Član
- Učlanjen(a)
- 18.06.2009
- Poruka
- 4.265
Vannastavne aktivnosti u američkim školama
Linda Roxanne Woodard,
Deltona High School,
Florida
Učenik američke srednje škole provodi u proseku 44% svog dana u školi. Šta, onda, radi sa ostatkom vremena? Neki provode vreme sa prijateljima, neki rade honorarno, ali mnogi posle časova ostaju u školi gde učestvuju u sportskim, klupskim ili umetničkim aktivnostima. Za ove učenike škola je postala ne produžetak njihovog vremena, već i integralni deo onoga što oni jesu. Stoga se u Americi na vannastavne aktivnosti gleda kao na predmete, jer oni, takođe, formiraju učenike koji će izrasti u zrele, društveno aktivne odrasle osobe. Međutim, osim ovih dobrih strana, vannastavne aktivnosti često poboljšavaju uspeh učenika u predmetima fokusirajući njihovu pažnju na školu i doprinoseći njihovom samopouzdanju. To ih, istovremeno, drži dalje od maloletničke delikvencije i zloupotrebe nedozvoljenih supstanci. S obzirom da američkim školama upravlja država i okrug, pri čemu obe instance imaju svoja zaduženja, bilo bi nemoguće elaborirati svaki aspekt školstva osim gore navedenih. Stoga, sledi generalizovan prikaz istraživanja sprovedenog u Deltona Srednjoj Školi na Floridi.
Ali, najpre, moramo da definišemo ono što čini van-nastavne aktivnosti. U osnovi postoje tri vrste vannastavnih aktivnosti.
Prve su deo "kurikuluma", poput novinarstva u kome se iskustva smatraju delom redovne ponude kurikuluma, a učenici dobijaju ocene. Međutim, učenici ne obavljaju svoj deo posla samo u učionici, već i posle škole kako bi završili posao. Ako, recimo, učenik radi u školskim novinama obavezan je da prisustvuje događajima kako bi mogao da izvesti o istim.
Druga vrsta aktivnosti su "ko-kurikularne" kao Budući Farmeri Amerike ili gluma koje su nastavak ili dodatna nastava redovnih časova i takođe zahtevaju boravak u školi nakon nastave.
Treća vrsta su potpuno vannastavne aktivnosti i obuhvataju "Cheerleading" i akademske timove, razne klubove poput jezičkih ili počasne klubove kao što je Nacionalno Društvo Časti. Postoje i društva koja su deo većih organizacija za socijalnu pomoć zajednici kao sto je Key Club koji je deo Kiwanis Club organizacije.
Vrsta edukacije koju nudi treća vrsta aktivnosti nije deo kurikuluma i obično je takmičarskog duha ili spada grupu specijalnih interesnih sfera.
Sport može da bude deo bilo koje od ove tri grupe u zavisnosti od škole.
U Deltona Srednjoj Školi koja broji 3100 đaka različitog kulturološkog porekla postoje različite vrste vannastavnih aktivnosti među kojima učenici mogu da izaberu ono u čemu najviše uživaju. Sport je jedna od njih. U Americi nema škole bez nekoliko sportskih klubova, jer srednja škola i sport idu jedno uz drugo. Većina srednjih škola ima svoje stadione ili ih deli sa susednim školama i često su jedina zabava u malim američkim gradovima.
Sportom se bavi tokom cele godine. Deltona pruža širok spektar sportova. Jesenji sportovi obuhvataju ragbi, kros, plivanje,kuglanje, golf, žensku odbojku. Zimski sportovi su košarka, rvanje, fudbal i ženski bodi bilding. U proletnje sportove spadaju bejzbol, ženski softol, tenis, atletika, muški bodi bilding i odbojka. Prošle 2005/2006 školske godine 550 đaka je učestvovalo u ovim sportovima.
Što se tiče prve dve vrste aktivnost učenici mogu da biraju između novinarstva (lista PawPrint i godišnjaka The Canidaean ), orkestra, hora, Kolage (glumačke trupe), Elite/Xplosion (plesne grupe), glume, H.O.S.A (medicinske sekcije), H.E.R.O. (sekcije koja se bavi kucnim poslovima) i F.F.A. (budući farmeri amerike).
Sledeće vannastavne aktivnosti su popularne među učenicima. DHS akademski tim, BETA, break dancing FX tim, BPA (poslovni Profesionalci Amerike), cheerleading (za brucoše, juniore, reprezentaciju), FTA (Budući Profesori Amerike) ITS (Internacionalno Društvo), Krst Generacije (hrišćanska grupa), Međunarodni Plesni Klub, Klub Japanskih Umetnosti, Juniorke organizacija za društvenu pomoć, Key Klub, Klub Ujedinjenih Nacija, NHS (Nacionalno Društvo Časti), Refleksije, Ro Kappa (počasno društvo društvenih nauka), SETA (klub ljubitelja životinja), Špansko Počasno Društvo, đački Parlament, Reprezentativni Klub, Vizije (modni klub) i Mladi Republikanci. Pored ovih postoje i klubovi po razredima, a najveći je klub Juniora koji je odgovoran za realizaciju maturske večeri svojih starijih drugova (Seniora). Klubovi se takmiče sa odgovarajućim iz susednih škola. Ukupno, oko 1500 učenika Deltona Srednje Škole učestvuje u ovim aktivnostima, a mnogi su članovi više od jednog kluba.
Aktivnosti posle časova čine suštinski deo celokupnog učenja, jer su potrebe đaka suštinski deo njihovog razvoja. Ali, pored ovoga, oni ne samo da čine školu prijatnijom, već i kreiraju atmosferu koja promoviše školski duh i društvenu interakciju među učenicima u zdravoj atmosferi. Međutim, ako se posmatra dublje, doći će se do evidentnog zaključka da vannastavne aktivnosti pomažu učenicima čak i više na individualnom nivou. Oni postaju odgovorniji i organizovaniji, disciplinovaniji, sigurniji u sebe iz prostog razloga što postižu rezultate i van škole, a razvijaju se i u liderskim veštinama koje se izjednačavaju sa postizanjem boljih ocena i nastavkom školovanja. Šta više, ovi učenici imaju manje disciplinskih problema u i van škole i manja je verovatnoća da će posegnuti za duvanom, alkoholom i drogama. Stoga, ova "veza" koja se stvara između škole i učenika stvara osećaj pripadnosti koji je jedna od ljudskih potreba kako je i navedeno u Malsovljevoj Hijerarhiji poteba , i od suštinske je važnosti za opstanak.
Primećena je direktna veza između učenika uključenih u vannastavne aktivnosti i njihovih ocena. Mary Rombokas sa Univerziteta u Tenesiju je sprovela ispitivanje među 292 učenika i otkrila da su oni koji su uključeni u vannastavne aktivnosti "na višem intelektualnom i društvenom razvoju" od onih koji to nisu. Zaključila je da su vannastavne aktivnosti često razlog zbog kojeg đaci redovno pohađaju nastavu i ne zaostaju u istoj.
Država Teksas je 1995. godine donela zakon koji je nalagao da učenici moraju da pohađaju časove kako bi učestvovali u vannastavnim aktivnostima, uključujući sportove. Pošto je zakon usvojen, 468 direktora je sprovelo anketu koja je ispitala sličnosti među učenicima koji su položili državni ispit (TAAS), a i redovno pohađali nastavu. Utvrđeno je da su učenici koji su učestvovali u vannastavnim aktivnostima položili ispit u većem procentu od onih koji to nisu; takođe je utvrđeno da je procenat onih koji su napustili školu u ovoj grupi niži. I konačno, više učenika je nastavilo sa sportskim ili drugim aktivnostima od uvođenja ovog pravila. (http://www.shsu.edu/~edu_elc/journal/Hambrickabs.htm)
ržava Florida ima slično pravilo, ali ide i jedan korak ispred. Ona propisuje da učenik koji želi da učestvuje u bilo kojoj aktivnosti mora da održi prosek ocena 2.0 na skali od 4 ocene, kao i da ne bude ocenjen ocenom nižom od proseka u osnovnim predmetima, što je u stvarnosti, više nego samo proći razred. Nakon što je bio primenjen, najviše je pogodio sportske aktivnosti, jer su đaci u njima odmeravali snagu, a ne znanje. Stoga su mnoge škole u Volusia Okrugu formirale studijske grupe ili kompjuterske kabinete kako bi pomogle svojim sportistima u učenju, negirajući pretpostavku da sport često oduzima vreme učenju. Ali, stvar se nije zavržila na tome. Profesori sportista morali su nedeljno da podnose izveštaj o njihovom napretku u predmetima, kako bi treneri mogli da prate njihov akademski progres. Tako je i nastao novi koncept "Sportisti kao Akademici" i još uvek pokušava da eliminiše stari stereotip da sportisti nisu ravni svojim vršnjacima u intelektualnom smislu. Program je i danas jako uspešan.
Studija koju su sproveli Alan Siliker i Džefri Kvirk proučavala je efekat sporta na devojke i mladiće koji su igrali fudbal. Otkriveno je da je prosek ocena i kod jednih i kod drugih tokom sezone bio viši nego u pauzi između sezona. Iz ličnog iskustva znam da je ovo pouzdana informacija, jer ako na času imam sportistu koji ne postiže zadovoljavajući uspeh, sve što treba da uradim je da se obratim njegovom/njenom treneru i problem je rešen. Ralf B. McNil je 1995. godine sproveo studiju o integraciji učenika u škole kroz učešće u aktivnostima i njihovom doprinosu ličnom razvoju i kreiranju identiteta. U većini škola postoji hijerarhija među aktivnostima. McNil navodi da sportovi i akademski klubovi imaju najviši status, a za njima slede muzika i umetnosti. Klubovi posebnih interesnih sfera se najniže rangiraju i stoga ne uspevaju da vežu đake za školu. Razlog za ovu disproporciju leži u "prestižu" koji nude sportski klubovi, a koji bi đaci izgubili ako napuste školu. Tako sportovi zadržavaju đake u školama. Druga studija je, opet, istraživala vezu između srednjoškolskih sportista i njihovog kasnijeg uspeha u životu. Otkriveno je da su oni koji su smatrani "elitom" 1990. ili 1992.godine u reprezentativnim timovima imali impresivniji uspeh u kasnijem obrazovanju i profesionalnom radu od onih koji nisu učestvovali u sportskim aktivnostima.
Kao što je ranije naglašeno, vannastavne aktivnosti su od izuzetnog značaja u američkim školama posebno za đake koji nameravaju da nastave obrazovanje na koledžima ili univerzitetima, gde je konkurencija jaka. Pored prosečne ocene i rezultata na državnom ispitu, prijemna komisija posebno obraća pažnju na liderske sposobnosti i socijalne veštine ispoljene u vannastavnim aktivnostima. Dejna Pauers koja drži dodatnu nastavu iz Engleskog jezika za učenike završnog razreda u Deltona Školi primećuje da postoje učenici koji "upravljaju" klubovima i organizacijama u školi. Ovi izuzetno talentovani tinejdžeri često vide sebe kao lidere, a sebi postavljaju takmičarske ciljeve. Oni nisu od onih koji se "žale", već oni koji pametno organizuju svoje vreme tako da mogu da uče, izvršavaju zadatke, učestvuju u školskim aktivnostima, i ponekad čak honorarno rade. Poseduju jako razvijen osećaj zajednice u i van škole i stoga su često "zamajci" koji održavaju svoj privilegovani status.
Danijel Van Nes je aktivna učenica Deltona Srednje Škole koja pored honorarnog posla učestvuje u radu đačkog Parlamenta, član je Key Club-a i Društva Časti, a radi i u školskim novinama PawPrint. Ona smatra da joj sve ove aktivnosti pomažu u sopstvenom organizovanju (pri tome mi je pokazala dnevni raspored), pogotovo kad je škola u pitanju. Oko svojih obaveza i školskih zadataka ona organizuje svoje "slobodno i radno vreme". Priznaje da je ovakva organizacija jednolična, ali joj istovremeno pruža osećaj kontrole i ne dozvoljava joj da odlaže obaveze. Ubeđena je da će njen veliki trud biti nagrađen sledeće godine time što će bez problema upisati željeni koledž.
Savetnik za srednje škole koji je izradio akademske profile učenika kaže da učenici koji učestvuju u vannastavnim aktivnostima ne samo da imaju više ocene, već i manje izostanaka što vodi i nižoj stopi napuštanja škole. Čini se da učestvovanje u vannastavnim aktivnostima "dovodi do neke vrste integracije sa školom koja smanjuje izglede napuštanja školovanja".
Džozef Mahoni je pratio 695 dece iz sedam škola na jugo-zapadu zemlje i ustanovio da su i mladići i devojke koji su učestvovali u vannastavnim aktivnostima manje napuštali školu ili imali problema sa zakonom. U studiji koju je sprovelo američko Ministarstvo za Zdravlje i Socijalna Pitanja zaključeno je da učenici koji ne učestvuju u dodatnim školskim aktivnostima, u poređenju sa onima koji provedu 1-4 sata nedeljno u istim, imaju 57% više verovatnoće da napuste školu dok stignu do trećeg (senior) razreda. Osim toga što ostaju u školi, ušenici koji su aktivni u školi u manjem procentu zloupotrebljavaju nedozvoljene supstance te tako imaju i manje zakonskih problema. Kada se pogledaju informacije u vezi sa maloletničkom delikvencijom, lako će se doći do zaključka da se većina prestupa desi u vremenu između 14.30 i 20.30. Međutim, ako su angažovani u vannastavnim aktivnostima, tinejdžeri nisu na ulicama, što može da znači potpuni preobražaj ličnosti.
Participacija u ovim aktivnostima može nesumnjivo da utiče na osobine i stavove adolescenta, pogotovo na one koje su u vezi sa onim što oni smatraju "važnim" po pitanju svojih ličnosti, škole, obrazovanja i društva. Kad je tinejdžer uključen u aktivnosti koje podrazumevaju preuzimanje odgovornosti i obaveza, uz zahteve koje postavljaju predmeti, on je primoran da postane odgovorniji, disciplinovaniji i nezavistan. Ali, pored svega ovoga, pozitivne emocije i osećaj postignuća, samopouzdanja, lične vrednosti, zamenjuju sve negativnosti koje je dete do tada možda doživljavalo. Umesto da se oseća kao odmetnik, tinejdžer sada "pripada" nečemu i doživljava poštovanje, prihvatanje i priznanje od svojih prijatelja u ovom "pozitivnom" okruženju, i više ne pribegava delikvenciji kako bi na drugoj strani doziveo isti "feedback". A tek onda kad adolescenti osete svoju vrednost i pripadnost kao i kad nauče važne zadatke kroz te iste vannastavne aktivnosti, moguće je da će, ne samo zaslužiti poštovanje svoje ličnosti, već će poštovati i druge, a i njihov integritet. Sve ovo u velikoj meri umanjuje mogućnost njihovog angažovanja u aktivnostima koje će degradirati njih same, a i stvari koje smatraju važnim.
Medutim, teško je izdvojiti ovu vrstu ponašanja bez njenog povezivanja sa zloupotrebom nedozvoljenih supstanci. Centar za Prevenciju tvrdi da su "alkohol i druge supstance u vezi sa 62% napada, 52% silovanja, 20-35% samoubistava i cak 49% ubistava koje počine tinejdžeri" (Bayran). Ova vrsta zloupotreba koštala je društvo 1993. godine ravno 400 biliona dolara. U izveštaju Ministarstva za Zdravlje i Socijalna Pitanja iz 2004 godine koje je ispitivalo ponašanje dece u uzrastu od 12 do 17 godina, otkriveno je da 5.3% onih koji učestvuju u vannastavnim aktivnostima koriste ilegalne droge, u poređenju sa 7.6% onih koji ne učestvuju. Što se tiče marihuane, 7.3% đaka angažovanih u vannastavnim aktivnostima je koriste prema 11.6% onih koji nisu angažovani na taj isti način. 11.4% aktivne dece uživa duvan prema 19.5% onih koji se ne ističu. Samo kad je alkohol u pitanju postoji mala razlika. 17.5% đaka koji uzimaju učešća u vannastavnim aktivnostima koristi alkohol, a 18.1% onih koji ne učestvuju. Takođe je primećeno da su alkohol i opijanje više problem sportista nego ostalih. Niko ne zna tačan odgovor zbog čega je ovo činjenica, osim da je ova vrsta ponašanja stigla sa univerziteta, kao i to da se sada sprovode nenajavljeni testovi na droge u nekim srednjim školama.
U publikaciji Centra za Prevenciju tvrdi se da nekoliko "faktora rizika" poput niskog samopoštovanja, otuđenosti od društva, nemogućnosti formiranja bliskih prijateljstava, neuspeh u školi i napuštanje iste, vode ka problemima u ponašanju i korišćenju supstanci. S druge strane, aktivnosti koje promoviše škola pružaju "faktore zaštite" kao što su samo poštovanje, samodisciplina, samokontrola, društvene veštine u zajednici i sposobnost da se efikasno reše problemi.
Tražeći vezu između zadovoljstva životom u adolescentnom dobu i učestvovanju u vannastavnim aktivnostima, Rik Gilman sa Državnog Univerziteta u Džordžiji proučavao je 321 đaka. Došao je do zaključka da đaci koji učestvuju u većem broju strukturisanih vannastavnih aktivnosti govori o većem zadovoljstvu školom od onih sa minimalnim ili nikakvim angažovanjem. Gilmanovo istraživanje potvrđuje rezultate prethodnih studija: Učestvovanje u vannastavnim aktivnostima povećava đačko osećanje obaveze prema školi. A isti taj đak raste u zdravijeg i sretnijeg adolescenta.
Kad škola nudi vannastavne aktivnosti, svi su na dobitku. One ne samo da ispunjavaju slobodno vreme đaka koje bi vodilo rizičnom ponašanju, već im pomaže da razviju veštine, stvara izazove i iskustva koja ispunjavaju i obogaćuju.
Prevod:
Sandra Plazibat
Linda Roxanne Woodard,
Deltona High School,
Florida
Učenik američke srednje škole provodi u proseku 44% svog dana u školi. Šta, onda, radi sa ostatkom vremena? Neki provode vreme sa prijateljima, neki rade honorarno, ali mnogi posle časova ostaju u školi gde učestvuju u sportskim, klupskim ili umetničkim aktivnostima. Za ove učenike škola je postala ne produžetak njihovog vremena, već i integralni deo onoga što oni jesu. Stoga se u Americi na vannastavne aktivnosti gleda kao na predmete, jer oni, takođe, formiraju učenike koji će izrasti u zrele, društveno aktivne odrasle osobe. Međutim, osim ovih dobrih strana, vannastavne aktivnosti često poboljšavaju uspeh učenika u predmetima fokusirajući njihovu pažnju na školu i doprinoseći njihovom samopouzdanju. To ih, istovremeno, drži dalje od maloletničke delikvencije i zloupotrebe nedozvoljenih supstanci. S obzirom da američkim školama upravlja država i okrug, pri čemu obe instance imaju svoja zaduženja, bilo bi nemoguće elaborirati svaki aspekt školstva osim gore navedenih. Stoga, sledi generalizovan prikaz istraživanja sprovedenog u Deltona Srednjoj Školi na Floridi.
Ali, najpre, moramo da definišemo ono što čini van-nastavne aktivnosti. U osnovi postoje tri vrste vannastavnih aktivnosti.
Prve su deo "kurikuluma", poput novinarstva u kome se iskustva smatraju delom redovne ponude kurikuluma, a učenici dobijaju ocene. Međutim, učenici ne obavljaju svoj deo posla samo u učionici, već i posle škole kako bi završili posao. Ako, recimo, učenik radi u školskim novinama obavezan je da prisustvuje događajima kako bi mogao da izvesti o istim.
Druga vrsta aktivnosti su "ko-kurikularne" kao Budući Farmeri Amerike ili gluma koje su nastavak ili dodatna nastava redovnih časova i takođe zahtevaju boravak u školi nakon nastave.
Treća vrsta su potpuno vannastavne aktivnosti i obuhvataju "Cheerleading" i akademske timove, razne klubove poput jezičkih ili počasne klubove kao što je Nacionalno Društvo Časti. Postoje i društva koja su deo većih organizacija za socijalnu pomoć zajednici kao sto je Key Club koji je deo Kiwanis Club organizacije.
Vrsta edukacije koju nudi treća vrsta aktivnosti nije deo kurikuluma i obično je takmičarskog duha ili spada grupu specijalnih interesnih sfera.
Sport može da bude deo bilo koje od ove tri grupe u zavisnosti od škole.
U Deltona Srednjoj Školi koja broji 3100 đaka različitog kulturološkog porekla postoje različite vrste vannastavnih aktivnosti među kojima učenici mogu da izaberu ono u čemu najviše uživaju. Sport je jedna od njih. U Americi nema škole bez nekoliko sportskih klubova, jer srednja škola i sport idu jedno uz drugo. Većina srednjih škola ima svoje stadione ili ih deli sa susednim školama i često su jedina zabava u malim američkim gradovima.
Sportom se bavi tokom cele godine. Deltona pruža širok spektar sportova. Jesenji sportovi obuhvataju ragbi, kros, plivanje,kuglanje, golf, žensku odbojku. Zimski sportovi su košarka, rvanje, fudbal i ženski bodi bilding. U proletnje sportove spadaju bejzbol, ženski softol, tenis, atletika, muški bodi bilding i odbojka. Prošle 2005/2006 školske godine 550 đaka je učestvovalo u ovim sportovima.
Što se tiče prve dve vrste aktivnost učenici mogu da biraju između novinarstva (lista PawPrint i godišnjaka The Canidaean ), orkestra, hora, Kolage (glumačke trupe), Elite/Xplosion (plesne grupe), glume, H.O.S.A (medicinske sekcije), H.E.R.O. (sekcije koja se bavi kucnim poslovima) i F.F.A. (budući farmeri amerike).
Sledeće vannastavne aktivnosti su popularne među učenicima. DHS akademski tim, BETA, break dancing FX tim, BPA (poslovni Profesionalci Amerike), cheerleading (za brucoše, juniore, reprezentaciju), FTA (Budući Profesori Amerike) ITS (Internacionalno Društvo), Krst Generacije (hrišćanska grupa), Međunarodni Plesni Klub, Klub Japanskih Umetnosti, Juniorke organizacija za društvenu pomoć, Key Klub, Klub Ujedinjenih Nacija, NHS (Nacionalno Društvo Časti), Refleksije, Ro Kappa (počasno društvo društvenih nauka), SETA (klub ljubitelja životinja), Špansko Počasno Društvo, đački Parlament, Reprezentativni Klub, Vizije (modni klub) i Mladi Republikanci. Pored ovih postoje i klubovi po razredima, a najveći je klub Juniora koji je odgovoran za realizaciju maturske večeri svojih starijih drugova (Seniora). Klubovi se takmiče sa odgovarajućim iz susednih škola. Ukupno, oko 1500 učenika Deltona Srednje Škole učestvuje u ovim aktivnostima, a mnogi su članovi više od jednog kluba.
Aktivnosti posle časova čine suštinski deo celokupnog učenja, jer su potrebe đaka suštinski deo njihovog razvoja. Ali, pored ovoga, oni ne samo da čine školu prijatnijom, već i kreiraju atmosferu koja promoviše školski duh i društvenu interakciju među učenicima u zdravoj atmosferi. Međutim, ako se posmatra dublje, doći će se do evidentnog zaključka da vannastavne aktivnosti pomažu učenicima čak i više na individualnom nivou. Oni postaju odgovorniji i organizovaniji, disciplinovaniji, sigurniji u sebe iz prostog razloga što postižu rezultate i van škole, a razvijaju se i u liderskim veštinama koje se izjednačavaju sa postizanjem boljih ocena i nastavkom školovanja. Šta više, ovi učenici imaju manje disciplinskih problema u i van škole i manja je verovatnoća da će posegnuti za duvanom, alkoholom i drogama. Stoga, ova "veza" koja se stvara između škole i učenika stvara osećaj pripadnosti koji je jedna od ljudskih potreba kako je i navedeno u Malsovljevoj Hijerarhiji poteba , i od suštinske je važnosti za opstanak.
Primećena je direktna veza između učenika uključenih u vannastavne aktivnosti i njihovih ocena. Mary Rombokas sa Univerziteta u Tenesiju je sprovela ispitivanje među 292 učenika i otkrila da su oni koji su uključeni u vannastavne aktivnosti "na višem intelektualnom i društvenom razvoju" od onih koji to nisu. Zaključila je da su vannastavne aktivnosti često razlog zbog kojeg đaci redovno pohađaju nastavu i ne zaostaju u istoj.
Država Teksas je 1995. godine donela zakon koji je nalagao da učenici moraju da pohađaju časove kako bi učestvovali u vannastavnim aktivnostima, uključujući sportove. Pošto je zakon usvojen, 468 direktora je sprovelo anketu koja je ispitala sličnosti među učenicima koji su položili državni ispit (TAAS), a i redovno pohađali nastavu. Utvrđeno je da su učenici koji su učestvovali u vannastavnim aktivnostima položili ispit u većem procentu od onih koji to nisu; takođe je utvrđeno da je procenat onih koji su napustili školu u ovoj grupi niži. I konačno, više učenika je nastavilo sa sportskim ili drugim aktivnostima od uvođenja ovog pravila. (http://www.shsu.edu/~edu_elc/journal/Hambrickabs.htm)
ržava Florida ima slično pravilo, ali ide i jedan korak ispred. Ona propisuje da učenik koji želi da učestvuje u bilo kojoj aktivnosti mora da održi prosek ocena 2.0 na skali od 4 ocene, kao i da ne bude ocenjen ocenom nižom od proseka u osnovnim predmetima, što je u stvarnosti, više nego samo proći razred. Nakon što je bio primenjen, najviše je pogodio sportske aktivnosti, jer su đaci u njima odmeravali snagu, a ne znanje. Stoga su mnoge škole u Volusia Okrugu formirale studijske grupe ili kompjuterske kabinete kako bi pomogle svojim sportistima u učenju, negirajući pretpostavku da sport često oduzima vreme učenju. Ali, stvar se nije zavržila na tome. Profesori sportista morali su nedeljno da podnose izveštaj o njihovom napretku u predmetima, kako bi treneri mogli da prate njihov akademski progres. Tako je i nastao novi koncept "Sportisti kao Akademici" i još uvek pokušava da eliminiše stari stereotip da sportisti nisu ravni svojim vršnjacima u intelektualnom smislu. Program je i danas jako uspešan.
Studija koju su sproveli Alan Siliker i Džefri Kvirk proučavala je efekat sporta na devojke i mladiće koji su igrali fudbal. Otkriveno je da je prosek ocena i kod jednih i kod drugih tokom sezone bio viši nego u pauzi između sezona. Iz ličnog iskustva znam da je ovo pouzdana informacija, jer ako na času imam sportistu koji ne postiže zadovoljavajući uspeh, sve što treba da uradim je da se obratim njegovom/njenom treneru i problem je rešen. Ralf B. McNil je 1995. godine sproveo studiju o integraciji učenika u škole kroz učešće u aktivnostima i njihovom doprinosu ličnom razvoju i kreiranju identiteta. U većini škola postoji hijerarhija među aktivnostima. McNil navodi da sportovi i akademski klubovi imaju najviši status, a za njima slede muzika i umetnosti. Klubovi posebnih interesnih sfera se najniže rangiraju i stoga ne uspevaju da vežu đake za školu. Razlog za ovu disproporciju leži u "prestižu" koji nude sportski klubovi, a koji bi đaci izgubili ako napuste školu. Tako sportovi zadržavaju đake u školama. Druga studija je, opet, istraživala vezu između srednjoškolskih sportista i njihovog kasnijeg uspeha u životu. Otkriveno je da su oni koji su smatrani "elitom" 1990. ili 1992.godine u reprezentativnim timovima imali impresivniji uspeh u kasnijem obrazovanju i profesionalnom radu od onih koji nisu učestvovali u sportskim aktivnostima.
Kao što je ranije naglašeno, vannastavne aktivnosti su od izuzetnog značaja u američkim školama posebno za đake koji nameravaju da nastave obrazovanje na koledžima ili univerzitetima, gde je konkurencija jaka. Pored prosečne ocene i rezultata na državnom ispitu, prijemna komisija posebno obraća pažnju na liderske sposobnosti i socijalne veštine ispoljene u vannastavnim aktivnostima. Dejna Pauers koja drži dodatnu nastavu iz Engleskog jezika za učenike završnog razreda u Deltona Školi primećuje da postoje učenici koji "upravljaju" klubovima i organizacijama u školi. Ovi izuzetno talentovani tinejdžeri često vide sebe kao lidere, a sebi postavljaju takmičarske ciljeve. Oni nisu od onih koji se "žale", već oni koji pametno organizuju svoje vreme tako da mogu da uče, izvršavaju zadatke, učestvuju u školskim aktivnostima, i ponekad čak honorarno rade. Poseduju jako razvijen osećaj zajednice u i van škole i stoga su često "zamajci" koji održavaju svoj privilegovani status.
Danijel Van Nes je aktivna učenica Deltona Srednje Škole koja pored honorarnog posla učestvuje u radu đačkog Parlamenta, član je Key Club-a i Društva Časti, a radi i u školskim novinama PawPrint. Ona smatra da joj sve ove aktivnosti pomažu u sopstvenom organizovanju (pri tome mi je pokazala dnevni raspored), pogotovo kad je škola u pitanju. Oko svojih obaveza i školskih zadataka ona organizuje svoje "slobodno i radno vreme". Priznaje da je ovakva organizacija jednolična, ali joj istovremeno pruža osećaj kontrole i ne dozvoljava joj da odlaže obaveze. Ubeđena je da će njen veliki trud biti nagrađen sledeće godine time što će bez problema upisati željeni koledž.
Savetnik za srednje škole koji je izradio akademske profile učenika kaže da učenici koji učestvuju u vannastavnim aktivnostima ne samo da imaju više ocene, već i manje izostanaka što vodi i nižoj stopi napuštanja škole. Čini se da učestvovanje u vannastavnim aktivnostima "dovodi do neke vrste integracije sa školom koja smanjuje izglede napuštanja školovanja".
Džozef Mahoni je pratio 695 dece iz sedam škola na jugo-zapadu zemlje i ustanovio da su i mladići i devojke koji su učestvovali u vannastavnim aktivnostima manje napuštali školu ili imali problema sa zakonom. U studiji koju je sprovelo američko Ministarstvo za Zdravlje i Socijalna Pitanja zaključeno je da učenici koji ne učestvuju u dodatnim školskim aktivnostima, u poređenju sa onima koji provedu 1-4 sata nedeljno u istim, imaju 57% više verovatnoće da napuste školu dok stignu do trećeg (senior) razreda. Osim toga što ostaju u školi, ušenici koji su aktivni u školi u manjem procentu zloupotrebljavaju nedozvoljene supstance te tako imaju i manje zakonskih problema. Kada se pogledaju informacije u vezi sa maloletničkom delikvencijom, lako će se doći do zaključka da se većina prestupa desi u vremenu između 14.30 i 20.30. Međutim, ako su angažovani u vannastavnim aktivnostima, tinejdžeri nisu na ulicama, što može da znači potpuni preobražaj ličnosti.
Participacija u ovim aktivnostima može nesumnjivo da utiče na osobine i stavove adolescenta, pogotovo na one koje su u vezi sa onim što oni smatraju "važnim" po pitanju svojih ličnosti, škole, obrazovanja i društva. Kad je tinejdžer uključen u aktivnosti koje podrazumevaju preuzimanje odgovornosti i obaveza, uz zahteve koje postavljaju predmeti, on je primoran da postane odgovorniji, disciplinovaniji i nezavistan. Ali, pored svega ovoga, pozitivne emocije i osećaj postignuća, samopouzdanja, lične vrednosti, zamenjuju sve negativnosti koje je dete do tada možda doživljavalo. Umesto da se oseća kao odmetnik, tinejdžer sada "pripada" nečemu i doživljava poštovanje, prihvatanje i priznanje od svojih prijatelja u ovom "pozitivnom" okruženju, i više ne pribegava delikvenciji kako bi na drugoj strani doziveo isti "feedback". A tek onda kad adolescenti osete svoju vrednost i pripadnost kao i kad nauče važne zadatke kroz te iste vannastavne aktivnosti, moguće je da će, ne samo zaslužiti poštovanje svoje ličnosti, već će poštovati i druge, a i njihov integritet. Sve ovo u velikoj meri umanjuje mogućnost njihovog angažovanja u aktivnostima koje će degradirati njih same, a i stvari koje smatraju važnim.
Medutim, teško je izdvojiti ovu vrstu ponašanja bez njenog povezivanja sa zloupotrebom nedozvoljenih supstanci. Centar za Prevenciju tvrdi da su "alkohol i druge supstance u vezi sa 62% napada, 52% silovanja, 20-35% samoubistava i cak 49% ubistava koje počine tinejdžeri" (Bayran). Ova vrsta zloupotreba koštala je društvo 1993. godine ravno 400 biliona dolara. U izveštaju Ministarstva za Zdravlje i Socijalna Pitanja iz 2004 godine koje je ispitivalo ponašanje dece u uzrastu od 12 do 17 godina, otkriveno je da 5.3% onih koji učestvuju u vannastavnim aktivnostima koriste ilegalne droge, u poređenju sa 7.6% onih koji ne učestvuju. Što se tiče marihuane, 7.3% đaka angažovanih u vannastavnim aktivnostima je koriste prema 11.6% onih koji nisu angažovani na taj isti način. 11.4% aktivne dece uživa duvan prema 19.5% onih koji se ne ističu. Samo kad je alkohol u pitanju postoji mala razlika. 17.5% đaka koji uzimaju učešća u vannastavnim aktivnostima koristi alkohol, a 18.1% onih koji ne učestvuju. Takođe je primećeno da su alkohol i opijanje više problem sportista nego ostalih. Niko ne zna tačan odgovor zbog čega je ovo činjenica, osim da je ova vrsta ponašanja stigla sa univerziteta, kao i to da se sada sprovode nenajavljeni testovi na droge u nekim srednjim školama.
U publikaciji Centra za Prevenciju tvrdi se da nekoliko "faktora rizika" poput niskog samopoštovanja, otuđenosti od društva, nemogućnosti formiranja bliskih prijateljstava, neuspeh u školi i napuštanje iste, vode ka problemima u ponašanju i korišćenju supstanci. S druge strane, aktivnosti koje promoviše škola pružaju "faktore zaštite" kao što su samo poštovanje, samodisciplina, samokontrola, društvene veštine u zajednici i sposobnost da se efikasno reše problemi.
Tražeći vezu između zadovoljstva životom u adolescentnom dobu i učestvovanju u vannastavnim aktivnostima, Rik Gilman sa Državnog Univerziteta u Džordžiji proučavao je 321 đaka. Došao je do zaključka da đaci koji učestvuju u većem broju strukturisanih vannastavnih aktivnosti govori o većem zadovoljstvu školom od onih sa minimalnim ili nikakvim angažovanjem. Gilmanovo istraživanje potvrđuje rezultate prethodnih studija: Učestvovanje u vannastavnim aktivnostima povećava đačko osećanje obaveze prema školi. A isti taj đak raste u zdravijeg i sretnijeg adolescenta.
Kad škola nudi vannastavne aktivnosti, svi su na dobitku. One ne samo da ispunjavaju slobodno vreme đaka koje bi vodilo rizičnom ponašanju, već im pomaže da razviju veštine, stvara izazove i iskustva koja ispunjavaju i obogaćuju.
Prevod:
Sandra Plazibat