio sam da boravak produžim što je moguće više. Dvadeset dana mi se učinilo pristojnom merom i s tom idejom sam kupio avionske karte nekoliko meseci unapred (vrlo nesrpski - uvek kupujem karte znatno ranije). Izabrao sam period oko Nove godine i Božića: u to vreme u Evropi ima dosta praznika i ovde vladaju neprijatne hladnoće, dok je u Vijetnamu to sezona najboljeg vremena - sušni period, sa umerenim temperaturama na severu (oko 20C) i neizbežnom, naravno, vrućinom na jugu (preko 30C).


9870467864b724c4704745791896267_extreme.JPG
Jutarnja magla - Ha Long

Standardni vodiči, kao i brojni internet sajtovi, koje sam konsultovao preporučivali su nekoliko obaveznih poseta: Hanoj kao glavni grad, zaliv Ha Long kao jedinstveni prirodni fenomen, brdovita Sapa na krajnjem severu, Nha Trang, poznato letovalište, Hue, nekadašnji imperijalni grad, Hoi An, stari trgovački centar, Ho Chi Minh City kao glavni ekonomski centar zemlje i svakako delta Mekonga, jedne od najvećih reka Azije (plus, kako rekoh, Kambodža)... Počeo sam da kombinujem kako da sve ovo posetim – ipak Sapa je, na žalost, morala da otpadne, vremena nije bilo dovoljno. Sve ostalo sam rešio da uklopim u jedan naporan i zahtevan program, za koji sam uz to – da bih sebi olakšao napor i smanjio vreme provedeno u putu - odlučio da koristim interne letove unutar Vijetnama.

Naredna etapa je bila posvećena pribavljanju viza. Kineska viza (leteo sam preko Hong Konga i želeo da ga takođe posetim) pribavlja se u ambasadi Kine u Beogradu (za Hong Kong košta USD 30: tranzitna, sa dva ulaska). Vijetnamska se može dobiti na međunarodnom aerodromu u Vijetnamu - po sletanju, ali prethodno mora da se dobije pismo od neke vijetnamske turističke agencije koja posreduje u kontaktu sa tamošnjim Ministarstvom inostranih poslova (mnogo njih pruža tu uslugu – ja sam izabrao jednu koje je naplaćivala USD 26, plus USD 50 plaćanje same vize – više ulazaka, važenje mesec dana - na aerodromu). Najzad, kambodžanska viza može da se dobije direktno preko interneta i takva viza košta USD 25 (turistička viza na mesec dana).


385899284b724c475be64008599181_extreme.JPG
Mauzolej Ho Chi Minha - Hanoi

Naredni korak - izbor hotela – i nije bio težak. Sve sam takođe rezervisao preko interneta (koristio sam uglavnom usluge sajta "agoda.fr" koji nudi smeštaje u svim zemljama Jugoistočne Azije, ali ima i drugih mogućnosti). Odlučio sam se za hotele sa 2-3 zvezdice – svi koje sam izabrao imali su sobe sa kupatilom (birao sam prema fotografijama i preporukama prethodnih gostiju), klimom, internetom, doručkom, i cena se uglavnom kretala oko EUR 20-25 za noć. Jedini izuzetak sam napravio kada je u pitanju bio Nha Trang – tu sam izabrao luksuzni resort u kome sam planirao da se dva dana lepo odmorim i okupam. Hoteli u putu (Pariz i Hong Kong, po jednu noć) bili su, naravno, daleko skuplji od onih u Vijetnamu. U Hong Kongu sam izabrao odličan hotel – s idejom da provedem u povratku celi dan obilazeći grad.

Konačno, kako rekoh, da bih uštedeo na vremenu odlučio sam da duge etape prelazim avionom. "Vietnam Airlines" je odlična i vrlo pouzdana kompanija. Stoga sam praveći itinerer odlučio da uzmem čak šest internih letova – posle se pokazalo da baš i nije bilo nužno sve to (recimo, od Phnom Penha do Siem Reapa i nazad, jer ušteda na vremenu nije bila tako značajna). Letovi uglavnom nisu bili skupi, sa cenom od 30-tak evra u proseku – osim ova dva nepotrebna, koja su bila skupa jer je tamo zapravo "Vietnam Airlines" leteo u inostranstvu, u Kambodži, koja ima politiku "otvorenog neba" što dopušta i stranim kompanijama da lete na domaćim linijama...


5004987424b724c47aa441020291063_extreme.JPG

Most sun_evog zraka na jezeru Hoam Kiem - Hanoi


I tako sam – kompletno pipremljen, sa svim rezervacijama hotela i aviona, te detaljnim itinererom – krenuo na put do Hanoja, preko Minhena, Pariza, i Hong Konga. U Parizu – gde sam planirao šetnju na Badnje veče - dočekalo me loše vreme, kiša koja je padala celo veče kada sam tamo stigao i koja se onda nastavila narednog dana kada sam polazio na aerodrom Charles de Gaulle. Ipak u očekivanju lepog vremena i novih doživljaja na predstojećem putu – to mi nimalo nije smetalo. Ukrcavanje u avion je proteklo brzo i već posle par sati avion je leteo nad istokom Evrope, potom nad Rusijom i polako se približavao krajnjoj destinaciji. Ipak let je potrajao skoro 12 sati, koje sam "ubio" igrajući stari dobri Tetris kojim sam bio zaluđen još negde 80-tih...

U Hong Kong smo sleteli u rano jutro, i odmah po izlasku s aerodroma zapljusnuo me onaj poznati miris tropskih krajeva i stalno prisutna vlaga u vazduhu. Imao sam skoro celi dan na raspolaganju i rešio sam da obiđem i vidim što više od Hong Konga u tih desetak slobodnih sati. Prvi utisak: aerodrom je izgledao ogromno i impresivno, a super moderan, čist i brz voz do grada – "Airport Express" - još impresivnije. Kada sam posle pola sata vožnje stigao u Hong Kong i izašao na plato te krenuo pasažom pored stanice, ulice su bile dosta puste jer bio je praznik i rano jutro po lokalnom vremenu. Umor me pomalo stizao, ali želja da odmah vidim što više toga ostavljala me budnim.


2016692194b724c480945b062442216_extreme.JPG
Oblakoderi Hong Konga

Hong Kong je velika luka i ekonomski centar ovog dela sveta. Zgrade u Hong Kongu su jako visoke, ima ih nebrojeno mnogo, a po centru voze uski i visoki tramvaji. Centar grada je inače odmah pored pomenute stanice “Airport Expressa” , a tu su u neposrednoj blizini i prometne trgovačke ulice sa velikim bankama, šoping molovima i radnjama poznatih svetskih firmi. Ono što ipak najviše impresionira jesu, kako rekoh, ogromne zgrade koje jednostavno čine da se čovek oseća nekako sićušnim gledajući ih iz te neke mravlje perspektive. Nastavio sam da šetam i došao do lepog parka Cheung Kong, katedrale Saint John, i potoka koji se u kaskadama slivao niz kameno stepenište. Kakav mir usred grada! Moj je vodič za Hong Kong govorio da treba da odem i do Victoria Peaka odakle se pruža veličanstven pogled na grad i Kowloon ostrvo preko puta. No dan je bio oblačan, i pomalo siv – znao sam da pogled neće biti impresivan, ali sam ipak pošao. Srećom još nije bilo gužve tako da sam sam jako brzo ušao u starinski tramvaj i posle relativno kratke vožnje stigao do vrha brda. Pogled je zaista bio sjajan – i pored toga što vremenske prilike nisu baš bile naklonjene panoramskom razgledanju. Sledio je povratak nazad istim tramvajem – činilo se mnogo opasnije jer su se šine sada pružale strmo ispred – i nova šetnja po centru koji je sada već bio znatno življi i bučniji. Uz to, našao sam se sa Mei Mei, koleginicom iz tog dela sveta, koja me ljubazno povela na ručak i pokazala mi još par mesta u gradu. Šetajući, međutim, shvatao sam da iza blještavih zgrada postoji onaj poznati duh Dalekog Istoka, da se u uskim uličicama iza bučnih ulica i šarenih radnji priprema i jede hrana na ulici, i da moderni grad nije u potpunosti potisnuo vekovnu uličnu tradiciju. Šetnju smo Mei Mei i ja okončali prirodnim sokovima od svežeg tropskog voća u molu u prizemlju najveće zgrade, čiji se vrh povremeno gubio u oblacima. Trebalo je leteti dalje – Vijetnam me očekivao...


5606850844b724c485ef64521838083_extreme.JPG
Pagoda u Hanoju

Nakon sat i po leta stigao sam u Hanoi. Hang, moja prijateljica iz Vijetnama, savetovala me da uzmem zvanični taksi koji će me koštati nekih 10-tak dolara – kako me taksisti-lešinari ne bi opljačkali u samom startu (setio sam se odmah Beograda). To sam i učinio i posle sat vožnje bio sam u prijatnom hotelu gde sam dobio lepu i prostranu sobu. Umoran od puta legao sam skoro odmah da spavam, ali sam zbog jake buke s ulice od motora koji su neprestano prolazili i stalno trubili ubrzo shvatio da od spavanja – bar za neko vreme - neće biti ništa. Buka i jet lag – razlika u vremenu je šest sati – činili su svoje i ja sam otvorenih očiju proveo sledećih nekoliko sati u krevetu. I to je deo takvog jednog puta, tešio sam se, zaričući se da ću sutra insistirati da promenim ovu sobu za neku mirniju.


7017854454b724c48b5681746422818_extreme.JPG
Panorama Ha Long

Naredni dan je bio posvećen obilasku Hanoia. Nekoliko je stvari koje u Hanoju treba videti: staru četvrt interesantne arhitekture, sa najvećom pijacom Dong Xuan i nizom trgovačkih ulica (u toj čevrti je bio i moj hotel), Hram literature, mauzolej Ho Chi Minha, jezero Hoan Kiem usred grada... Krenuo sam polako sa starom četvrti i to je odmah bio susret sa tipičnom Indokinom: užasna gužva, motori, bicikle i "tuk-tukovi" (motori sa malom kabinom pozadi sa dva mesta za sedenje) na sve strane, ulice na kojima se prodaje sve i svašta, ali i priprema hrana na svakom koraku... Neverovatna živost za naše evropske pojmove ponovo me opčinila. U celom tom haosu postojao je ipak nekakav red – ali se mom oku naviklom na automobile, sredjene ulice i trotoare u Evropi ovo činilo kao potpuni nered. Pritom, na sve strane se nešto nosilo, nudilo, prodavalo: od voća i povrća, preko odeće i obuće, do kozmetike, lekova, ukrasa, suvenira, papira – jednostavno sve što uopšte može da se zamisli. Stara četvrt je inače zaista stara – nastala još u 13. veku kada je nekoliko zanatlija ovde otvorilo svoje radnje da bi ceo kraj prerastao tokom vekova u najdinamičniji deo Hanoja, a svaka od ulica se specijalizovala za neki zanat – sa ukupno 36 ulica i isto toliko zanatskih udruženja.



8099854364b724c4912828887925728_extreme.JPG

Stara četvrt - Hanoi


Odavde sam odlučio da krenem dalje na motoru (što je ovde najčešće korišćeni taksi kojim se za 1 dolar može brzo preći s kraja na kraj grada) i posetim Hram literature Van Mieu, najlepši arhitektonski kompleks Hanoja, centar za obrazovanje mandarina, visokih državnih službenika, osnovan još u jedanaestom veku. Hram je inače napravljen po uzoru na hram Konfučija u Kini i ima pet dvorišta, svako odvojeno zidom i svako sa bogato ornamentima ukrašenim ulazom. Nekoliko impresivnih zgrada i hramova prosto me ostavilo bez daha, kao i predivno jezero tipičnog dalekoistočnog imena: Izvor nebeske čistote. Centralno mesto u kompleksu zauzima Konfučijev hram, a posebno su interesantne ogromne kamene ploče sa kornjačama u podnožju – ima ih 82, od originalnih 112 – na kojima su uklesani podaci o đacima koji su uspešno prošli sve ispite u hramu u periodu od 15. do 18. veka.


12914457274b724c4967716565164792_extreme.JPG

Stara četvrt u Hanoju


Produžio sam dalje do Mauzoleja Ho Chi Minha, ujedinitelja modernog Vijetnama – ogromne kamene zgrade u koju se nije moglo ući. Do zgrade se dolazi preko velikog i lepo sređenog travnjaka. Celi kompleks se inače nalazi u delu grada gde sam video mnoštvo ambasada i rezidencija – očigledno ovo je bio bogatiji kraj grada. Primećivalo se to i po sređenim ulicama i trotoarima – tako različitim od onoga što sam video u staroj četvrti. Popodne sam proveo pored Hoan Kiem jezera, velike vodene površine u samom srcu Hanoja. Legenda kaže da je u ranom 15. veku u doba kineske okupacije vijetnamski general dobio čarobni mač od svete kornjače koja je živela u jezeru i to mu je pomoglo da oslobodi grad i zemlju i ustoliči sebe kao cara. Kasnije, dok je car plovio na jezeru kornjača je još jednom izašla na površinu i zatražila mač nazad – od tada se jezero i zove Jezero u kome počiva mač. Sredinom 19. veka na jezeru, u samom njegovom centru, je sagrađena minijaturna pagoda, zvana Kornjačina kula da obeleži ovaj događaj – ova je pagoda tokom vremena postala simbol grada. Na severnom delu jezera nalazi se još jedan hram nazvan Hram planine žada, jedna od najlepših pagoda u Hanoju. Do nje se dolazi preko predivnog crvenog drvenog mosta, Mosta sunčevog zraka, valjda najfotografisanijeg objekta u gradu.

7663670864b724c49ba1c0896262974_extreme.JPG

U Hramu literature - Hanoi


Posle odlične večere sa Hang otišao sam u Thang Long pozorište lutaka na vodi. Inače, takva pozorišta nalaze se širom Vijetnama, i nekada su predstave bile pravljene po selima sa ciljem da zabave seljake o čijem životu inače pričaju. Pozorište Thang Long u Hanoju verovatno je danas najbolje i najprestižnije. Predstava se inače odvija tako što lutke "hodaju" po vodi (izvođači koji njima upravljaju dugačkim štapovima nalaze se iza zavese), sve je praćeno muzikom, često dramatičnom, a ima i dosta scenskih efekata, dima i vatre što doprinosi živosti predstave. Na kraju predstave zavese se uklanja i izvođači izlaze da se poklone, stojeći u vodi do pojasa. Predstave su rasprodate po par dana unapred - nije bilo lako dobiti kartu.

Posle ovog napornog, ali interesantnog dana bilo mi je jasno da ce u Vijetnamu biti tako mnogo stvari da se vidi i doživi. Sledeće uzbuđenje došlo je već narednog dana...


7728873634b724c4a10ab1289439302_extreme.JPG

U moru motora - Hanoi


Zaliv Ha Long jedan je od prirodnih fenomena Vijetnama i kao takav je na UNESCO-voj listi svetske prirodne baštine. Radi se o velikom području od oko 1,500 kvadratnih kilometara na kome je rasuto preko 2,000 ostrva koja strmo štrče iz vode i pružaju se visoko ka nebu. Najveći broj ostrva je nenaseljen, a ostrva su po legendi nastala kada je ogromni zmaj – Ha Long inače znači Zmaj koji silazi – sišao u Tonkinški zaliv i udaranjem svojim repom stvorio hiljade ostrvaca. Zaliv se nalazi nekih 120-130 km istočno od Hanoja što se prelazi u tri sata vožnje autobusom. Standardni aranžman obuhvata iznajmljivanje sobe na jednoj od džunki, tradicionalnih drvenih brodova, a boravak na njoj onda traje od 2-3 dana (takvih džunki inače ima na stotine i sve su ukotvljene u istoj luci). Aranžman uključuje luksuzan smeštaj na brodu, posetu nekoj od pećina, vožnju kajaka između ostrvaca (čemu takođe nisam odoleo), naravno, odličnu hranu na brodu i – ako je lepo vreme – kupanje. Na žalost, vreme nije bilo baš za kupanje – dosta oblačno, sa temperaturom od kojih 20-tak C - ali je zato predeo bio božanstven, u sumaglici koja je prosto mamila na pravljenje stalno novih i novih fotografija. Uživanje u neverovatnom miru koji je samo narušavao tihi rad brodskog motora, bio je pravi kontrast bučnom i užurbanom Hanoju. A odlično društvo – dva para Engleskinja, jedan švedski par, jedan nemačko-japanski par, mladoliki Francuz sa dve ćerke – činilo je da doživljaj bude kompletniji. Soba i hrana zasluživali su najveće komplimente – tako da je kraj ture i povratak autobusom u bučni i užurbani Hanoj posle prethodnog dana i pogotovo jutra provedenog u božanskom miru zaliva bilo nešto što je odista teško padalo.

Poseta Vijetnamu se zapravo zahuktavala, i let avionom iz Hanoja u Ho Chi Minh City značio je prelazak u drugo podneblje i tako različit deo ove lepe zemlje...

7884407164b724c4a60ef8936157321_extreme.JPG

Ulični obrok - Hanoi
 
Poslednja izmena:
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.576
Vijetnam za početnike (2)

12. februar 2010.

Vijetnam za početnike (2)

Delta Mekonga, Chau Doc, Can Tho, Ho Chi Minh City / Saigon

Autor: Dimitrije Stanković
Izvor: B92


16869952704b74c9317095b777415679_extreme.JPG

Kuće pored Mekonga - Photo: Dimitrije Stanković


(2. deo – delta Mekonga, Chau Doc, Can Tho, Ho Chi Minh City / Saigon)


Nakon severa zemlje moj je plan predviđao premeštanje na jug: dvočasovni let od Hanoja do Ho Chi Minh City-ja udaljenog nekih skoro 1,800 km, i odmah zatim nastavak puta autobusom u Kambodžu. Poseta Angkor Watu (u Kambodži) jeste nešto što veliki broj posetilaca Vietnama, ali i celog regiona, često praktikuje. Angkor je pravi magnet za turiste i tome ni ja nisam mogao da odolim – pet dana provedenih u Kambodži bili su izuzetna prilika da vidim kompleks hramova jedne nestale civilizacije, ali i upoznam Phnom Penh, glavni grad te Vietnamu susedne zemlje.

Nakon ovih pet dana usledio je povratak u Vietnam. Odlučio sam se da za to uzmem speed-boat na Mekongu – jedan od brzih čamaca koji prevoze grupe putnika sa pristaništa u Phnom Penhu do grada Chau Doca u Vietnamu, neposredno posle kambodžansko-vietnamske granice. Pasoška kontrola na kambodžanskoj strani, pa potom na vietnamskoj – obe u improvizovanim kućama na Mekongu - su protekli u najboljem redu i sa primernom efikasnošću - na vietnamskoj strani su nam čak samo grupno pokupili pasoše i vratili ih posle pola sata... I evo me opet u Vietnamu - u neku ruku osećao sam se kao da se vraćam kući...


6571039294b74c93325ba1384796342_extreme.JPG

Motori - Photo: Dimitrije Stanković


E, onda je počeo jedan od najinteresantnijih i najuzbudljivijih događa na celom putu. Naime, moj hotel te večeri – hotel u kome sam imao unapred plaćenu sobu - nalazio se nekih stotinak kilometara dalje od Chau Doca - u mestu zvanom Can Tho. Trebalo je, dakle, preći to rastojanje lokalnim autobusom i taj put organizovati na licu mesta. Kada sam izlazio s broda u Chau Docu bilo je pet sati popodne, a kako mrak pada već oko šest žurio sam da što pre uhvatim autobus za Can Tho. Po izlasku iz čamca mlada Vietnamka mi je mahala odozgo iz restorana govoreći da požurim jer će biti prevoza. No ispostavilo se par minuta kasnije da mesta u tom autobusu ipak nije bilo i onda sam morao da se sam snalazim sa lokalnim prevozom. Šta da radim: u žurbi uzimam kofer i jurim na mali trg pored pristaništa... Momci na motociklu su odmah razumeli moju želju da idem u Can Tho i ponudili da me prevezu do autobuske stanice. Par kilometara, kako sam shvatio, sa koferom od 22 kg koliko je u tom trenutku moj kofer težio – kasnije se još "udebljao" - činilo mi se da je nemoguće preći na motoru (inače motor sam izabrao kao brzu varijantu u odnosu na mnogo sporiji tuk-tuk bicikl koji se nudio kao alternativa). Dakle, bio sam u očiglednom vremenskom škripcu i stoga bez mnogo razmišljanja prihvatio da me jedan od njih na motoru ipak odveze do te stanice. Jedva smo prešli par stotina metara, a moj vozač motora je stao i, očigledno osećajući nestabilnost tokom vožnje, pitao nešto jednu ženu koje je telefonirala iz radnje usput, te me vratio do minibusa sto metara nazad objašnjavajući da treba da uđem u njega. Malo čudno i teško razumljivo zašto se sve to baš tako dešavalo, ali ko bi se još bavio detaljima... U autobusu ponavljao sam: Can Tho, Can Tho, no svi su putnici govorili samo vietnamski, a moj izgovor nekako nije baš korespondirao sa njihovim izgovorom mesta u koje sam želeo da idem. Ipak, nekako su me – valjda, nadao sam se – razumeli i utovarili, kondukterka se smejala i gestikulirala, otvorila se i mala interna rasprava oko mog slučaja (o čemu nisam naravno razumeo ni reč), i autobus je krenuo. No, kako je ubrzo počeo da staje na svakih sto metara uplašio sam se da je neki lokalni, "do Zemuna". Ne, ipak nije bio lokalni bus, a kada smo se dočepali puta van grada prvo mesto u koje smo stigli bilo je na mapi u smeru Can Thoa - pao mi je kamen sa srca... Ali ipak, oko mene Vietnamci koji ne govore engleski, noć koja pada - nisam i dalje baš bio potpuno opušten... Ipak, činilo se da sigurno idem ka pravom mestu i to me postepeno smirilo. No ne zadugo...


7176186084b74c9337c859826599279_extreme.JPG

Na Mekongu - Photo: Dimitrije Stanković


Naime, posle jedno sat i po vožnje kondukterka – ona ista simpatična i nasmejana – počela je da mi pokazuje da moram da izađem istovremeno mašući prema nekim autobusima koji su tu bili parkirani. Izašao sam, naravno, gledajući s pomalo straha – kako objasniti šta i gde hoću - te autobuse, a onda su me odmah okružili lokalni vozači motora objašnjavajući nešto. Shvatao sam po njihovoj gestikulaciji da više nema autobusa za Can Tho (a već je bio mrkli mrak), a jedan mi je pritom pokazivao na sat i vreme od pola osam (u tom trenutku je bilo sedam sati). Mislio sam da planira da me odvede na neki drugi autobus, tu u mestu, koji polazi u pola osam, i misleći da nemam alternativu seo sam iza njega, sa koferom od pomenutih 22 kg koji su mi nekako postavili na kolena. Krenuli smo, prvo vozeći po gradu, uz gust saobraćaj i gomilu motocikala unaokolo. No onda je moj vozač stao da sipa benzin, i potom kada smo nastavili napuštajući vrevu, ja sam odjednom - užasnut - počeo da shvatam da on zapravo planira da me preveze - do mog krajnjeg odredišta, Can Thoa do koga je – tek sam tada shvatio – objašnjavao ranije da treba 30 minuta. Bio sam uspaničen, noć, put van grada, tek povremeno poneko mesto, mi ili bolje reći ja pozadi sa onim grozno teškim koferom – šta ako se nešto, ne daj Bože, desi... Ali moj je vozač vozio dalje i dalje, nije bilo mogućnosti da ga eventualno zaustavim, a i ako ga zaustavim kako objasniti da sada treba da me vrati nazad u grad. I gde onda naći autobus? Odlučio sam da sedim, ćutim, trpim kofer i - nastavim vožnju... A to je trajalo, i trajalo. U jednom trenutku mom je vozaču usred vožnje zazvonio i mobilni – i on se, naravno, javio i komotno razgovarao, drugom rukom nonšalantno nastavljajući da vozi motor, dok sam ja pozadi sve bučnije - i na srpskom - počinjao da gunđam. Onda je i zapalio cigaretu, zašto da ne - opušteno... Moj je strah – u sudaru s njegovom nonšalancijom i, pored svega, vrlo sigurnom vožnjom – ipak polako iščezavao, ali je umesto njega počinjao da raste bes – kada ni posle 40 minuta, ni posle 50 minuta, grada nije bilo niotkuda. Vozili smo se i mračnim delovima puta, ponekad sa neravninama, prestizali smo druge motore, prestizali čak i kola, a moj je vozač vrlo ležerno nastavljao da vozi i vozi i vozi. Posle sata, sat i petnaest minuta moji su živci bili na izdisaju. Osećao sam kako raste napetost. Još 4 minuta, još 2 minuta, pokazivao mi je prstima, videći moju rastuću nervozu... Konačno počele su kuće, veće ulice, ali je Can Tho izgledao kao Njujork – nikako stići. Najzad, u centru smo, visoke zgrade - stali smo da se raspitamo za hotel. I posle svega - nakon sata i četrdeset minuta eto nas konačno pred mojim hotelom. Ne znam kojoj sam se zgradi toliko obradovao! Jedva sam sišao s motora onako kompletno ukočen, te jednog debelog i iznenađenog Engleza koji je upravo izlazio iz hotela zaustavio s molbom da nas slika – nije shvatao zašto, ali ja sam jednostavno morao da imam sliku sebe i tog mog moto-taksiste. Za uspomenu. Nisam znao pritom da li da ga poljubim što me srećno dovezao, ili da ga zadavim što me u celu ovu avanturu uopšte uvukao... Te sam večeri spavao kao jagnje, potpuno slomljen prethodnim doživljajima, ali i opušten posle piva i odlične večere na terasi izuzetno prijatnog restorana "Nam Bo".


18830196334b74c933dfa55721793365_extreme.JPG
Ploveća pijaca - Photo: Dimitrije Stanković

A sutra je – zato sam i uzeo sobu baš u Can Thou – jutro krenulo sa obilaskom "plivajuće pijace" (floting market), što je ime za trgovinu na vodi koja se obavlja iz čamaca. Do "pijace" me dovela svojim drvenim brodom sa malim motorom sredovečna Vietnamka koju je je lokalni organizator tog mog puta angažovao. Bila je simpatična, mala, očigledno priprosta, ali nasmejana, sa njihovim tipičnim konusnim slamnatim šeširom na glavi. I naravno, nije znala ni reč engleskog – ali je sporazumevanje među nama bilo odlično. Pokazivala mi je prstom na stvari unokolo, zvala me da pogledam još nešto i još nešto, povremeno čistila turbinu motora koja bi se zaplela u kese, tu i tamo i veslala, da bismo posetu pijaci započeli njenim doručkom – i mene je ponudila ali nisam baš bio preterano oran za tako nešto – kupljen od starice koja je na jednom od čamaca kuvala i imala ploveći restoran. Voće, povrće, meso, riba – sve se to prodavalo i doprinosilo opštem šarenilu i metežu. Unaokolo su zujali i turisti sa svojim fotoaparatima, i pravljenjem uspomena koje će onda razgledati negde u Bostonu ili Adelaidu... Posle skoro sata vožnje unaokolo produžili smo u kanale, rukavce Mekonga što je bila prilika da se vidi kako žive ljudi pored tolike vode: tu se prao veš u ne baš tako čistoj – zapravo, iskreno, vrlo mutnoj - vodi Mekonga, tu se kupalo, i održavala lična higijena, tu su se prali sudovi, ali ponajviše reka je služila za prevoz svega i svačega, od sitne robe do goriva, cigli, peska i kamena... Pojedini rukavci su bili jako uski, i prolazilo se kao kroz dugačke tunele obrasle tropskim biljkama: palme, banane i mnogo toga još što uopšte nisam uspevao ni da prepoznam, iako mi je moja Vietnamka pokušavala da objasni i predstavi mnogo toga unaokolo ...


3720293644b74c9345ef39481094614_extreme.JPG
Porodica na motoru - Photo: Dimitrije Stanković

Povratak u Can Tho je značio još nekoliko sati slobodnog vremena. Ručak, u onom istom restoranu od sinoć, malo shoppinga na lokalnoj pijaci gde se nudila odeća po bagatelnim cenama - i već smo došli do dva popodne kada se moj put nastavljao ka Ho Chi Minh City-ju. Autobus koji sam uzeo išao je onda polako, i stajali smo dosta često (uključujući i stajanje na stanici sa ogromnim restoranom s izloženom gomilom hrane na otvorenom, jela koja su baš dobro mirisala i izgledala privlačno – nisam odoleo, naravno)... Nastavili smo dalje i onda kada je već duboko pao mrak stigli u najveći grad Vietnama, u Ho Chi Minh City, nekadašnji Sajgon, osmomilionski grad i ekonomsku, komercijalnu i finansijsku prestonicu te zemlje.

Sam ulazak u Sajgon (odsad ću ga tako zvati kratkoće radi, a inače i Vietnamci češće koriste to staro ime) odmah je pokazao da se radi o neverovatnom gradu. Ušli smo prvo i direktno na stanicu koja je bila nekih petnaestak kilometara od centra (pošto veliki međugradski autobus nije išao dalje), i onda je potom manjim autobusom krenulo putovanje ka centru, ogromnim bulevarima na kojima su jurile hiljade i hiljade motocikala i mnoštvo kola. Motocikli, međutim – to je bilo ono što je prosto ostavljalo bez reči. Tolika reka motora, tolika buka koju su stvarali, toliko sviranje sirena koje su besomučno koristili – a opet bez ijednog incidenta (ukupno sam u dvadeset dana puta video samo jedan u Kambodži) - prosto je bilo zadivljujuće kako se sve to odvija i sav taj narod na motorima valja kao nekakva reka...

Smeštaj do kog me dovezao taksi kojeg mi je našla ljubazna Vietnamka koja je – konačno – odlično govorila engleski bio je u hotelu u samom centru. U Prvom distriktu Sajgona i na par minuta od najveće zatvorene pijace u gradu. Uh, znao sam odmah da Sajgon neće biti lak...

Naredni dan je bio posvećen obilasku grada. Počeo sam sa delom grada koji se zove Dong Khoi – počeo zato jer se u njemu nalaze najlepše i najpoznatije zgrade grada i to sam hteo da vidim dok sam još bio odmoran. Gradska većnica građena je po uzoru na mnogo poznatiju i veću u Parizu, isto kao što je i zgrada Opere rađena u neoklasicističkom stilu (poput pariske opere) a bila je nekad centar okupljanja francuskog visokog društva u koloniziranom Vietnamu. Poznati Rex Hotel je opet u doba rata sa Amerikancima bio mesto boravka i okupljanja američkih novinara, slično kao i obližnji Hotel Caravelle za koji su ratni reporteri u šali govorili da zapravo i ne mora da se siđe s njegovog vrha gde se nalazi bar da bi se izveštavalo o ratu – toliko je u njemu bilo stalno prisustvo dobro informisanih ljudi. Malo dalje od većnice nalazi se katedrala Notre Dame, mnogo siromašnija replika one u Parizu, kao i zgrada Pošte, sa predivnim holom koju je projektovao Gustav Ajfel negde krajem 19. veka. Dakle, ceo ovaj kraj je bio pod izuzetno jakim uticajem Francuza i njihove arhitekture što je ostavilo neizbrisiv pečat. Nešto dalje naišao sam na dobro poznatu Palatu ujedinjenja (Reunification Hall), poznatu iz filmova o vijetnamskom ratu – sa njenog krova su odlazili ostaci američkih trupa u Vietnamu i njihove poslednje lojalne pristalice sada već davne 1975. godine. Sećao sam se pojedinih scena iz filmova, scena panike i meteža... U Sajgonu sam posetio još par pagoda, uključujući i jednu indijsku, a posetio sam i kinesku četvrt – Cholon. Gužva, radnje, život na ulicama – uostalom slično kao i u delovima Vietnama koje sam video ranije, sve slično - osim uzbudljive vožnje na moto-taksiju koja je ovde - u poređenju sa Hanojem, recimo - izgledala kao "ruski rulet". Bar meni – nenaviklom na aktivno učešće u takvom haosu... U kineskom kraju sam se našao baš u kasno popodne kada su deca završavala školu – bilo je interesantno videti stotine i stotine roditelja na motorima kako ukrcavaju svoju decu, ponekad i više njih, i onda se jedan po jedan izlazeći iz dvorišta škole uključuju u taj pakleni i naoko potpuno haotični sabraćaj, često i sa dvoje, a ponekad i troje dece na nevelikim motorima! Deca su me gledala, zvala, slala osmehe – bila je to idealna prilika da napravim mnoštvo fotografija...


2662987834b74c934c7871998502686_extreme.JPG

Pošta, Sajgon - Photo: Dimitrije Stanković


U Sajgonu sam proveo još jedno veče i jutro narednog dana. Jutro je bilo dobro vreme da odem i do najveće pijace u gradu – Ben Thanh. Na njoj se prodaje sve što Vietnamci uopšte prozvode – od hrane (pijaca ima posebni deo u kome su meso, riba, voće i povrće, ali i gomila restorana u kojima se sve to kuva na licu mesta), preko tekstila (uključujući fantastične štofove, svile, ali i verne kopije košulja, majica, pantalona koje se u Vietnamu proizvode za vodeće svetske firme), suveniri od drveta, stakla, žada, slonovače, ukrasi za kuću, nakit, cveće, i ko zna šta sve još.

Kada smo kod kupovine - cenjkanje je obavezno svuda u Vietnamu ali čovek zapravo nikada ne može biti siguran da je nešto kupio po ceni koja je blizu realne. No kako su cene (nakon cenjkanja) u principu jako niske, onda i konačna dogovorena cena ne može nikako da bude bog zna koliko viša od te neke realne - ako takva uopšte postoji. Inače, cene po kojoj se prvo nudi roba su nekada i po 3-4 puta više od krajnje cene koja se ispregovara, tako da treba odmah ponuditi mnogo, mnogo manje. Ali, opet ni to nije pravilo: dešavalo mi se i da uspem da spustim cenu za samo 10 ili 15%, dakle ništa značajno. Kao i da kupim nešto nakon dugog cenjkanja i obaranja cene, da bih par koraka dalje otkrio da se bez ikakvog cenjkanja to isto nudi po nižoj cene od one koju sam ja s naporom dogovorio... Dakle, opšteg pravila nema – osim da je cenjkanje neizbežno...


3545507314b74c934e57ac407296477_extreme.JPG

Ulični bazar - Photo: Dimitrije Stanković


I kad govorimo o cenama i Sajgonu kao ekonomskom centru: vijetnamska valuta zove se "dong". Dong je očigledno imao problema u prošlosti – i Vijetnamci s njim - jer je sadašnji kurs oko VND 26,000 za 1 EUR, dok je dolar – u ovom delu sveta paralelna valuta – negde oko VND 19,000. Orijentacije radi, dobar obrok u odličnom restoranu košta maksimalno 50-60,000 VND, oni u skromnijim restoranima su naravno jeftiniji, a o uličnom spremanju jela – gde je nekada hrana još ukusnija - da ne govorim...

Dakle, moj se boravak u Sajgonu polako bližio kraju. Prevoz do aerodroma, i eto me u avionu za Nha Trang. Idem na more, u centralni deo Vietnama, i ujedno u poslednju etapu mog obilaska ove velike zemlje...
 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.576
Vijetnam za početnike (3)

15. februar 2010.

Vijetnam za početnike (3)


(3. deo – Nha Trang, Hoi An, Hue)

Autor: Dimitrije Stanković
Izvor: B92


16989398434b78c227edc42233674246_extreme.JPG

Photo: Dimitrije Stanković


E pa posle svih ovih napora po Vietnamu i Kambodži treba se malo i odmoriti – razmišljao sam još mnogo ranije praveći plan puta. A to znači – ako sam već na moru: luksuzni resort, kupanje i odmaranje… U tu svrhu izabrao sam "Diamond Bay", što će se kasnije pokazati odličnom odlukom. Resort je bio – spektakularan. No, idemo redom…

U Cam Ranh, aerodrom koji je zapravo aerodrom najpoznatijeg vijetnamskog letovališta Nha Trang sleteo sam rano popodne posle manje od jednog sata leta iz Sajgona. Avion je poleteo i stigao na vreme što je obećavalo da ću moći da iskoristim već to isto popodne za kupanje. Na aerodromu je čekala hostesa resorta – dobar znak. Još kada sam video novu "Toyotu" kombi sa šoferom u uniformi koji prebacuje goste, te posle pola sata vožnje ugledao otvorenu ogromnu i prepelu recepciju gde smo punuđeni egzotičnim sokom bilo mi je jasno da sam na pravom mestu. Soba je bila izvanredna, kupatilo predivno... ali ko će još ostati u sobi dok napolju sija sunce, a temperatura je oko 30C (doduše "hladnih 30C", posle Saigona na 36C)... Dakle, pravac bazen – i to koji i kakav bazen! Hodajući između bungalova okruženih tropskim rastinjem nisam ga uopšte video, ali zato kada sam prišao – odjednom sam ugledao najveći otvoreni bazen ever. Vau... A pored plaža, doduše sa plitkim morem – tako su mi bar rekli, pošto uopšte nisam otišao da je probam posle očaravajućeg i opuštajućeg bazena... Pored bazena se kupalo nekih desetak gostiju, a meni se – dok se nije smračilo – jednostavno nije napuštao ovaj raj, tropska vegetacija i topla voda sa plavim odsjajima...


19698676964b78c2297e411776709587_extreme.JPG

Photo: Dimitrije Stanković


Veče u Nha Trangu je bila prilika da rezervišem mesto da narednog dana idem na gnjurenje maskom i kupanje na obližnjim ostrvima... Bilo mi je žao bazena, ali ovo je takođe bilo nešto što se ne propušta. Kretalo se u 8:30 iz grada – dobro, simpatični Vu, gazda agencije, organizator putovanja i glavni animator mi je obećavao da će me sačekati dok se prevezem iz mog resorta... I tako je i bilo. Posle transfera do luke ukrcali smo se na brodić koji nas je povezao do obližnjih ostrva. Ta ostrva inače važe za najlepša u Vietnamu, sa predivnim su peščanim plažama, ali je naš cilj bilo ronjenje tako da smo samo stali pored jednog od njih i krenuli - naoružani maskama i perajama s kojima smo prvo svi smešno hodali po palubi. Prizor pod vodom je bio očaravajući: korali između kojih su plivale ribice, najrazličitijih mogućih boja, baš kao u akvarijumu... Mada se obično počnem da gušim s maskom posle kojih par minuta – valjda mi glava nije po standardu za maske, šta li? – ipak sam uživao u ronjenju, pa onda kupanju, i najposle u jelu na brodu. Australijanci, Amerikanci, dve Švajcarkinje – bili smo različitog porekla, ali nas je sve ujedinila ljubav prema hrani kada je Vu s ekipom postavio sto i na njemu rasporedio sve moguće morske specijalitete... Usledilo je egzotično voće u ogromnim količinama, pa kafa... i nastavak ronjenja onako punih stomaka... Povratak u Nha Trang je došao u sam smiraj dana, a ja sam iskoristio da se još prošetam po gradu i upoznam malo lokalnog stanovništva. Na plaži, momci su igrali fudbal – za koji sam se uverio da je planetarna pojava pošto svi znaju za prvu postavu Manchester Uniteda gde je Vidić pomagao da se i ja nekako lociram – a jedan momak pored improvizovanog igrališta je baš bio oran za priču. Tako smo, dok je on usavršavao svoj engleski, razmenili gomilu interesantnih informacija o tome kako žive mladi Vietnamci.

Narednog dana sam ujutru nastavljao dalje svoj put po Vietnamu. Žao mi je bilo da odem iz rajskog “Diamond Baya” za koji sam u međuvremenu saznao i da je u njemu bio organizovan izbor Mis Universe 2008. Nije ni čudo da me impresionirao – obično se za takve događaje biraju najprestižnija mesta. Ako je lepoticama bio dobar – morao je da bude meni. No, vremena za duži odmor i elaboriranje ovih tema nije bilo i ja sam kretao dalje...


16789546784b78c229e2ead233239952_extreme.JPG

Photo: Dimitrije Stanković


Sledeća destinacija: Da Nang aerodrom i odatle vožnja taksijem do Hoi Ana. Taksi sam delio sa simpatičnim parom Engleza iz Brightona. Bili su na Balkanu, znali su za sve naše balkanske dogodovštine iz 90-tih, pa je razgovor o nama i našim mentalitetima usred 10,000 km dalekog Vietnama značio da tih sat vremena taksijem nisam ni osetio.

Hoi An je poznato mesto u centralnom Vietnamu koje je u periodu od 16. do 18. veka bilo veliki trgovački centar ovog dela Indokine u kome su pored Vietnamaca trgovali još i Kinezi, Japanci, ali i Evropljani. Sam centar mesta sastoji se od niza divnih malih kuća u kolonijalnom stilu, poređanih u nekoliko ulica, kuća koje su sve obojene u žuto. Danas se u tim kućama – zbog kojih je Hoi An dospeo i na listu UNESCO-a – nalaze restorani i prodavnice. Najveći broj ovih poslednjih su prodavnice tkanina, ali istovremeno i krojačke radnje koje nude šivenje muških odela ili ženskih kompleta, košulja, jakni i u roku od jednog dana ili čak i kraćem. Teško je tome odoleti pogotovo jer su cene izuzetno niske, a materijali fantastičnog kvaliteta – vuna, kašmir, svila... I zapravo je najteže odabrati u toj neverovatno velikoj ponudi. Ni sam nisam odoleo kupujući nekoliko materijala za sebe i porodicu... Kao što nisam mogao, a da ne posetim pokriveni Japanski most, atrakciju ovog grada, ali i probam hranu u par restorana u blizini mosta.

Hotel “An Phu” u Hoi Anu u kome sam odseo pokazao se kao prosečan, sa prostranom sobom opremljenom pomalo zastarelim nameštajem – no sama arhitektura hotela i velikog hola bila je vrlo interesantna, uostalom kao i prostrani restoran koji se nalazio na vrhu. Ali u mom ambicioznom itinereru nije bilo mnogo vremena za uživanje u bilo čemu od onog što je “An Phu” mogao da ponudi – trebalo je nastaviti put dalje – do poslednje destinacije u Vietnamu, imperijalnog grada kratkog imena - Hue.


13675834684b78c22a3cb53661358036_extreme.JPG

Photo: Dimitrije Stanković


U Hue sam stigao iz Hoi Ana posle nekih 4 sata udobne vožnje autobusom, doduše starim i sa manjim brojem sedišta od uobičajenog pošto su neki redovi bili uklonjeni i umesto standardnih sedišta bila ubačena sedišta pretvorena u krevete. Malo teško za objasniti – ali zamislite sedišta koja poput fotelja imaju onaj deo napred za noge... To je putovanje činilo manje zamornim, pogotovo za duže relacije za koje je pretpostavljam ovakav autobus i bio napravljen...

Hue je stari imperijalni grad, jedan od najvažnijih istorijskih i kulturnih centara Vietnama. Kroz grad protiče reka koja se zove Perfume River, dakle naparfimisana reka u nekom slobodnijem prevodu – nazvana tako jer su rekom nekada plovile latice mirišljavog cveća koje je raslo pored njenih obala. Danas je od toga ostalo samo to da je reka i dalje velika i moćna – dok su se prijatni mirisi po kojima je dobila ime nepovratno nestali da bi bili zamenjeni u najboljem slučaju neutralnim mirisom vode, a češće mirisom ustajalih ili otpadnih voda što je iz boje vode bilo lako naslutiti. Hue je tokom ratova sa Francuzima i Amerikancima bio česta meta napada i mesto velikih borbi. To je naravno rezultiralo time da je njegovo kulturno blago bilo jako oštećeno, ali su radovi na restauraciji pokrenuti i sada već godinama traju. To pogotovo važi za Tvrđavu – takođe na UNESCO-voj listi - u kojoj se nalazi Zabranjeni grad i kraljevske palate započete u ranom XIX veku. U ovom su gradu inače boravili kraljevi dinastije Nguyen – one koja je vladala Vietnamom tokom XIX i u prvoj polovini XX veka. Sama tvrđava je kombinacija kineske imperijalne i francuske vojničke arhitekture što je rezultiralo neobičnim, ali i vrlo elegantnim kompleksom. Za obilazak palate sam odredio nekoliko sati posle kojih sam još prošetao pored reke i onda otišao na večeru u elegantni restoran blizu hotela u kome je svaki sto bio okružen tropskim rastinjem.


12979555394b78c22a8bc2e007034375_extreme.jpg

Photo: Dimitrije Stanković


Naredni dan – zapravo jutro tog dana - je bilo posvećeno poseti kraljevskim grobnicama rasutim u blizini grada. Sve one nalazile se zapadno od grada kako kruta pravila o tome gde se posmrtna kuća mora da nalazi i nalažu, a svaka od grobnica je građena još tokom života vladara. Najpoznatija i najlepša od njih je svakako grobnica Tu Duca, ogromni kompleks velikog imanja sa jezerom i kraljevskim odajama gde je taj kralj sa svojom svitom zapravo najvećim delom i proveo svojih poslednjih 20 godina života – mesto koje je više voleo od dvora u Hueu. Posmatrajući mir vode na jezeru usred kompleksa, velelepnost kraljevskih odaja, svuda unaokolo rasuto zelenilo koje je stvaralo božanstveni mir – takva je privrženost Tu Duca ovom mestu bila potpuno jasna. Grobnica kralja Khai Dinha bila je velelepnija i moćnija kao zdanje – ogromna palata u više nivoa na koje se penjalo strmim i mnogobrojnim stepenicama - ali je ukupni utisak bio daleko manje impresivan od one prethodne.

Moj se boravak u Vietnamu polako bližio kraju. Povratak u Hue, jedna ekspresna kupovina u poslednji trenutak i onda odlazak na aerodrom - bilo je i poslednje što sam planirao da uradim u ovoj velikoj i interesantnoj zemlji. Let do Hanoia potrajao je malo više od jednog sata. Stigao sam opet na početak svog puta po Vietnamu – aerodrom u glavnom gradu na koji sam bio sleteo kada sam bio doputovao nekih 16-17 dana ranije. Ostalo mi je bilo nekoliko sati koje sam želeo da u tišini aerodromskog restorana provedem u prvom sređivanju utisaka, pre no što me avion preveze u Hong Kong preko koga sam leteo i u povratku.


17982689814b78c22add2c8398503938_extreme.JPG

Photo: Dimitrije Stanković


Hotelska soba u Hong Kongu nalazila se na 25. spratu ogromnog hotela. Kada sam u nju došao bila je prošla ponoć. Soba je bila mala i jako ukusno sređena, a pogled iz nje očaravajući. Umoran – pola sata sam proveo gledajući nesrazmerno veliki plazma TV, pogotovo veliki u srazmeri prema sobi koja je bila relativno mala, ali ultramoderno opremljena. Pritom, dobar deo vremena pre spavanja sam proveo otkrivajući kako se pale i gase različita svetla i čemu služe mnogobrojni prekidači.

U Hong Kongu sam planirao da provedem naredni dan obilazeći grad – moj je let za Evropu bio tek pred ponoć. No vreme je narednog dana bilo sivo i kiša je neprestano padala. Zato sam odlučio da direktno iz hotela odem na stanicu i uhvatim "Airport Express" koji će me odvesti do aerodroma. Vremena za sređivanje utisaka je bilo napretek i na aerodromu u Hong Kongu...


6389859354b78c22b35e2a467436616_extreme.JPG

Photo: Dimitrije Stanković


U Evropi me – posle 13 napornih sati leta – dočekala zima. Pariz je bio hladan i tmuran, Minhen – preko koga sam leteo – još i dobro zavejan. Povratak u hladni januar bio je neka vrsta surovog sudara sa realnošću - nakon onih tropskih temperatura, šetnji, kupanja i svega ostalog što su mi za dvadesetak dana pružili Vietnam i Kambodža...

Kako je odjednom sve to, svih mojih 20 dana u Indokini, odjednom izgledalo daleko, kao na nekoj planeti milionima kilometara udaljenoj od ove hladne i zamrznute Evrope. Jugoistočna Azija u kojoj sam eto imao sreće da više puta boravim još jednom me očarala i zavela – definitivno ću joj se predati još koji put, razmišljao sam... Znao sam to tih trenutaka, i znam to i sada. I duboko verujem u to...
 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.576
Hoi An, lampioni i plaže

24. maj 2009.

Hoi An, lampioni i plaže


Nekad velika međunarodna luka sa istorijskim centrom iz 17. veka i spletom uskih uličica, danas je idealno mesto za egzotično letovanje.

Izvor: B92


17340030884a1754065e35e763568405_extreme.jpg

Photo: jmhullot / Flickr


Hoi An, ranije poznat kao Faifo, nalazi se na ušću reke Thu Bon u Južno kinesko more, na sred izduženog Vijetnama. Tokom 16. i 17. veka bio je jedna od glavnih luka i trgovinskih centara jugoistočne Azije, a strani uticaj, pre svega kineski, ali i japanski i evropski, oseća se i sada.

Danas je estuar reke Thu Bon prekriven glibom, tako da je prolaz brodova gotovo nemoguć, i Hoi An je izgubio ulogu velike luke, ali u međuvremenu je postao privlačan za turiste.

Glavna atrakcija je Stari grad, istorijski centar sa krivudavim i uskim uličicama, načičkanim niskim drvenim kućicama dekorisanim u kineskom stilu, koje su savršeno očuvane, što je u Vijetnamu retkost.


11001572474a175406a5860264293180_extreme.jpg

Photo: jmhullot / Flickr


Kućice su u glavnom dvospratne, sa prodavnicama u prizemlju, a pokrivene su starim crepom po kojem raste mahovina.

S obzirom na to da su ulice ekstremno uske, stari centar je faktički pešačka zona, jer automobili ni fizički tuda ne mogu da prolaze.

Ali, motorciklistima nije zabranjena vožnja, tako da kroz centar neprekidno jure kamikaze i provlače se i kroz najuže ulice. Ipak, lokalna vlast je izdejstvovala zabranu za motorcikliste jednom mesečno, kada se organizuje Festival lampiona.

Tada se gasi javna rasveta, a lokalci izlaze na ulice, i na prozore svojih kuća postavljaju raznobojne lampione. Time se stvara atmosfera prigušene svetlosti koja je u Hoi Anu vladala u prethodnim vekovima.

Tokom dana, kada je vrućina velika, lokalci se povlače u kuće, a ranije ujutro i kasnije popodne kad vrelina spadne, Hoi An izgleda kao sa razglednice.

Grad je ceo prilagođen turistima koji su mu glavni izvor prihoda. U bezbrojnim restoranima i kafanicama služi se lokalna kuhinja, kao i američki doručak, a šnajderske radnje za 24 sata mogu vam sašiti lokalnu odeću po meri.


638940574a175406f0718586860837_extreme.jpg

Photo: Alan Cordova / Flickr


ATRAKCIJE U STAROM GRADU

U sva istorijski važna mesta u Hoi Anu ulazi se kupovinom kupona, koji koštaju od 3 do 4 €. Jedan kupon omogućava posetu 5 atrakcija u starom gradu: jedan muzej, jednu staru i tradicionalno nameštenu kuću, jednu mesnu zajednicu gde se okupljaju lokalni Kinezi, i Japanski natkriveni most ili Hram Quan Cong.

Ali, lokalci su vrlo opušteni kada je novac u pitanju, i lako se može desiti da niko ne čekira vaš kupon prilikom prelaska mosta ili posete kineskih mesnih zajednica, tako da u principu sa jednim kuponom možete obići mnogo toga.

Pagoda Chuc Thanh je najstariji budistički hram u gradu, sagrađen 1454.

Japanski natkriveni most (Chua Cau ili Lai Vien Kieu) sagrađen je početkom 17. veka, od para lokalne japanske zajednice. Nalazi se na zapadnom kraju ulice Tran Phu.

Mesne zajednice
Mesne zajednice lokalnih Kineza razbacane su po čitavom gradu. Tu su se nekada trgovci viđali i sklapali poslove, a danas je to mesto gde se Kinezi socijalizuju, igraju društvene igre, i piju čaj.

Mesne zajednice su organizovane po principu zavičaja lokalnih Kineza, pa tako postoje kantonske, mandarinske, fudžijanske.

Sve imaju sličnu strukturu – ornamentisanu ulaznu kapiju, stubove sa strane sa živopisnim duborezima, centralno dvorište u sredini sa prostorijama za druženje sa leve i desne strane, kao i neku vrstu hrama na kraju. U gotovo svakoj postoji fontana sa mozaicima kineskih zmajeva.

Phuc Kien je fudžijanska mesna zajednica, najveća i najimpresivnija u gradu. Vredne pažnje su i Quang Dong (Kanton), i Trieu Chau (Čiu Čau).

Tradicionalne kuće
U starom gradu postoji nekoliko tradicionalnih kuća otvorenih za turiste. To su po nekoliko stotina godina stare kuće koje su podigli nekadašnji bogati trgovci – u prizemlju su im bile radnje, a na spratu su živeli.

Potomci tih trgovaca još uvek žive u kućama, ali se oni umesto trgovine bave turizmom i za novac kuće pokazuju turistima.

Kuća Phung Hung je tradicionalna dvospratna kuća od drveta, u kojoj u kontinuitetu živi već osam generacija. Današnji stanovnici će vam je rado pokazati za malu naknadu. Adresa: ulica Nguyen Thi Minh Khai 4.

Kuća Tan Ky tradicionalna kuća slična prethodnoj. Neko od mlađih iz porodice će vas provesti kroz kuću, i nemojte se začuditi ako tu i tamo budete morali da preskočite starije ukućane tokom njihove popodnevne dremke. Adresa: ulica Nguyen Thai Hoc 101.

Hram Quan Cong
Sagrađen je 1653. novcem lokalnih kineza, i posvećen je Kuan Kongu, jednom od mandarina kineske dinastije Han koji je živeo u 3. veku. Tokom nekoliko stotina godina hram je restauriran u više navrata, ali je današnji izgled gotovo identičan originalnom. U hramu se nalazi 3 metra visoka statua mandarina Kuan Konga, sa glavom obojenom u crveno, dugom bradom, i drečeće dekorisanom kraljevskom nošnjom.


8344640354a17540732607175628035_extreme.jpg

Photo: marfis75 / Flickr


PLAŽE

Hoi An nije na samoj obali mora, ali na 5 do 10 km od grada postoji nekoliko dobrih plaža.

Cua Dai je glavna plaža i nalazi se na kraju istoimenog druma, 5km od grada. Prvo se nailazi na javnu plažu, a zatim ide deo koji su okupirali veliki hoteli. Plaža je sa finim belim peskom, a kupanje je najbolje između aprila i oktobra, mada se i tada često dešava da talasi budu ogromni. Vikendom su ponekad moguće gužve, ali radnim danima ima jako malo ljudi. Na plaži ima sijaset restorana sa morskom kuhinjom, dok onih koji su dalji od plaže, i znatno jeftiniji, treba izbegavati.

Hoi An Beach Club je bar sa bazenom na desetak minuta hoda severno od javnog dela Cua Dai plaže. Kupanje u bazenu se ne naplaćuje pod uslovom da naručite piće. U klubu postoji happy hour, a piće je za žene besplatno između 9 i 10 uveče.

An Bang je još jedna plaža koja se nalazi severno od grada, na kraju puta Hai Ba Trung, a od plaže Cua Dai je udaljena samo 3 km novim putem koji ide pored mora. Plaža je istog kvaliteta kao i glavna Cua Dai, ali je atmosfera opuštenija, jer je u glavnom više posećuju lokalci i strani bekpekeri.

SMEŠTAJ
Hosteli i manji pansioni nude spavanje za oko 5-6 €, a u sasvim pristojnim hotelima može se spavati za 10-15 €.

KAKO STIĆI
Vozom – najbliža stanica je u gradu Da Nang, udaljenom 33 km. Vozom se može ići severno ka Hanoju, ili južno ka Ho Ši Minu (Sajgon). Vozovi u Vijetnamu su čisti, često imaju klima uređaj, a vožnja vozom je neizostavan deo posete Vijetnamu.

Autobusom – Hoi An ima svoju autobusku stanicu, a autobuska mreža u Vijetnamu je razgranata. Do Ho Ši Mina (Sajgona) treba 22 sata (oko €15).
 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.576
Letovanje u Vijetnamu - Nha Trang

17. septembar 2007.

Letovanje u Vijetnamu - Nha Trang

Sa preko 250 sunčanih dana godišnje, nekim od najboljih hotela u Vijetnamu, kilometarskim peščanim plažama, i sve ozbiljnije organizovanim sportovima na vodi, zabavom, i noćnim životom, Nha Trang ima mnogo toga da ponudi avanturistima svih vrsta. S druge strane, turisti koji žele da se istinski relaksiraju nemaju razloga da se mrdaju sa plaže – rashlađeno piće, suveniri, manikiri, i masaža, sve je na dohvat ruke. Oni sa malo više energije imaće prilike da danju obilaze hramove i netaknuta ostrvca, i da jutra dočekaju na nekoj od bezbrojnih žurki, koliko god to zvučalo čudno za Vijetnam.

96283551746eee1760a7fe516411142_extreme.jpg


Ko letuje u Nha Trangu?

Dugo su ovde dolazili samo Vijetnamci, ali stranci ubrzano otkrivaju ovo turističko mesto, tako da nećete biti usamljeni. Iseljenici, bekpekeri, i ljubitelji paket aranžmana – svi su tu.

Gde se tačno nalazi?

U pokrajini Khanh Hoa, 450 km severno od Ho Ši Mina. Plažu zapljuskuje Južno kinesko more, sa netaknutim ostrvcima i koralnim grebenima nadomak obale, uz planinske obronke koji se uzdižu ka severu i zapadu.

Plaža

Šest kilometara duga peščana plaža, sa palmama i egzotičnim stablima kazuarine, jedna je od najboljih u Vijetnamu. Voda je veoma čista i idealna za plivanje. Ligeštul i suncobran možete iznajmiti za male pare, a plažom neprekidno špartaju prodavci voća i rashlađenih pića. Ostrvca koja se nalaze u neposrednoj blizini obale i koralni grebeni pravi su mamac za ronjenje u plićaku. Osim toga, vetar je skoro uvek dobar i wind surfing je vrlo popularan.


114035707946eee176364e8694032388_extreme.jpg


Osim kupanja


Ponos grada su kule-hramovi Po Nagar Cham, sagrađeni između 7. i 12. veka. Još uvek su u upotrebi i Vijetnamci ovde svakodnevno dolaze da se mole. Šljašteće beli Buda, koji se vidi iz celog grada, posađen je na vrh brda do kojeg se dolazi stazom od pagode Long Son koja se nalazi u podnožju. Južno od grada je rt na kojem je poslednji vijetnamski imperator Bao Dai podigao svoje čuvene letnjikovce, koji su danas otvoreni za turiste. Kad vam se kultura popne na glavu, iznajmite čamac i odvezite se do nekog od ostrva i uživajte u prozirnoj vodi Južnog kineskog mora, ili se relaksirajte u termalnim izvorima banje Thap Ba.

Porodična zabava

Ako deca zaključe da im je na plaži previše dosadno, odvedite ih u luna park u ulici Tran Phu i obezbedićete im minimum nekoliko sati zabave. Kad se zasite zabavnog parka priuštite im vožnju brodićem sa staklenim dnom, i zajedno sa njima posmatrajte živopisni podmorski svet Južnog kineskog mora.

Na obali ćete naći prodavnice suvenira koje rade do kasno u noć, kao i nebrojene kioske sa ekstremno ukusnim morskim i lokalnim specijalitetima. Druga opcija je vožnja žičarom/gondolom kojom se sa obale može stići do turističkog centra Vinpearl na ostrvu Hon Tre, koji se takođe može pohvaliti dosta dobrim zabavnim parkom, restoranima, i prodavnicama.

32662043446eee176578b0225840728_extreme.jpg


Šoping terapija


Nha Trang možda nema fancy radnje koje su u poslednje vreme brojne u Ho Ši Min Sitiju i Hanoju, ali i pored toga ovde ćete zaista moći da nađete mnogo toga zanimljivog. Obiđite dnevnu pijacu u ulici Doc Lop, kao i radnjice u centru grada gde se prodaju slike lokalnih majstora. Bacite se u trošak i svratite do nekog od mnogobrojnih šnajdera u gradu koji će vam sašiti komad odeće po meri. Ipak, s obzirom da je konkurencija velika, pa samim time i raznovrsna, poželjno je da se prethodno raspitate koji krojač je dobar.

Noćni život

Nha Trang nema razvijen noćni život kao ostala svetski poznata turistička mesta u Jugoistočnoj Aziji poput Pataje, ali duž plaže ćete naći pregršt barova koji pružaju razumnu relaksaciju uz večernji povetarac. Ako zaista želite da se makar malo osećate kao u Evropi ili Americi, svratite u Rainbow Bar (90a Hung Vuong). Do sitnih sati možete đuskati u Nha Trang Sailing klubu koji se nalazi u Tran Phu, ali i u klubovima većih hotela gde se skupljaju i Vijetnamci i stranci.


31018831646eee17676a65356672765_extreme.jpg


Restorani


Vijetnamska kuhinja je čuvena i u Aziji i van nje, a u Nha Trangu svakako ne propustite svežu ribu i plodove mora. Nekoliko dobrih restorana sa lokalnim specijalitetima nalaze se na samoj plaži, a u gradu možete naći italijanske, tajlandske, pa čak i turske restorane. Ukoliko vam prolećne rolnice yai]u na nerve, internacionalnu kuhinju potražite u nekim od većih hotela.

Okolina

Nha Trang je dovoljno mali da ga možete celog obići peške. Taksija ima na sve strane i veoma je jeftin, a poseban doživljaj je obilazak grada u rikši. Ipak, potrudite se da cenu dogovorite unapred. Ako imate viška energije možete iznajmiti bicikl. Autobuska mreža je prilično dobra i lako se stiže do drugih mesta na obali, u unutrašnjosti, pa čak i do udaljenih mesta. Imajte u vidu da su gužve često ogromne, i da histerična vožnja ume da bude vrlo naporna.


153476718746eee17698caa532667239_extreme.jpg


Na dva sata od Nha Trang nalazi se Kitovo ostrvo, gde čovek zaista može da se odmori od svega. Najprijatnije je odsesti u bungalovima na plaži i peške obilaziti ovo bukvalno netaknuto ostrvo. Možete iznajmiti jedrilicu, kanu, i opremu za wind surfing i ronjenje – podmorje je veoma impresivno u ovom delu sveta, sa živopisnim jatima riba i koralima. Ukoliko se ovde obrete u periodu od aprila do juna, raspitajte se za organizovane ture ronjenja do sezonskih jata kitova. Postoje i organizovane ekskurzije do plantaža kaučuka i kafe. U Buon Ma Thout obiđite etničko selo, i naravno ne propustite - jahanje slonova.

Ako ste raskalašni

Ako zaista želite da sebi date oduška i puknete sve pare koje ste štedeli tokom godine, posetite web sajt www.sixsenses.com i organizujte letovanje u butik hotelu u zalivu Ninh Van, dvadesetak minuta brodom od Nha Trang. Vile su apsolutni sinonim za luksuz, i sve imaju, između ostalog, privatne bazene i vinske podrume.

WTG
 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.576
Ho Ši Min - Raznolikosti istoka

25. septembar 2008.

Ho Ši Min - Raznolikosti istoka


Grad koji je do formiranja socijalističkog Vijetnama 1975. bio poznat pod imenom Sajgon, jeste čudesna, ali i karakteristična mešavina neplanske gradnje sa bezbroj malih i često od vlage i sunca ispucalih stambenih zgrada, gusto načičkanih duž motociklima i tezgama zakrčenih ulica, i impozantnih kolonijalnih građevina koje služe kao javni objekti, muzeji ili galerije.

Autor: Ilja Musulin
Izvor: Danas


188701494248db6aab7f172083333292_extreme.jpg

Photo: hanukikanker


Finansijski i poslovni centar Vijetnama sa preko sedam miliona stanovnika i nekoliko miliona skutera, nalazi se na samom jugu, na obodu prostrane delte reke Mekong. Ovaj grad nosi ime, "oca" savremene vijetnamske nacije, pokojnog lidera vijetnamske komunističke partije i vođe otpora japanskoj, francuskoj i američkoj okupaciji Ngujen Sin Kunga, poznatijeg kao Ho Ši Min ("onaj koji prosvetljuje"). Verovatno najupadljivija odlika metropole je buka motora i sirena koje vijetnamski vozači bespoštedno koriste.

Centar Ho Ši Mina je odlično mesto za početak istraživanja duge i složene istorije vijetnamskog naroda. Tu se nalazi veliki kip posvećen Tran Hung Daou, vojskovođi iz trinaestog veka, koji je u dva navrata mudrom taktikom ostvario brilijantne pobede nad mongolskim osvajačima, u to vreme vladarima susedne Kine i najvećeg dela Azije.

153803653448db6aabb012d143715918_extreme.jpg

Photo: Kham Tran


U centru se nalaze i raskošne kolonijalne građevine iz doba francuske vladavine poput gradske skupštine, zgrade centralne pošte i velike katedrale. "Palata ponovnog ujedinjenja", sa uređenom konferencijskom dvoranam i u Vijetnamu nezaobilaznim komunističkim dekorom koji se sastoji od biste Ho Ši Mina, postavljene ispred crvene zastave sa srpom i čekićem, ratnim sobama u podrumu, i prostranim dvorištem sa savršenim travnjakom i egzotičnim tropskim drvećem, mesto je od ogromnog istorijskog značaja za Vijetnamce, pa je stoga i važna odrednica za strane turiste zainteresovane za fascinantnu istoriju te zemlje. Ova, spolja gledano, arhitektonski neimpresivna zgrada, koja je služila kao sedište vlade Južnog Vijetnama, simbol je pobede komunističkih snaga Severnog Vijetnama nad SAD i režimom juga. Dva tenka, koji su se prvi probili u srce bivšeg južnovijetnamskog režima, danas stoje izloženi ispred palate sa detaljnim natpisom o tome kojoj su jedinici pripadali i spiskom imena vojnika koji su ih opsluživali. Verovatno najinteresantniji objekat za one željne više znanja o ratu u Vijetnamu je Muzej ratnih eksponata. On ima mnoštvo potresnih fotografija koje ilustruju zverstva američkih trupa i stradanje civilnog stanovništva od hemijsko-biološkog oružja.

Pored ratnih događaja, Ho Ši Min je bio poprište i dramatičnih protesta budističkih monaha i vernika koji su krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka, iako religijska većina, bili diskrimisani, pa i brutalno fizički proganjani od strane prve vlade Južnog Vijetnama koju je formirao katolički premijer Ngo Din Diem.

Vredna posete je i Pagoda Cara žada, taoistički hram u kineskom stilu iz 19. veka, koji je u popodnevnim časovima zakrčen do te mere da se u njega gotovo ne može ući i izaći, pa se policija redovno angažuje u rešavanju saobraćajne gužve i održavanju reda. Ovaj hram posvećen jednom od najvažnijih božanstava popularnog politeističkog taoizma, ima i bazen pun kornjača, životinja koje su zbog svoje dugovečnosti izuzetno poštovane u Kini i Vijetnamu. Kineska četvrt u Ho Ši Minu sadrži brojne lepe konfučijanske i taoističke hramove koje su izgradili kineski doseljenici u 18. i 19. veku. Najmnogoljudniji grad Vijetnama, zemlje sa najrazličitijim kulturnim uticajima i mnoštvom etničkih grupa, koji uz sve to ima i neverovatnu istoriju, nesporno ima puno toga da pokaže stranim poseticioma.



 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.576
Vijetnam, mesto gde je i pirinač doživeo genocid

11. 04. 2010
PRESS


Vijetnam, mesto gde je i pirinač doživeo genocid


Prolazeći kroz vijetnamska pirinčana i polja smrti stiže se do grada Danang, u kojem je manastir religije Cao Dai. Proroci su im Isus, Buda, Muhamed, Mojsije, ali i Šekspir i Viktor Igo. Telepatijom redovno održavaju vezu sa bogom i prorocima

00000.jpg


Približio sam se sedamnaestoj paraleli, granici koja je dugo razdvajala dva Vijetnama, sever i jug, komunizam i kapitalizam. Komunizam je apsolutno zavladao, ali se vremenom pretvorio samo u topao zimski kaput najvećeg kvaliteta koji štiti kapitalizam od svih eventualnih neudobnosti spoljašnjeg sveta.
Već prvog dana u Vijetnamu, u hotelu me je dočekao ruski jezik sa jakim azijskim akcentom. Iako strancima sve naplaćuju troduplo, saznavši da sam iz Srbije i da su i po nama bombe padale, smeštaj sam dobio za džabe.
Nekadašnji DMZ - demilitarizovana zona između komunističkog severa i kapitalističkog juga - pretvorio se u najmilitarizovanije bojno polje na svetu. Američke vojne baze naspram praćki svemoćnog Vijetkonga bile su nemoćne. Srce i volja su magična stvar: ne postoji voda koju Vijetnamci nisu mogli goli da pređu usred zime kako bi Amerikance u svojoj zemlji uhvatili za šiju. Pa ipak, veliki broj američkih vojnika ostao je bez glave u naručjima zanosnih Vijetnamki, tražeći barem malo nežnosti u bezdušnom svetu. Tražili su je na pogrešnom mestu, umesto u rukama svojih žena, na bojnim poljima Vijetnama, kod magičnih azijskih žena koje, koliko god da nežnosti, ljubavi i ljupkosti nose u sebi, toliko imaju i mržnje i okrutnosti za neprijatelja.

GEDC5273.jpg


Mine iz vijetnamskog rata


Ogromna prostranstva su zapaljena i zatrovana, da na njima ni posle 40 godina ne niče trava


Najveće iznenađenje među ostacima bunkera i minskih polja, dok sam obilazio zarđale tenkove i polja čija je zemlja zapaljena i zatrovana da ni posle 40 godina na njoj trava ne može da izraste, svoju životnu priču poverio mi je lokalni vodič koga sam unajmio na nekoliko sati. Veteran vijetnamskog rata našao se na pravoj strani, barem tako on tvrdi. Bio je lični ađutant američkog generala upravo na ovom bojnom polju. Tu gde sad leže tragovi betona, pošto su Amerikanci sopstvenu bazu na kraju sravnili sa zemljom da ne bi pala u ruke Vijetkonga, tu je bila njegova kancelarija. Šest godina je odležao u zatvoru zbog poslušništva neprijatelju. Ali godine u zatvoru ne mogu prijatelje pretvoriti u neprijatelje i sada sa ponosom ističe svoju ulogu u ratu i prijateljstvo sa američkim komandantima. Što možda i ne bi bilo čudno, da nije turistički vodič i da to ne priča mnogobrojnim turistima. Tri puta je ranjavan, a jedanput je oboren helikopter u kome je leteo sa marincima na obližnju plažu na odmor. Sreća neke ljude prati daleko više nego pamet, a njemu izgleda ni jednog ne nedostaje. Sada je na osnovu svog iskustva stekao pravo bogatstvo vodeći turiste po preostalim bunkerima i ostacima vojne opreme. Trenutno pokušava da dobije američku penziju za svoju višegodišnju službu i vernu ljubav, ali vijetnamska vlada je takvu mogućnost sa zgražavanjem odbila. Bilo je krajnje neobično, pa čak i vrlo neugodno slušati Vijetnamca kako obožava SAD u zemlji koju je tako očigledno Amerika skoro sravnila sa zemljom.

GEDC5040.jpg


Turistička atrakcija

Ostatak bunkera Vijetkonga

Ubrzo sam se našao u hramu jedne od najneobičnijih religija na svetu - Cao Dai. Tvorci ove religije su u periodu između dva rata napravili zanimljiv miks svih velikih religija, stopivši ih u jednu, pod geslom da „sve religije imaju istu svrhu". Tako su za njih među glavnim prorocima Isus, Buda, Muhamed i Mojsije. Redovno održavaju vezu sa bogom preko telepatije, ali i sa prorocima. Tako su stupili u vezu sa Šekspirom i Viktorom Igoom, koji se posebno često javljao sa onog sveta. Oba ova poznata pisca smatraju za svoje velike proroke. Minimalni cilj života jeste da se na kraju pridružimo bogu u raju, a maksimalan jeste da se postigne nirvana, tj. oslobođenje od ciklusa ponovnih rađanja.

GEDC3942.jpg


Oltar Bog je nastao iz velikog praska


U sledećem životu bića mogu da se rode na bilo kojoj od 72 planete koje su naseljene živim svetom u univerzumu (tako im je javio Šekspir, a potvrdio bog lično). Planete su poređane jedna za drugom, od pakla do raja, tako što je prva najbliža raju, a 72. najbliža paklu. Zemlja je 68. u nizu. Sam bog je nastao iz velikog praska, koji su preuzeli iz nauke. Zanimljivo je da bog nije sam na nebu i da je oženjen. Sam je stvorio svoju ženu jer nije bio u stanju da napravi svet i univerzum bez ženske ruke. Neko vreme je ova religija imala i svoju vojsku i faktički mini državu u Vijetnamu.
Trenutno ima skoro tri miliona vernika, većim delom Vijetnamaca. U njihov hram, na čijem krovu se nalaze kukasti krstovi, došao sam pre početka molitve. Moli se na posebnim prostirkama za klečanje na podu, a žene i muškarci imaju svoje delove hrama. U centralnom delu crkve je velika plava kugla sa nacrtanim okom - simbolom božjeg prisustva. U njihov hram u gradu Danangu došao sam pred molitvu. U svetlim odorama, monahinje u redovima su me sa osmesima srdačno primile. Sa njima sam se pomolio u dvorištu, a zatim obišao ikone do sada neviđenih svetaca, uključujući predsednika Kine između dva svetska rata.
Pirinčana polja i planine čudesnih oblika - mnoge od čistog mermera - krasile su moj put. Nasmejani Vijetnamci samo su potvrdili da je neograničena složenost ljudskih odnosa, ali i ideja i ljudske mašte, upravo kao i širina pirinčanih polja u delti reke Mekong. Voda zamuljana blatom i radom svašta sakrije, ali svašta i izbaci na površinu.


Viktor Lazić



 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.576
Ćevapi i urmašice u srcu Vijetnama

27. jul 2010.

Ćevapi i urmašice u srcu Vijetnama


Grad Ho Ši Min - nekadašnji Sajgon - kulinarska je metropola Vijetnama. Nebrojenom nizu tamošnjih restorana nedavno se pridružio i jedan lokal u kojem se može uživati u ćevapima i livanjskom siru ali i kobri sa žara.

Izvor: Deutsche Welle

4705341574c4e8aa64435a443984355_extreme.jpg


Bildunterschrift: Balkanski restoran u Ho Ši Minu / Photo: DW


Ho Ši Min je grad koji ne ostavlja ravnodušnim. Više od osam miliona stanovnika i desetine hiljada turista ovu metropolu čine gradom koji nikad ne spava. Grad koji nikad ne spava treba i nahraniti, a za to se brine četa ugostitelja. Ponuda je bogata: počevši od bezbrojnih uličnih kuhinja u kojima se prodaje nacionalni specijalitet „fo“, supa uglavnom od govedine ili piletine, s rezancima od pirinčanog brašna, preko brojnih restorana koji nude tzv. vijetnamsku kraljevsku kuhinju pa sve do restorana s francuskim specijalitetima što je – kao i na svakom uglu pristupačni francuski hleb i kafa – ostavština nekadašnjih kolonizatora.

Ipak, jedan restoran odskače i to pre svega nazivom: „Balkan`s Restaurant“. Pravi pravcati ćevapi u somunu i to usred Sajgona? Ko je zaslužan za ovo gastronomsko čudo usred Indokine? Odgovorni za miris ćevapa u Bui Vien ulici sedi za šankom i daje uputstva osoblju. Odaziva se na ima Adi i rodom je iz Dervente.

Njegova porodica se devedesetih preselila u Bremen da bi produžila u Australiju. Adi je tamo završio pilotsku školu, ali mu, kaže, život pilota nije odgovarao. U Vijetnam je najpre došđao u posetu prijatelju, ali tu je i ostao.

Balkanska fatamorgana

Vijetnam je zemlja koja već više od decenije doživljava privredni bum. Za preduzetnike je ova socijalistička zemlja, po uzoru na velikog severnog suseda Kinu, otvorila mnoge mogućnosti i pruža priliku za dobru zaradu. No, za mnoge zapadnjake je specifičan sistem koji vlada u Vijetnamu, ta specijalna mešavina socijalizma, kapitalizma i životne filozofije tipa „lako ćemo“ – nepodnošljiv.

Ipak, upravo je ta mešavina nešto zbog čega se Adi na prvi pogled zaljubio u ovu zemlju na drugom kraju sveta: „Praktično, kad sam došao ovamo, onda sam shvatio da je Vijetnam, ako izuzmemo to da se govori vijetnamski i da ljudi izgledaju drugačije od nas, kao Jugoslavija pre rata. Znači onaj socijalistički, komunistički sistem, sistem korupcije, ono kad te policajac zaustavi zbog prekršaja pa se sve sredi sa 'đe si jarane, pa ajmo na kafu, evo dvaest dolara, ajde dogovorićemo se' i sve se završi na tome. Dakle taj nekakav relaksirani način života i odnosa između ljudi me nekako motivisao da ostanem ovde gde se osećam kao kod kuće“, zaključuje Adi.

Uspeh lepinje se pročuo i tako su za njega saznali i prodavci, u Aziji sve popularnijeg, turskog kebaba. Dotad se kebab prodavao u bagetu, što je za prave ljubitelje ove turske „brze hrane“ bilo ravno svetogrđu. Tada je Adi svom pekaru predložio da somun ponudi i prodavcima kebaba koji su to s oduševljenjem prihvatili. I tako je od sinergije dve kulinarske kulture s Balkana dodatno profitirala i sajgonska gastronomska scena. Drugi veliki hit Adijeve ugostiteljske ponude je – jagnjetina s ražnja. „Ljudi prolaze, vide jagnje kako se okreće, pitaju šta je to i kad jagnje skinem s ražnja u 7 uveče u 7 i 30 je sve već rasprodato.“

Slovenci – najverniji gosti

Za razliku od sličnih lokala u Evropi, u koje često navraćaju i strani gosti kada se zažele ukusa domovine, Adi i njegova mala vijetnamska ekipa na čelu s menadžerom Čengom i kuvarom Ngijenom, ne mogu se osloniti isključivo na balkansku zajednicu u Vijetnamu. No, iako mala, ta grupa gostiju je i najvernija.

Radi se uglavnom o grupi slovenačkih biznismena koji su prvi od naroda bivše Jugoslavije namirisali da na prosperirajućem vijetnamskom tržištu nešto može i da se zaradi. Adi je oduševljen svojim „slovenačkim Balkancima“ koji su najpre s nevericom ulazili u njegov restoran misleći da se radi o još jednom slučaju lažne etničke kuhinje. No kada su prvi put probali jagnje i ćevape oduševili su se i sad su stalni gosti u „Balkan´s Restoranu“ u ulici Bui Vien.

Predjelo: livanjski sir, glavno jelo: kobra sa žara, desert: urmašice

Osim ćevapa u somunu i jagnjetine s ražnja, balkanski deo jelovnika upotpunjavaju i ostala dobro poznata jela poput ražnjića, pljeskavice a za sladokusce posebnog kova i – škembići. No, u istom jelovniku se nalaze i jela koja na Balkanu baš i ne spadaju u uobičajenu ponudu. Kako bi udovoljio željama turista, Adi je u ponudu uvrstio ni manje ni više nego kobru koja u nekim delovima Vijetnama spada u tradicionalni jelovnik. Adi, naravno, svoje kobre nabavlja na farmama u obližnjoj delti Mekonga gde ih uzgajaju specijalno za potrebe ugostiteljstva. Tako se kad Adija za predjelo može naručiti livanjski sir, za glavno jelo kobra, a obrok se može završiti poznatim urmašicama koje vijetnamski poslastičari pripremaju po čuvenom receptu Adijeve strine.

Adi bi da se u budućnosti malo više okrene domovini. Zasad ne otkriva planove, ali ko zna, možda se ova azijsko-bosanska kulinarska mešavina okrene i u suprotnom smeru pa tako za koju godinu postanemo svedoci prvog vijetnamskog restorana na Baščaršiji s kobrom u somunu kao glavnim specijalitetom.

Autor: Nenad Krajcer, Ho Ši Min





 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.576
Vijetnam: Zemlja u pokretu

17. avgust 2010.

Vijetnam: Zemlja u pokretu


Ulice u središtu starog dijela Hanoja pretvorene su u tisuće mjesta gdje se, na krajnje jednostavan način, priprema hrana. Peku se ribe, pripremaju školjke i rakovi, hobotnice i lignje, kojih je zbog razvedene, tri i pol tisuće kilometara duge morske obale, u izobilju.

Autor: Drago Hedl
Izvor: B92


17328846514c6a0aac6ba42607120049_extreme.jpg

Prometna gužva u Hanoju


Da biste od Hanoja, sadašnje prijestolnice Vijetnama, na sjeveru zemlje, stigli do Ho Ši Min Cityija - kako se nakon 22-godišnjeg rata s Amerikancima i ujedinjenja koje je potom uslijedilo zove bivši glavni grad Sajgon, na krajnjem jugu - morat ćete neprekidno voziti tridesetak sati. Ne zbog toga što su ceste loše, već što je razdaljina između dva najveća vijetnamska grada, zbog neobičnog oblika te države, gotovo 1.700 kilometara. Taj uzbudljivi put u zemlji koja se gotovo dvije tisuće kilometara proteže uz Južno kinesko more i koja je, negdje na sredini, oko velikog lučkog grada Dananga, u neposrednoj blizini nekadašnje demilitarizirane zone, na 17. paraleli, široka tek 50 kilometara, svakog će uvjeriti da je Vijetnam zemlja u pokretu.

Dojam o zemlji u pokretu pratit će vas posvuda u državi s gotovo 90 milijuna stanovnika, površinom pet puta većom od Hrvatske. Jednako na periferiji pretrpanog Hanoja, kao i u ušminkanom središtu Ho Ši Mina, razvikanoj Sapi s nadrealnim krajolicima rižinih polja, ili na prilazima milijunskog Halong Cityija, uz najveću vijetnamsku turističku atrakciju, zaljev Halong: milijuni motorkotača, pješaka, bicikla, rikši, autobusa, svih vrsta japanskih i korejskih automobila, ali i luksuznih skupih terenaca; sve je to u pokretu, neopisivoj gužvi i muvingu, tako svojstvenom jugoistoku Azije.

5063954924c6a0aaa5dd7f716383794_extreme.jpg

Rižina polja na sjeveru


Nepregledna rižina polja koja se protežu od sjevera do juga učinit će Vijetnam drugim svjetskim izvoznikom riže, a plantaže kave na sjeveru, što je manje poznato, svrstat će tu zemlju, s obzirom na izvezene količine, odmah iza Brazila. Vijetnam koji je vodio duge i krvave ratove s nekoliko svjetskih sila, od Francuske, Sjedinjenih Država, do susjedne Kine, nevjerojatno je brzo zaliječio rane i danas predstavlja jednog od potencijalnih "azijskih tigrova", utrkujući se za svoj dio kolača kojeg su do sada uglavnom dijelili Tajvan, Hong Kong, Južna Koreja i Singapur. Da nije bilo suludog eksperimenta komunističkih vlasti, koje su 1975., ubrzo nakon ujedinjenja zemlje, započele s ruskim modelom kolektivizacije u poljoprivredi i u nekoliko godina koliko je trajao taj razarajući pokus zemlju doveli na rub gladi, Vijetnam bi danas bio nekoliko godina bliže svojim azijskim takmacima.

U recesijskoj 2009. Vijetnam je bilježio stopu rasta od 5,3 posto (Hrvatska je imala isto toliko, ali s negativnom predznakom) i da nije sveprisutne korupcije, koja je čini jednom od najranjivijih država u okruženju kad je u pitanju ta pošast, zamah bi bio još snažniji.

Ulice Hanoja ili Sajgona (gotovo nitko od njegovih stanovnika ne upotrebljava službeni naziv Ho Ši Min), ili bilo kojeg drugog grada, gdje je sve nakrcano malim radnjama, s obiljem robe, hrane i najrazličitijih proizvoda iz okolnih azijskih gospodarstava, zorno pokazuju kako je Vijetnam, deklarativno komunistička zemlja, prihvatio poslovnu filozofiju svog velikog, moćnog susjeda Kine: Neka cvjeta tisuću cvjetova. Nakon tvrdog opiranja kapitalizmu i neuspjeha planske privrede, stidljive reforme poznate kao "doi moi" uvjerile su tamošnju vlast u ispravnost teze da nije važno kakve je boje mačka, već je bitno da lovi miševe.

12294119024c6a0aaaa34e2407709622_extreme.jpg

Čamci u zaljevu Halong


Stotine tisuća malih poduzetnika, kojima je vlast u razvijanju biznisa dala prilično odriješene ruke, pokazali su prednost privatne inicijative, ali i njenu tamnu stranu. Obilje jeftine radne snage plaće je učinilo više nego mizernim. U predgrađima Sajgona danas je mnoštvo kineskih tvornica gdje Vijetnamci rade za nadnicu od pet dolara dnevno. Plaća zvuči bolje kad se isplati u dongu, domaćoj valuti s mnoštvom nula, jer svatko tko mjesečno zaradi 150 dolara, postaje milijunaš. Stotinu i pedeset dolara, naime, vrijedi tri milijuna donga.

Bruto domaći proizvod po stanovniku je oko 2.900 dolara, vrlo malo u usporedbi s hrvatskih 17.600. Ali Vijetnamci žive skromno – voze se motociklima, hrana je jeftina, privređuju i djeca. U petnaestak dana putovanja, od krajnjeg sjevera, gradića Lau Cai, na samoj granici s Kinom, do Delte Mekonga na jugu, nitko me nije povlačio za rukav i tražio novac. U Indiji Nepalu, ili Indoneziji, takvo je što potpuno nezamislivo.

Ulice u središtu starog dijela Hanoja pretvorene su u tisuće mjesta gdje se, na krajnje jednostavan način, priprema hrana. Na svakom kraku kuha se nacionalno jelo pho-bo, ukusna juha s rižinim rezancima i govedinom, za koju se kaže da je izgradila naciju. Peku se ribe, pripremaju školjke i rakovi, hobotnice i lignje, kojih je zbog razvedene, tri i pol tisuće kilometara duge morske obale, u izobilju. Cijele četvrti mirišu na hranu: na gradelama se prže ptičice, jedva nešto veće od vrapca, koje Vijetnamci zovu "chim"; iz woka se puši tjestenina pomiješana s mesom i povrćem; toči se rakija od riže iz boca u kojima su zmije i škorpioni; povrća je napretek; egzotične gljive mame svojim neobičnim mirisima koji se miješaju s aromom marona i vodenih kestena; patke iz marinade, premazane medom vise u izlozima; slasni mango, papaja i banane ne duže od palca – sve se to jede od jutra do kasne večeri. Anthony Bourdain u sjajnoj knjizi "Kuharovo putovanje – u potrazi za savršenim jelom", nije nimalo pretjerao kada je Vijetnam označio jednom od najpoželjnijih gastronomskih odredišta, a njihovu ponudu ulične hrane možda najuzbudljivijom i najraznovrsnijom na svijetu.


10700709614c6a0aaaedd2b367310475_extreme.jpg

Ptice kojima nisam odolio


I sve se to događa na pločniku, pred vašim očima, uz obično plinsko kuhalo, minimum posuđa, nekoliko plastičnih tanjura i noževa, te nezaobilazne štapiće. Mada sam se prije puta cijepio protiv difterije, tetanusa i hepatitisa i gutao tablete protiv malarije - prvih sam nekoliko dana zazirao od tako pripremljene hrane i samo udisao miomirise. Ali kad sam u blizini Sape naišao na roštilj na kojem su se pržile ptičice, kestenje, batata i jaja u ljusci, nisam mogao odoljeti. Za 20 tisuća donga – ili smiješnih šest kuna - slatko sam se najeo i sve zalio čašom najjeftinijeg piva na svijetu.

Vijetnamci su radišni, ljubazni i susretljivi. Potrudit će se da sve riješe: kad trgujete začas će pronaći robu koju tražite, ako je slučajno nema na njihovu štandu. Možete se cjenkati, ali nekako nemate srca u to se upuštati kada vidite koliko je sve jeftino i koliko se ti ljudi trude da nešto prodaju. Žene sa slamnatim šeširima u obliku stošca i štapom na ramenu na čija su dva kraja obješene plitke posude s voćem ili povrćem, često i pripremljenim jelima koja valja samo podgrijati, neprekidno šeću ulicama, ne čekajući da kupac dođe k njima, one ga traže u hodu.

Tridesetogodišnji Ba Ngoc mašta da jednoga dana kupi automobil i vozi turiste od sjevera prema jugu. Toliko je sitan da ga ni vijetnamska vojska, s obzirom na nedovoljno kila, nije trebala. Njegova plaća turističkog vodiča više je nego skromna, ali ipak dovoljna da pokrije troškove skromnog života. Štedi novac od napojnica, ništa mu nije teško učiniti za gosta. Za čas će vam pronaći hotel, odvesti vas u dobar restoran, pokazati sve što vas zanima.


17946146564c6a0aab3e21c089796620_extreme.jpg

Delta Mekonga


- Da bih kupio polovni automobil kojim ću voziti turiste moram jako štedjeti, jer mi u banci neće dati kredit, budući da ništa ne posjedujem što bih mogao staviti u zalog. A od roditelja ne mogu tražiti da jamče za mene – kaže.

Turista će u Vijetnamu, bez sumnje, biti sve više, pa kad Ba Ngoc kupi automobil, neće brinuti za posao. Dok se od živopisnog gradića Hue, u središnjem Vijetnamu, vozite uzduž obale prema Hoi Anu ostat ćete zapanjeni ogromnim, kilometarskim gradilištima budućih turističkih kompleksa koje garde svjetski poznati lanci, među njima Hyatt i Novotel. Predgrađa Hanoja i Sajgona okružena su green field investicijama, strani kapital utrkuje se u ulaganju. Nakon što je sredinom devedesetih ukinut 19-godišnji američki trgovinski embargo, u Vijetnam su nahrupi zapadni investitori, naročito nakon povijesne posjete Billa Clintona Hanoju, 2000. Restoran Koto, u kojem je tom prigodom Clinton objedovao, postao je kultno mjesto brojnih turista, posebno američkih. Clintonova fotografija s osobljem restorana, u kojem pripremaju izvrsnu ribu iz rijeke Song Hong – što na vijetnamskom znači Crvena rijeka - postavljena je na počasnom mjestu na katu.

- Vijetnamci, naravno, nisu zaboravili ono što su im Amerikanci uradili – kaže Anh Nguyen -. Ali okrenuti smo budućnosti. Dobrodošli su gosti, nitko im ne pravi probleme kad dođu u Vijetnam.


18709387134c6a0aaba5723811020636_extreme.jpg

Jumbo plakat s likom Ho Ši Mina


Dio strahota koja su tijekom dugogodišnjeg rata s Amerikancima propatili može se vidjeti u Ratnom muzeju u Sajgonu. Za razliku od Hanoja, bivša prijestolnica Sajgon, kojoj su komunisti prvog dana nakon pobjede promijenili ime u Ho Ši Min, nazvavši ga po legendarnom revolucionaru i državniku, metropola je koja se izgledom ne mora stidjeti jednog Kuala Lumpura ili Jakarte. Suvremena zračna luka, izvrsno je povezana s najvažnijim odredištima u regiji, ne samo s pedesetak boeinga i airbusa domaće aviokompanije Vietnam Airlines, već i drugih prijevoznika.

- Sajgon je grad u kojem se rade veliki poslovi – kaže Ho Ngoc Thong, zadovoljan što je vlada omogućila privatno poduzetništvo. Desetmilijunski grad odnedavno je povezan suvremenom autocestom s Deltom Mekonga, odakle stiže obilje hrane. Ondje, u porječju i uz široko ušće te moćne, ogromne rijeke, koja izvire u Kini i na putu dugom više od 4.900 kilometara protječe kroz Burmu, Laos, Tajland i Kambodžu, proizvedu je toliko da može prehraniti cijeli Vijetnam.

Nakon pada Sajgona, 1975. i povlačenje Amerikanaca, otac Ho Ngoc Thonga, kao časnik vojske Južnog Vijetnama, proveo je deset godina na robiji. Bilo je to teško vrijeme za mnoge stanovnike juga, posebno one koji su na bilo koji način surađivali s Amerikancima. Ho Ngoc Thong bio je jedan od "ljudi iz čamaca", Vijetnamaca s juga koji su masovno bježali od komunističke strahovlade. Prvi se put, u skupini očajnika, čamcem pokušao domoći Indonezije ili Filipina, no presrela ih je ruska mornarica i vratila u Vijetnam. Drugi je put pokušao bijeg preko Kambodže i Laosa, nastojeći se domoći Tajlanda, no opet su ga uhvatili i vratili, pa je – zbog nelegalnog napuštanja zemlje – tri godine odležao u zatvoru.

20098010284c6a0aac0fcd9029241393_extreme.jpg

Ho Ši Minov Mauzolej


To vrijeme sada je prošlost, no na jugu još se osjeća antagonizam prema sjeveru i po ulicama i na javnim mjestima zamjetno je manje crvenih partijskih zastavica, slika Ho Ši Mina i parola koje veličaju Komunističku partiju i njene uspjehe u izgradnji zemlje. Kult "ujka Hoa" i dalje se pomno njeguje, ne samo na parolama poput one "Ti uvijek marširaš s nama, ujače Ho", već i u legendama o njegovoj asketskoj skromnosti i isposničkom životu. Ogromni kompleks u Hanoju, u kojem dominira njegov mauzolej, kamo stižu ekskurzije iz cijelog Vijetnama, čekajući u dugim redovima, izmiješani s radoznalim turistima, da bi vidjeli balzamiranog "ujka Hoa", mjesto je na kojem čete ćuti brojne legende o nekadašnjem vođi. Radio je u skromnoj kućici bez sanitarnog čvora, samo s pisaćim stolom ispod slike Marxa i Lenjina i malim ležajem - pričaju vodiči - te povremeno izlazio do jezerca da bi nahranio ribe. "Pljesnuo bi rukama i one bi doplivale", objašnjava vodič zapadnim turistima, dok skupina Vijetnamaca stoji upravo na tom mjestu, iskušavajući hoće li i njihovo udaranja o dlanove primamiti ribe.

Bez obzira na zaklinjanje u komunističke vrijednosti, Vijetnam prema ocjeni Transparency Internationala spada u sam vrh najkorumpiranijih zemalja svijeta. Dvojica novinara Nguyen Van Hai i Nguyen Viet Šien, u zemlji koja se ne može pohvaliti slobodnim medijima, bili su 2008. godine osuđeni na zatvorske kazne zbog otkrivanja afere u kojoj su visoki dužnosnici zloupotrijebili fondove za razvoj, trošeći ogroman novac na kockanje u europskim nogometnim kladionicama, umjesto da sredstva usmjere u izgradnju cesta i mostova.

Vijetnam je sve više i društvo u kojem vladaju velike razlike, potpuno neprimjerene načelu od svakoga prema sposobnostima, svakome prema potrebama, kojeg je proklamirao Marx, čijim su slikama, uz one Lenjina i dakako Ho Ši Mina, i danas urešeni državni uredi i institucije.

Ipak, slika o toj prelijepoj, raznolikoj i nadasve dinamičnoj zemlji – zahvaljujući iznad svega njenim srdačnim, pristojnim i dragim ljudima - ostaje uramljena snažnim, pozitivnim iskustvom kakvo je teško steći drugdje u tom dijelu svijeta.


5973617174c6a0aaa14527370564397_extreme.jpg

Tržnica ribe na ulici Hanoja





 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.576
Odmor na obalama južnog kineskog mora

VIJETNAMSKA MINI-TURA

Odmor na obalama južnog kineskog mora


putovanje01.jpg


Ukoliko ste se zasitili standardnih azijskih tura, posetite Vijetnam. Mnogo ćete naučiti o istoriji ove zemlje, a doživećete i neočekivano kvalitetnu morsku avanturu

Socijalistička Republika Vijetnam je najistočnija zemlja Indokineskog poluostrva u jugoistočnoj Aziji. Graniči se sa Kinom na severu, Laosom na zapadu, Kambodžom na jugozapadu, dok je na istoku Južno kinesko more. U Vijetnamu živi 86 miliona stanovnika, pa je Vijetnam trinaesta najmnogoljudnija zemlja na svetu.
Vijetnam sa površinom od oko 330.000 kvadratnih kilometara spada u grupu srednje velikih zemalja jugoistočne Azije. Oko 20 posto njegove površine otpada na ravnice, dok ostatak zemlje čine planine i brežuljci. Klima u Vijetnamu je tropska, obeležena čestim monsunima. Temperature se tokom godine kreću između 5 i 37 stepeni Celzijusa.
Finansijski i poslovni centar Vijetnama, sa preko sedam miliona stanovnika, nalazi se na samom jugu zemlje, na obodu prostrane delte reke Mekong. Ovaj grad nosi ime “oca” savremene vijetnamske nacije, pokojnog lidera vijetnamske komunističke partije i vođe otpora japanske, francuske i američke okupacije, Ho Ši Mina (“onaj koji prosvetljuje”)

HO ŠI MIN - ŠARENILO ISTOKA


putovanje04.jpg


Finansijski i poslovni centar Vijetnama, sa preko sedam miliona stanovnika, nalazi se na samom jugu zemlje, na obodu prostrane delte reke Mekong. Ovaj grad nosi ime “oca” savremene vijetnamske nacije, pokojnog lidera vijetnamske komunističke partije i vođe otpora japanske, francuske i američke okupacije Ngujen Sin Kunga, poznatijeg kao Ho Ši Min (“onaj koji prosvetljuje”).


KOMUNISTIČKI “DEKORISAN” GRAD


Centar ovog grada je odlično mesto za početak istraživanja duge i složene istorije vijetnamskog naroda. Tu se nalazi veliki kip posvećen Tranu Hung Daou, vojskovođi iz 13. veka, koji je u dva navrata pobedio mongolske osvajače. Centar grada krase raskošne kolonijalne građevine iz doba francuske vladavine poput Gradske skupštine, zgrade Centralne pošte i velike katedrale. “Palata ponovnog ujedinjenja” sa uređenom konferencijskom dvoranom i u Vijetnamu nezaobilaznim komunističkim dekorom, ratnim sobama u podrumu i prostranim dvorištem sa savršenim travnjakom i egzotičnim tropskim drvećem, mesto je od ogromnog istorijskog značaja za Vijetnamce. Ova arhitektonski neimpresivna zgrada, koja je služila kao sedište Vlade Južnog Vijetnama, simbol je pobede komunističkih snaga Severnog Vijetnama nad SAD i režimom juga. Dva tenka, koji su se prvi probili u srce bivšeg južnovijetnamskog režima, danas stoje izložena ispred palate. Verovatno najinteresantniji objekat za one željne više znanja o ratu u Vijetnamu je Muzej ratnih eksponata sa mnoštvom potresnih fotografija koje ilustruju zverstva američkih trupa i stradanje civilnog stanovništva od hemijsko-biološkog oružja.

ŠETNJA KROZ KINESKU ČETVRT


putovanje02.jpg


Pored ratnih događaja, Ho Ši Min je bio poprište i dramatičnih protesta budističkih monaha i vernika koji su krajem pedesetih godina prošlog veka, iako religijska većina, bili diskriminisani, pa i brutalno fizički proganjani od strane prve Vlade Južnog Vijetnama. Vredi posetiti i pagodu Cara žada, taoistički hram u kineskom stilu iz 19. veka, koji je u popodnevnim časovima potpuno zakrčen ljudima. Kineska četvrt u Ho Ši Minu sadrži brojne lepe konfučijanske i taoističke hramove koje su izgradili kineski doseljenici u 18. i 19. veku. Najmnogoljudniji grad Vijetnama, zemlje sa najrazličitijim kulturnim uticajima i mnoštvom etničkih grupa, koji uz sve to ima i neverovatnu istoriju, nesporno ima mnogo toga da pokaže radoznalim turistima.


LETOVANJE U VIJETNAMU - NHA TRANG


putovanje03.jpg


Nakon istorijske lekcije u Ho Ši Minu, krenite obalom prema severu, jer Vijetnam je, ako možda niste znali, odlična destinacija i za godišnje odmore. Sa preko 250 sunčanih dana godišnje, nekoliko najboljih hotela u Vijetnamu, kilometarskim peščanim plažama i sve ozbiljnije organizovanim sportovima na vodi, zabavom, i noćnim životom, grad Nha Trang ima mnogo toga da ponudi avanturistima svih vrsta. S druge strane, turisti koji žele da se istinski relaksiraju nemaju razloga da se mrdaju sa plaže – rashlađeno piće, suveniri i masaža - baš sve je na dohvat ruke.

U pokrajini Khanh Hoa, 450 km severno od Ho Ši Mina, letovanje zaista može biti rajsko. Plažu zapljuskuje Južno kinesko more, sa netaknutim ostrvcima i koralnim grebenima nadomak obale, uz planinske obronke koji se uzdižu ka severu i zapadu. Šest kilometara duga peščana plaža, sa palmama i egzotičnim stablima kazuarine, jedna je od najboljih u Vijetnamu. Voda je veoma čista i idealna za plivanje. Ligenštul i suncobran možete iznajmiti za male pare, a plažom neprekidno šetaju prodavci voća i rashlađenih pića. Ostrvca koja se nalaze u neposrednoj blizini obale i koralni grebeni pravi su mamac za ronjenje u plićaku. Osim toga, vetar je skoro uvek dobar, pa je surfing ovde veoma popularan.

ŠTA POSLE PLAŽE


putovanje05.jpg


Ponos grada su kule hramovi Po Nagar Cham, sagrađeni između 7. i 12. veka. Još uvek su u upotrebi i Vijetnamci ovde svakodnevno dolaze da se mole. Šljašteće beli Buda, koji se vidi iz celog grada, postavljen je na vrh brda do kojeg se dolazi stazom od pagode Long Son koja se nalazi u podnožju. Južno od grada je rt na kojem je poslednji vijetnamski imperator Bao Dai podigao svoje čuvene letnjikovce, koji su danas otvoreni za turiste.

Kad otkrijete sve kulturno-istorijske činjenice, iznajmite čamac i odvezite se do nekog od ostrva i uživajte u prozirnoj vodi Južnog kineskog mora, ili se relaksirajte u termalnim izvorima banje Thap Ba. Vožnja brodićem sa staklenim dnom takođe je vrlo zabavna, jer ćete upoznati živopisan podmorski svet Južnog kineskog mora. Na obali ćete naći prodavnice suvenira koje rade do kasno u noć, kao i brojne kioske sa ukusnim morskim i lokalnim specijalitetima. Druga opcija je vožnja žičarom-gondolom kojom se sa obale može stići do turističkog centra Vinpearl na ostrvu Hon Tre, koji se takođe može pohvaliti dosta dobrim zabavnim parkom, restoranima i prodavnicama.

putovanje06.jpg


Nha Trang nema razvijen noćni život kao ostala svetski poznata turistička mesta u Jugoistočnoj Aziji poput Pataje, ali duž plaže ćete naći pregršt barova koji pružaju relaksaciju uz večernji povetarac. Nha Trang možda nema fensi radnje koje su u poslednje vreme brojne u Ho Ši Minu, pa obavezno obiđite dnevnu pijacu u ulici Doc Lop, kao i radnjice u centru grada gde se prodaju slike lokalnih majstora.

Na dva sata od Nha Trang nalazi se Kitovo ostrvo, gde čovek zaista može da se odmori od svega. Najprijatnije je odsesti u bungalovima na plaži i peške obilaziti ovaj netaknuti komadić raja. Možete iznajmiti jedrilicu, kanu ili opremu za surfing i ronjenje – podmorje je veoma impresivno u ovom delu sveta, sa živopisnim jatima riba i koralima. Ukoliko se ovde zateknete u periodu od aprila do juna, raspitajte se za organizovane ture ronjenja do sezonskih jata kitova. Postoje i organizovane ekskurzije do plantaža kaučuka i kafe. U Buon Ma Thout obiđite etničko selo i nipošto ne propustite - jahanje slonova.

Izvor: AKTER



 
Top