Koliko da ne bude dosadno i ako nije dosadno za čitanje, evo ga jedan alter ego:
1917. OKTOBAR, 15,32
ALEKSEJ T. Dragutinović, čovek koji je napisao „Istoriju velike revolucije 1917 “ (Fedor Minikovič i braća, izdanje 1888 Moskva)pre nego što se ista odigrala, a koju je OHARANA spalila, žestoko se kajući kasnije, jer je nije detaljno iščitala i time mogla sprečiti put jednog zapečaćenog vagona iz Švajcarske preko Nemačke, jasno opisan u drugom poglavlju „Istorije..“, ostavio je iza sebe škrt, neizvestan trag od reči. Čitavo nje¬govo delo, sem nekoliko izuzetaka, posve¬ćeno je u znak ljubavi prema Mariji Šničkovoj, jednoj od četrnaest spahijskih ćerki iz Grinovljevog luga, zbrisanog jednog julskog predvečerja 1921 godine, u kratkoj dvočasnovnoj razmeni teritorije između crvenih i belih, gde su sva ženska čeljad završila raščerečena i raščepljena po vrbacima a muške glave na prošću ispred zapaljenih staja u kojima su plamtećih griva vrištali povezani konji.
Ostala je priča kako je ona tim tekstovima zavijala ocu slaninu i čvarke za put, ili ih koristila za potpalu vatre u kaminu, ne čitajući ih jer ne behu pisana na nobles jeziku onog vremena, francuskom, već na prostom ruskom.
Tako je njegova književnost, umašćena i iskorišćena za brisanje umackanih ustiju i prstiju i kao podloga uglju u kaljavoj peći. Sam je govorio gde je to jedina korisna svrha u kojoj se svaka književnost da iskoristiti.
Ni to gde je,ni kad je, niti kako je Aleksej rođen, nećemo saznati. Sem par sećanja, što umiru kao snovi posle buđ¬enja, ništa nemamo. Ostalo je par pričica, neproverenih a time i netačnih, jer ko će poverovati gde je još 1889 godine u beogradu izdao kratku knjižicu, loša poveza koji se raspada, a od koje je samo sačuvan jedan primerak, čuvan i popušen negde u Sarajevu 1992 godine, februara meseca, u kom je, po pričanju dr. Ferida Rizvanića vlasnika i poslednjeg čitaoca, doslovno pisalo kao zadnja rečenica: „ I onda je Ferid, sabijajući glavu dublje u ramena, smotao u poslednju stranicu ove knjige ono malo hercegovačke krdže što mu je ostalo.“
Ali ostalo je mnogo njegovog napisanih i rasturenih reči diljem sveta, za koje ni danas nismo sigurni jesu li njegove.
Naime, Aleksej imaše običaj da po knjigama koje čita, beleži mesta stranicama rukopisa kojima nije bio zadovoljan... Stoga su te njegove odbačene rečenice poput kamenčića našle se razvejane po nizu tuđih, možda i boljih, misli. Čudni mozaik naterao je mnoge da iščitavaju iste knjige od Sent Petespubrga do Pariza, pri čemu je se svak rukovidio mišlju gde se može naći Veliko proročanstvo u onom što je zapisao, samo ako se pažljivo sastave stranice i rečenice koje je autor rasejao. U tom, zaludnom poslu, mnogi su pogubili imetak i odustali, a drugi razum i time zaključali u sebe ono što su možda znali.
Većina autoriteta iz oblasti okultnog drži kako je to posledica proučavanja odbačenih misli, koje su kao takve ili nepotpune ili zagađene, jer drugačije ne bi u ovakvu svetu opstale. Zatrovanost koje pisac nije bio svetan, prelila se u duše nesretnih čitalaca koji su prebirali po otrovu poput rudara koji se muva po kužnu oknu u potrazi za dijamantima što su već odneti i spremljeni u prstenje na odsečenim prstima ocvalih dama.
Pribeleženo je kako je sanjao da je umro:
“ Bejah kraj nekih čeličnih šipki u neopisivu belilu i videh gde i sam belim poput kreča. Najednom, stojeći sa strane zalećem u sopstveno lice i sve postaje tamno. Umirem , utanjam u mrak budeći se.“
Završio je negde u Srbiji na peronskoj klupi železničke stanice, jednog decembra 1939 godine.
Legao je uveče i ujutru samo bejaše sneg u obliku ljudskog tela na daskama, Aleksej Dragutinović uvaljan u smrt, kao riba u brašno, spavaše snom bez budenja.
Neki su i u toj smrti videli proroštvo.
