- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Уметници и модели
Тешко сликару без модела, а још теже моделу са сликарем или вајарем. Ово су неки потресни примери
На уживању у некој слици углавном смо захвални сликару који је провео сате, дане и године у вежбању и усавршавању. Пре неког дела потребно је згужвати на хиљаде скица, опробати се у цртању сваког појединачног дела тела по неколико стотина пута. Често се заборавља да је сликару модел готово неопходан, а оно што се готово сигурно заборавља јесу муке кроз које сами модели пролазе. Неке од ових судбина остале су забележене, поготово током 18. и 19. века, када је потрага за савршеном људском фигуром старих мајстора, још једном после ренесансе, доживела процват.
Тело за уџбеник
Блатњавим улицама Лондона, на ивици глади, корачао је мршави старац, Џорџ Вајт. Наизглед ни по чему другачији од осталих просјака и бескућника поред којих је пролазио. Дању је за храну преносио тешко камење по граду и поплочавао улице, а ноћима се сналазио како је могао. Зима би га увек отерала у родно место где је угаљ јефтинији, а на пролеће би се враћао у потрази за послом.
Године 1770. оштра зима га је ухватила неспремног. Није на време сакупио новац за пут, па је морао да остане у престоници. Тумарао је ноћима, све слабији, док га грозница није натерала да се пријави у болницу. Судбина је хтела да га прегледа тада чувени лекар и анатом Вилијам Хантер. Он је био задивљен савршеним телом које се нашло пред њим. Дао је све од себе да се болесник опорави и да се сачува облик његових мишића. Вајт је добио нову одећу, нови надимак – Стари Џорџ – и нови посао. Хантер га је редовно користио на предавањима из анатомије.
Елизабет Сидал као Офелија на истоименом платну Џона Еверета
Како су се интелектуалци и уметници тог доба кретали у сличним круговима, глас о необичном телу Старог Џорџа пронео се све до сликара Џошуе Рејнолдса, једног од оснивача и првог председника Британске краљевске академије који је касније од краља Џорџа III добио титулу сера. До тада су модели углавном били боксери или војници, због доброг здравља и телесних особина, али овај човек је очигледно имао нешто што је другима недостајало. Рејнолдс није видео корист и надахнуће само у телу, већ и у лику свог новог модела, у његовој густој бради и уморним очима, шакама навиклим на немилосрдан рад.
Тако је Џорџ, донедавно на улици, постао и разбојник, и апостол, и папа, на једној од слика и светац. Заједно са сликаром обезбедио је себи бесмртност, он мање познат и мање славан. Да би то постигао, морао је из дана у дан, од шест до осам сати, да седи или стоји непомичан, у најразличитијим положајима, понекад потпомогнут канапима и полугама који су му можда одмарали мишиће, али и наруживали кожу трајним ожиљцима.
И то раздобље славе је прошло, старост је почела да узима маха, и сликари и лекари полако су налазили нове моделе. Стари Џорџ вратио се на улицу и нестао из јавности неприметно као што је у њу и дошао.
Грех у камену
Услови у којима ради модел тешки су и код најбољих уметника, а чешће се, наравно, радило за оне мање познате. Мушкарци су понекад после само неколико дана одустајали и враћали се тешким физичким пословима. За жене је овај посао био још тежи, а имао је и далекосежније последице.
Бити модел била је последња резерва. Жена модел, за разлику од мушкарца, сматрана је отпадницом, неповратно изгубљеног морала, гором од проститутке. Грешни чин деси се и прође, а на слици морално посрнуће је овековечено. Данас се готово ништа о њима не зна, али за живота, одмах после изложбе, на видело је излазило ко је на сликама и тада су за њих почињале праве невоље. Нико није хтео ни да их запосли, још мање да се њима ожени, а временом су се појављивале и здравствене тешкоће.
Једна од ретких забележених судбина је живот Бет Балмано. Као многе жене најниже класе у Енглеској 18. века, морала је да бира између проституције и живота на улици. Тако је кров над главом и бедну плату нашла у познатој јавној кући госпође Лоб. Радила је колико је могла, али девојака је понекад било више него муштерија.
Чула је за нови посао, плаћао се мало, био је опасан, али барем је на неко време могла да заборави мушкарце с којима се сретала сваког дана. Био је то посао модела. Мушкарци су за осам сати позирања добијали два шилинга, а жене пола. Права је срећа што је нашла уметника који је одлучио да је задржи. Био је то скулптор Џозеф Ноликинс. Због исцрпљености на новом послу морала је да запостави неке од својих муштерија.
Скица за „Офелију” и модел Елизабет Сидал за штафелајем
Ствар је решила госпођа Лоб. Штитећи своје улагање, одмарширала је право до Ноликинсовог прага и направила прави мали скандал. Терати жену да се не помера осам сати без хране и пића и по њеним мерилима било је недопустиво. Тако је уметник лик богиње Венере морао да потражи у неком другом моделу. Она се вратила на улицу, као и Стари Џорџ, а Ноликинс је умро с више новца него што ће његови унуци моћи да потроше.
Кад прича постане збиља
Прелазак у нови век незадрживо је вукао промене. Старе вредности још једном су стављене на пробу, поготово у уметности. Дух новине прво су осетили млади, те су три сликара у успону, пркосећи Краљевској академији и њеним строгим правилима, основала уметничко Друштво прерафаелита.
Данте Габријел Росети, Вилијам Холман Хант и Џон Еверет Миле били су решени да окрену леђа савршеностима антике и ренесансе у корист средњовековних и библијских моралних и песничких начела. Упркос снажном опирању старијих, стварали су све више и успешније и данас је њихов рад неоспоран. Али, ни овај њихов успех не би био могућ без тешких жртава њихових модела.
Елизабет Сидал, кћи пристојно стојећег произвођача есцајга, веома је рано открила свет уметности. Отпакујући комад бутера из старе новинске хартије, наишла је на одломак једне Тенисонове песме. Схватила је да је поезија њен бег од стварности. Помагала је у шеширџијској радњи, затим се враћала кући и помагала мајци. Читала је и писала колико год јој је слободно време дозвољавало. Можда јој се та самостечена продуховљеност оцртавала на лицу и по нечему је одвајала од околине.
Тек, привукла је пажњу једног сликара који је упознао с тројицом прерафаелита. Времена су се до тада мало променила, па је она, упркос позирању, успела да задржи стари посао, а и углед.
Сачувано је доста Елизабетиних описа. Била је уског струка, правилних рамена и дугог врата, очију савршено округлих и крупних, мутнозелених, косе бакарноцрвене и савршене коже коју је, по свој прилици, неговала посебним средством за тен. Оно се тада продавало у великим количинама, иако је било засновано на разблаженом арсенику. То је могао да буде узрок њеног касније нарушеног здравља. По тадашњим мерилима, није могло да се каже да је била лепа, али је имала необично држање и поглед који је читавом лицу давао посебан израз.
Прва, а можда и најзначајнија слика коју је надахнула је „Офелија” Џона Еверета. Ова слика је једно од најпознатијих дела прерафаелита. Шекспирова несрећна јунакиња плута на леђима, стакленог погледа, око ње је расуто цвеће и коса. Џон је био највећи перфекциониста у тројци.
Радио је сатима и данима без престанка потпуно заробљен у сопственом недовршеном платну. Дошла је и зима, а Елизабет је послушно лежала у кади пуној цвећа. Испод каде су гореле уљане лампе не би ли воду држале угрејаном, али се једног дана Џон толико унео у рад да није приметио да су се лампе угасиле и да се вода потпуно охладила. Неколико дана након тога Елизабет је била везана за кревет упалом плућа која није обећавала добар исход.
Изван платна
Њен отац је од немарног сликара захтевао да плати трошкове лечења. Када се спасла Офелијине судбине, наставила је да позира. Дани су пролазили и она се зближила с Дантеом Росетијем који је, после много свађа са својим пријатељима и колегама, издејствовао да Елизабет позира само њему. Почели су и да живе заједно.
Она је, уз његову помоћ, почела да слика, а он уз њену да пише. Ипак, Росети је одбијао брак. Она је била из радничке породице, а он није могао да буде сигуран да ће заувек моћи да буде поред ње. Здравље јој се стално погоршавало. Упадала је у дуга раздобља потиштености и узимала велике количине „лауданума”. После доста драме напокон су се венчали, али то им није донело срећу којој су се надали.
Најмрачнији део судбине ове музе тек је уследио. Смрт је дошла брзо и очекивано, у њеној 32. години. Росети је заједно с њом у сандук положио и рукопис са својим последњим песмама. Међутим, променљива природа није му дала мира. Уз непромишљено охрабрење неких пријатеља, одлучио је да ископа тело. Није присуствовао овом догађају, а очевици тврде да је ковчег, када су га отворили, био пун њене ватрене косе која је наставила да расте после смрти. Данте је дошао до својих рукописа оштећених деловањем црва.
Седам година после њене смрти објавио је збирку коју је публика примила уз крајње неодобравање. Био је очајан и није могао себи да опрости скрнављење које му је пало на памет. Све је више пропадао и смрт је дочекао као бледа сенка некадашњег револуционара и надареног младића.
Аутор: Кристина Јанковић
Извор: Политикин забавник
Тешко сликару без модела, а још теже моделу са сликарем или вајарем. Ово су неки потресни примери
На уживању у некој слици углавном смо захвални сликару који је провео сате, дане и године у вежбању и усавршавању. Пре неког дела потребно је згужвати на хиљаде скица, опробати се у цртању сваког појединачног дела тела по неколико стотина пута. Често се заборавља да је сликару модел готово неопходан, а оно што се готово сигурно заборавља јесу муке кроз које сами модели пролазе. Неке од ових судбина остале су забележене, поготово током 18. и 19. века, када је потрага за савршеном људском фигуром старих мајстора, још једном после ренесансе, доживела процват.
Тело за уџбеник
Блатњавим улицама Лондона, на ивици глади, корачао је мршави старац, Џорџ Вајт. Наизглед ни по чему другачији од осталих просјака и бескућника поред којих је пролазио. Дању је за храну преносио тешко камење по граду и поплочавао улице, а ноћима се сналазио како је могао. Зима би га увек отерала у родно место где је угаљ јефтинији, а на пролеће би се враћао у потрази за послом.
Године 1770. оштра зима га је ухватила неспремног. Није на време сакупио новац за пут, па је морао да остане у престоници. Тумарао је ноћима, све слабији, док га грозница није натерала да се пријави у болницу. Судбина је хтела да га прегледа тада чувени лекар и анатом Вилијам Хантер. Он је био задивљен савршеним телом које се нашло пред њим. Дао је све од себе да се болесник опорави и да се сачува облик његових мишића. Вајт је добио нову одећу, нови надимак – Стари Џорџ – и нови посао. Хантер га је редовно користио на предавањима из анатомије.
Елизабет Сидал као Офелија на истоименом платну Џона Еверета
Како су се интелектуалци и уметници тог доба кретали у сличним круговима, глас о необичном телу Старог Џорџа пронео се све до сликара Џошуе Рејнолдса, једног од оснивача и првог председника Британске краљевске академије који је касније од краља Џорџа III добио титулу сера. До тада су модели углавном били боксери или војници, због доброг здравља и телесних особина, али овај човек је очигледно имао нешто што је другима недостајало. Рејнолдс није видео корист и надахнуће само у телу, већ и у лику свог новог модела, у његовој густој бради и уморним очима, шакама навиклим на немилосрдан рад.
Тако је Џорџ, донедавно на улици, постао и разбојник, и апостол, и папа, на једној од слика и светац. Заједно са сликаром обезбедио је себи бесмртност, он мање познат и мање славан. Да би то постигао, морао је из дана у дан, од шест до осам сати, да седи или стоји непомичан, у најразличитијим положајима, понекад потпомогнут канапима и полугама који су му можда одмарали мишиће, али и наруживали кожу трајним ожиљцима.
И то раздобље славе је прошло, старост је почела да узима маха, и сликари и лекари полако су налазили нове моделе. Стари Џорџ вратио се на улицу и нестао из јавности неприметно као што је у њу и дошао.
Грех у камену
Услови у којима ради модел тешки су и код најбољих уметника, а чешће се, наравно, радило за оне мање познате. Мушкарци су понекад после само неколико дана одустајали и враћали се тешким физичким пословима. За жене је овај посао био још тежи, а имао је и далекосежније последице.
Бити модел била је последња резерва. Жена модел, за разлику од мушкарца, сматрана је отпадницом, неповратно изгубљеног морала, гором од проститутке. Грешни чин деси се и прође, а на слици морално посрнуће је овековечено. Данас се готово ништа о њима не зна, али за живота, одмах после изложбе, на видело је излазило ко је на сликама и тада су за њих почињале праве невоље. Нико није хтео ни да их запосли, још мање да се њима ожени, а временом су се појављивале и здравствене тешкоће.
Једна од ретких забележених судбина је живот Бет Балмано. Као многе жене најниже класе у Енглеској 18. века, морала је да бира између проституције и живота на улици. Тако је кров над главом и бедну плату нашла у познатој јавној кући госпође Лоб. Радила је колико је могла, али девојака је понекад било више него муштерија.
Чула је за нови посао, плаћао се мало, био је опасан, али барем је на неко време могла да заборави мушкарце с којима се сретала сваког дана. Био је то посао модела. Мушкарци су за осам сати позирања добијали два шилинга, а жене пола. Права је срећа што је нашла уметника који је одлучио да је задржи. Био је то скулптор Џозеф Ноликинс. Због исцрпљености на новом послу морала је да запостави неке од својих муштерија.
Скица за „Офелију” и модел Елизабет Сидал за штафелајем
Ствар је решила госпођа Лоб. Штитећи своје улагање, одмарширала је право до Ноликинсовог прага и направила прави мали скандал. Терати жену да се не помера осам сати без хране и пића и по њеним мерилима било је недопустиво. Тако је уметник лик богиње Венере морао да потражи у неком другом моделу. Она се вратила на улицу, као и Стари Џорџ, а Ноликинс је умро с више новца него што ће његови унуци моћи да потроше.
Кад прича постане збиља
Прелазак у нови век незадрживо је вукао промене. Старе вредности још једном су стављене на пробу, поготово у уметности. Дух новине прво су осетили млади, те су три сликара у успону, пркосећи Краљевској академији и њеним строгим правилима, основала уметничко Друштво прерафаелита.
Данте Габријел Росети, Вилијам Холман Хант и Џон Еверет Миле били су решени да окрену леђа савршеностима антике и ренесансе у корист средњовековних и библијских моралних и песничких начела. Упркос снажном опирању старијих, стварали су све више и успешније и данас је њихов рад неоспоран. Али, ни овај њихов успех не би био могућ без тешких жртава њихових модела.
Елизабет Сидал, кћи пристојно стојећег произвођача есцајга, веома је рано открила свет уметности. Отпакујући комад бутера из старе новинске хартије, наишла је на одломак једне Тенисонове песме. Схватила је да је поезија њен бег од стварности. Помагала је у шеширџијској радњи, затим се враћала кући и помагала мајци. Читала је и писала колико год јој је слободно време дозвољавало. Можда јој се та самостечена продуховљеност оцртавала на лицу и по нечему је одвајала од околине.
Тек, привукла је пажњу једног сликара који је упознао с тројицом прерафаелита. Времена су се до тада мало променила, па је она, упркос позирању, успела да задржи стари посао, а и углед.
Сачувано је доста Елизабетиних описа. Била је уског струка, правилних рамена и дугог врата, очију савршено округлих и крупних, мутнозелених, косе бакарноцрвене и савршене коже коју је, по свој прилици, неговала посебним средством за тен. Оно се тада продавало у великим количинама, иако је било засновано на разблаженом арсенику. То је могао да буде узрок њеног касније нарушеног здравља. По тадашњим мерилима, није могло да се каже да је била лепа, али је имала необично држање и поглед који је читавом лицу давао посебан израз.
Прва, а можда и најзначајнија слика коју је надахнула је „Офелија” Џона Еверета. Ова слика је једно од најпознатијих дела прерафаелита. Шекспирова несрећна јунакиња плута на леђима, стакленог погледа, око ње је расуто цвеће и коса. Џон је био највећи перфекциониста у тројци.
Радио је сатима и данима без престанка потпуно заробљен у сопственом недовршеном платну. Дошла је и зима, а Елизабет је послушно лежала у кади пуној цвећа. Испод каде су гореле уљане лампе не би ли воду држале угрејаном, али се једног дана Џон толико унео у рад да није приметио да су се лампе угасиле и да се вода потпуно охладила. Неколико дана након тога Елизабет је била везана за кревет упалом плућа која није обећавала добар исход.
Изван платна
Њен отац је од немарног сликара захтевао да плати трошкове лечења. Када се спасла Офелијине судбине, наставила је да позира. Дани су пролазили и она се зближила с Дантеом Росетијем који је, после много свађа са својим пријатељима и колегама, издејствовао да Елизабет позира само њему. Почели су и да живе заједно.
Она је, уз његову помоћ, почела да слика, а он уз њену да пише. Ипак, Росети је одбијао брак. Она је била из радничке породице, а он није могао да буде сигуран да ће заувек моћи да буде поред ње. Здравље јој се стално погоршавало. Упадала је у дуга раздобља потиштености и узимала велике количине „лауданума”. После доста драме напокон су се венчали, али то им није донело срећу којој су се надали.
Најмрачнији део судбине ове музе тек је уследио. Смрт је дошла брзо и очекивано, у њеној 32. години. Росети је заједно с њом у сандук положио и рукопис са својим последњим песмама. Међутим, променљива природа није му дала мира. Уз непромишљено охрабрење неких пријатеља, одлучио је да ископа тело. Није присуствовао овом догађају, а очевици тврде да је ковчег, када су га отворили, био пун њене ватрене косе која је наставила да расте после смрти. Данте је дошао до својих рукописа оштећених деловањем црва.
Седам година после њене смрти објавио је збирку коју је публика примила уз крајње неодобравање. Био је очајан и није могао себи да опрости скрнављење које му је пало на памет. Све је више пропадао и смрт је дочекао као бледа сенка некадашњег револуционара и надареног младића.
Аутор: Кристина Јанковић
Извор: Политикин забавник