Ujedinjeni protiv droge
Izvor: Novosti
Ivana STANOJEVIĆ | 17. novembar 2010. 11:01
Dr Jasna Daragan-Saveljić, direktor Specijalne bolnice u Drajzerovoj o zavisnosti od različitih opijata i lečenju narkomanije
Anđela Stevanović
SRBIJA je pokrenula preventivnu kampanju pod nazivom „Ujedinjeni protiv droga“. Akciju, koja će trajati šest nedelja, iniciralo je Ministarstvo zdravlja, a podržava je delegacija EU u našoj zemlji. Ciljna grupa su mladi između 16 i 24 godine.
Dr Jasna Daragan-Saveljić, direktorka Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti u Beogradu, u razgovoru za „Novosti“ ocenjuje da je kampanja izvanredna, jer „gađa“ tamo gde najviše treba, a to je odnos dete-roditelj. Što zbog prezauzetosti, što usled nedovoljnog sagledavanja važnosti svoje uloge, ali i zbog straha da će neko pomisliti da njihova deca imaju probleme roditelji su najčešće, najslabija karika u lancu prevencije.
USTANOVE
* Koliko ustanova ovog tipa postoji u zemlji? - Doskora smo bili jedini u Srbiji i na neki način i dalje smo specifični. U Srbiji sada, međutim, postoje četiri regionalna centra: Novi Sad, Niš i Kragujevac. Nama na lečenje dolaze mahom stariji od 17-18 godina. Imali smo samo jednog, ili dvoje mlađih od 15 godina, a u uzrastu od 15 do 18, relativno malo. Narkomanski staž se smanjuje, što govori da mladi u problem ne ulaze baš u tako ranom adolescentskom uzrastu, nego nešto kasnije. Period od prvog uzimanja droge do kad se jave nama nekad je bio mnogo duži, po sedam, osam godina, sada se drastično smanjuje.
* Da li su bolesti zavisnosti u porastu u odnosu na period od pre deceniju, dve?
- Bolji statistički uvid očekujemo krajem godine, jer smo 2009. godine uveli takozvani „Pompidu upitnik“ - kaže naša sagovornica. - Zasada ga primenjuju samo četiri veća centra: Beograd, Novi Sad, Niš i Kragujevac. Sve ustanove dužne su da nadležnom zavodu za javno zdravlje prijavljuju slučajeve zavisnosti od psihoaktivnih supstanci. U Beogradu podatke dostavljaju i privatne ustanove, koje leče ljude od različitih oblika zavisnosti.
* Koliko je pacijenata prošlo kroz vašu bolnicu?
- Kod nas se lečilo oko 14.000 narkomana, najviše iz Beograda, ali i iz ostalih delova Srbije. Ako uračunamo i pacijente iz vremena bivše Jugoslavije, broj se penje na dvadesetak hiljada. Uglavnom su to mladi ljudi, u svojim najproduktivnijim godinama. Godišnje, od Gradskog zavoda dobijamo izveštaj, koji je javan.
* I, šta pokazuju podaci?
- Iz njih se vidi da je do 2005. godine broj pacijenata drastično rastao. Potom sledi blaga tendencija opadanja. To se uglavnom odnosi na intravenske, opijatske zavisnike. Za druge oblike zavisnosti, kao što su marihuana, ekstazi, takozvane klupske droge, koje preferiraju mladi, nemamo precizniju statistiku, jer nam se retko javljaju na lečenje. Ukupan broj registrovanih narkomana na teritoriji Beograda je 7.414. To su, međutim, samo osobe koje su se javile zdravstvenom sistemu, a to je tek vrh ledenog brega. Narkomanija je bolest centralnog nervnog sistema, priznata u svim međunarodnim klasifikacijama. Prema narkomanima, zato, moramo da se odnosimo kao prema bolesnicima i da ih lečimo na adekvatan način.
* Šta leži u korenu bolesti zavisnosti?
ALTERNATIVNO LEČENJE
* Kakvo je vaše mišljenje o takozvanim alternativnim metodama lečenja narkomanije? - Ne mogu da prihvatim nemedicinsko postupanje sa pacijentima. Prvi princip u lečenju bolesti zavisnosti je dobrovoljnost. Poverenje između pacijenta i lekara svakako olakšava lečenje, ali narkomanija je veoma specifična. Narkoman dolazi sa ambivalentnim stavom prema lekaru, hteo bi da se otarasi poroka, a hteo bi i da se drogira. Lekar mu realno pomaže i on je toga svestan, ali ga, istovremeno, frustrira. Naši pacijenti popunjavaju anonimne ankete, koje pokazuju da je odnos između njih i lekara u bolnici, veoma dobar. Oni se o tome duhovito izražavaju: „Svugde idi, u Drajzerovu dođi!“
- Postoji nekoliko osnovnih razloga za prvo uzimanje narkotika: radoznalost, pritisak grupe vršnjaka - koja optužuje pojedinca da je kukavica, neinteresantan, da ga zato ne primaju u društvo. Tu su, zatim, psihičke tegobe, nesigurnost, kompleksi... Najređe je reč o traganju za novim iskustvom. Ne znači da će osoba koja jednom uzme drogu i postati zavisnik, ali što veći broj ljudi proba, više će ih se i „zakačiti“. Veliku ulogu igra karakter, i svakako, dostupnost opijata. Sredina je bitna, po tome koliko toleriše različite oblike zavisnosti, kao i da li na adekvatan način reaguje i pomaže ugroženima.
* Koja zavisnost je na domaćem terenu dominantna?
- Prema evidenciji prijavljenih, najbrojniji su intravenski narkomani. To ne znači da je njih realno najviše, nego da ih najviše krene u lečenje. Veoma su rasprostranjene i takozvane klupske droge, ekstazi i marihuana. Ali njihovi korisnici, mahom ostaju van zdravstvenog sistema. Sintetičke droge se koriste više nego ranije. To su psihoaktivne supstance, koje mladi ne smatraju dovoljno opasnim, ne tretiraju ih kao rizične, zato i ne dolaze na lečenje. Vreme za koje su ove vrste psiho-aktivnih supstanci u stanju da oštete zdravlje, duži je nego kod „težih“ droga, pa i zato nema dovoljno svesti o škodljivosti.
* Šta čini država?
- Ona radi svoj posao. Policija i pravosudni organi imaju zadatak da plene pošiljke i smanjuju dostupnost droga. U prevenciji, međutim, svi moramo da budemo na istom zadatku: škole, lokalna zajednica i, pre svih, roditelji. Lekari ne mogu da sprovedu primarnu prevenciju, to čine oni koji su neposredno sa mladima.
* Koliko je terapija dostupna svim obolelima?
- Što se ove ustanove tiče, vrlo je dostupna i besplatna.Trenutno, imamo 200 pacijenata, koji primaju metadonsku terapiju. Naš kapacitet dovoljan je da primimo sve kojima je pomoć potrebna. Mesta ima dovoljno, niko ko želi da se leči neće ostati pred vratima. Biće odmah primljen u proces - pregledan i uveden u program. To ne znači da svako treba da bude smešten u stacionar, jer mnogima stanje dozvoljava da se leče od kuće. Imamo i savetovalište, potpuno anonimno i besplatno, kao i SOS telefon, ali ga pacijenti ne koriste mnogo. Direktan kontakt je, ipak, najbitniji.
* Koliko metadonska terapija usporava lečenje?
- To su predrasude. Postoje različite terapije za odvikavanje, počev od takozvane simptomatske terapije, gde se reaguje određenim medikamentima, a protiv bolova se upotrebljavaju nesteroidni antireumatici, sredstva za smirenje. Tu su i supstitucione terapije, gde se daju supstance, slične opijatima, kao što je metadon. On se daje kad pacijent, iz nekog razloga, ne može da se detoksikuje i omogućava resocijalizaciju. Onda mu se daje takozvana supstitucionalna terapija, koja omogućava da se resocijalizuje, da ne krade, ne upušta se u kriminogene aktivnosti da bi dobavio drogu. Pod nadzorom lekara dobija supstituciju i može dobro da funkcioniše u sredini u kojoj živi. Postoje i drugi lekovi, osim metadona, koji su moćni u tom smislu.
* Da li neko može da bude smešten u stacionar, ili lečen protiv svoje volje?
- Nipošto. Nema prinudnog lečenja. Osim ako ne počini neku kriminogenu radnju, pa dođe u kontakt sa policijom, ili sudom. Svest o potrebi da se leči često je tek efekat lečenja, ali dolazak je uvek dobrovoljan, makar ne bio samoinicijativan, nego na nagovor porodice, prijatelja... Tokom terapije, pacijent ne može da prekrši neka pravila: da uzima drogu, unosi je u stacionar, da bude agresivan.
* Koliko traje lečenje?
- I do dve godine. Ne, naravno, sve vreme istog oblika, niti intenziteta. U terapiji mora da učestvuje cela porodica, to važi i za alkoholizam, jer porodica treba mnoge navike da promeni, recimo, da li se za vreme ručka čitaju novine, da li neko odmah ode da spava, ko s kim komunicira, da li se uvažavaju međusobno, koja je čija uloga, ko zarađuje, ko sme da traži... Često se u porodicama zavisnika ne zna ko je roditelj, a ko dete, ko šta sme da zahteva.
Izvor: Novosti
Ivana STANOJEVIĆ | 17. novembar 2010. 11:01
Dr Jasna Daragan-Saveljić, direktor Specijalne bolnice u Drajzerovoj o zavisnosti od različitih opijata i lečenju narkomanije
Anđela Stevanović
SRBIJA je pokrenula preventivnu kampanju pod nazivom „Ujedinjeni protiv droga“. Akciju, koja će trajati šest nedelja, iniciralo je Ministarstvo zdravlja, a podržava je delegacija EU u našoj zemlji. Ciljna grupa su mladi između 16 i 24 godine.
Dr Jasna Daragan-Saveljić, direktorka Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti u Beogradu, u razgovoru za „Novosti“ ocenjuje da je kampanja izvanredna, jer „gađa“ tamo gde najviše treba, a to je odnos dete-roditelj. Što zbog prezauzetosti, što usled nedovoljnog sagledavanja važnosti svoje uloge, ali i zbog straha da će neko pomisliti da njihova deca imaju probleme roditelji su najčešće, najslabija karika u lancu prevencije.
USTANOVE
* Koliko ustanova ovog tipa postoji u zemlji? - Doskora smo bili jedini u Srbiji i na neki način i dalje smo specifični. U Srbiji sada, međutim, postoje četiri regionalna centra: Novi Sad, Niš i Kragujevac. Nama na lečenje dolaze mahom stariji od 17-18 godina. Imali smo samo jednog, ili dvoje mlađih od 15 godina, a u uzrastu od 15 do 18, relativno malo. Narkomanski staž se smanjuje, što govori da mladi u problem ne ulaze baš u tako ranom adolescentskom uzrastu, nego nešto kasnije. Period od prvog uzimanja droge do kad se jave nama nekad je bio mnogo duži, po sedam, osam godina, sada se drastično smanjuje.
* Da li su bolesti zavisnosti u porastu u odnosu na period od pre deceniju, dve?
- Bolji statistički uvid očekujemo krajem godine, jer smo 2009. godine uveli takozvani „Pompidu upitnik“ - kaže naša sagovornica. - Zasada ga primenjuju samo četiri veća centra: Beograd, Novi Sad, Niš i Kragujevac. Sve ustanove dužne su da nadležnom zavodu za javno zdravlje prijavljuju slučajeve zavisnosti od psihoaktivnih supstanci. U Beogradu podatke dostavljaju i privatne ustanove, koje leče ljude od različitih oblika zavisnosti.
* Koliko je pacijenata prošlo kroz vašu bolnicu?
- Kod nas se lečilo oko 14.000 narkomana, najviše iz Beograda, ali i iz ostalih delova Srbije. Ako uračunamo i pacijente iz vremena bivše Jugoslavije, broj se penje na dvadesetak hiljada. Uglavnom su to mladi ljudi, u svojim najproduktivnijim godinama. Godišnje, od Gradskog zavoda dobijamo izveštaj, koji je javan.
* I, šta pokazuju podaci?
- Iz njih se vidi da je do 2005. godine broj pacijenata drastično rastao. Potom sledi blaga tendencija opadanja. To se uglavnom odnosi na intravenske, opijatske zavisnike. Za druge oblike zavisnosti, kao što su marihuana, ekstazi, takozvane klupske droge, koje preferiraju mladi, nemamo precizniju statistiku, jer nam se retko javljaju na lečenje. Ukupan broj registrovanih narkomana na teritoriji Beograda je 7.414. To su, međutim, samo osobe koje su se javile zdravstvenom sistemu, a to je tek vrh ledenog brega. Narkomanija je bolest centralnog nervnog sistema, priznata u svim međunarodnim klasifikacijama. Prema narkomanima, zato, moramo da se odnosimo kao prema bolesnicima i da ih lečimo na adekvatan način.
* Šta leži u korenu bolesti zavisnosti?
ALTERNATIVNO LEČENJE
* Kakvo je vaše mišljenje o takozvanim alternativnim metodama lečenja narkomanije? - Ne mogu da prihvatim nemedicinsko postupanje sa pacijentima. Prvi princip u lečenju bolesti zavisnosti je dobrovoljnost. Poverenje između pacijenta i lekara svakako olakšava lečenje, ali narkomanija je veoma specifična. Narkoman dolazi sa ambivalentnim stavom prema lekaru, hteo bi da se otarasi poroka, a hteo bi i da se drogira. Lekar mu realno pomaže i on je toga svestan, ali ga, istovremeno, frustrira. Naši pacijenti popunjavaju anonimne ankete, koje pokazuju da je odnos između njih i lekara u bolnici, veoma dobar. Oni se o tome duhovito izražavaju: „Svugde idi, u Drajzerovu dođi!“
- Postoji nekoliko osnovnih razloga za prvo uzimanje narkotika: radoznalost, pritisak grupe vršnjaka - koja optužuje pojedinca da je kukavica, neinteresantan, da ga zato ne primaju u društvo. Tu su, zatim, psihičke tegobe, nesigurnost, kompleksi... Najređe je reč o traganju za novim iskustvom. Ne znači da će osoba koja jednom uzme drogu i postati zavisnik, ali što veći broj ljudi proba, više će ih se i „zakačiti“. Veliku ulogu igra karakter, i svakako, dostupnost opijata. Sredina je bitna, po tome koliko toleriše različite oblike zavisnosti, kao i da li na adekvatan način reaguje i pomaže ugroženima.
* Koja zavisnost je na domaćem terenu dominantna?
- Prema evidenciji prijavljenih, najbrojniji su intravenski narkomani. To ne znači da je njih realno najviše, nego da ih najviše krene u lečenje. Veoma su rasprostranjene i takozvane klupske droge, ekstazi i marihuana. Ali njihovi korisnici, mahom ostaju van zdravstvenog sistema. Sintetičke droge se koriste više nego ranije. To su psihoaktivne supstance, koje mladi ne smatraju dovoljno opasnim, ne tretiraju ih kao rizične, zato i ne dolaze na lečenje. Vreme za koje su ove vrste psiho-aktivnih supstanci u stanju da oštete zdravlje, duži je nego kod „težih“ droga, pa i zato nema dovoljno svesti o škodljivosti.
* Šta čini država?
- Ona radi svoj posao. Policija i pravosudni organi imaju zadatak da plene pošiljke i smanjuju dostupnost droga. U prevenciji, međutim, svi moramo da budemo na istom zadatku: škole, lokalna zajednica i, pre svih, roditelji. Lekari ne mogu da sprovedu primarnu prevenciju, to čine oni koji su neposredno sa mladima.
* Koliko je terapija dostupna svim obolelima?
- Što se ove ustanove tiče, vrlo je dostupna i besplatna.Trenutno, imamo 200 pacijenata, koji primaju metadonsku terapiju. Naš kapacitet dovoljan je da primimo sve kojima je pomoć potrebna. Mesta ima dovoljno, niko ko želi da se leči neće ostati pred vratima. Biće odmah primljen u proces - pregledan i uveden u program. To ne znači da svako treba da bude smešten u stacionar, jer mnogima stanje dozvoljava da se leče od kuće. Imamo i savetovalište, potpuno anonimno i besplatno, kao i SOS telefon, ali ga pacijenti ne koriste mnogo. Direktan kontakt je, ipak, najbitniji.
* Koliko metadonska terapija usporava lečenje?
- To su predrasude. Postoje različite terapije za odvikavanje, počev od takozvane simptomatske terapije, gde se reaguje određenim medikamentima, a protiv bolova se upotrebljavaju nesteroidni antireumatici, sredstva za smirenje. Tu su i supstitucione terapije, gde se daju supstance, slične opijatima, kao što je metadon. On se daje kad pacijent, iz nekog razloga, ne može da se detoksikuje i omogućava resocijalizaciju. Onda mu se daje takozvana supstitucionalna terapija, koja omogućava da se resocijalizuje, da ne krade, ne upušta se u kriminogene aktivnosti da bi dobavio drogu. Pod nadzorom lekara dobija supstituciju i može dobro da funkcioniše u sredini u kojoj živi. Postoje i drugi lekovi, osim metadona, koji su moćni u tom smislu.
* Da li neko može da bude smešten u stacionar, ili lečen protiv svoje volje?
- Nipošto. Nema prinudnog lečenja. Osim ako ne počini neku kriminogenu radnju, pa dođe u kontakt sa policijom, ili sudom. Svest o potrebi da se leči često je tek efekat lečenja, ali dolazak je uvek dobrovoljan, makar ne bio samoinicijativan, nego na nagovor porodice, prijatelja... Tokom terapije, pacijent ne može da prekrši neka pravila: da uzima drogu, unosi je u stacionar, da bude agresivan.
* Koliko traje lečenje?
- I do dve godine. Ne, naravno, sve vreme istog oblika, niti intenziteta. U terapiji mora da učestvuje cela porodica, to važi i za alkoholizam, jer porodica treba mnoge navike da promeni, recimo, da li se za vreme ručka čitaju novine, da li neko odmah ode da spava, ko s kim komunicira, da li se uvažavaju međusobno, koja je čija uloga, ko zarađuje, ko sme da traži... Često se u porodicama zavisnika ne zna ko je roditelj, a ko dete, ko šta sme da zahteva.