- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.981
Тромбон
Тромбон , скраћено Trbn. (може се још и срести (често у рукописним примерима) скраћеница Trb. према енглеском називу), код нас још познат и под немачким именом позауна, је лимени дувачки инструмент, средњег и дубоког регистра, по звуку најсроднији труби. Због сразмерно узане цеви и чашичастог усника тај је звук масиван, продоран и блистав, један од најмоћнијих у оркестру, премда може да буде и заобљен и мелодијски изражајан. Иако има и тромбона са вентилима (употребљавају се углавном у дувачким оркестрима), основни тип овог инструмента има нарочиту грађу цеви са тзв. повлачком, покретним, клизајућим делом, чијим се извлачењем укупна дужина повећава и добијају се дубљи тонови, а увлачењем смањује и тонска основа повишава. Разуме се да то омогућује и [[glissando]], који је овде, због снаге звука, жестоког и често гротескног дејства. Три тромбона, колико их најчешће има у оркестру, заједно са тубом често изводе акорде пуног и упечатљивог звучања (почетак увертире за оперу Набуко Ђузепеа Вердија)
Обим тромбона
Овде наведен обим је дат према могућностима најраспрострањенијег тенор-тромбона, данашњим записивањем у бас- и тенор-кључу.
Не рачунајући раније претке, породицу тромбона су до пред крај 19. века сачињавала три члана: алт-тромбон (чији је педални тон био Е♭, односно други аликвотни тон es са даљим низом), тенор-тромбон (са педалним тоном B1, други аликвотни тон B са даљим низом) и бас-тромбон (педални тон F1, други аликвотни тон F са даљим низом). Касније су се само друга два усталила као стални инструменти симфонијског оркестра, јер се уместо алт-тромбона, узимао још један тенор-тромбон у групи од три тромбона.
Бас-тромбон има обим од C (H1) до g1. На њему, због дужине цеви повлачка не може да се доведе у VII позицију (види: лимени дувачки инструменти), тако да има само шест позиција (од тона F у првој позицији наниже по пола степена). Данас је за ову врсту тромбона најраспрострањенији тенор-бас тромбон (комбинација оба тромбона уједно), односно тенор-тромбон који је снабдевен тзв. квартним- или F-вентилом. Овај вентил омогућава снижење обима тенор-тромбона наниже до C, а са укључивањем још и специјалног полукружног дела цеви, могућно је добити и тон H1 (који ипак није препоручљив за честу употребу). На тај начин се добијају сви полустепени између педалних тонова у контра-октави и тона Е, који је најнижи тон у обим тенор-тромбона. Педалне тонове од B1 наниже тешко је добити дубље од трећег (А♭1) или четвртог (G1) тона.
Кад се данас говори о оркестарској групи од три тромбона (ако није изричито наглашено другачије), подразумевају се два тенор-тромбона и један бас- (односно тенор-бас) тромбон.
Као још једну врсту тромбона треба поменути и контрабас-тромбон (обим за октаву ниже од тенор-тромбона), који се више не користи, јер је његову улогу преузела туба.
Извор: Википедија
Тромбон , скраћено Trbn. (може се још и срести (често у рукописним примерима) скраћеница Trb. према енглеском називу), код нас још познат и под немачким именом позауна, је лимени дувачки инструмент, средњег и дубоког регистра, по звуку најсроднији труби. Због сразмерно узане цеви и чашичастог усника тај је звук масиван, продоран и блистав, један од најмоћнијих у оркестру, премда може да буде и заобљен и мелодијски изражајан. Иако има и тромбона са вентилима (употребљавају се углавном у дувачким оркестрима), основни тип овог инструмента има нарочиту грађу цеви са тзв. повлачком, покретним, клизајућим делом, чијим се извлачењем укупна дужина повећава и добијају се дубљи тонови, а увлачењем смањује и тонска основа повишава. Разуме се да то омогућује и [[glissando]], који је овде, због снаге звука, жестоког и често гротескног дејства. Три тромбона, колико их најчешће има у оркестру, заједно са тубом често изводе акорде пуног и упечатљивог звучања (почетак увертире за оперу Набуко Ђузепеа Вердија)
Обим тромбона
Овде наведен обим је дат према могућностима најраспрострањенијег тенор-тромбона, данашњим записивањем у бас- и тенор-кључу.
Не рачунајући раније претке, породицу тромбона су до пред крај 19. века сачињавала три члана: алт-тромбон (чији је педални тон био Е♭, односно други аликвотни тон es са даљим низом), тенор-тромбон (са педалним тоном B1, други аликвотни тон B са даљим низом) и бас-тромбон (педални тон F1, други аликвотни тон F са даљим низом). Касније су се само друга два усталила као стални инструменти симфонијског оркестра, јер се уместо алт-тромбона, узимао још један тенор-тромбон у групи од три тромбона.
Бас-тромбон има обим од C (H1) до g1. На њему, због дужине цеви повлачка не може да се доведе у VII позицију (види: лимени дувачки инструменти), тако да има само шест позиција (од тона F у првој позицији наниже по пола степена). Данас је за ову врсту тромбона најраспрострањенији тенор-бас тромбон (комбинација оба тромбона уједно), односно тенор-тромбон који је снабдевен тзв. квартним- или F-вентилом. Овај вентил омогућава снижење обима тенор-тромбона наниже до C, а са укључивањем још и специјалног полукружног дела цеви, могућно је добити и тон H1 (који ипак није препоручљив за честу употребу). На тај начин се добијају сви полустепени између педалних тонова у контра-октави и тона Е, који је најнижи тон у обим тенор-тромбона. Педалне тонове од B1 наниже тешко је добити дубље од трећег (А♭1) или четвртог (G1) тона.
Кад се данас говори о оркестарској групи од три тромбона (ако није изричито наглашено другачије), подразумевају се два тенор-тромбона и један бас- (односно тенор-бас) тромбон.
Као још једну врсту тромбона треба поменути и контрабас-тромбон (обим за октаву ниже од тенор-тромбона), који се више не користи, јер је његову улогу преузела туба.
Извор: Википедија