LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Твој дуг другом добар друг
Дужник остаје дужник без обзира на то да ли му се поверилац променио, а ми не тражимо ништа више него првобитни зајмодавац, чак дајемо и попуст на дуг, кажу откупљивачи дуга
Драгомир Н. био је поприлично изненађен када га је банка код које је узео готовински кредит и с чијом је отплатом одоцнео (толико да су га службеници више пута опомињали да обавезе измири) обавестила да су то потраживање продали једној компанији. Другим речима, његов поверилац није више банка, већ компанија са страним именом које једва изговара „на коју су пренета сва права и обавезе из претходног уговора” како је овај дужник писмом обавештен.
Откуп потраживања од физичких и правних лица у Србији није више реткост и најмање десетак компанија бави се, како званично стоји да им је делатност, управљањем, наплатом и откупом потраживања.
То могу бити неотплаћене рате кредита, неизмирене обавезе по кредитним картицама, дуг по недозвољеном минусу, неплаћени рачуни за мобилни телефон, неплаћање рата за лизинг и разне други неплаћени рачуни и неизмирене обавезе.
Продавци потраживања су, углавном, банке, осигурања, трговци на велико робе широке потрошње, предузећа мала и велика. Милош Каран, главни менаџер одељења наплате потраживања „Солвентпоинта”, компаније која се бави овим послом, каже да откупљују оне дугове које поверилац, и поред бројних покушаја, сам није успео.
– Такав дуг се откупљује с попустом. Зависно од старости потраживања, ризика наплате и осталих параметара дуг се купује по цени од пет до 70 одсто његове вредности. Ризик да, на пример, дужник не живи на пријављеној адреси, да нема никакву имовину, обара вредност дуга – каже Каран.
У портфолију ове компаније откуп потраживања чини десет одсто, а нису сваки дуг вољни да купе. Опредељују се, каже, за дугове њихових реномираних клијената који имају релевантну документацију, а такве су обично банке, телекомуникационе компаније, осигурања...
А колики је степен успешности наплате тако купљеног потраживања? У случају да је потраживање старије од годину дана успешност наплате је 10-15 одсто. За разлику од првобитног повериоца, банке, на пример, која дужнику не прашта ни главницу ни камату, ови откупљивачи дуга клијенту могу да изађу у сусрет и да му смање или отпишу камату, врло ретко и део главнице. Јер, ипак су они то потраживање купили с попустом.
– Теже је наплатити дуг од правних лица него од физичких или од предузетника, јер у Србији предузећа су регистрована као друштва са ограниченом одговорношћу што значи да одговарају само с оснивачким капиталом. Предузетници одговарају и личном и имовином фирме – каже Каран, додајући да им је криза донела више посла, али и више ризичних клијента.
И фирма „ЕОС Матрикс” се тиме бави, а Ирина Лада која је на челу компаније каже да нема разлога да се њихов посао схвата у негативном контексту.
– Знам да није лако бити дужник. Али, дужник остаје дужник без обзира на то да ли му се поверилац променио. Они нису угрожени, јер им ми не тражимо ништа више него првобитни поверилац, чак дајемо и попуст на дуг – каже Лада, додајући да је за њих критеријум за откуп дуга то да ли је у динарима или еврима, претходна дужникова историја плаћања, колико је прошло од рока да је потраживање доспело.
И они радије купују дугове према физичким лицима зато што је вероватноћа наплате већа. Човек и када изгуби посао, наћи ће други, а није извесно да ће предузеће које је већ запало у дугове „оживети”.
По њеној оцени криза није превише повећала број оваквих дужника, а на откуп дуга одлази 30 одсто њиховог пословања. Остатак, односно основна делатност и код њих и код сличних компанија је класична наплата доспелих потраживања.
Њих ангажују фирме које имају проблем с потраживањем у већем обиму него што сами могу да наплате, па се одлучују за овакве финансијске услуге. Значи, и у овом случају дуговима се не баве на почетку кашњења отплате, већ када је клијент у великој доцњи. Започињу с позивањем дужника или слањем писмених подсетника да дуг измире њиме се баве 90 дана. После тога клијенту препоручују или да судски утужи дуг или да га отпише. Успешност зависи од врсте потраживања. У случају дуговања према мобилним оператерима, на пример, успешност наплате је 50 одсто. Код банака проценат наплате потраживања је такође велики, јер су оне и највише процењивале коме ће дати паре.
Провизија ових финансијских кућа може бити од један до 20 одсто, зависно од ризика – старости дуговања, износа, специфичности потраживања, да ли су блокирана средства или могу да буду, ангажованости. Дужник дуг плаћа свом повериоцу, а не компанији која га је на овај начин опоменула. Заједничко свим овим „утеривачима дугова” на леп начин је да раде само с дуговима према правним лицима, а не и са приватним дуговима.
Јована Рабреновић
Politika
Дужник остаје дужник без обзира на то да ли му се поверилац променио, а ми не тражимо ништа више него првобитни зајмодавац, чак дајемо и попуст на дуг, кажу откупљивачи дуга
Драгомир Н. био је поприлично изненађен када га је банка код које је узео готовински кредит и с чијом је отплатом одоцнео (толико да су га службеници више пута опомињали да обавезе измири) обавестила да су то потраживање продали једној компанији. Другим речима, његов поверилац није више банка, већ компанија са страним именом које једва изговара „на коју су пренета сва права и обавезе из претходног уговора” како је овај дужник писмом обавештен.
Откуп потраживања од физичких и правних лица у Србији није више реткост и најмање десетак компанија бави се, како званично стоји да им је делатност, управљањем, наплатом и откупом потраживања.
То могу бити неотплаћене рате кредита, неизмирене обавезе по кредитним картицама, дуг по недозвољеном минусу, неплаћени рачуни за мобилни телефон, неплаћање рата за лизинг и разне други неплаћени рачуни и неизмирене обавезе.
Продавци потраживања су, углавном, банке, осигурања, трговци на велико робе широке потрошње, предузећа мала и велика. Милош Каран, главни менаџер одељења наплате потраживања „Солвентпоинта”, компаније која се бави овим послом, каже да откупљују оне дугове које поверилац, и поред бројних покушаја, сам није успео.
– Такав дуг се откупљује с попустом. Зависно од старости потраживања, ризика наплате и осталих параметара дуг се купује по цени од пет до 70 одсто његове вредности. Ризик да, на пример, дужник не живи на пријављеној адреси, да нема никакву имовину, обара вредност дуга – каже Каран.
У портфолију ове компаније откуп потраживања чини десет одсто, а нису сваки дуг вољни да купе. Опредељују се, каже, за дугове њихових реномираних клијената који имају релевантну документацију, а такве су обично банке, телекомуникационе компаније, осигурања...
А колики је степен успешности наплате тако купљеног потраживања? У случају да је потраживање старије од годину дана успешност наплате је 10-15 одсто. За разлику од првобитног повериоца, банке, на пример, која дужнику не прашта ни главницу ни камату, ови откупљивачи дуга клијенту могу да изађу у сусрет и да му смање или отпишу камату, врло ретко и део главнице. Јер, ипак су они то потраживање купили с попустом.
– Теже је наплатити дуг од правних лица него од физичких или од предузетника, јер у Србији предузећа су регистрована као друштва са ограниченом одговорношћу што значи да одговарају само с оснивачким капиталом. Предузетници одговарају и личном и имовином фирме – каже Каран, додајући да им је криза донела више посла, али и више ризичних клијента.
И фирма „ЕОС Матрикс” се тиме бави, а Ирина Лада која је на челу компаније каже да нема разлога да се њихов посао схвата у негативном контексту.
– Знам да није лако бити дужник. Али, дужник остаје дужник без обзира на то да ли му се поверилац променио. Они нису угрожени, јер им ми не тражимо ништа више него првобитни поверилац, чак дајемо и попуст на дуг – каже Лада, додајући да је за њих критеријум за откуп дуга то да ли је у динарима или еврима, претходна дужникова историја плаћања, колико је прошло од рока да је потраживање доспело.
И они радије купују дугове према физичким лицима зато што је вероватноћа наплате већа. Човек и када изгуби посао, наћи ће други, а није извесно да ће предузеће које је већ запало у дугове „оживети”.
По њеној оцени криза није превише повећала број оваквих дужника, а на откуп дуга одлази 30 одсто њиховог пословања. Остатак, односно основна делатност и код њих и код сличних компанија је класична наплата доспелих потраживања.
Њих ангажују фирме које имају проблем с потраживањем у већем обиму него што сами могу да наплате, па се одлучују за овакве финансијске услуге. Значи, и у овом случају дуговима се не баве на почетку кашњења отплате, већ када је клијент у великој доцњи. Започињу с позивањем дужника или слањем писмених подсетника да дуг измире њиме се баве 90 дана. После тога клијенту препоручују или да судски утужи дуг или да га отпише. Успешност зависи од врсте потраживања. У случају дуговања према мобилним оператерима, на пример, успешност наплате је 50 одсто. Код банака проценат наплате потраживања је такође велики, јер су оне и највише процењивале коме ће дати паре.
Провизија ових финансијских кућа може бити од један до 20 одсто, зависно од ризика – старости дуговања, износа, специфичности потраживања, да ли су блокирана средства или могу да буду, ангажованости. Дужник дуг плаћа свом повериоцу, а не компанији која га је на овај начин опоменула. Заједничко свим овим „утеривачима дугова” на леп начин је да раде само с дуговима према правним лицима, а не и са приватним дуговима.
Јована Рабреновић
Politika