Član
- Učlanjen(a)
- 25.10.2009
- Poruka
- 3.279
U vrzinom kolu „hleba i igara“
U nerealnom svetu koji nude TV emisije pojedinac je pasivni posmatrač onoga što se u realnom svetu događa i tako se udaljava iz društva.
Koliko je veliki uticaj medija na pojedinca i društvo nema nikakve dileme, tim pre što mnogo različitih segmenata kroji javno mnjenje. Laka zabava, nekvalitetna muzika i filmovi, promocija lažnih vrednosti, političarenje, neobrazovani „stručnjaci“, nevaspitanje, nemoral, i, kao kulminacija, realni šou programi, izvesno vode ka medijskoj stranputici.
Da li kao društvo možemo da se izborimo sa ovim teretom, kako da se izbavimo iz vrzinog kola „hleba i igara“ za „Život plus“ odgovara dr Miljojko Bazić, profesor na katedri Odnosi s javnošću, Poslovna komunikacija i Komunikacija i poslovanje organizacije na “Megatrend” univerzitetu. Njegove knjige iz oblasti Poslovnog komuniciranja, Odnosa s javnošću i Kulture nalaze se na vodećim Univerzitetima u svetu kao što su Harvard, Stenford, Oregon, Indijana, Berkli, Pitsburg, Kolumbija, Jejl, Kornel, Kanzas i UCLA, kao i u Američkom kongresu.
- Danas su mnogi članovi savremenog društva pravi medijski zavisnici. To se može videti na svakom koraku, u autobusu, prodavnici, na pijaci, kod lekara. Ljudi komentarišu likove koje su prethodne večeri gledali na televiziji. Ono što je svojstveno našem društvu je to da najviše komentarišu osobe starije od pedeset godina i penzioneri, što je logično jer taj sloj društva, pored dece, plaća najveću cenu medijske manipulacije iz devedesetih godina prošlog veka. Mi smo najbolji praktični primer teorije Brajana Trejsija, svetskog stručnjaka za komunikaciju, koji smatra da uvek jedemo plodove semena koje smo posadili, bili oni slatki ili gorki. Činjenica da bi najveći broj mladih napustio ovu zemlju da ima mogućnosti da radi u inostranstvu, dovoljna je da nas opomene da na medijskom planu moramo da se menjamo kroz programske šeme koje afirmišu i prikazuju uspešne pojedince i grupe koji su uspeh ostvarili poštujući najviše moralne vrednosti. Ako pogledamo medijsku sliku, a posebno ono što nam nudi televizija danas u Srbiji moramo duboko da se zagledamo u sebe i zapitamo da li znamo kuda to idemo? Čini mi se da ne znamo, a onaj koji ne zna kuda ide, uvek stiže na pogrešno mesto, odnosno luta. Posledice ovakvog medijskog lutanja mogu da budu vrlo teške, kako za pojedinca, tako i za društvo. Posebno za osobe koje dnevno provedu ispred televizora po deset i više sati. One pred sobom imaju dva sveta, jedan je realan, koji im nudi svakodnevica, i nerealan, koji nude TV emisije. Realan zahteva od pojedinca da se suoči sa problemima koje neminovno nosi, da sam kroji svoju sudbinu kroz svakodnevno rešavanje životnih problema, takođe ga podstiče i primorava na razmišljanje, akciju i rad. U nerealnom svetu pojedinac je pasivni posmatrač onoga što se negde u realnom svetu događa. Na taj način se udaljava iz društva, od rada, stvaralaštva, kritičkog razmišljanja i rešavanja svakodnevnih životnih situacija. Realni svet koji se odvija mimo TV prijemnika nas čini pobednikom, a nerealni gubitnikom. Pobednik je deo rešenja, a gubitnik deo problema. Izreka kaže da je najteži deo učenja novog, odvikavanje od starog. Da bismo se odvikli od starog moramo prvo da se suočimo sa sobom. Druge ćeme razumeti samo ako prvenstveno razumemo sebe. Upravo u tom suočavanju pojedinaca i društva mediji mogu izuzetno da pomognu ili da odmognu. Pomažu kroz edukativne programe, a negativno utiču kroz sadržaje u kojima dominira primitivizam, nekultura, kič, šund.
* Koliko uticaja ima koncepcija programa, a koliko akteri emisija?
- Kako se neka osoba ponaša na televiziji uslovljena je velikim brojem njenih osobina. Prvenstveno nivo obrazovanja, karakterne osobine, vaspitanje, sklonosti, interesovanja, sposobnost logičnog zaključivanja, lični pogled na svet, uvažavanje sagovornika i mnoge druge. Medijski nastup je ogledalo čoveka kroz sliku i reč, i bitan element njegovog identiteta.
* Na koji način se uspešno komunicira sa TV publikom? Političari posebno nastoje da savladaju ovu veštinu kako bi im se verovalo.
- U komunikaciji, kao i u životu, najbitnije je biti svestan svih svojih prednosti i mana. Samo svest o sopstvenim ograničenjima može da nam pomogne i da ih prevaziđemo. Medijska kultura, kao i svakodnevna kultura, čoveka uključuje u kulturu komuniciranja. U medijima uvek moramo da vodimo računa šta govorimo. Posebno moraju da vode računa osobe čija izgovorena reč ima određenu težinu u javnosti, kao što je to slučaj kod političara. Da bi se pozitivno, trajno i temeljno uticalo na javnost u pravcu izgradnje slobodnog, demokratskog i prosperitetnog društva, komunikacija mora da bude pozitivan pokretač. Kada javno mnjenje oseti da je govornik uveren i siguran u značaj onoga što govori i da je izgovorene reči usaglasio sa pokretima tela, odnosno da gestovi potvrđuju da zaista misli to što govori, onda je on na pravom putu da obezbedi zainteresovanost publike. Interesovanje javnosti zavisi od sklada onoga što se govori sa onim što se čini. Zato bi govornik uvek trebalo da ima na umu da, dok izlaže svoju misao, ne izlaže samo svoje ideje ili viđenje nekog problema, već izlaže i samoga sebe. Ovo je posebno bitno za političare koji su, uz estradni svet, najprisutniji u medijima. Uređenost jednog društva meri se onim koliko su se izgovorene reči tih aktera potvrdile u praksi našeg života koji treba da bude ispunjen radom, zadovoljstvom, sigurnošću i perspektivom.
* Mnoge javne ličnosti prošle su vrtoglav put od popularnosti do zaborava, od obožavanih do omraženih? Kako se najbrže „prokocka“ poverenje publike?
- Kada reči nemaju podršku u delima. Obećanje dato u javnosti mora da se ispuni, bez obzira na eventualne probleme koji su možda iskrsli u međuvremenu. Zato bi javne ličnosti trebalo dobro da razmisle pre nego što nešto obećaju putem medija, posebno političari koji bi pre svake izgovorene reči trebalo dobro da procene svoju moć i poziciju u društvu.
Nasleđe devedesetih
* Na našoj i stranim televizijama prava je ekspanzija “realnih” šou programa, a najgledaniji su oni u kojima se svađaju, psuju, vređaju...
- Naš TV program uglavnom je ispunjen emisijama zabavnog karaktera, ili političkim emisijama. Edukativni programi su prava retkost, a to govori da je račun od medijske manipulacije iz devedesetih godina prošlog veka došao na red da se naplati. Taj račun je izuzetno veliki, kada se posmatra sa sociološkog, psihološkog ili kulturološkog aspekta. Tokom devedesetih godina, u vremenu beznađa, rata, inflacije, nemaštine, nezaposlenosti i moralnog posrnuća, mediji su bili ti koji su jeftinim programima odvlačili pažnju javnosti od onoga što se zbivalo u realnom životu. Deci i omladini nudili su modele identifikacije u kojima su dominirale pevačice, dileri, telohranitelji, ili ljudi iz podzemlja. Slali su poruku da uz malo truda može lepo da se živi. Danas, kada su ta deca odrasla, a adolescenti postali roditelji, realno je očekivati da oni nose kao deo njihove ličnosti i identiteta ono što im je ugrađeno. Zadatak medija u protekloj deceniji trebalo je da bude taj da ponište što više onog nasleđenog i umesto toga ponude jedan novi vrednosni sistem koji treba da im omogući da žive od svog rada. To podrazumeva da se više radi, a manje gledaju šou programi. Pošto se do posla danas teško dolazi, kao alternativa ostaju šou programi. Jer, čovek negde mora da utroši vreme.
Neverbalna komunikacija ogledalo ličnosti
- Svaki uspešan medijski nastup zasniva se na poverenju. To znači da ljudi veruju u ono što govorimo i da veruju da ćemo uraditi ono što smo obećali. Najdragocenije vrednosti organizacije, ili pojedinca su reputacija, odnosno ugled koji uživa u očima javnosti. Prva i ključna osobina uspešne komunikacije sa publikom jeste iskrenost. Kada želimo da vidimo da li neko nastupa iskreno, pažnju bi trebalo da usmerimo ka njegovoj neverbalnoj komunikaciji, jer se govor tela ispoljava kroz mnogobrojne iskaze. Ako telo posmatramo kao izolovani ili zasebni subjekt, ono nam prvenstveno govori o psihološkim, sociološkim i kulturološkim osobinama komunikatora. Neverbalnim iskazom primamo poruku da li je on objektivan ili subjektivan, aktivan ili pasivan, površan ili temeljit, stvaran ili lažan, kreativan ili monoton, brz ili spor, autentičan ili neautentičan. Telo je socijalno, emocionalno, estetsko, etičko i kulturno obeležje čoveka. Pokreti, odnosno gestikulacija, su komunikacijski izraz putem kojeg saopštavamo ono što želimo, mislimo, osećamo.
* Koji gestovi otkrivaju neiskrenu osobu?
- Da li su izgovorene reči istinite ili ne, ukazaće nam neverbalni iskazi koje je najteže kontrolisati, nad kojima imamo malo, ili nimalo kontrole. Američki stručnjaci su posle mnogobrojnih istraživanja došli do zaključka da žene mnogo bolje lažu od muškaraca. Dok lepši pol priča komplikovanije laži, muškarci se služe jednostavnim neistinama, a ustanovljeno je i da fizički izgled ima veliku ulogu u uticaju i zadobijanju poverenja publike. Privlačnim, nasmejanim i simpatičnim osobama veruje se više nego namćorima. Takođe, ljudi koji se češće služe lažima teže je otkriti jer su dobro uvežbani. Postoje i profesionalni lažovi, stručnjaci u ovu kategoriju najčešće svrstavaju političare ili advokate, koji su vrlo ubedljivi u svojim nastupima. Gestovi koji najčešće signaliziraju da govornik laže su pokrivanje usta, dodirivanje nosa, trljanje oka, hvatanje za uvo, povlačenje okovratnika...
Marija Pavković, Novosti online 05. jul 2010.
U nerealnom svetu koji nude TV emisije pojedinac je pasivni posmatrač onoga što se u realnom svetu događa i tako se udaljava iz društva.
Koliko je veliki uticaj medija na pojedinca i društvo nema nikakve dileme, tim pre što mnogo različitih segmenata kroji javno mnjenje. Laka zabava, nekvalitetna muzika i filmovi, promocija lažnih vrednosti, političarenje, neobrazovani „stručnjaci“, nevaspitanje, nemoral, i, kao kulminacija, realni šou programi, izvesno vode ka medijskoj stranputici.
Da li kao društvo možemo da se izborimo sa ovim teretom, kako da se izbavimo iz vrzinog kola „hleba i igara“ za „Život plus“ odgovara dr Miljojko Bazić, profesor na katedri Odnosi s javnošću, Poslovna komunikacija i Komunikacija i poslovanje organizacije na “Megatrend” univerzitetu. Njegove knjige iz oblasti Poslovnog komuniciranja, Odnosa s javnošću i Kulture nalaze se na vodećim Univerzitetima u svetu kao što su Harvard, Stenford, Oregon, Indijana, Berkli, Pitsburg, Kolumbija, Jejl, Kornel, Kanzas i UCLA, kao i u Američkom kongresu.
- Danas su mnogi članovi savremenog društva pravi medijski zavisnici. To se može videti na svakom koraku, u autobusu, prodavnici, na pijaci, kod lekara. Ljudi komentarišu likove koje su prethodne večeri gledali na televiziji. Ono što je svojstveno našem društvu je to da najviše komentarišu osobe starije od pedeset godina i penzioneri, što je logično jer taj sloj društva, pored dece, plaća najveću cenu medijske manipulacije iz devedesetih godina prošlog veka. Mi smo najbolji praktični primer teorije Brajana Trejsija, svetskog stručnjaka za komunikaciju, koji smatra da uvek jedemo plodove semena koje smo posadili, bili oni slatki ili gorki. Činjenica da bi najveći broj mladih napustio ovu zemlju da ima mogućnosti da radi u inostranstvu, dovoljna je da nas opomene da na medijskom planu moramo da se menjamo kroz programske šeme koje afirmišu i prikazuju uspešne pojedince i grupe koji su uspeh ostvarili poštujući najviše moralne vrednosti. Ako pogledamo medijsku sliku, a posebno ono što nam nudi televizija danas u Srbiji moramo duboko da se zagledamo u sebe i zapitamo da li znamo kuda to idemo? Čini mi se da ne znamo, a onaj koji ne zna kuda ide, uvek stiže na pogrešno mesto, odnosno luta. Posledice ovakvog medijskog lutanja mogu da budu vrlo teške, kako za pojedinca, tako i za društvo. Posebno za osobe koje dnevno provedu ispred televizora po deset i više sati. One pred sobom imaju dva sveta, jedan je realan, koji im nudi svakodnevica, i nerealan, koji nude TV emisije. Realan zahteva od pojedinca da se suoči sa problemima koje neminovno nosi, da sam kroji svoju sudbinu kroz svakodnevno rešavanje životnih problema, takođe ga podstiče i primorava na razmišljanje, akciju i rad. U nerealnom svetu pojedinac je pasivni posmatrač onoga što se negde u realnom svetu događa. Na taj način se udaljava iz društva, od rada, stvaralaštva, kritičkog razmišljanja i rešavanja svakodnevnih životnih situacija. Realni svet koji se odvija mimo TV prijemnika nas čini pobednikom, a nerealni gubitnikom. Pobednik je deo rešenja, a gubitnik deo problema. Izreka kaže da je najteži deo učenja novog, odvikavanje od starog. Da bismo se odvikli od starog moramo prvo da se suočimo sa sobom. Druge ćeme razumeti samo ako prvenstveno razumemo sebe. Upravo u tom suočavanju pojedinaca i društva mediji mogu izuzetno da pomognu ili da odmognu. Pomažu kroz edukativne programe, a negativno utiču kroz sadržaje u kojima dominira primitivizam, nekultura, kič, šund.
* Koliko uticaja ima koncepcija programa, a koliko akteri emisija?
- Kako se neka osoba ponaša na televiziji uslovljena je velikim brojem njenih osobina. Prvenstveno nivo obrazovanja, karakterne osobine, vaspitanje, sklonosti, interesovanja, sposobnost logičnog zaključivanja, lični pogled na svet, uvažavanje sagovornika i mnoge druge. Medijski nastup je ogledalo čoveka kroz sliku i reč, i bitan element njegovog identiteta.
* Na koji način se uspešno komunicira sa TV publikom? Političari posebno nastoje da savladaju ovu veštinu kako bi im se verovalo.
- U komunikaciji, kao i u životu, najbitnije je biti svestan svih svojih prednosti i mana. Samo svest o sopstvenim ograničenjima može da nam pomogne i da ih prevaziđemo. Medijska kultura, kao i svakodnevna kultura, čoveka uključuje u kulturu komuniciranja. U medijima uvek moramo da vodimo računa šta govorimo. Posebno moraju da vode računa osobe čija izgovorena reč ima određenu težinu u javnosti, kao što je to slučaj kod političara. Da bi se pozitivno, trajno i temeljno uticalo na javnost u pravcu izgradnje slobodnog, demokratskog i prosperitetnog društva, komunikacija mora da bude pozitivan pokretač. Kada javno mnjenje oseti da je govornik uveren i siguran u značaj onoga što govori i da je izgovorene reči usaglasio sa pokretima tela, odnosno da gestovi potvrđuju da zaista misli to što govori, onda je on na pravom putu da obezbedi zainteresovanost publike. Interesovanje javnosti zavisi od sklada onoga što se govori sa onim što se čini. Zato bi govornik uvek trebalo da ima na umu da, dok izlaže svoju misao, ne izlaže samo svoje ideje ili viđenje nekog problema, već izlaže i samoga sebe. Ovo je posebno bitno za političare koji su, uz estradni svet, najprisutniji u medijima. Uređenost jednog društva meri se onim koliko su se izgovorene reči tih aktera potvrdile u praksi našeg života koji treba da bude ispunjen radom, zadovoljstvom, sigurnošću i perspektivom.
* Mnoge javne ličnosti prošle su vrtoglav put od popularnosti do zaborava, od obožavanih do omraženih? Kako se najbrže „prokocka“ poverenje publike?
- Kada reči nemaju podršku u delima. Obećanje dato u javnosti mora da se ispuni, bez obzira na eventualne probleme koji su možda iskrsli u međuvremenu. Zato bi javne ličnosti trebalo dobro da razmisle pre nego što nešto obećaju putem medija, posebno političari koji bi pre svake izgovorene reči trebalo dobro da procene svoju moć i poziciju u društvu.
Nasleđe devedesetih
* Na našoj i stranim televizijama prava je ekspanzija “realnih” šou programa, a najgledaniji su oni u kojima se svađaju, psuju, vređaju...
- Naš TV program uglavnom je ispunjen emisijama zabavnog karaktera, ili političkim emisijama. Edukativni programi su prava retkost, a to govori da je račun od medijske manipulacije iz devedesetih godina prošlog veka došao na red da se naplati. Taj račun je izuzetno veliki, kada se posmatra sa sociološkog, psihološkog ili kulturološkog aspekta. Tokom devedesetih godina, u vremenu beznađa, rata, inflacije, nemaštine, nezaposlenosti i moralnog posrnuća, mediji su bili ti koji su jeftinim programima odvlačili pažnju javnosti od onoga što se zbivalo u realnom životu. Deci i omladini nudili su modele identifikacije u kojima su dominirale pevačice, dileri, telohranitelji, ili ljudi iz podzemlja. Slali su poruku da uz malo truda može lepo da se živi. Danas, kada su ta deca odrasla, a adolescenti postali roditelji, realno je očekivati da oni nose kao deo njihove ličnosti i identiteta ono što im je ugrađeno. Zadatak medija u protekloj deceniji trebalo je da bude taj da ponište što više onog nasleđenog i umesto toga ponude jedan novi vrednosni sistem koji treba da im omogući da žive od svog rada. To podrazumeva da se više radi, a manje gledaju šou programi. Pošto se do posla danas teško dolazi, kao alternativa ostaju šou programi. Jer, čovek negde mora da utroši vreme.
Neverbalna komunikacija ogledalo ličnosti
- Svaki uspešan medijski nastup zasniva se na poverenju. To znači da ljudi veruju u ono što govorimo i da veruju da ćemo uraditi ono što smo obećali. Najdragocenije vrednosti organizacije, ili pojedinca su reputacija, odnosno ugled koji uživa u očima javnosti. Prva i ključna osobina uspešne komunikacije sa publikom jeste iskrenost. Kada želimo da vidimo da li neko nastupa iskreno, pažnju bi trebalo da usmerimo ka njegovoj neverbalnoj komunikaciji, jer se govor tela ispoljava kroz mnogobrojne iskaze. Ako telo posmatramo kao izolovani ili zasebni subjekt, ono nam prvenstveno govori o psihološkim, sociološkim i kulturološkim osobinama komunikatora. Neverbalnim iskazom primamo poruku da li je on objektivan ili subjektivan, aktivan ili pasivan, površan ili temeljit, stvaran ili lažan, kreativan ili monoton, brz ili spor, autentičan ili neautentičan. Telo je socijalno, emocionalno, estetsko, etičko i kulturno obeležje čoveka. Pokreti, odnosno gestikulacija, su komunikacijski izraz putem kojeg saopštavamo ono što želimo, mislimo, osećamo.
* Koji gestovi otkrivaju neiskrenu osobu?
- Da li su izgovorene reči istinite ili ne, ukazaće nam neverbalni iskazi koje je najteže kontrolisati, nad kojima imamo malo, ili nimalo kontrole. Američki stručnjaci su posle mnogobrojnih istraživanja došli do zaključka da žene mnogo bolje lažu od muškaraca. Dok lepši pol priča komplikovanije laži, muškarci se služe jednostavnim neistinama, a ustanovljeno je i da fizički izgled ima veliku ulogu u uticaju i zadobijanju poverenja publike. Privlačnim, nasmejanim i simpatičnim osobama veruje se više nego namćorima. Takođe, ljudi koji se češće služe lažima teže je otkriti jer su dobro uvežbani. Postoje i profesionalni lažovi, stručnjaci u ovu kategoriju najčešće svrstavaju političare ili advokate, koji su vrlo ubedljivi u svojim nastupima. Gestovi koji najčešće signaliziraju da govornik laže su pokrivanje usta, dodirivanje nosa, trljanje oka, hvatanje za uvo, povlačenje okovratnika...
Marija Pavković, Novosti online 05. jul 2010.