- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Press
Veliko istraživanje: Koja je najsrećnija srpska generacija
Englezi su izračunali da je njihova najsrećnija generacija rođena 1948. A koja je naša? Ona odrasla uz „Bitku na Neretvi", 13. platu i vikendicu na moru, ili današnji tinejdžeri, koji su oslobođeni mitova i zabluda svojih roditelja. Pravi odgovor nikada nije bilo lako naći, jer nijedna generacija Srba nije bila oslobođena privilegije na probleme i život u vanrednim okolnostima
Današnjoj generaciji tinejdžera bar jednom godišnje se zalomi da prisustvuje predavanju svojih roditelja o srećnom i mnogo boljem životu u prošlosti. Redovni odlasci na more, 13. plata, zagarantovan posao bez straha od otkaza, putovanje s crvenim pasošem, koji je bio imun na sve pasoške kontrole i s kojim se putovalo bez prepreka od Rejkavika do Kejptauna... sve je to u toj priči bilo sasvim normalno nekad.
Još ima mnogo epizoda i lekcija u ovom predavanju, kao na primer ona o bezbednom životu u kome su se ulazna vrata stana mogla držati otključana jer je sve bilo sigurnije nego danas, kad maloletni dripci provaljuju u gajbe, vezuju za radijator i batinaju penzionere za 100 evra.
I šta ako nije bilo interneta, „Fejsbuka", „Tvitera"... Šta ako se za srpsku pesmu završavalo u zatvoru, pa šta ako su komunistički aparatčici smarali celu naciju svojim glupim pričama, pa šta ako je nacija pametnih ljudi odrastala na Titovim idiotskim govorima i pričama o njegovom sankanju i junaku Reksu. Malo ljudi si lično znao da je opljačkano (uglavnom su završili u emigraciji ili Lisičjem potoku), još manje četničke dece koja nisu mogla da nađu pristojan posao.
U Titovoj Jugoslaviji mogao si da spavaš mirno u parku, uostalom baš kao i u Musolinijevoj Italiji. Jer to, ipak, nikada nije bilo pitanje komunizma, već diktature. Kao što ni poređenje da 1975. živiš bolje nego 1935. nije ništa drugo do komunistička propaganda. Jer mostove, zgrade, kao uostalom i sve ostalo vredno što imaš danas ostalo je iz kraljeve Jugoslavije. Ali je to već neka druga priča. Titovo udaljavanje od Staljina 1948. prelomilo je zauvek život svih Srba.
I to toliko da bismo se do pre neku godinu, uz sve Miloševića, glat složili s istraživanjem britanskog „Gardijana" da je najsrećnija generacija rođena 1948. godine. Samo, naši roditelji su baš pred kraj, baš kad im je to najmanje trebalo, ostali bez posla. Na kraju, dve, tri, pet godina pred penziju, postali su najveće žrtve tranzicije. Oni, prva generacija rođena u komunizmu, najviše su platili povratak kapitalizma u Srbiji.
I zato se postavlja pitanje koja je to generacija u Srbiji najbolje živela? Zadubivši se u pluseve i minuse svih generacija rođenih od 1940. do 1990, jedna stvar je lako uočljiva, a to je da nijednu generaciju nisu zaobišle mračne epizode - bilo tokom odrastanja, bilo tokom srednjih godina života. Zaboravljaju matorci da su njihovi roditelji komentarisali pojavu televizora na isti način kao što oni danas gunđaju svojoj deci koja povećavaju svoju dioptriju buljeći u „Fejsbuk". Dodaju i da je bilo više druženja bez tih prokletih kompjutera, koji jesu dobra stvar, ali su definitivno otuđili ljude, konfiskujući bilo kakvu romantiku. Ali ko bi se menjao s tim istim roditeljima, koji su se danima pripremali za randevu sa svojom devojkom kod „Albanije", vadeći farmerke kupljene u Trstu i glancajući šimike iz Minhena, dok danas njihovi sinovi za minut zakazuju SMS-om dejt s najboljom ribom iz razreda, bez mnogo romantike, ali i bez suvišnog smaranja, kakvo je bilo nekada.
Spakuju nekoliko smajlija u SMS i odapnu ga svojim „samsungom" do školske lepotice koja ih čeka da pocirkaju šejk u „Meku" na Terazijama, a vrlo brzo i izvesno se pređe na mnogo više od šejka. Čari prve bračne noći i premijerni seks njihovih deda i baba, današnji tinejdžeri dožive na školskim ekskurzijama u Atini, i to na polovini osmog razreda. Zbog tog ranog gubljenja nevinosti današnjih tinejdžera diže se kosa na glavi njihovim roditeljima, kojima je vrhunac maloletničkog seksualnog iskustva bila čuvena igra masne fote upriličena na ekskurziji negde u jugoslovenskoj vukojebini, gde su autobusima dospeli na putu „Tito-revolucija-mir" ili „Stazama revolucije", ne bi li videli drvo za kojim je skončao narodni heroj Sava Kovačević.
Dakle, priča o tome koja je generacija bila najsrećnija u novijoj srpskoj istoriji nikad ne gubi na aktuelnosti, i to zato što svaka generacija priča za svoje odrastanje da je bilo najbolje i najsrećnije, vraćajući epizode iz svog unikatnog puberteta.
Generacija rođena pedeset i neke se mnogima čini kao najsrećnija. U njihovom odrastanju je već uveliko popustila na tempu obnova i izgradnja zemlje, Goli otok je prestao da radi, Jugoslavija je raskinula sa SSSR-om i moglo se uživati u čarima koje su dolazile sa zapada Evrope. Prve gitarijade i divlji rokenrol stigli su u zemlju krajem 60-ih. Početkom sedamdesetih u Beogradu kreće filmski festival Fest, na kojem u tim prvim godinama gostuju najveće svetske zvezde: Robert de Niro, Sofija Loren, Marčelo Mastrojani... Frensis Ford Kopola drži predavanje beogradskim studentima, a u automobilu, koji vozi centrom grada pored Narodne skupštine, državnoj televiziji daje intervju Džek Nikolson. Ranković se brzo zaboravlja, Kosovo je pojam iz deseteračke poezije o Kraljeviću Marku, a ne kao lokacija na kojem se priprema pobuna albanskih separatista. Trst je polako počeo da dolazi u Beograd, pa sada generacije pedeset i neke mogu kupovati farmerke i u domaćim komisionima. Sivi socijalizam počinje da dobija veselije boje. Na televiziji kreću šou-programi po uzoru na italijansku RAI produkciju. Popularna je emisija „Obraz uz obraz" i glavni junaci Milena Dravić i Dragan Nikolić.
Doručak u Beogradu, a šetnja Stradunom i ručak u Dubrovniku bili su karakteristični za šmekere rođene pedesetih godina, što je dobro prikazano u filmu Srđana Karanovića „Nešto između". I sam naslov ovog filma dobro je opisao tadašnju Jugoslaviju - zemlju koja nije bila ni Istok ni Zapad, tačnije njena etiketa je bila „istok zapada i zapad istoka". Idilični život i njihove zlatne srednje godine koje je trebalo da provedu u vikendicama koje su njihovi roditelji podigli na Zlatiboru i u Rovinju naglo su prekinuti 90-ih, kada je raspad Jugoslavije brutalno razbio iluziju ove generacije da je Beograd Njujork na Balkanu i koje ni nestašice kafe i deterdženta u 80-im nije razuverilo da žive u najboljoj zemlji na svetu. Iako je deo generacije rođene 50-ih zauzeo najbitnije pozicije u današnjem srpskom društvenom i političkom establišmentu, veliki deo njih se trajno izgubio u hodnicima srpske tranzicije. Aterirali su direktno na glavu i bilo im je jasno predočeno da novo društvo na njih ne računa.
Pedesetogodišnje bankarske službenice u ekspoziturama Beobanke i Jugobanke su u svojim bundama kupljenim u šopinzima širom Evrope protestovale zbog gašenja svojih radnih mesta. Njihovi muževi su se istovremeno probudili sa spoznajom da više nikom ne trebaju i da će njihova radna mesta u EI Nišu ili IMR-u preko noći nestati u turbo eri prvobitne akumulacije kapitala i privatizacije srpskih firmi. Nekadašnji komercijalisti „Geneksa", umesto prodaje aranžmana na Kopaoniku, završili su kao prodavci kineskog donjeg veša na buvljacima ili na haubama automobila posejanih u gornjem delu Bulevara kralja Aleksandra.
Generacije rođene 60-ih godina bile su skoro potpuno oslobođene političke indoktrinacije. Fest i njegovi gosti bili su već normalna stvar, pa i da u šetnji gradom naletite na neku od holivudskih glumica. Glavna zabava su bile diskoteke, a redovna aktivnost je bila otići po podne u bioskop i odgledati „Groznicu subotnje večeri", a onda uveče sa skinutim pokretima Džona Travolte oduševiti klinke iz razreda. Klupski fudbal je bio na vrhuncu, Dule Savić je dao evrogol Arsenalu, a Zvezdu je Borusija Menhengladbah zaustavila u finalu Kupa UEFA. Za današnji prvoligaški fudbalski klub BSK Borča čuli su samo rođaci njihovih fudbalera, a koncerti „Bijelog dugmeta" izazivali su prve histerije koje će uskoro dobiti službeni termin „dugmemanija".
Početkom 80-ih, omladinu rođenu 60-ih je zahvatila epidemija „novog talasa" - muzičkog pravca zbog kojeg je bilo normalno da Beograđani vikendom odlaze u kafić „Kavkaz" u Zagrebu, a Zagrepčani da redovno posećuju Beograd ne bi li osetili neodoljivo „bre" srpskih lepotica. Niko nije slutio da će na desetogodišnjicu prvog albuma „Azre", nekadašnja „braća", umesto preko čaše piva, početi da se gledaju preko nišana u rovovima od Borova Sela do Benkovca. Generacija 60-ih, koja je detinjstvo provela u odmaralištima na Hvaru i Tari, a mladost u izobilju Ante Markovića, morala je 91. godine da se odluči između pranja sudova u Londonu i odlaska u Vukovar. Mnogi od njih će na kraju ratne epopeje, tranziciju dočekati kao tehnološki višak, gde će ih na biroima za nezaposlene dočekati prekvalifikacija i saznanje da zanimanje istoričara umetnosti ne zanima više nikog.
Generacija rođena 70-ih godina odrasla je u redovnim odlascima s roditeljima na more u Grčku. Rešavanje mađarske kocke, kojim su se zaluđivali njihovi očevi, delovalo im je izuzetno glupo jer su već uveliko zajahali svoje „komodor" kompjutere i utonuli u čari „tetrisa". U Beogradu se igrao najbolji fudbal, a Zvezda je postala prvak Evrope i sveta. Rat i vazdušni udari su im se činili mogućim samo u filmu „Top gan" s Tomom Kruzom, ali će uskoro postati njihova realnost, kada je izbio rat 90-ih, koji su zakuvale generacije njihovih očeva i deda. Diskoteke su ustuknule pred splavovima, došli su novi idoli pa su „Pobesnelog Maksa" zamenili Arkan i Knele, a uz heroin, „albanku" i „eksere" surova realnost se mnogo lakše i bolje podnosila.
Ipak, pojedinci iz generacije rođenih 70-ih izvukli su korist iz surovog životnog treninga kojem su bili podvrgnuti tokom devedesetih. Oslobođeni svih budalaština o srećnoj zemlji i nabaždareni na svakakve probleme, upravo se generacija 70-ih najlakše snalazi u surovoj tranziciji. Deo ove generacije, koji je umesto želje da bude novi Knele utrošio detinjstvo u amfiteatrima fakulteta, danas predstavlja kičmu nove srednje klase u Srbiji, spreman da i dalje uči i napreduje u karijeri i pozicijama u stranim kompanijama. Ovo je, ipak, i prva generacija koja gajbe nabavlja u ranim „intezama" ili „sosijeteima", tako da je pojava SEKE (svetske finansijske krize) opet najviše, kao i ratovi, demonstracije, promene, tranzicije, pukla po ovim nesrećnicima.
Generacija rođena 80-ih prekalila se u uličnim demonstracijama i zaradila je spomenicu u demokratskim promenama u 2000. godini. Detinjstvo je provela u školovanju koje su mestimično prekidali protesti protiv Miloševića, Avram Izrael i sirene za vazdušnu opasnost. Rano su saznali da se od prošlosti ne živi i da Crvena zvezda danas teškom mukom može pobediti šampiona iz Bakua. Ovo je generacija uličnih događaja. Na ulicama su menjali istoriju i političare, na trgovima su dočekivali košarkaše, vaterpoliste i odbojkaše.
Današnji tinejdžeri, rođeni 90-ih, ne sećaju se himne „Hej, Sloveni", a Tito im je mitska ličnost koja je živela čak i pre njihovog dede. Nekadašnje dečje serije „Neven" i „Na slovo, na slovo" dosadnije su im od „Sunđer Boba", a školska lektira koju su njihova starija braća čitala u skloništu manje im je uzbudljiva od „Fejsbuka". Dobro vladaju kompjuterom, pa privatne časove daju i svojim roditeljima. Zahvatila ih je menadžerska epidemija i svi bi da budu advertajzing stručnjaci. Ovo je generacija koja dobro zna da iz prve firme u kojoj se zaposle neće otići sa zlatnim satom u penziju kao njihove babe i dede. Ipak, ova generacija će imati nekoliko dodirnih tačaka s njihovim roditeljima. Živeće pod kreditima koje će, za razliku od svojih socijalističkih predaka, morati brzo i pod nepovoljnijim uslovima da vrate, a imaće u džepu takođe crveni pasoš, s kojim će moći da stignu u bilo koju tačku - od Rejkavika do Kejptauna.
*U zmajevom gnezdu
Generacije rođene šezdeset i neke odrastale su u socijalizmu, koji je sve više počeo da popušta. Predsednica SIV-a Milka Planinc bila nam je obična baba zbog koje naši matorci čekaju u redu za kafu. Više nas je zanimala Slađana Milošević, koja je u tesnom šortsu njihala guzom i pevala „Ja sam seksi dama". Još privlačnija nam je bila Sivija Kristl - Emanuela, čije smo erotske avanture gledali otvorenih usta u bioskopu „Odeon". Mojoj generaciji je Brus Li bio snažniji od narodnog heroja Save Kovačevića i zbog njega smo dugo nosili zavoje na šakama, pokušavajući da iskopiramo njegove pokrete i da „Zmajevo gnezdo" smestimo u socrealističke blokove Novog Beograda. Generacija rođena 60-ih je dremala na časovima marksizma ili je ispod klupe čitala avanture Komandanta Marka, jer će i bez naše pomoći Amerika i Engleska biti zemlja proleterska. Pubertetske dane provodili smo uz slušanje top lista na Studiju B, dok su naši roditelji pratili izveštaje konzilijuma lekara u Ljubljani, koji je svakodnevno obaveštavao radni narod i građane o stanju druga Tita, koji je ostao bez noge, a uskoro i bez života u slovenačkoj prestonici.
Našoj generaciji su omladinske radne akcije bile gubljenje vremena i umesto Ive Lole Ribara, na jaknu smo lepili slike Džonija Rotena ili Džima Morisona. Deca iz nacionalističkih porodica su za Uskrs u školu donosila farbana jaja i slavila su polutajno Srpsku novu godinu. Ratni filmovi su nas naučili da su četnici pijandure i barabe, a Draža Mihailović nas nije zanimao, osim što smo skapirali da ima iste naočare kao i Džon Lenon. Radili smo preko omladinske zadruge i tu lovu odmah trošili na interejl, koji nam je omogućio da u ponedeljak zaspimo u Londonu, a da se u sredu ujutru probudimo u Madridu. Roditeljski džeparac za završetak gimnazije bez popravnog i srećan odlazak u vojsku trošili smo u Amsterdamu, časteći sebe kresanjem crnkinje koja nam je pod crvenim fenjerima priznavala da je došla iz Surinama, postojbine holandske fudbalske zvezde Ruda Gulita.
Oduševljavali su nas Džon Travolta, Keni Dalgliš i Dule Savić i nismo imali idole među partijskim funkcionerima, jer su nam seks, fudbal i rokenrol okupirali mladost. Zato nikada nismo skapirali zašto je Slobodan Milošević pobedio na prvim izborima jer je bio dosadan i mnogo je ličio na naše matorce.
Branko Rosić,
zamenik urednika Pressmagazina, 1964.
*Deca cveća
Ko nije doživeo šezdesete, nije imao ozbiljnih razloga ni da živi! Verujem da je ovo neko rekao i pre mene, što samo dokazuje da je to tačno. Takođe verujem istraživanju i zaključku da je najsrećnija generacija rođena 1948.
Ne zbog života u izobilju, već zbog one stvaralačke kreativne ludosti, zbog vere da je i nemoguće tako blizu i dostižno. Bilo je to poslednje veliko vreme sa dušom, sa verom da je čovek najveće i savršeno božje biće, vreme koje je udarilo granicu između dostojanstva i interesa. Šezdesete su odbacile okove skorojevićkog tradicionalizma i bez nasilja otvorile vrata savršenijeg sveta. Mi smo ga jasno videli, a ukrali su nam ga posle sedamdesetih, kada je liberalni kapitalizam sve ideje dece cveća pretvorio u novac, a od nas napravio svoje vojnike.
Kako je sve počelo? Nema objašnjenja, izuzev verovanja da je to negde rođeno sa nama. Talas novog vremena ili šezdesetih u Srbiju i SFRJ stigao je preko Radio Luksemburga i voditelja Džimija Sevilje, koji je puštao rokenrol muziku. Za Peta Buna i Prislija smo već znali, ali sada smo zavoleli i „Bitlse", „Stonse"... Posle su u Beograd počele da stižu i gramofonske ploče sa tom muzikom, a odmah su nam prirasle srcu i naše „Siluete". Potom su stigli: suludi virtuoz na gitari Džimi Hendriks i Dženis Džoplin, gledali smo Džemsa Dina u „Buntovniku bez razloga" i „Divu", imitirali Brandoa iz „Divljaka", svi plakali za Če Gevarom... Stigle su i revolucionarne promene u svim sferama života, od dizajna i slikarstva, preko arhitekture, literature, do filma i mode. A tek seksualna revolucija, čežnja bez brushaltera...
Bilo je to vreme u kojem je Zapad priznao fantastičnu viziju sovjetske avangarde, od Kazimira Maljevića, Isaka Brodskog do Ane Ahmatovne i nešto docnije Andreja Tarkovskog. A Istok se tresao pred nepoznanicom dolazećeg. Došla je '68. Talas studentskih nemira iz zapadne Evrope, koje je vodio Rudi Dučke, obrnuo je svet naglavačke. U SAD studentske demonstracije su rodile „O jagodama i krvi", „Kosu" Miloša Formana, a pre toga „Lav stori"... Demonstranti u SAD će '75. ugušiti rat u Vijetnamu. U Evropi studentske demonstracije rodile su Gintera Grasa, Jošku Fišera, Havijera Solanu, Jirgena Habermansa, Adama Mihnika... U Beogradu studentske demonstracije su naznačene kao prvi veliki nemiri protiv socijalnih nejednakosti, tražili smo pravedniji komunizam od Titovog.
Posle nas je progutala običnost.
Đoko Kesić,
glavni i odgovorni urednik svih izdanja Pressa, 1948.
*Trst je naš
Za koji dan će valjda i današnja deca da osete bar deo slobode koju smo imali sedamdesetih. Da kad nam dođe, onako, s rovinjske plaže trknemo do Trsta, na picu i espreso i da se zabavljamo gledajući kako naši šverceri navlače na sebe desetak pari farmerki i pakuju sve što su nakupovali na „Ponte rosu".
Trst je stvarno bio naš. I Evropa, a ni ostatak sveta nije bio daleko. Samo je trebalo paziti da ne ostaneš bez pasoša. Krali su se jer su vredeli mnogo, s njima se putovalo bez viza gde hoćeš.
Vlasti, i naša, a i u svetu, naučile su lekciju posle studentske pobune 1968. Zapušavane su sve rupe, nisu nam davali razlog da se bunimo. Studenti su, kao rezultat protesta, dobili markice za gradski prevoz, a Filozofski fakultet novu zgradu. Imali smo samo srednju i nižu srednju klasu. Politička birokratija je bila iznad, a siromašnih nije bilo.
Nismo znali za socijalne razlike. Svi smo nosili „vijetnamke", farmerke, „starke", „madras" čizme. Dobili smo Fest i gledali filmove koje je istovremeno gledao i ostatak sveta. Izlazili smo iz bioskopa ošamućeni „Konjima ubijaju, zar ne", „Amarkordom", „Kabareom", a u Beograd su dolazile svetske zvezde. Rok muzika više nije bila „zapadnjačka dekadencija", pa smo na „Boom festivalu" slušali „Tajm", „Korni grupu", „Bijelo dugme", a na Beogradski džez festival su dolazili Majls Dejvis, Rej Čarls, Džems Braun, Džon Meklaflin. Mogli smo sve, samo su nas roditelji pomno posmatrali jer je sa Zapada, uz sve fantastične stvari, stizala i droga. Kriminal nam je bio poznat samo iz američkih filmova, u našem samoupravnom društvu nije ga bilo. Mogli smo da se vraćamo u bilo koje doba noći. Kriminalci su bili na privremenom radu u inostranstvu, džeparili su po Evropi, a usput obavljali i neke patriotske poslove.
Novine su, u skladu sa socijalističkom idilom, za neupućene bile dosadne, ali učili smo da čitamo između redova. Decenija je počela „hrvatskim proljećem", ali za nas je to značilo samo da se ne ide u Hrvatsku na more, nego u Budvu. Roditelji su, doduše, šaputali o hrvatskim kompleksima, Kosovu, gde se dešava svašta, spremale su se ustavne promene. Odveli su nas iz gimnazije pred saveznu skupštinu da mašemo zastavicama povodom novog Ustava 1974, a mi smo bili srećni što nema škole. Kasno smo shvatili da smo se radovali Užasu (uža Srbija i dve pokrajine) i gde će nas to odvesti.
Dragana Trajković,
urednik u izdanju za Republiku Srpsku, 1956.
*Generacija samoubica
Rođen sam 1976, brate. Prevremeno, jer mi je keva skakala od sreće što je Partizan bio prvak, da bi kasnije navijao za Zvezdu, u inat i ćaletu i kevi, i bratstvu i jedinstvu, i četnicima i partizanima. U INAT svima. Baš kako ga je Darko Pančev nabio pucajući posred gola u Bariju. Pa šta bude...
To smo ti mi. Generacija, šta bude. Novi Zeland, Oslo, Montreal. Ili Sarajevo, Vinkovci... A to nije bio fudbal, batice, već kao što je rekao onaj Boske u Sloveniji: „Oni kao hoće da se otcepe, a mi im kao ne damo".
Ali, jebiga, brate, dok smo se mi vratili iz Barija, puni utisaka i „beneton" dukserica, planirajući put u Amsterdam (a gde drugo), ćale i keva su se nešto posvađali. I sa sobom i sa svetom, pa su odlučili da nas pošalju da završimo neku njihovu nedovršenu utakmicu. S kumom Ibrom i nekim Zlatkom.
I onda se naš Pavlaka, Bagzi, Laki, Žeks... nikad nisu vratili s tog gostovanja. Mi ostali smo obnavljali godine kod Mice u prizemlju, ne zbog škole, već zbog askare. Jer, brate, kome se išlo u školu kad smo za ćaletov „soni" televizor morali da radimo 35 godina. Do penzije, rođaci, za neko govno od četiri slova.
Ovi neobrazovani, ipak, vraćali su se iz askare, neko tri dana, neko četiri godine. Neko se, da se ne ponavljam, nije ni vratio. Branka Kockicu preko noći je zamenio Doktor Alban, a Toma i Džerija Knele i Šljuka. Rat Zvezdare i Voždovca bio je za nas kao rat Srba i Hrvata. Da li si za Slobu ili za Vuka. Mada, serem, brate. Ko je za Slobu. To do danas nisam shvatio. Jer, druže, evo do danas nisam upoznao čoveka koji je glasao za Slobu, osim brata Ćele, koji je na prvim izborima pitao: „A gde je Tuđman da ga zaokružim?"
Kod nas se i jezik promenio. Uzeli smo neki meki ruski znak na Š, Ć, Ž... bar je govorila razredna, gotivna Zemunka, koju je srce strefilo kada su počeli patike na času da nam skidaju. Bio je to onaj Kantica, sećaš se, imao je raskrsnicu kod Saleta. Valjao bezin, ali ne bih više o njemu, on je danas, kako se ono kaže, tajkun.
Tada smo svi bili isti, rođače. To je naša prednost u odnosu na ove ostale jajare. Jer, brate, mi nismo imali šta da izgubimo. Zato i danas toliko rizikujemo. Mi smo generacija samoubica. Jer, nama nije trebao bogati tata, koks ili mobilni da startujemo najbolju ribu u školi. Dovoljno je bilo pola kutije „marlbora". Ako nisi hteo da budeš Knele, bolela te kajla i za njega i za njegove napucane sponzoruše.
Jer, silikoni su ionako došli kasnije...
Veljko Lalić,
urednik Pressa nedelje i Pressmagazina, 1976.
*Step by step
Generacija rođena posle Titove smrti ostala je bez tog luksuza da sama plaća za svoje greške. Ratove naših deda vodili su naši očevi, a poraze danas nosimo mi. U istoj rečenici slušali smo roditeljske priče kako su nekad za jedno popodne sedali na avion, pa išli u Hrvatsku na more, i zabrane za izlazak iz kuće zato što je juče iza ćoška ubijen neki mafijaš. Uz doručak sa salamom iz Segedina i „step" sokom iz kesice, slušali smo o bezbrižnom životu, putovanjima po Evropi interejlom, fantastičnim pričama iz JNA, kada nijedna „ženska" nije mogla da odbije uniformu, o crnkinjama u Amsterdamu, o „kokti" i o čuvenim farmerkama iz Trsta.
Odrastali u potpuno šizofreniji, rastrzani između tri prsta i „Hej, Sloveni", obrazovani iz lektira sa televizije Pink i na legendama o junacima čitulja, od ranih dana naviknuti smo da su skupe patike koje nose tatini sinovi stvaran simbol uspeha. I zato nam je danas važniji skup telefon nego put u inostranstvo. Valjda je do sada nešto i prešlo daleki put od dupeta do glave (omiljena izreka starijih generacija), pa je postalo jasno da nam je generacija propadala baš zato što je nekom starijem bilo važnije da putuje u taj Trst i u Hrvatsku na more, nego da pronađe po koju nelogičnost u istorijskim lekcijama o Drugom svetskom ratu; kako su ti Hrvati 1945. preko noći postali antifašisti, ko je koliko ratovao protiv Nemaca i da li je Tito zaista besmrtan.
Generacija u vakuumu ni 5. oktobra nije imala pravo glasa, ni taj prividan osećaj da ona nešto menja. A izlazili smo na ulicu i sa studentima '96. i sa „otporašima" 2000. Možda smo mi bolje od pank generacije razumeli ono njihovo da ako želimo da menjamo svet, prvo moramo da pobijemo svoje očeve. Ali nismo imali oružje. Na kraju, internet smo tek dokačili, strani jezik ne govori ni svaki deseti. Tek, doživeli smo da nas još zovu klincima kada se ponovo"otvaraju vrata Evrope". Sada je došlo naše vreme da odemo u Trst po farmerke i da upoznajemo crnkinje u Amsterdamu. A to što će nas „oduvati" oni rođeni u godinama kad više nije bilo SFRJ, odrasli na belom šengenu i internetu? Neko i u ovoj Srbiji treba da se oseti kao pobednik.
Veljko Miladinović,
novinar, rođen posle Titove smrti, 1983.
Veliko istraživanje: Koja je najsrećnija srpska generacija
Englezi su izračunali da je njihova najsrećnija generacija rođena 1948. A koja je naša? Ona odrasla uz „Bitku na Neretvi", 13. platu i vikendicu na moru, ili današnji tinejdžeri, koji su oslobođeni mitova i zabluda svojih roditelja. Pravi odgovor nikada nije bilo lako naći, jer nijedna generacija Srba nije bila oslobođena privilegije na probleme i život u vanrednim okolnostima
Današnjoj generaciji tinejdžera bar jednom godišnje se zalomi da prisustvuje predavanju svojih roditelja o srećnom i mnogo boljem životu u prošlosti. Redovni odlasci na more, 13. plata, zagarantovan posao bez straha od otkaza, putovanje s crvenim pasošem, koji je bio imun na sve pasoške kontrole i s kojim se putovalo bez prepreka od Rejkavika do Kejptauna... sve je to u toj priči bilo sasvim normalno nekad.
Još ima mnogo epizoda i lekcija u ovom predavanju, kao na primer ona o bezbednom životu u kome su se ulazna vrata stana mogla držati otključana jer je sve bilo sigurnije nego danas, kad maloletni dripci provaljuju u gajbe, vezuju za radijator i batinaju penzionere za 100 evra.
I šta ako nije bilo interneta, „Fejsbuka", „Tvitera"... Šta ako se za srpsku pesmu završavalo u zatvoru, pa šta ako su komunistički aparatčici smarali celu naciju svojim glupim pričama, pa šta ako je nacija pametnih ljudi odrastala na Titovim idiotskim govorima i pričama o njegovom sankanju i junaku Reksu. Malo ljudi si lično znao da je opljačkano (uglavnom su završili u emigraciji ili Lisičjem potoku), još manje četničke dece koja nisu mogla da nađu pristojan posao.
U Titovoj Jugoslaviji mogao si da spavaš mirno u parku, uostalom baš kao i u Musolinijevoj Italiji. Jer to, ipak, nikada nije bilo pitanje komunizma, već diktature. Kao što ni poređenje da 1975. živiš bolje nego 1935. nije ništa drugo do komunistička propaganda. Jer mostove, zgrade, kao uostalom i sve ostalo vredno što imaš danas ostalo je iz kraljeve Jugoslavije. Ali je to već neka druga priča. Titovo udaljavanje od Staljina 1948. prelomilo je zauvek život svih Srba.
I to toliko da bismo se do pre neku godinu, uz sve Miloševića, glat složili s istraživanjem britanskog „Gardijana" da je najsrećnija generacija rođena 1948. godine. Samo, naši roditelji su baš pred kraj, baš kad im je to najmanje trebalo, ostali bez posla. Na kraju, dve, tri, pet godina pred penziju, postali su najveće žrtve tranzicije. Oni, prva generacija rođena u komunizmu, najviše su platili povratak kapitalizma u Srbiji.
I zato se postavlja pitanje koja je to generacija u Srbiji najbolje živela? Zadubivši se u pluseve i minuse svih generacija rođenih od 1940. do 1990, jedna stvar je lako uočljiva, a to je da nijednu generaciju nisu zaobišle mračne epizode - bilo tokom odrastanja, bilo tokom srednjih godina života. Zaboravljaju matorci da su njihovi roditelji komentarisali pojavu televizora na isti način kao što oni danas gunđaju svojoj deci koja povećavaju svoju dioptriju buljeći u „Fejsbuk". Dodaju i da je bilo više druženja bez tih prokletih kompjutera, koji jesu dobra stvar, ali su definitivno otuđili ljude, konfiskujući bilo kakvu romantiku. Ali ko bi se menjao s tim istim roditeljima, koji su se danima pripremali za randevu sa svojom devojkom kod „Albanije", vadeći farmerke kupljene u Trstu i glancajući šimike iz Minhena, dok danas njihovi sinovi za minut zakazuju SMS-om dejt s najboljom ribom iz razreda, bez mnogo romantike, ali i bez suvišnog smaranja, kakvo je bilo nekada.
Spakuju nekoliko smajlija u SMS i odapnu ga svojim „samsungom" do školske lepotice koja ih čeka da pocirkaju šejk u „Meku" na Terazijama, a vrlo brzo i izvesno se pređe na mnogo više od šejka. Čari prve bračne noći i premijerni seks njihovih deda i baba, današnji tinejdžeri dožive na školskim ekskurzijama u Atini, i to na polovini osmog razreda. Zbog tog ranog gubljenja nevinosti današnjih tinejdžera diže se kosa na glavi njihovim roditeljima, kojima je vrhunac maloletničkog seksualnog iskustva bila čuvena igra masne fote upriličena na ekskurziji negde u jugoslovenskoj vukojebini, gde su autobusima dospeli na putu „Tito-revolucija-mir" ili „Stazama revolucije", ne bi li videli drvo za kojim je skončao narodni heroj Sava Kovačević.
Dakle, priča o tome koja je generacija bila najsrećnija u novijoj srpskoj istoriji nikad ne gubi na aktuelnosti, i to zato što svaka generacija priča za svoje odrastanje da je bilo najbolje i najsrećnije, vraćajući epizode iz svog unikatnog puberteta.
Generacija rođena pedeset i neke se mnogima čini kao najsrećnija. U njihovom odrastanju je već uveliko popustila na tempu obnova i izgradnja zemlje, Goli otok je prestao da radi, Jugoslavija je raskinula sa SSSR-om i moglo se uživati u čarima koje su dolazile sa zapada Evrope. Prve gitarijade i divlji rokenrol stigli su u zemlju krajem 60-ih. Početkom sedamdesetih u Beogradu kreće filmski festival Fest, na kojem u tim prvim godinama gostuju najveće svetske zvezde: Robert de Niro, Sofija Loren, Marčelo Mastrojani... Frensis Ford Kopola drži predavanje beogradskim studentima, a u automobilu, koji vozi centrom grada pored Narodne skupštine, državnoj televiziji daje intervju Džek Nikolson. Ranković se brzo zaboravlja, Kosovo je pojam iz deseteračke poezije o Kraljeviću Marku, a ne kao lokacija na kojem se priprema pobuna albanskih separatista. Trst je polako počeo da dolazi u Beograd, pa sada generacije pedeset i neke mogu kupovati farmerke i u domaćim komisionima. Sivi socijalizam počinje da dobija veselije boje. Na televiziji kreću šou-programi po uzoru na italijansku RAI produkciju. Popularna je emisija „Obraz uz obraz" i glavni junaci Milena Dravić i Dragan Nikolić.
Doručak u Beogradu, a šetnja Stradunom i ručak u Dubrovniku bili su karakteristični za šmekere rođene pedesetih godina, što je dobro prikazano u filmu Srđana Karanovića „Nešto između". I sam naslov ovog filma dobro je opisao tadašnju Jugoslaviju - zemlju koja nije bila ni Istok ni Zapad, tačnije njena etiketa je bila „istok zapada i zapad istoka". Idilični život i njihove zlatne srednje godine koje je trebalo da provedu u vikendicama koje su njihovi roditelji podigli na Zlatiboru i u Rovinju naglo su prekinuti 90-ih, kada je raspad Jugoslavije brutalno razbio iluziju ove generacije da je Beograd Njujork na Balkanu i koje ni nestašice kafe i deterdženta u 80-im nije razuverilo da žive u najboljoj zemlji na svetu. Iako je deo generacije rođene 50-ih zauzeo najbitnije pozicije u današnjem srpskom društvenom i političkom establišmentu, veliki deo njih se trajno izgubio u hodnicima srpske tranzicije. Aterirali su direktno na glavu i bilo im je jasno predočeno da novo društvo na njih ne računa.
Pedesetogodišnje bankarske službenice u ekspoziturama Beobanke i Jugobanke su u svojim bundama kupljenim u šopinzima širom Evrope protestovale zbog gašenja svojih radnih mesta. Njihovi muževi su se istovremeno probudili sa spoznajom da više nikom ne trebaju i da će njihova radna mesta u EI Nišu ili IMR-u preko noći nestati u turbo eri prvobitne akumulacije kapitala i privatizacije srpskih firmi. Nekadašnji komercijalisti „Geneksa", umesto prodaje aranžmana na Kopaoniku, završili su kao prodavci kineskog donjeg veša na buvljacima ili na haubama automobila posejanih u gornjem delu Bulevara kralja Aleksandra.
Generacije rođene 60-ih godina bile su skoro potpuno oslobođene političke indoktrinacije. Fest i njegovi gosti bili su već normalna stvar, pa i da u šetnji gradom naletite na neku od holivudskih glumica. Glavna zabava su bile diskoteke, a redovna aktivnost je bila otići po podne u bioskop i odgledati „Groznicu subotnje večeri", a onda uveče sa skinutim pokretima Džona Travolte oduševiti klinke iz razreda. Klupski fudbal je bio na vrhuncu, Dule Savić je dao evrogol Arsenalu, a Zvezdu je Borusija Menhengladbah zaustavila u finalu Kupa UEFA. Za današnji prvoligaški fudbalski klub BSK Borča čuli su samo rođaci njihovih fudbalera, a koncerti „Bijelog dugmeta" izazivali su prve histerije koje će uskoro dobiti službeni termin „dugmemanija".
Početkom 80-ih, omladinu rođenu 60-ih je zahvatila epidemija „novog talasa" - muzičkog pravca zbog kojeg je bilo normalno da Beograđani vikendom odlaze u kafić „Kavkaz" u Zagrebu, a Zagrepčani da redovno posećuju Beograd ne bi li osetili neodoljivo „bre" srpskih lepotica. Niko nije slutio da će na desetogodišnjicu prvog albuma „Azre", nekadašnja „braća", umesto preko čaše piva, početi da se gledaju preko nišana u rovovima od Borova Sela do Benkovca. Generacija 60-ih, koja je detinjstvo provela u odmaralištima na Hvaru i Tari, a mladost u izobilju Ante Markovića, morala je 91. godine da se odluči između pranja sudova u Londonu i odlaska u Vukovar. Mnogi od njih će na kraju ratne epopeje, tranziciju dočekati kao tehnološki višak, gde će ih na biroima za nezaposlene dočekati prekvalifikacija i saznanje da zanimanje istoričara umetnosti ne zanima više nikog.
Generacija rođena 70-ih godina odrasla je u redovnim odlascima s roditeljima na more u Grčku. Rešavanje mađarske kocke, kojim su se zaluđivali njihovi očevi, delovalo im je izuzetno glupo jer su već uveliko zajahali svoje „komodor" kompjutere i utonuli u čari „tetrisa". U Beogradu se igrao najbolji fudbal, a Zvezda je postala prvak Evrope i sveta. Rat i vazdušni udari su im se činili mogućim samo u filmu „Top gan" s Tomom Kruzom, ali će uskoro postati njihova realnost, kada je izbio rat 90-ih, koji su zakuvale generacije njihovih očeva i deda. Diskoteke su ustuknule pred splavovima, došli su novi idoli pa su „Pobesnelog Maksa" zamenili Arkan i Knele, a uz heroin, „albanku" i „eksere" surova realnost se mnogo lakše i bolje podnosila.
Ipak, pojedinci iz generacije rođenih 70-ih izvukli su korist iz surovog životnog treninga kojem su bili podvrgnuti tokom devedesetih. Oslobođeni svih budalaština o srećnoj zemlji i nabaždareni na svakakve probleme, upravo se generacija 70-ih najlakše snalazi u surovoj tranziciji. Deo ove generacije, koji je umesto želje da bude novi Knele utrošio detinjstvo u amfiteatrima fakulteta, danas predstavlja kičmu nove srednje klase u Srbiji, spreman da i dalje uči i napreduje u karijeri i pozicijama u stranim kompanijama. Ovo je, ipak, i prva generacija koja gajbe nabavlja u ranim „intezama" ili „sosijeteima", tako da je pojava SEKE (svetske finansijske krize) opet najviše, kao i ratovi, demonstracije, promene, tranzicije, pukla po ovim nesrećnicima.
Generacija rođena 80-ih prekalila se u uličnim demonstracijama i zaradila je spomenicu u demokratskim promenama u 2000. godini. Detinjstvo je provela u školovanju koje su mestimično prekidali protesti protiv Miloševića, Avram Izrael i sirene za vazdušnu opasnost. Rano su saznali da se od prošlosti ne živi i da Crvena zvezda danas teškom mukom može pobediti šampiona iz Bakua. Ovo je generacija uličnih događaja. Na ulicama su menjali istoriju i političare, na trgovima su dočekivali košarkaše, vaterpoliste i odbojkaše.
Današnji tinejdžeri, rođeni 90-ih, ne sećaju se himne „Hej, Sloveni", a Tito im je mitska ličnost koja je živela čak i pre njihovog dede. Nekadašnje dečje serije „Neven" i „Na slovo, na slovo" dosadnije su im od „Sunđer Boba", a školska lektira koju su njihova starija braća čitala u skloništu manje im je uzbudljiva od „Fejsbuka". Dobro vladaju kompjuterom, pa privatne časove daju i svojim roditeljima. Zahvatila ih je menadžerska epidemija i svi bi da budu advertajzing stručnjaci. Ovo je generacija koja dobro zna da iz prve firme u kojoj se zaposle neće otići sa zlatnim satom u penziju kao njihove babe i dede. Ipak, ova generacija će imati nekoliko dodirnih tačaka s njihovim roditeljima. Živeće pod kreditima koje će, za razliku od svojih socijalističkih predaka, morati brzo i pod nepovoljnijim uslovima da vrate, a imaće u džepu takođe crveni pasoš, s kojim će moći da stignu u bilo koju tačku - od Rejkavika do Kejptauna.
*U zmajevom gnezdu
Generacije rođene šezdeset i neke odrastale su u socijalizmu, koji je sve više počeo da popušta. Predsednica SIV-a Milka Planinc bila nam je obična baba zbog koje naši matorci čekaju u redu za kafu. Više nas je zanimala Slađana Milošević, koja je u tesnom šortsu njihala guzom i pevala „Ja sam seksi dama". Još privlačnija nam je bila Sivija Kristl - Emanuela, čije smo erotske avanture gledali otvorenih usta u bioskopu „Odeon". Mojoj generaciji je Brus Li bio snažniji od narodnog heroja Save Kovačevića i zbog njega smo dugo nosili zavoje na šakama, pokušavajući da iskopiramo njegove pokrete i da „Zmajevo gnezdo" smestimo u socrealističke blokove Novog Beograda. Generacija rođena 60-ih je dremala na časovima marksizma ili je ispod klupe čitala avanture Komandanta Marka, jer će i bez naše pomoći Amerika i Engleska biti zemlja proleterska. Pubertetske dane provodili smo uz slušanje top lista na Studiju B, dok su naši roditelji pratili izveštaje konzilijuma lekara u Ljubljani, koji je svakodnevno obaveštavao radni narod i građane o stanju druga Tita, koji je ostao bez noge, a uskoro i bez života u slovenačkoj prestonici.
Našoj generaciji su omladinske radne akcije bile gubljenje vremena i umesto Ive Lole Ribara, na jaknu smo lepili slike Džonija Rotena ili Džima Morisona. Deca iz nacionalističkih porodica su za Uskrs u školu donosila farbana jaja i slavila su polutajno Srpsku novu godinu. Ratni filmovi su nas naučili da su četnici pijandure i barabe, a Draža Mihailović nas nije zanimao, osim što smo skapirali da ima iste naočare kao i Džon Lenon. Radili smo preko omladinske zadruge i tu lovu odmah trošili na interejl, koji nam je omogućio da u ponedeljak zaspimo u Londonu, a da se u sredu ujutru probudimo u Madridu. Roditeljski džeparac za završetak gimnazije bez popravnog i srećan odlazak u vojsku trošili smo u Amsterdamu, časteći sebe kresanjem crnkinje koja nam je pod crvenim fenjerima priznavala da je došla iz Surinama, postojbine holandske fudbalske zvezde Ruda Gulita.
Oduševljavali su nas Džon Travolta, Keni Dalgliš i Dule Savić i nismo imali idole među partijskim funkcionerima, jer su nam seks, fudbal i rokenrol okupirali mladost. Zato nikada nismo skapirali zašto je Slobodan Milošević pobedio na prvim izborima jer je bio dosadan i mnogo je ličio na naše matorce.
Branko Rosić,
zamenik urednika Pressmagazina, 1964.
*Deca cveća
Ko nije doživeo šezdesete, nije imao ozbiljnih razloga ni da živi! Verujem da je ovo neko rekao i pre mene, što samo dokazuje da je to tačno. Takođe verujem istraživanju i zaključku da je najsrećnija generacija rođena 1948.
Ne zbog života u izobilju, već zbog one stvaralačke kreativne ludosti, zbog vere da je i nemoguće tako blizu i dostižno. Bilo je to poslednje veliko vreme sa dušom, sa verom da je čovek najveće i savršeno božje biće, vreme koje je udarilo granicu između dostojanstva i interesa. Šezdesete su odbacile okove skorojevićkog tradicionalizma i bez nasilja otvorile vrata savršenijeg sveta. Mi smo ga jasno videli, a ukrali su nam ga posle sedamdesetih, kada je liberalni kapitalizam sve ideje dece cveća pretvorio u novac, a od nas napravio svoje vojnike.
Kako je sve počelo? Nema objašnjenja, izuzev verovanja da je to negde rođeno sa nama. Talas novog vremena ili šezdesetih u Srbiju i SFRJ stigao je preko Radio Luksemburga i voditelja Džimija Sevilje, koji je puštao rokenrol muziku. Za Peta Buna i Prislija smo već znali, ali sada smo zavoleli i „Bitlse", „Stonse"... Posle su u Beograd počele da stižu i gramofonske ploče sa tom muzikom, a odmah su nam prirasle srcu i naše „Siluete". Potom su stigli: suludi virtuoz na gitari Džimi Hendriks i Dženis Džoplin, gledali smo Džemsa Dina u „Buntovniku bez razloga" i „Divu", imitirali Brandoa iz „Divljaka", svi plakali za Če Gevarom... Stigle su i revolucionarne promene u svim sferama života, od dizajna i slikarstva, preko arhitekture, literature, do filma i mode. A tek seksualna revolucija, čežnja bez brushaltera...
Bilo je to vreme u kojem je Zapad priznao fantastičnu viziju sovjetske avangarde, od Kazimira Maljevića, Isaka Brodskog do Ane Ahmatovne i nešto docnije Andreja Tarkovskog. A Istok se tresao pred nepoznanicom dolazećeg. Došla je '68. Talas studentskih nemira iz zapadne Evrope, koje je vodio Rudi Dučke, obrnuo je svet naglavačke. U SAD studentske demonstracije su rodile „O jagodama i krvi", „Kosu" Miloša Formana, a pre toga „Lav stori"... Demonstranti u SAD će '75. ugušiti rat u Vijetnamu. U Evropi studentske demonstracije rodile su Gintera Grasa, Jošku Fišera, Havijera Solanu, Jirgena Habermansa, Adama Mihnika... U Beogradu studentske demonstracije su naznačene kao prvi veliki nemiri protiv socijalnih nejednakosti, tražili smo pravedniji komunizam od Titovog.
Posle nas je progutala običnost.
Đoko Kesić,
glavni i odgovorni urednik svih izdanja Pressa, 1948.
*Trst je naš
Za koji dan će valjda i današnja deca da osete bar deo slobode koju smo imali sedamdesetih. Da kad nam dođe, onako, s rovinjske plaže trknemo do Trsta, na picu i espreso i da se zabavljamo gledajući kako naši šverceri navlače na sebe desetak pari farmerki i pakuju sve što su nakupovali na „Ponte rosu".
Trst je stvarno bio naš. I Evropa, a ni ostatak sveta nije bio daleko. Samo je trebalo paziti da ne ostaneš bez pasoša. Krali su se jer su vredeli mnogo, s njima se putovalo bez viza gde hoćeš.
Vlasti, i naša, a i u svetu, naučile su lekciju posle studentske pobune 1968. Zapušavane su sve rupe, nisu nam davali razlog da se bunimo. Studenti su, kao rezultat protesta, dobili markice za gradski prevoz, a Filozofski fakultet novu zgradu. Imali smo samo srednju i nižu srednju klasu. Politička birokratija je bila iznad, a siromašnih nije bilo.
Nismo znali za socijalne razlike. Svi smo nosili „vijetnamke", farmerke, „starke", „madras" čizme. Dobili smo Fest i gledali filmove koje je istovremeno gledao i ostatak sveta. Izlazili smo iz bioskopa ošamućeni „Konjima ubijaju, zar ne", „Amarkordom", „Kabareom", a u Beograd su dolazile svetske zvezde. Rok muzika više nije bila „zapadnjačka dekadencija", pa smo na „Boom festivalu" slušali „Tajm", „Korni grupu", „Bijelo dugme", a na Beogradski džez festival su dolazili Majls Dejvis, Rej Čarls, Džems Braun, Džon Meklaflin. Mogli smo sve, samo su nas roditelji pomno posmatrali jer je sa Zapada, uz sve fantastične stvari, stizala i droga. Kriminal nam je bio poznat samo iz američkih filmova, u našem samoupravnom društvu nije ga bilo. Mogli smo da se vraćamo u bilo koje doba noći. Kriminalci su bili na privremenom radu u inostranstvu, džeparili su po Evropi, a usput obavljali i neke patriotske poslove.
Novine su, u skladu sa socijalističkom idilom, za neupućene bile dosadne, ali učili smo da čitamo između redova. Decenija je počela „hrvatskim proljećem", ali za nas je to značilo samo da se ne ide u Hrvatsku na more, nego u Budvu. Roditelji su, doduše, šaputali o hrvatskim kompleksima, Kosovu, gde se dešava svašta, spremale su se ustavne promene. Odveli su nas iz gimnazije pred saveznu skupštinu da mašemo zastavicama povodom novog Ustava 1974, a mi smo bili srećni što nema škole. Kasno smo shvatili da smo se radovali Užasu (uža Srbija i dve pokrajine) i gde će nas to odvesti.
Dragana Trajković,
urednik u izdanju za Republiku Srpsku, 1956.
*Generacija samoubica
Rođen sam 1976, brate. Prevremeno, jer mi je keva skakala od sreće što je Partizan bio prvak, da bi kasnije navijao za Zvezdu, u inat i ćaletu i kevi, i bratstvu i jedinstvu, i četnicima i partizanima. U INAT svima. Baš kako ga je Darko Pančev nabio pucajući posred gola u Bariju. Pa šta bude...
To smo ti mi. Generacija, šta bude. Novi Zeland, Oslo, Montreal. Ili Sarajevo, Vinkovci... A to nije bio fudbal, batice, već kao što je rekao onaj Boske u Sloveniji: „Oni kao hoće da se otcepe, a mi im kao ne damo".
Ali, jebiga, brate, dok smo se mi vratili iz Barija, puni utisaka i „beneton" dukserica, planirajući put u Amsterdam (a gde drugo), ćale i keva su se nešto posvađali. I sa sobom i sa svetom, pa su odlučili da nas pošalju da završimo neku njihovu nedovršenu utakmicu. S kumom Ibrom i nekim Zlatkom.
I onda se naš Pavlaka, Bagzi, Laki, Žeks... nikad nisu vratili s tog gostovanja. Mi ostali smo obnavljali godine kod Mice u prizemlju, ne zbog škole, već zbog askare. Jer, brate, kome se išlo u školu kad smo za ćaletov „soni" televizor morali da radimo 35 godina. Do penzije, rođaci, za neko govno od četiri slova.
Ovi neobrazovani, ipak, vraćali su se iz askare, neko tri dana, neko četiri godine. Neko se, da se ne ponavljam, nije ni vratio. Branka Kockicu preko noći je zamenio Doktor Alban, a Toma i Džerija Knele i Šljuka. Rat Zvezdare i Voždovca bio je za nas kao rat Srba i Hrvata. Da li si za Slobu ili za Vuka. Mada, serem, brate. Ko je za Slobu. To do danas nisam shvatio. Jer, druže, evo do danas nisam upoznao čoveka koji je glasao za Slobu, osim brata Ćele, koji je na prvim izborima pitao: „A gde je Tuđman da ga zaokružim?"
Kod nas se i jezik promenio. Uzeli smo neki meki ruski znak na Š, Ć, Ž... bar je govorila razredna, gotivna Zemunka, koju je srce strefilo kada su počeli patike na času da nam skidaju. Bio je to onaj Kantica, sećaš se, imao je raskrsnicu kod Saleta. Valjao bezin, ali ne bih više o njemu, on je danas, kako se ono kaže, tajkun.
Tada smo svi bili isti, rođače. To je naša prednost u odnosu na ove ostale jajare. Jer, brate, mi nismo imali šta da izgubimo. Zato i danas toliko rizikujemo. Mi smo generacija samoubica. Jer, nama nije trebao bogati tata, koks ili mobilni da startujemo najbolju ribu u školi. Dovoljno je bilo pola kutije „marlbora". Ako nisi hteo da budeš Knele, bolela te kajla i za njega i za njegove napucane sponzoruše.
Jer, silikoni su ionako došli kasnije...
Veljko Lalić,
urednik Pressa nedelje i Pressmagazina, 1976.
*Step by step
Generacija rođena posle Titove smrti ostala je bez tog luksuza da sama plaća za svoje greške. Ratove naših deda vodili su naši očevi, a poraze danas nosimo mi. U istoj rečenici slušali smo roditeljske priče kako su nekad za jedno popodne sedali na avion, pa išli u Hrvatsku na more, i zabrane za izlazak iz kuće zato što je juče iza ćoška ubijen neki mafijaš. Uz doručak sa salamom iz Segedina i „step" sokom iz kesice, slušali smo o bezbrižnom životu, putovanjima po Evropi interejlom, fantastičnim pričama iz JNA, kada nijedna „ženska" nije mogla da odbije uniformu, o crnkinjama u Amsterdamu, o „kokti" i o čuvenim farmerkama iz Trsta.
Odrastali u potpuno šizofreniji, rastrzani između tri prsta i „Hej, Sloveni", obrazovani iz lektira sa televizije Pink i na legendama o junacima čitulja, od ranih dana naviknuti smo da su skupe patike koje nose tatini sinovi stvaran simbol uspeha. I zato nam je danas važniji skup telefon nego put u inostranstvo. Valjda je do sada nešto i prešlo daleki put od dupeta do glave (omiljena izreka starijih generacija), pa je postalo jasno da nam je generacija propadala baš zato što je nekom starijem bilo važnije da putuje u taj Trst i u Hrvatsku na more, nego da pronađe po koju nelogičnost u istorijskim lekcijama o Drugom svetskom ratu; kako su ti Hrvati 1945. preko noći postali antifašisti, ko je koliko ratovao protiv Nemaca i da li je Tito zaista besmrtan.
Generacija u vakuumu ni 5. oktobra nije imala pravo glasa, ni taj prividan osećaj da ona nešto menja. A izlazili smo na ulicu i sa studentima '96. i sa „otporašima" 2000. Možda smo mi bolje od pank generacije razumeli ono njihovo da ako želimo da menjamo svet, prvo moramo da pobijemo svoje očeve. Ali nismo imali oružje. Na kraju, internet smo tek dokačili, strani jezik ne govori ni svaki deseti. Tek, doživeli smo da nas još zovu klincima kada se ponovo"otvaraju vrata Evrope". Sada je došlo naše vreme da odemo u Trst po farmerke i da upoznajemo crnkinje u Amsterdamu. A to što će nas „oduvati" oni rođeni u godinama kad više nije bilo SFRJ, odrasli na belom šengenu i internetu? Neko i u ovoj Srbiji treba da se oseti kao pobednik.
Veljko Miladinović,
novinar, rođen posle Titove smrti, 1983.
