Član
- Učlanjen(a)
- 08.10.2009
- Poruka
- 1.849
Trovanje gljivama (Micetizam)
Najvažnije je ustanoviti, koje gljive su izazvale trovanje. Što pre treba isprati želudac i dati životinjski ugalj, a kod obilnih povraćanja ili proliva izvršiti rehidraciju, normalno u nadležnoj zdravstvenoj ustanovi. Sadržaj najopasnijeg alfa-amanitina u kilogramu suvih pupavki je od 2 do 6 gr, a smrtonosna doza je 5-10 mg, tj. 20 gr svežih gljiva, što je uglavnom jedan prosečan primerak.
Proteklo leto u Srbiji bilo je kišno, bilo je gljiva, ljudi su masovno krenuli u šume, i sredinom avgusta bolnice po Srbiji, a naročito VMA u Beogradu počele su masovno da primaju neuke berače otrovane gljivama. Naručito je alarmantna situacija na Jugoistoku Srbije, gde je prijavljen veliki broj slučajeva trovanja. Zbog važnosti teme prenosimo, u celosti, relevantan članak autora Miloša Kaljevića sa sajta Mikološkog društva Srbije www.fungi.co.yu.
Prvo što većina ljudi na ovim našim prostorima oseti kada se pomenu gljive je strah od trovanja. Iako je samo nekoliko desetina vrsta otrovno od nekoliko hiljada viših gljiva, taj strah nije bezrazložan. S obzirom na sve zablude i pogrešna pravila za raspoznavanje, nedostatak literature i stručnjaka, ali i lakomislenost nekih berača, sigurnije je plašiti se. Barem u početku dok se ne savladaju neka osnovna znanja i ne upoznaju najopasniji rodovi, kao i opasni dvojnici jestivih gljiva. A to je skoro nemoguće bez par dobrih knjiga i društva nekog iskusnog gljivara.
Pored pomenutih otrovnih gljiva, nekoliko stotina vrsta je jestivih, jedan broj je - što je slabo poznato - lekovitih, a najveća je grupa nejestivih, znači bezukusnih, gorkih, drvenastih, žilavih, odnosno isuviše sitnih ili neispitanih. Problem kod otrovnih, čak onih najopasnijih je što su uglavnom, za razliku od nejestivih, ukusne. Postoji nekoliko sindroma trovanja gljivama ili, stručno rečeno, micetizma. Razlikuju se po vrstama toksina koji ih izazivaju, a samim tim i po simptomima i vremenu njihovog ispoljavanja posle jela. Po ovom drugom kriterijumu se dele na grupu sindroma sa kratkim i dugim periodom latencije, tj. vremenom do pojave prvih simptoma otrovanosti. Kratki period se odnosi na vreme do 4 sata posle jela, a dugi od 8 do 48 sati, pa i više dana ili nedelja ako je u pitanju orelaninski sindrom koji polako unistava bubrege.
Trovanja sa dugom latencijom su mnogo opasnija, jer otrovi već naprave nepopravljive štete u organizmu pre nego što se povraćanjem ili prolivom izbace, tako da je smrtni ishod dosta čest. Tu spada i faloidinski sindrom koga izazivaju otrovne gljive iz roda Amanita: bela i zelena pupavka, a koje su krivci za 90% trovanja koja imaju smrtni ishod. Zbog toga, o njima će kasnije biti više reči.
Sindroma sa kratkim periodom latencije ima više: panterinski, muskarinski, gastrointestinalni, halucinogeni i antabusni. Počinju burno, ali sem kod izuzetno osetljivih ili bolesnih osoba, dece i starijih nemaju fatalan ishod. Što pre treba isprati želudac i dati životinjski ugalj, a kod obilnih povraćanja ili proliva izvršiti rehidraciju, normalno u nadležnoj zdravstvenoj ustanovi. Ovo važi i za sindrome sa dugim periodom latencije. Najvažnije je ustanoviti, ako je uopšte moguće, koje gljive su izazvale trovanje, bilo prema zaostalom svežim gljivama, ispovraćanom sadržaju ili prema simptomima. Mikroskopija spora, hemijske ili hromatografske analize, ali pre svega iskusan mikolog ili gljivar mogu znatno da ubrzaju determinaciju, što je presudno. Veliki problem je ako je u jednom obroku bilo više vrsta otrovnih gljiva.
Da bi se bar sprečilo najgore prvo treba upoznati najopasniji rod Amanita (pupavke), a sa njim i njegovog najpodmuklijeg predstavnika Amanitu phalloides, koja izaziva pomenuti, smrtonosni faloidinski sindrom. Inače, kao rod sa nekoliko desetina vrsta, Amanite ne podležu ni jednom narodnom pravilu za identifikaciju otrovnih gljiva: Ne menjaju boju na preseku niti prilikom kuvanja sa srebrom ili belim lukom, jedu ih puževi i razne bubice, a ukusom ili mirisom ne odaju svoju prirodu. Ovo ne znači da su sve Amanite otrovne jer se tu nalaze i neke izuzetno ukusne vrste, na primer Amanita caesarea - jajcara (koja je jestiva čak i sirova) i Amanita rubescens - biserka. Za ceo rod je karakteristično da se u najranijem stadijumu razvoja gljive nalaze u jajastom omotaču poznatijem kao opšti veo, koji se daljim rastom pečurke probija ili cepa u pahuljaste ostatke otkrivajući već formiran šešir i dršku.
Zelena pupavka trajno zadržava donju polovinu belog omotača u vidu loptaste vrećice na dnu drške. Ponekad je potrebno malo razgrnuti lišće ili zemlju da bi se uočila ova izuzetno važna osobina. Dalje, sve Amanite imaju bele listiće (lamele) na donjoj strani šešira (A. caesarea jedina ima žute) koji ne dodiruju dršku, već se polukružno zavšavaju nadomak nje. Otisak spora koji se dobija ostavljanjem na nekoliko sati šešira na belom ili crnom papiru sa listićima okrenutim ka papiru je beo ili jedva krem beo. Kao dodatak ovim zajedničkim osbinama, zelena pupavka posle probijanja jajeta (vela) na donjoj strani šešira konusnog oblika ima opnu koja štiti i zaklanja listiće, da bi razvojem i otvaranjem šešira opna pukla zadržavajući se na gornjem delu drške u obliku prstena ili suknjice koji kasnije može i otpasti. Šešir je maslinasto zelene boje sa tamnijim uraslim vlaknima, po vlažnom vremenu sjajan i malo lepljiv. Međutim, boja šešira varira od svetlije ka tamnijoj, ka žutoj ili braon, a varijetet Alba je čak potpuno beo. Od početnog konusnog, tj. falusnog oblika šesir na kraju postaje okrugla, ravna ploča prečnika do 15 cm. Drška je bela sa vlaknima koja formiraju zmijoliku šaru, blago se širi od vrha prema dnu gde se nalazi izrazito zadebljanje (bulba) koje je uronjeno u već pomenutu vrećicu. Sve u svemu, izuzetno graciozna i lepa gljiva, puna tajni i opasnosti.
Ni jedan šumski susret sa ovom gljivom me nije ostavio ravnodušnim, a pomešana osećanja u kojima je u početku preovladavao strah i jeza polako su prelazila u divljenje savrsenosti, nedokučivosti i misteriji tog nepomičnog bića, tog Kerbera koji u ovom slučaju štiti ulaz u rajski svet ostalih gljiva, ali sam može da odvede u pakao. A taj pakao ne počinje odmah iza zadnjeg zalogaja, kako kažu nesrećnici koji su probali, veoma ukusne zelene pupavke koja sveža miriše na med! Posle 6 do 12 sati, nekad i duže, počinje povraćanje i proliv uz jake bolove u stomaku. Ovo je faza u kojoj deluje manje opasna grupa toksina nazvana faloidini. To traje par dana, a onda - kakve li podmuklosti - izrazito poboljšanje i oporavak tako da se neki otrovani čak otpuštaju iz bolnice. Međutim, taj period je i najopasniji - sve se odvija u ilegali, put uništenja ide kroz jetru i bubrege, a kad se završi kroz nekoliko dana nastupa koma i smrt. Za sve ove muke se odgovornim smatra grupa otrova poznata kao amatoksini, u kojoj se nalaze polipeptidi alfa, beta i gama amanitin. Sadržaj najopasnijeg alfa-amanitina u kilogramu suvih pupavki je od 2 do 6 gr, a smrtonosna doza je 5-10 mg, tj. 20 gr svežih gljiva, što je uglavnom jedan prosečan primerak. Alfa-amanitin se vezuje za ćelijska jedra RNA u jetri i prouzrokuje prestanak sinteze proteina što direktno vodi izumiranju ćelija. Kada stigne u bubrege napada tubuluse (bubrežne kanaliće) i umesto da se sa urinom izbaci iz organizma, on se reasorbuje u krvotok i ponovo napada jetru i bubrege izazivajući nova oštećenja. Smrtnost od trovanja amatoksinima je od 50-90%, a posebno su ugrožena deca i osobe slabijeg zdravlja. Nažalost, ZELENA PUPAVKA i dalje krije svoje tajne, pa i pored višedecenijskog istraživanja po mnogim svetskim laboratorijama i klinikama protivotrov još uvek nije otkriven. Neke terapije daju, ipak, solidne rezultate. Pre svega metod francuskog doktora Bastiena koji je u dva navrata kao dokaz uspešnosti svog metoda pojeo sveže plodove zelene pupavke, prvi put jednu od 20 gr, a sledeći čak pet, odnosno petostruku smrtonosnu dozu.
Još dve, manje česte, vrste iz ovog roda - Amanita verna i Amanita virosa, koje su potpuno bele, pripadaju grupi koja izaziva faloidinski sindrom trovanja. Sve Amanite su mikorizne gljive i kod izbora drveta sa kojim stupaju u vezu nisu mnogo probirljive. Zato se mogu naći u hrastovim, bukovim, grabovim, ali i u četinarskim šumama od kasnog proleća pa do pozne jeseni. Dok od hrasta naša najpoznatija jestiva gljiva dobroćudni, debeljuškasti vrganj crpe najlepše i najukusnije sokove, Amanite ih pretvaraju u zasad nepobeđene otrove.
Zamene sa jestivim gljivama su ipak posledica velikog neznanja i površnosti. Tako bela boja Amanite verna i Amanite phalloides var.alba one koji ih vide samo odozgo, tj. uočavaju samo oblik i boju šešira, neodoljivo podseća na šampinjone (rod Agaricus), a zanemaruju boju listića koja kod njih ni u jednoj fazi razvoja nije bela, već preko sive i roze postaje braon i crna. Zeleni šešir Amanite phalloides je dovoljan za kobnu grešku u zaključku da se radi o nekom jestivom pripadniku skoro bezopasnog i čestog roda Russula kod koga ima dosta vrsta sa tom osobinom.
Dakle, očigledno je da je najbolji, i jedini pravi lek u stvari prevencija. Pre nego što se napuni korpa ili tiganj neophodno je napuniti glavu spasonosnim znanjem. A onda će se same odškrinuti i kapije koje vode u mnoge divne i neopisive, još uvek maglovite prostore čarobnog carstva gljiva.
Miloš Kaljević
Mikološko društvo Srbije,
Najvažnije je ustanoviti, koje gljive su izazvale trovanje. Što pre treba isprati želudac i dati životinjski ugalj, a kod obilnih povraćanja ili proliva izvršiti rehidraciju, normalno u nadležnoj zdravstvenoj ustanovi. Sadržaj najopasnijeg alfa-amanitina u kilogramu suvih pupavki je od 2 do 6 gr, a smrtonosna doza je 5-10 mg, tj. 20 gr svežih gljiva, što je uglavnom jedan prosečan primerak.
Prvo što većina ljudi na ovim našim prostorima oseti kada se pomenu gljive je strah od trovanja. Iako je samo nekoliko desetina vrsta otrovno od nekoliko hiljada viših gljiva, taj strah nije bezrazložan. S obzirom na sve zablude i pogrešna pravila za raspoznavanje, nedostatak literature i stručnjaka, ali i lakomislenost nekih berača, sigurnije je plašiti se. Barem u početku dok se ne savladaju neka osnovna znanja i ne upoznaju najopasniji rodovi, kao i opasni dvojnici jestivih gljiva. A to je skoro nemoguće bez par dobrih knjiga i društva nekog iskusnog gljivara.
Pored pomenutih otrovnih gljiva, nekoliko stotina vrsta je jestivih, jedan broj je - što je slabo poznato - lekovitih, a najveća je grupa nejestivih, znači bezukusnih, gorkih, drvenastih, žilavih, odnosno isuviše sitnih ili neispitanih. Problem kod otrovnih, čak onih najopasnijih je što su uglavnom, za razliku od nejestivih, ukusne. Postoji nekoliko sindroma trovanja gljivama ili, stručno rečeno, micetizma. Razlikuju se po vrstama toksina koji ih izazivaju, a samim tim i po simptomima i vremenu njihovog ispoljavanja posle jela. Po ovom drugom kriterijumu se dele na grupu sindroma sa kratkim i dugim periodom latencije, tj. vremenom do pojave prvih simptoma otrovanosti. Kratki period se odnosi na vreme do 4 sata posle jela, a dugi od 8 do 48 sati, pa i više dana ili nedelja ako je u pitanju orelaninski sindrom koji polako unistava bubrege.
Trovanja sa dugom latencijom su mnogo opasnija, jer otrovi već naprave nepopravljive štete u organizmu pre nego što se povraćanjem ili prolivom izbace, tako da je smrtni ishod dosta čest. Tu spada i faloidinski sindrom koga izazivaju otrovne gljive iz roda Amanita: bela i zelena pupavka, a koje su krivci za 90% trovanja koja imaju smrtni ishod. Zbog toga, o njima će kasnije biti više reči.
Sindroma sa kratkim periodom latencije ima više: panterinski, muskarinski, gastrointestinalni, halucinogeni i antabusni. Počinju burno, ali sem kod izuzetno osetljivih ili bolesnih osoba, dece i starijih nemaju fatalan ishod. Što pre treba isprati želudac i dati životinjski ugalj, a kod obilnih povraćanja ili proliva izvršiti rehidraciju, normalno u nadležnoj zdravstvenoj ustanovi. Ovo važi i za sindrome sa dugim periodom latencije. Najvažnije je ustanoviti, ako je uopšte moguće, koje gljive su izazvale trovanje, bilo prema zaostalom svežim gljivama, ispovraćanom sadržaju ili prema simptomima. Mikroskopija spora, hemijske ili hromatografske analize, ali pre svega iskusan mikolog ili gljivar mogu znatno da ubrzaju determinaciju, što je presudno. Veliki problem je ako je u jednom obroku bilo više vrsta otrovnih gljiva.
Da bi se bar sprečilo najgore prvo treba upoznati najopasniji rod Amanita (pupavke), a sa njim i njegovog najpodmuklijeg predstavnika Amanitu phalloides, koja izaziva pomenuti, smrtonosni faloidinski sindrom. Inače, kao rod sa nekoliko desetina vrsta, Amanite ne podležu ni jednom narodnom pravilu za identifikaciju otrovnih gljiva: Ne menjaju boju na preseku niti prilikom kuvanja sa srebrom ili belim lukom, jedu ih puževi i razne bubice, a ukusom ili mirisom ne odaju svoju prirodu. Ovo ne znači da su sve Amanite otrovne jer se tu nalaze i neke izuzetno ukusne vrste, na primer Amanita caesarea - jajcara (koja je jestiva čak i sirova) i Amanita rubescens - biserka. Za ceo rod je karakteristično da se u najranijem stadijumu razvoja gljive nalaze u jajastom omotaču poznatijem kao opšti veo, koji se daljim rastom pečurke probija ili cepa u pahuljaste ostatke otkrivajući već formiran šešir i dršku.
Zelena pupavka trajno zadržava donju polovinu belog omotača u vidu loptaste vrećice na dnu drške. Ponekad je potrebno malo razgrnuti lišće ili zemlju da bi se uočila ova izuzetno važna osobina. Dalje, sve Amanite imaju bele listiće (lamele) na donjoj strani šešira (A. caesarea jedina ima žute) koji ne dodiruju dršku, već se polukružno zavšavaju nadomak nje. Otisak spora koji se dobija ostavljanjem na nekoliko sati šešira na belom ili crnom papiru sa listićima okrenutim ka papiru je beo ili jedva krem beo. Kao dodatak ovim zajedničkim osbinama, zelena pupavka posle probijanja jajeta (vela) na donjoj strani šešira konusnog oblika ima opnu koja štiti i zaklanja listiće, da bi razvojem i otvaranjem šešira opna pukla zadržavajući se na gornjem delu drške u obliku prstena ili suknjice koji kasnije može i otpasti. Šešir je maslinasto zelene boje sa tamnijim uraslim vlaknima, po vlažnom vremenu sjajan i malo lepljiv. Međutim, boja šešira varira od svetlije ka tamnijoj, ka žutoj ili braon, a varijetet Alba je čak potpuno beo. Od početnog konusnog, tj. falusnog oblika šesir na kraju postaje okrugla, ravna ploča prečnika do 15 cm. Drška je bela sa vlaknima koja formiraju zmijoliku šaru, blago se širi od vrha prema dnu gde se nalazi izrazito zadebljanje (bulba) koje je uronjeno u već pomenutu vrećicu. Sve u svemu, izuzetno graciozna i lepa gljiva, puna tajni i opasnosti.
Ni jedan šumski susret sa ovom gljivom me nije ostavio ravnodušnim, a pomešana osećanja u kojima je u početku preovladavao strah i jeza polako su prelazila u divljenje savrsenosti, nedokučivosti i misteriji tog nepomičnog bića, tog Kerbera koji u ovom slučaju štiti ulaz u rajski svet ostalih gljiva, ali sam može da odvede u pakao. A taj pakao ne počinje odmah iza zadnjeg zalogaja, kako kažu nesrećnici koji su probali, veoma ukusne zelene pupavke koja sveža miriše na med! Posle 6 do 12 sati, nekad i duže, počinje povraćanje i proliv uz jake bolove u stomaku. Ovo je faza u kojoj deluje manje opasna grupa toksina nazvana faloidini. To traje par dana, a onda - kakve li podmuklosti - izrazito poboljšanje i oporavak tako da se neki otrovani čak otpuštaju iz bolnice. Međutim, taj period je i najopasniji - sve se odvija u ilegali, put uništenja ide kroz jetru i bubrege, a kad se završi kroz nekoliko dana nastupa koma i smrt. Za sve ove muke se odgovornim smatra grupa otrova poznata kao amatoksini, u kojoj se nalaze polipeptidi alfa, beta i gama amanitin. Sadržaj najopasnijeg alfa-amanitina u kilogramu suvih pupavki je od 2 do 6 gr, a smrtonosna doza je 5-10 mg, tj. 20 gr svežih gljiva, što je uglavnom jedan prosečan primerak. Alfa-amanitin se vezuje za ćelijska jedra RNA u jetri i prouzrokuje prestanak sinteze proteina što direktno vodi izumiranju ćelija. Kada stigne u bubrege napada tubuluse (bubrežne kanaliće) i umesto da se sa urinom izbaci iz organizma, on se reasorbuje u krvotok i ponovo napada jetru i bubrege izazivajući nova oštećenja. Smrtnost od trovanja amatoksinima je od 50-90%, a posebno su ugrožena deca i osobe slabijeg zdravlja. Nažalost, ZELENA PUPAVKA i dalje krije svoje tajne, pa i pored višedecenijskog istraživanja po mnogim svetskim laboratorijama i klinikama protivotrov još uvek nije otkriven. Neke terapije daju, ipak, solidne rezultate. Pre svega metod francuskog doktora Bastiena koji je u dva navrata kao dokaz uspešnosti svog metoda pojeo sveže plodove zelene pupavke, prvi put jednu od 20 gr, a sledeći čak pet, odnosno petostruku smrtonosnu dozu.
Još dve, manje česte, vrste iz ovog roda - Amanita verna i Amanita virosa, koje su potpuno bele, pripadaju grupi koja izaziva faloidinski sindrom trovanja. Sve Amanite su mikorizne gljive i kod izbora drveta sa kojim stupaju u vezu nisu mnogo probirljive. Zato se mogu naći u hrastovim, bukovim, grabovim, ali i u četinarskim šumama od kasnog proleća pa do pozne jeseni. Dok od hrasta naša najpoznatija jestiva gljiva dobroćudni, debeljuškasti vrganj crpe najlepše i najukusnije sokove, Amanite ih pretvaraju u zasad nepobeđene otrove.
Zamene sa jestivim gljivama su ipak posledica velikog neznanja i površnosti. Tako bela boja Amanite verna i Amanite phalloides var.alba one koji ih vide samo odozgo, tj. uočavaju samo oblik i boju šešira, neodoljivo podseća na šampinjone (rod Agaricus), a zanemaruju boju listića koja kod njih ni u jednoj fazi razvoja nije bela, već preko sive i roze postaje braon i crna. Zeleni šešir Amanite phalloides je dovoljan za kobnu grešku u zaključku da se radi o nekom jestivom pripadniku skoro bezopasnog i čestog roda Russula kod koga ima dosta vrsta sa tom osobinom.
Dakle, očigledno je da je najbolji, i jedini pravi lek u stvari prevencija. Pre nego što se napuni korpa ili tiganj neophodno je napuniti glavu spasonosnim znanjem. A onda će se same odškrinuti i kapije koje vode u mnoge divne i neopisive, još uvek maglovite prostore čarobnog carstva gljiva.
Miloš Kaljević
Mikološko društvo Srbije,