Umetnost je na proveri

[crvendac_011]

Umetnost je na proveri

Da li gorući problemi u teatru mogu da se reše i bez očekivanog zakona o pozorištu (1). Ugovori će doneti najmanje problema onima koji rade, a otvoriće prostor mladima


Iz predstave „Noć u kafani Titanik“ po Andrićevom delu

SUKOB jednog dela glumačkog ansambla Ateljea 212 sa upravnikom kuće i problemi koji su u „ukrštanju argumenata“ iskrsli, nedavno su (po ko zna koji put) aktuelizovali posledice nepostojanja zakona o pozorištu. Nije dobro bez zakona, ali nije uvek lako ni s njim: da podsetimo, vest da bi nekim zakonskim izmenama producenti sapunica u susednoj Hrvatskoj ubuduće trebalo da teatrima plaćaju nadoknadu za glumce koje koriste u svojim projektima - izazvala je veliku buru, pogotovo u kulturnoj javnosti.

Kod nas se, takođe, odavno pominje osujećenost rada na velikim ansambl predstavama, jer se iz istog razloga teško odvija proces proba. Kada takva predstava doživi premijeru, bez obzira na uložena sredstva, ne može se često staviti na repertoar, budući da nije lako okupiti sve glumce u ekipi. I dok stalno zaposleni umetnici imaju sigurnu platu, radili - ne radili, mnogi bi za mogućnost da zaigraju na nekoj velikoj sceni sve dali. Ali nemaju priliku. Zato se i kod nas kao moguće rešenje, sve više nameće model rada koji je uveliko zaživeo u svetu. Umesto stalnog ansambla, tamo većina pozorišta okuplja odabranu ekipu po projektu, ili glumce zapošljavaju „na“ ugovor, obično od jedne do tri godine. Ima, istina, i nekih primera „između“.
Tako, Komedi fransez, nacionalno pozorište Francuske, okuplja u ansamblu dvadesetak stalno zaposlenih umetnika, dok se ostali angažuju po sezoni. Glumac nema mogućnost da odbije (ili ustupi, vrati, napusti) pod bilo kojim izgovorom ulogu koju mu je dodelio upravnik, bez njegove pisane saglasnosti. Podrazumeva se da mora da prisustvuje svakoj probi, a u obavezi je i da se pojavljuje na svim svečanostima - ukoliko se to od njega zahteva. Ne može da igra ni u jednoj drugoj predstavi, učestvuje u emisiji za radio ili TV, snimi film ili disk, ako prethodno ne dobije redovno odsustvo. A ono nikad neće biti odobreno ukoliko konkretni posao podrazumeva odsustvovanje više od dvoje umetnika iz iste kuće. U Evropi tek posle treće godine angažmana glumac uz svoje ime sme da doda da je „iz Francuske komedije“ kada radi na strani, a ako napusti pozorište zabranjeno mu je da na plakatima ili reklamama istakne da je ranije igrao u Komedi fransezu. Izuzetak je moguć samo uz pisano odobrenje pozorišta.

Sve ovo iz naše perspektive liči na „naučnu fantastiku“, ipak, da li bi se nešto već sad moglo preduzeti u iščekivanju famoznog zakona o pozorištu?
- Mi već imamo Zakon o kulturi koji je dobar osnov za pozorišne transformacije - kaže Nebojša Bradić, reditelj, bivši ministar kulture (trenutno umetnički direktor kragujevačkog Knjaževsko-srpskog teatra). - Ali, i kada postoje instrumenti za promene, kod nas se obično postavi pitanje „a zašto da baš od mene počne“. Rad po ugovoru je logična stvar koja će doneti najmanje problema onima koji rade, a otvoriće veliki prostor za novu generaciju umetnika. Za takav model ne moramo čekati zakon o pozorištu.
Bradić podseća da je u prirodi umetnosti da se stalno stavlja na proveru:
- Moramo da radimo na boljim uslovima za sve. U pozorištu nismo svi isti. Kako među umetnicima, tako i između pozorišta u metropoli i onih u unutrašnjosti. I osnivači i pozorišni ljudi moraju pažljivo da donose odluke. Kome teatar treba da služi i u čijem interesu? Određenih grupa, ili publike i umetnosti? U svetu je uveliko zaživela praksa da se do angažmana dolazi audicijom, radom po projektu, sezoni ili na određeno vreme. I kada je o repertoarskim pozorištima reč, sve se zna: da li se predstave igraju u ciklusima, koliko ostaju na repertoaru, pa i da li se pojavljuju u sledećoj sezoni...

ODGOVOR VREMENU

NAŠ sagovornik dodaje da kod nas neke predstave opstaju na repertoaru i iz sentimentalnih razloga, iako njihova estetika pripada prošlom vremenu. Istina, i dalje imaju određenu publiku: - Dugovečnost nije argument za kvalitet. Pozorište mora da pruži odgovor svom vremenu. Kod nas svi teatri, manje-više, liče jedni na druge. Odgovornost za repertoar pripada ljudima koji ih vode, ali i društvenoj klimi u kojoj se razvijaju.

Izvor: Večernje novosti

 

[crvendac_011]

Dobra podela u pozorištu - pola posla

Dobra podela u pozorištu - pola posla

Da li gorući problemi u teatru mogu da se reše i bez Zakona o pozorištu (2). Savin: I upravnici pozorišta morali bi da prođu javni konkurs, sa više kandidata


Glumci Narodnog pozorišta u „Mizantropu“ Egona Savina

HOĆE li i u Srbiji zaživeti model angažovanja umetnika po ugovoru, zavisi od budućeg zakona o pozorištu ali i spremnosti za promene u samim teatrima: nije ni lako ni jednostavno povući rez, pa sigurnu poziciju stalnog radnog odnosa zameniti „nadmetanjem“ za ulogu. Tim pre, što bi u ovdašnjim okolnostima uvek ostalo mesta za razne vrste zloupotreba na pozorišnom tržištu...
S druge strane, svima je već jasno da naši teatri više ne mogu da funkcionišu na dosadašnji način. I sami umetnici se slažu da je puno balasta, kako po profilu tako i gabaritu u ansamblima. Ali, da li glumac (čija je profesionalna sudbina ionako da se dokazuje svaki put ispočetka, iz večeri u veče) posle decenija rada, rezultata, pa i priznanja - mora da strepi za svoju budućnost?

U Nemačkoj većina pozorišta ima stalno zaposlene samo u administraciji i tehnici, dok se umetnici najčešće angažuju po ugovoru na jednu sezonu. Ako su petnaest godina obnavljali u kontinuitetu ugovore, u poziciji su da dobiju i onaj na neodređeno vreme - do penzije. Do glumačkog posla u Turskoj, pak, dolazi se na otvorenom konkursu, odnosno audiciji. Posle toga sledi radni odnos, sa obnovom ugovora svake naredne godine. U međuvremenu, glumac je obavezan da prihvati svaku ponuđenu ulogu, a ako želi da radi na filmu ili televiziji mora da ima saglasnost uprave svog pozorišta. Hoće li je dobiti zavisi od procene da li je „ponuđena uloga na nivou koji ne kompromituje državno pozorište“.

Ne treba, naravno, prenebregnuti ni činjenicu da su zarade glumaca u Turskoj pet puta veće od prosečnih u ovoj zemlji. Ali, ni da nezadovoljstvo primanjima kod nas ne bi smelo da bude dovoljan alibi za svaku tezgu, pa i onu daleko ispod nivoa kuće u kojoj je glumac „na plati“...
- Zakonom o pozorištu morao bi da se reguliše i izbor upravnika. Na to mesto trebalo bi da dođe tek pošto prođe javni konkurs, na kome je proglašen za najboljeg kandidata - kaže reditelj Egon Savin, inače član Nacionalnog saveta za kulturu. - Očekujemo da će se u nadležnom ministarstvu formirati radna grupa koja bi se bavila ovim i sličnim pitanjima. Podneli smo inicijativu još 1. februara, obraćali se na razne adrese, ali još nema odgovora. Verovatno se sada čeka i novi saziv Vlade, u kome će biti i novi ministar kulture.
Savin podseća da osim izbora upravnika i angažovanja glumaca po ugovoru, postoje mnoga pitanja koja moraju biti obuhvaćena budućim zakonom. Neka od njih su, na primer, kako zaštiti zgrade u kojima su se ranije igrale pozorišne predstave (poput domova kulture), a sada propadaju ili se njihovi prostori izdaju u druge namene. Tu je i zakon o javnim nabavkama kojim se reguliše obezbeđivanje dekora i opreme, nužne za pozorišni čin...

- Zadatak radne grupe biće da vidi šta sve zakon o pozorištu mora da obuhvati i šta dalje da se radi kada princip ugovora zaživi - nastavlja naš ugledni reditelj. - Pitanje ugovora je svakako najvažnije, kao princip funkcionisanja koji je uveliko zaživeo u svetu. Suština je u tome da se njihovom primenom omogućuje angažovanje ljudi neophodnih teatru, u skladu sa potrebama predstave. Stalni ansambl je anahrona pozorišna praksa, što, naravno, ne znači da umetnici sa više od dvadeset godina radnog staža ne bi trebalo da dobiju trajni ugovor. Bilo kako bilo, od reditelja i izbora komada zavisi podela, a dobra podela je i te kako važna za uspeh svake predstave. Upravo to - omogućiće nam rad po ugovoru.

NEPLAĆENA ODSUSTVA

Po važećim zakonskim propisima, kako saznajemo, glumac ima mogućnost za 30 dana neplaćenog odsustva u jednoj kalendarskoj godini „radi učešća u kulturnim aktivnostima u svojstvu izvođača“. Uslov da dobije dozvolu iz matične kuće je da njegovo odsustvo ne ometa proces rada u pozorištu. Dozvolu najčešće i dobija, jer se veruje da njegov rad u drugom teatru, filmu ili seriji - predstavlja promociju i njegove (stalne) umetničke kuće. U uobičajenoj pozorišnoj praksi glumac može negde dobiti sedam, a negde četiri slobodna „vezana“ dana - bez obzira na to da li su mu potrebna iz privatnih ili poslovnih razloga.

Izvor: Večernje novosti