Šta je novo?

Vera i vaspitanje dece

Član
Učlanjen(a)
11.01.2010
Poruka
603
Koliko je u danasnje vreme moguce vaspitavati decu u duhu vere kojoj pripadate? Na koji nacin deca mogu usvojiti odredjen sistem vrednosti koji njihova porodica prihvata, a da ipak ne budu odbacena od drustva svojih vrsnjaka?
 
Član
Učlanjen(a)
18.12.2009
Poruka
13
[FONT=&quot]
Koliko je u danasnje vreme moguce vaspitavati decu u duhu vere kojoj pripadate? Na koji nacin deca mogu usvojiti odredjen sistem vrednosti koji njihova porodica prihvata, a da ipak ne budu odbacena od drustva svojih vrsnjaka?

S'obzirom na desavanja u poslednje doba u nasoj zemlji,mislim na sva desavanja vezana za Crkvu i drzavu,mislim da je moguće decu vaspitavati u duhu vere. Ali,uvek postoji ono ALI,deca osnovno iskustvi o veri ne ponesu od kuce,od roditelja,vec prvi susret sa verom sticu u skoli od svojih veroučitelja,a ako te roditelji necemu ne nauce,necemu osnovnom kao sto je vera i kultura,ja licno smatram da te tome ne moze nauciti vise ni jedan ucitelj ili profesor,znam to iz ličnog iskustva,jer sam jendno vreme predavao veronauku i znam u kolikim sam problemima bio sa nekom decom,deca jesu nestasna ali su dosta bila i neposlusna.
Evo malopre sam na vestima video jednu stvar koja me je odusevila,u jednoj skoli su uvedene uniforme za djake(doduse samo za prvake) ali to je dobro za pocetak,jer se moral vraca time na neki visi nivo a i nestaju socijalne razlike medju decom po stilu oblacenja,jer ipak na kraju svi smo mi deca Bozija i ne postoje razlike medju nama u Njegovim ocima,pa tako ne treba da postoje ni drustvene razlike.

Pravi potez je bio uvodjenje veronauke u skolu i mislim da ne postoji odbacivanje od drustva zbog te vere,prosla su davno ta vremena kad su ljudi zbog toga gonjeni kako kod nas pa tako i u svim drugim drzavama,nekad si bio "GLUP i ZATUCAN" ako verujes u Boga,danas to vise nije tako.

Pa da rezimiram posto sam mnogo trabunjao: Znaci,decu je moguce vaspitavati u duhu vere kojoj pripadaju,a i nema vise odbacivanja od drustva zbog ispovedanja vere,naravno da postoje jos uvek oni koji na to gledaju malo podozrivo,ali oni se jednostavno plase svoje gresnosti i plase se da prihvate veru,mada,ČUDNI SU PUTEVI GOSPODNJI,sam Gospod zna kako ce njih prizvati.

[/FONT]
 
Član
Učlanjen(a)
08.05.2010
Poruka
156
Smatram da je osnovna dužnost svakog roditelja da vaspita svoje dete..da bude dobar..i vredan čovek...Danas je sve teže odgovoriti ovoj obavezi..dužnosti...i pored ljubavi i truda sve više deca su sama..i prepuštena društvu..ulici..U tom pravcu pozdravljam nastojanje uvođenja veronauke u škole...bogomolje...koje su uz porodično vaspitanje dobrodošle.danas je to moguće mnogo više nego ranije....ima mnogo radosti u tim malim dečijim srcima..od njih bi mi odrasli mnogo toga mogli da naučimo...ono što je lepo moguće je i na videu preko neta naći mnogo lepih stvari tako da je deci dostupno mnogo više nego ranije u vreme komunizma kada je bilo sve zabranjeno.
 
Član
Učlanjen(a)
01.06.2010
Poruka
309
Koliko je u danasnje vreme moguce vaspitavati decu u duhu vere kojoj pripadate? Na koji nacin deca mogu usvojiti odredjen sistem vrednosti koji njihova porodica prihvata, a da ipak ne budu odbacena od drustva svojih vrsnjaka?

Naravno da nije nikakav problem u duhu vere vaspitati svoje dete, to je nesto osnovno sto bi jedan roditelj trebalo da zna. Zato se i stvara porodica!
A sto se tice ovog drugog pitanja, nemoguce je ispravno vaspitati dete, a da se ono uklopi u svoje vrsnjake. Mislim da bi svako normalan, trebalo da vidi kakav su sistem vrednosti prihvatili roditelji koji to prenose na svoju jadnu decu, i gde je to odvelo...ako dete ili bilo ko pokusa da bude moralan, biva ismejan od svojih vrsnjaka ili ''drustva''...
 
Član
Učlanjen(a)
31.07.2010
Poruka
2.818
Do pete godine se izgradjuje karakter deteta. Ako u gnevu roditelj tuce dete, on nista nije postigao. Roditelj mora prvo da se smiri, i sa puno ljubavi detetu da izlozi u cemu je pogresilo. Kad je od srca srcu, dete ce primiti savet, u protivnom od toga nema nista. Nazalost, ima dosta onih koji roditelje ne postuju kao svetinju.
 
Član
Učlanjen(a)
11.08.2010
Poruka
2
Неразумна љубав чини децу неспособном

Гледам ову данашњу децу, нарочито ове који студирају, и видим да од своје куће имају много штете. Иако су то добра деца, неспосбни су. Не мисле, неостељиви су. Родитељи су ти који их кваре. Родитељи су прошли кроз тешке године и не желе да њихова деца оскудевају, не желе да оскудевају ни у чему. Не развијају код деце љубав према ревности, тако да се радују и када оскудевају. наравно, то раде са добром намером. Ускраћивати деци нешто, а да она то не разумеју је штетно. Али помоћи им да изграде монашку свест, и да се сама радују када су за нешто ускраћена, то је веома добро. Међутим, том својом добротом, том нерзумном добротом, родитељи их праве на будале. Се им дају у руке, чак и воду, како би учили и како неби губили време. Тако и младићи и девојке постају неспособни. Тако та деца, и онда када не уче, желе да све добију на руке. Од добре намере почиње зло. "Ти дете моје само да учиш. Ја ћу чарапе да ти донесем, ноге ћу да ти перем. Узми колач, узми кафу"! И деца не разумеју колико је уморна мајка која им све то доноси, јер се сами не труде. И онда почиње - тањир за једнократну употребу, одело за једнократну употребу - једу пице, а не знају ни да их ставе на папир!... Тако постају сасвим неспособни људи. Умарају се од живота. Ако им се пертла одвеже, кажу: "мама, вежи ми пертле!" Таква деца да касније постану вредна? Они касније нису ни за брак ни за монаштво. Зато кажем мајкама: "Недајте деци да стално уче. Читају, читају па им дотужи. Нека направе петнаест минута или пола сата паузе, да обаве и неки послић у кући, да се мало помуче".

Ове зле навике савремене омладине преносе се и на монаштво. Тако видите у манастирима да има по седам писара, и сви млади и образовани, заједно са старијима. Некада је био један писар, а и тај није има два разреда гимназије, а сам је завршавао читав посао. А сада и да их је седморица и да вредно раде, не могу да саврше ни своје духовно послушање, него неко старији мора да им помогне!

"Не дирајте децу!"

- Старче, шта че бити са децом која дана одрастају без дисциплине?

- Њима је мало тога олакшано. Родитељи који не разумеју значај диссциплине остављају деци на вољу, на карају од њих стварају пропалице. Ти кажеш једну, они теби пет безобразних! Такви могу да постану криминалци. Данашња младеж је сасвим распуштена. Слобода! "Не дирајте децу!" А деца кажу: "сде ћемо још бити у оваквом положају?" Настоје стога да се буне, да не слушају родитеље, да не слушају учитеље, да не слушају ништа, да не чују никога. Ово им олакшава њихов циљ. Ако од деце не стварају бунтовнике, како ће та деца касније да буду у разним партијама? Видиш. јадници су сасвим демонизовани.

Ако се слобода не развија у духовном животу, да ли ће се развити у животу овога света? Чему им таква слобода? То је пропаст. Зато и са државом иде онако како иде. Могу ли данашњи људи да развијају слободу која има је дата? Слобода, ако је човек правилно не употребљава је катасторфа. Светски развој са овом огреховљеном слободом донео је духовно ропство. Духовна слобода је духовно потчињавање вољи божијој. И видиш, док је послушност слобода, искушење зла је представља као роптво и деца се томе супротстављају, нарочито у наше време, у коме су затровани духом бунтовништва. А природно, уморни су млади и од разних идеологија двадесетог века, које на жалост и даље искривљују дивоту Бога и Његове творевине, спуњавајући људе стресом и удаљујући их од радости, од Бога.

Знате ли шта смо преживели када смо отпуштени из војске? Да се то догодило данашњој омладини, све би их учинило... Била је 1950-та када се завршио герилски рат. Многе класе војске су биле отпуштене у исто време. Неки су у рату били четири ипо године, неки четири, неки три ипо. И замислите, након свих тих мука, стигосмо у Ларису, отидосмо у Транзитни центар, али је тамо све било пуно. Онда одемо ду хотела. Али ни тамо нису желеи да нас приме, и да платимо. Кажу ти: "Војник! Где ћемо с њима? Усмрдеће нам ћебад!" Срећом, један официр нас је спасао - да је жив и здрав! Отишао је и сазнао возни ред вожње, када премештају вагоне итд. Сакупио нас је и сместио нас у вагоне! "Ноћу ће их, рече, премештати, али немојте да се плашите - тек ујутру ће да крену". Целу ноћ смо се клацкали. Напокон стигосмо у Солун. Неки који су били одатке отидоше својим кућама. Ми остали одосмо у Транзитни центар, али је тамо све било пуно. Одемо до хотела, и тамо ништа! Молио сам их у хотелу: "дајте ми једну столицу да седим унутра и палтићу вам дупло него што кпшта соба са креветом!" "Не може!", кажу ми. Можда су се плашили да ће неко видети како држе војника па да ће их тужити. И остало је само да одеш напољу, и да ноћ проведеш на зиду! На свим тротоарима су били војници, као да је парада! Схваташ: да су се данашњи млади нашли у таквој ситуацији, спалили би и Ларису и Солун и целу Тесалију и Македонију! Овде где немају никаквих тешкоћа, погледај шта раде! Освајања, катастрофе... А она јадна омалдина тада, није имала никаву рачуницу. Осећали су свакако извесну горчину, али уопште нису помишљали да учине некакво зло, иако су имали да претрпе велике невоље и да буду напољу на хладноћи. Осакаћени у рату - колика је то жртва ових јадника! - а након тога, као последње "хвала" било је да псавају напољу. Правим мало поређење, какви су били млади некада а какви су сада... Свет се тако изменио, а ни педесет година није прошло.

Данашња младеж је слична говеду које је вазано на ливади и које удара ногом, откине улар, руши ограду и почне да трчи, али се саплете, грозно повреди ногу, да би га на крају заклале дивље звери. Обуздавање је од помоћи, када је дете мало. То се види, када се рецимо успне на зид и постоји страх да не погине. "Не, не", викнеш, и мало га пљеснеш. Касније не мисли да тако може да погине, него мисли да не добије батине, па пази. Данас нема страха ни у школи, нити у војсци има зорта. Зато данас млади дају лекције роитељима и народу. У војсци опет, што је тврђа била обука, то су се боље показивали у битци.

Млад човек има потребу да га неко духовно води, да га неко саветује и да га слуша, како би доспео у духовну сигурност, без опасности, страха и странпутица. Сваки човек, током узрастања, током година, задобија нешто од себе самог и од других. Млад човек се држи онога што је примио. Онај ко је одрастао узима оно што је корисно и од себе и од других и то користи да помогне млађем да не греши. Онај ко је млад, ако то не слуша, сам на себи испробава. С друге стране, ако слуша, има ће од тога користи. Дошли су тако у Коливију неки млдићи из једне хришћанске организације, говорећи са самопоуздањем. "Немамо потребе ни за ким. Сами ћемо наћи наш пут!" Ко зна? Можда би, на неки начин на то могли бити приморани. Када је дошло време да иду, упиташе ме како да дођу до пута, да би ишли за манастир Ивирон. "Куда да идемо", рекоше. "Добро, децо, рекох им, рекосте да ћете сами наћи пут. Вама нико није потребан. Зар нисте тако малопре рекли? Најмањи је проблем ако се загубите са овог пута. Мало ћете да се помучите, неко ће наићи и рећи ће вам: "Овуда идите". Али онај други пут, онај пут који води горе, Небесима, како ћете тај пут наћи сами без путеводитеља?" Један од њих рече. "Старац има право".

"Не дирајте децу!"

- Старче, шта че бити са децом која дана одрастају без дисциплине?

- Њима је мало тога олакшано. Родитељи који не разумеју значај диссциплине остављају деци на вољу, на карају од њих стварају пропалице. Ти кажеш једну, они теби пет безобразних! Такви могу да постану криминалци. Данашња младеж је сасвим распуштена. Слобода! "Не дирајте децу!" А деца кажу: "сде ћемо још бити у оваквом положају?" Настоје стога да се буне, да не слушају родитеље, да не слушају учитеље, да не слушају ништа, да не чују никога. Ово им олакшава њихов циљ. Ако од деце не стварају бунтовнике, како ће та деца касније да буду у разним партијама? Видиш. јадници су сасвим демонизовани.

Ако се слобода не развија у духовном животу, да ли ће се развити у животу овога света? Чему им таква слобода? То је пропаст. Зато и са државом иде онако како иде. Могу ли данашњи људи да развијају слободу која има је дата? Слобода, ако је човек правилно не употребљава је катасторфа. Светски развој са овом огреховљеном слободом донео је духовно ропство. Духовна слобода је духовно потчињавање вољи божијој. И видиш, док је послушност слобода, искушење зла је представља као роптво и деца се томе супротстављају, нарочито у наше време, у коме су затровани духом бунтовништва. А природно, уморни су млади и од разних идеологија двадесетог века, које на жалост и даље искривљују дивоту Бога и Његове творевине, спуњавајући људе стресом и удаљујући их од радости, од Бога.

Знате ли шта смо преживели када смо отпуштени из војске? Да се то догодило данашњој омладини, све би их учинило... Била је 1950-та када се завршио герилски рат. Многе класе војске су биле отпуштене у исто време. Неки су у рату били четири ипо године, неки четири, неки три ипо. И замислите, након свих тих мука, стигосмо у Ларису, отидосмо у Транзитни центар, али је тамо све било пуно. Онда одемо ду хотела. Али ни тамо нису желеи да нас приме, и да платимо. Кажу ти: "Војник! Где ћемо с њима? Усмрдеће нам ћебад!" Срећом, један официр нас је спасао - да је жив и здрав! Отишао је и сазнао возни ред вожње, када премештају вагоне итд. Сакупио нас је и сместио нас у вагоне! "Ноћу ће их, рече, премештати, али немојте да се плашите - тек ујутру ће да крену". Целу ноћ смо се клацкали. Напокон стигосмо у Солун. Неки који су били одатке отидоше својим кућама. Ми остали одосмо у Транзитни центар, али је тамо све било пуно. Одемо до хотела, и тамо ништа! Молио сам их у хотелу: "дајте ми једну столицу да седим унутра и палтићу вам дупло него што кпшта соба са креветом!" "Не може!", кажу ми. Можда су се плашили да ће неко видети како држе војника па да ће их тужити. И остало је само да одеш напољу, и да ноћ проведеш на зиду! На свим тротоарима су били војници, као да је парада! Схваташ: да су се данашњи млади нашли у таквој ситуацији, спалили би и Ларису и Солун и целу Тесалију и Македонију! Овде где немају никаквих тешкоћа, погледај шта раде! Освајања, катастрофе... А она јадна омалдина тада, није имала никаву рачуницу. Осећали су свакако извесну горчину, али уопште нису помишљали да учине некакво зло, иако су имали да претрпе велике невоље и да буду напољу на хладноћи. Осакаћени у рату - колика је то жртва ових јадника! - а након тога, као последње "хвала" било је да псавају напољу. Правим мало поређење, какви су били млади некада а какви су сада... Свет се тако изменио, а ни педесет година није прошло.

Данашња младеж је слична говеду које је вазано на ливади и које удара ногом, откине улар, руши ограду и почне да трчи, али се саплете, грозно повреди ногу, да би га на крају заклале дивље звери. Обуздавање је од помоћи, када је дете мало. То се види, када се рецимо успне на зид и постоји страх да не погине. "Не, не", викнеш, и мало га пљеснеш. Касније не мисли да тако може да погине, него мисли да не добије батине, па пази. Данас нема страха ни у школи, нити у војсци има зорта. Зато данас млади дају лекције роитељима и народу. У војсци опет, што је тврђа била обука, то су се боље показивали у битци.

Млад човек има потребу да га неко духовно води, да га неко саветује и да га слуша, како би доспео у духовну сигурност, без опасности, страха и странпутица. Сваки човек, током узрастања, током година, задобија нешто од себе самог и од других. Млад човек се држи онога што је примио. Онај ко је одрастао узима оно што је корисно и од себе и од других и то користи да помогне млађем да не греши. Онај ко је млад, ако то не слуша, сам на себи испробава. С друге стране, ако слуша, има ће од тога користи. Дошли су тако у Коливију неки млдићи из једне хришћанске организације, говорећи са самопоуздањем. "Немамо потребе ни за ким. Сами ћемо наћи наш пут!" Ко зна? Можда би, на неки начин на то могли бити приморани. Када је дошло време да иду, упиташе ме како да дођу до пута, да би ишли за манастир Ивирон. "Куда да идемо", рекоше. "Добро, децо, рекох им, рекосте да ћете сами наћи пут. Вама нико није потребан. Зар нисте тако малопре рекли? Најмањи је проблем ако се загубите са овог пута. Мало ћете да се помучите, неко ће наићи и рећи ће вам: "Овуда идите". Али онај други пут, онај пут који води горе, Небесима, како ћете тај пут наћи сами без путеводитеља?" Један од њих рече. "Старац има право".

Млади треба да пређу

испит чистоте

Дођоше дана двоје троје студената и рекоше ми. "Страче, помолите се да положимо испит". А ја им рекох: "Молићу се да положите испит чистоте. То је много важније. Све остало долази касније". Зар им нисам добро рекао? Да, велика је то ствар да на лицима данашње омладине видиш честитост и чистоту! Веома је то велика ствар!

Долазе неке девојке које су заиста повређене. Живе са својим младићима а да нису у браку, и не разумеју да намере тих момака нису часне, и због тога бивају оштећене. "Шта да радим оче", питају ме. "Пијаница се дружи са бекријом, али се не жени његовом ћерком". Прекините ту везу. Ако вас заиста воле, ожениће вас. А ако вас одбаце, значи да вас нису ни волели, и тако ћете уштедети своје време".

Лукави помућује младалачке године, јер му као оружје служи буђење путености, и покушава да умишти младе у овом тешком периоду кроз који пролазе. Ум је још неутврђен, и у њему постоји велика празнина адуховне уздржаности нема уопште. Зато млад човек, у овим кризним годинама, свагда треба да осећа потребу за саветима старијих од њега, да се не би оклизнуо на слатку стрмину светских провалија, које без пестанка испуњавају душу стерсом и за вечност је удаљавају од Бога.

Схватио сам да једном нормалном детету, у доба младости, није лако да постигне такво духовно стање да не прави разлику јер "нема више мушко ни женско" (Гал. 3, 28). Због тога су духоносни Оци и саветовали да дечаци не живе са девосјкама, ма како духовни били, јер је тај узраст такав да им не помаже, и искушење прља младост. Због тога је упутније да млад човек буде и глуп за девојке (или девојка за младиће) због свог духовног старања и чистоте и да понесе овај тешки крст. Јер у том тешком крсту је скривена сва сила и премудрост Божија, и млад човек је тада јачи од Самсона (уп. Суд. 15, 14 и даље) и мудрији од Соломона (уп. 1Сам. 3, 9-12). Најбоље је да пази док иде, и да не гледа десно и лево, чак ако су у питању и особе са којима је у сродству, јер их наводно презире и са њима не говори, без да се чуде и да шкоде ономе што долази од људи овога света који смишљају свако зло. Хиљаду пута је боље да бежи као дивља животиња од људи након Литргије, како би задржао своју духовну пажњу. Удаљавајући се након службе, уместо да седи и губи време у кожним оделима (или краватама) и да се духовно раздражује због огреботина које ће му на срцу направити непријатељ.

Истина је да свет, на жалост трули, и да ако одатле и дође нека душа која жели да очува чистоту, она заудара. Овде, међутим, постији разлика, јер Бог неће тражити од хришћана који живе данас исто што је тражио од оних који су живели у ранијим епохама а који су желеи да очувају своју чистоту. Потребан је душвни мир, и млад човек ће га задобити ако уме да се бори, да се удаљи од узрока, а Христос ће му помоћи. Божанска љубав, ако се разгори у његовој души, је толико врела да има моћ д сажеже сваку другу жељу и сваку ружну представу. Када се запали ова ватра, тада се осећају божанска задовољства, које нико не може упоредити са било којим другим уживањима. Када се окуси ова небеска мана, на њега више неће остављати никакав утисак различити дивљи плодови. Због тога треба да чврсто ухвати свој волан, да се прекрсти и да се не плаши. Након мале борбе примиће велико богатсво. јер када наступи час искушења потребна је храброст, и Бог чини чуда да би помогао.

Мени је прповедао старац Августин[12] : Као почетник је ишао у један манастир у Русији, у својој отаџбини. Тамо су скоро сви били стари и њега су послали да помаже у риболову неком човеку који је радио у мансатиру, јер се манстир издржавао од риболова. Једнога дана дође ћерка овог човека, и рече оцу да брзо иде кући ради неког неизбежног посла, а она остаде тамо да помаже. Међутим, искушење загосподари њоме, и она се без размишљања распали грешним намерама. У том моменту збуни се Антоније - то му је било световно име - јер се све догодило изненада. Он се прекрсти рече. "Христе мој, боље је да се удавим него да згрешим", и скочи право у дубоки поток! Али Добри Господ, гледајући на велико херосјтво чистог младића, који се понео попот новог Светог Мартиана[13] како би сачувао чистоту, задржа га изнад воде тако а се није ни оквасио! "када сам скочио, рече ми, са главом на доле, нисам схватио како сам се нашао усправно изнад воде, тако да се ни моје одело није поквасило!" У том часу осетио је и неко унутрашње смирење са неизрецивом сладошћу која је сасвим уништила сваку греховну помисао и сваку телесну раздраженост, која је раније настала због нечистих покрета девојке. А када је девојка видела Антонија како стоји над водом, поче да покајнички да плаче због грешке коју је починила, потрешена овим великим чудом.

Христос не тражи велике ствари, да би нам помогао у нашој борби. Један младић ми је причао како је ишао на Патмос[14] ради поклоњења, али му је искушење поставило једну замку. Док је ишао, једна туристкиња се распали и загрли га. Он је одгурну и рече: "Христе, ја сам овде дошао ради поклоњења, а не ради заљубљивања". То рече и побеже. Увече у хотелу, у време када се молио, виде Христа у нествореној светлости. Видите шта је задобио само једним одгуравањем? Неко други се годинама бори и чини велике подвиге, да би се како удостојио нечег таквог! а овај виде Христа, само због тога што се успротивио искушењу. Наравно да га је ово духовно веома оснажило. Касније је неколико пута виђао Светог Маркела, Светог Рафаила, Светог Георгија. Једном дође и рече ми: "Помоли се оче, да поново видим Светог Георгија. Желим мало утехе, а утехе немам у овом свету!"

А видиш у какво стање долазе други млади! Једном дође у Коливију неки младић са својим ујаком који му је био вршњак и рече ми. "Помоли се за једну девојку. Несрећним случајем је сломила кичму. Њен отац је возио, заспао је за воланом. Он је погинуо а девојка је тако настрадала. Даћу ти њену фотографију". "Нема потребе", рекох. Док смо разговарали, ја узмем фотографију и имам шта да видим! Девојка лежи доле а двојица је држе. "Ко су јој ови", упитах. "Пријатељи", каже ми. "А ово шта је?. "Не, каже, то су јој пријатељи". Немој погрешно да разумеш децу", рече ми његов ујак, "таква је данашња омладина". "Помолићу се, рекох у себи, али не да јој поправи кичму него да јој исправи ум. И њој и теби, изгубљени човече". Где је честитост? Требао је ујк да га узгрди. Духовна деца... да има духовника и да се нађе у таквом стању! Чак није било разлога да је двојица тако тегле, а други да ми показује фотографију! И нису ни помислили да тако нешто није у реду. Мене то не дотиче, али то није исправно. Какву породицу ће створити оваква омладина? Нека их Бог просветли да дођ к себи.

Са каквим су одрицањем некада, девојке чувале своју чистоту! Сећам се да су током рата неки сељани били принуђени да у зиму са својом стоком оду у брда. Мушкарци су од смрзнутог дрвећа напавили некакву кровињару да се заштите од хладноће. Жене су, пак, биле приморане да се ту сместе заједно са њима познатим љуима из њиховог села. Једна девојска и једна старица су биле из неког удаљеног села, и оне су биле приморане да буду у једној од ових дрвених кровињара. Ту су, на жалсот били и неки безбожни страшљивци који нису много марили што је рат. Нису саосећали са својим ближњима који су рањавани и гимули, него су, када би нашли времена, гледали како да сагреше, јер су се плашили да случајно не погину а да се не иживе довољно. А требало је, макар у време опасности, да се покају. Један такав, који као што рекох, ни у време рата није марио за покајање, већ је вребао прилику да греши, толико је ружно узнемиравао девојку, да је она због тога, била приморана да бежи. Она је радије одабрала да се смрзне, па чак и да умре напољу на хладноћи, само да не изгуби своју чедност. Када је сирота старица видела да је девојка побегла, пође и она за њом да је тражи, и нађе је на тридесетак минута хода, под надстрешицом црквице[15] Светог Претече Јована. претеча се бринуо о честиту девојку и довео ју је у своју црквицу, за коју девојка уоште није ни знала да постоји. И шта даље учини Свети Претеча! Пробуди једног војника[16] из сна, и рече му да иде до његове црквице која је била у близини. Устаде, дакле, војник и крену у ноћ осветљену снегом, и дође до црквице за коју је отприлике знао где се налази. И шта види! Једна старица и једна девојка, у сбегу до колена, поцрнеле и укочене од хладноће. Војник одмах отвори црквицу, и некако уђоше. Војник није имао ништа да им да осим једне мараме и рукавица, за које им рече да стављају наизменично. Оне му испричаше о искушењу које их је снашло. "Добро, рече војник девојци, како си се одлучила да побегнеш усред ноћи, у зиму и у непознатом крају?" А она му одговори: "Ја сам само то могла да урадим, а веровала сам да ће ме Христос избавити". Тада војник, спонтано, са саосећањем а не просто да би их утешио, рече: "Вашим мукама је дошао крај. Сутра ћете бити код своје куће". Оне се веома обрадоваше овим речима. И заиста, Л.О. М.[17] се покренуо, пут је отворен, и следећег дана ујутру, војска која је тамо била се склонила, и ове јаднице отидоше својој кући. Ове Гркиње које су биле одевене, а не обнажене, благодаћу Божијом, треба да се диве и да благодаре. Након овога, она звер[18] - нека ми Бог опрости - оде и исприча команданту, како је неки војник развалио врата црквице и унутра пустио мазге! Командант му рече: "Не верујем да је он тако нешто учинио!" И тај је на концу завршио у затвору.

Истинита љуав рађа код младих сазнање



- Старче, они који би желеи да униште друштво, нападају на темеље, на корен, на децу, како би постигли свој циљ.

- Неће у томе успети. Зло ће уништити њих саме. У Русији су била велика страдања и видиш шта се догодило након само три генерације. Видиш шта се сада догађа! Господ није напусто своје. Нити ће грехе данашње младежи судити на исти начин као што је судио у наше време.

- Старче, како долази до тога, да неки малди који живе сасвим светским животом, по питањима вере дају веома исправне одговоре?

- Ови млади имају добро настројење, али не могу да се обуздају и да се приближе вери. Због тога дају исправне одговоре. Жели да кажем, ако неко хоће да крене неким путем - он то жели, али не може да крене. Онај ко гледа како покушава, треба то да цени. Такве људе Бог неће напустити, јер немају у себи злобе. Доћи ће час када ће имати снаге да крену напред.

- Како се може прићи млдима који су застранили?

- Љубављу. Ако постоји истинита, изворна ( = непатворена) љубав, млади то одмах примају и прилазе. Млади долазе у Коливију, са различитим поблемима. Примим их, почастим их, причам им, и ускоро постајемо пријатељи. Отварају своја срца и примају моју љубав. Неки, злосрећни, тако су учвршћени! Траже љубав. Међутим, види се да нису осетили љубав ни од мајке ни од оца. Када са њима састрадаваш, када их волиш, заборављају на проблеме, на наркотике, нестају и болести, остављају се и безакоња, и враћају се на Свету Гору као благочестиви поклоници. Јер на неки начин су спознали љубав Божију. И видим да у себи имају великодушност која ти слама срце. Да не примају економску помоћ, када им треба, него да се прихвате посла а у школу да иду увече. Ти млади људи заслужују да им се помогне. На новој железничкој станици у Солуну постоје куће, где многи млади, девојке и младићи бораве заједно. У простору који је довољан за троје борави по њих петнаесторо. Они потичу из растурених пордица - шта да раде, да краду? Али имају честитост и не могу да краду. Годинама сам многима говорио да им приђу, да им помогну. Говорио сам да сагаде некакав храм да их тамо окупљају. Сада имају једну малу црквицу, посвећену Апостолу и ђакону Филипу, заштитинику жељезничара.

Одувек сам знао да ако неко од малене не искористи прилике које су му дате, ђаво ће их искоритсти. Зашто каже пословица: "врело гвежђе се лепи"[19]? Ковачи, када желе да прилепе два комада гвожђа - не мислим данас када имају апарате за заваривање - стављају гвожђе у ватру, а онда сипају врлу воду, и тако га лепе. А ако се охлади, онда неће да се прилепи. Исто хоћу да кажем и за младе. Када им се пружи прилика, ако је не искористи, касније ће почети да се бави другима, да суди, да осуђује, јер се благодат Божија удаљила. Док, ако има божанску ревност и ако пази, напредоваће. Због тога родитељи, колико могу, треба да помогну деци док су мала. Деца су као празне кутије. Ако се испуне Христом, свагда ће бити близу Њега. Ако не, веома је лако да, када одрасту, крену странпутицом. А ако су као мали дбили такву помоћ, ако се касније мало и удаље, поново се враћају. Дрво које се помаже уљем не трули. Ако се деца мало помажу благочешћем и страхом Божјим, касније немају тескобе.

Dodato posle 6 Sati 53 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

Преузето са сајта: starac Pajsije.
 
Poslednja izmena od urednika:
Top