Tri decenije od Titove smrti

[crvendac_011]

04. 05. 2010. 06:10h

12:17h| Tanjug

Tri decenije od Titove smrti

Tri decenije od smrti Josipa Broza Tita danas će obeležiti njegovi saborci iz svih krajeva bivše Jugoslavije polaganjem venaca i odavanjem počasti u "Kući cveća" u Beogradu, gde je sahranjen bez komunističkog obeležja. Neprikosnoveni vođa jugoslovenskih komunista i doživotni predsednik partije i države, umro je 4. maja 1980. godine u Ljubljani u 15.05 sati, a sahranjen je četri dana kasnije u prisustvu 209 visokih zvaničnika iz 107 država sveta.

Tito je rođen 7. maja 1892. u zagorskom selu Kumrovec u porodici Franje Broza, siromašnog hrvatskog seljaka, i majke Marije Javoršek, rodom iz Slovenije.

U raznim dokumentima pominju se različiti datumi njegovog rođenja, ali je 25. maj - datum iz vremena kada je Tito služio austrijsku vojsku - slavljen kao njegov rođendan, pa je i Hitler na taj dan 1944. naredio njegovo hvatanje u čuvenoj operaciji "Desant na Drvar".

Posle rata, u skladu s "kultom ličnosti" koji je izgradio, njegov rođendan je slavljen kao "Dan mladosti", kada je organizovana štafeta mladosti koja je iz ruke u ruku nošena kroz celu zemlju da bi mu bila uručena na završnom sletu u Beogradu.

Red ispred Kuće cveća na 30-godišnjicu Titove smrti

Titovi pioniri...

radnici...

seljaci...

Venac koji je poslala Jovanka Broz (poruka na crvenoj traci)

i saborci

Broz je završio bravarski zanat u Sisku, a 1910. se zaposlio kao metalski radnik u Zagrebu, gde je postao član Saveza metalskih radnika i Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slovenije.

Vojni rok služio je u Becu i Zagrebu, gde je 1914. završio podoficirsku školu sa činom vodnika. Nakon izbijanja Prvog svetskog rata uhapšen je zbog antiratne propagande i zatvoren u Petrovaradinsku tvrđavu, ali je ubro pušten i poslat na srpski front.

Učestvovao je u borbama protiv Srba na Drini, Gučevu, Mačkovom kamenu, a zatim i u bitkama na Ceru i Kolubari, a 1915. godine je poslat na ruski front, pa je na Karpatima ranjen i zarobljen.

Posle 13 meseci lečenja, upućen je na prinudni rad na Uralu, odakle je pobegeo, pridružio se Internacionalnoj crvenoj gardi i u julu 1917. učestvovao u boljševičkim demonstracijama.

Tada je prihvatio lenjinizam kao političku orjentaciju, a 1920. postaje i član Jugoslovenske sekcije Ruske KP (boljševika).

U Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca vratio se 1923. i počeo da se bavi revolucionarnim radom, da bi 1927. postao organizacioni sekretar Gradskog komiteta KPJ u Zagrebu.

Krajem juna 1928. vodi antirežimske demonstracije zbog ubistva vođa Hrvatske seljačke stranke u parlamentu, a 4. avgusta je uhapšen ispred stana u kome je pronađeno nekoliko bombi.

U takozvanom "bombaškom procesu", na kome je izjavio da "priznaje samo sud vlastite partije", osuđen je kao terorista na pet godina robije koju je izdržavao u Lepoglavi i Mariboru.

Po izlasku iz zatvora je interniran u Kumrovec u kućni pritvor, ali ubrzo odlazi u Beč i od tada živi s lažnim dokumentima kao "profesionalni revolucionar".

Broz je februara 1935. otišao u Moskvu, u Kominterni je radio pod imenom Fridrih Valter i postao član njenog balkanskog sekretarijata u vreme kada je likvidiran znatan broj jugoslovenskih komunističkih prvaka.

Po povratku u Kraljevinu Jugoslaviju, a voljom Staljina, nakon smenjivanja i likvidacije Milana Gorkića, preuzeo je i njeno rukovođenje.

Tito je oktobra 1940. sastavio novo rukovodstvo KPJ i izložio strategiju komunističkog delovanja koja se temeljila na oružanom ustanku protiv okupatora, uz istovremeno osvajanje vlasti i promenu kapitalističkog društvenog sistema.

Posle napada Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju, Tito dolazi u Beograd i krajem juna 1941. pokreće oružani ustanak i revoluciju.

Na slobodnu partizansku teritoriju otišao je 16. septembra iste godine i komandovao najvećim gerilskim pokretom u porobljenoj Evropi.

Posedovao je nesumnjiv vojnički talenat, a o tome svedoči činjenica da je razradio koncepciju stvaranja partizanskih odreda i Pokreta narodnog oslobođenja iz kojeg je 26. novembra 1942. nastala Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije (NOVJ).

Tito je iz rata izašao sa činom maršala, kao legendarni vođa anitfašističkog pokreta. Bio je jedini vrhovni komandant u Drugom svetskom ratu koji je ranjen u borbama na Sutjesci.

Posle rata, u skladu s revolucionarnim idejama, ukinuo monarhiju i višeestranački sistem i odmah 1945. izabran za predsednika vlade i ministra odbrane, da bi predsednik države postao 1953.

Na najvišu funkciju je biran sedam puta, s tim što je doživotni predsednik države i partije postao maja 1974., a bio je ujedno i vrhovni komandant oružanih snaga i Saveta nacionalne odbrane.

U zanosu revolucionarne "pravde" odmah posle rata, pod maskom "borbe protiv saradnika okupatora", komunisti pod Titovim vođstvom surovo su se obračunali sa ideološkim i političkim protivnicima, čime je nepovratno uništen čitav građanski sloj.

Kada je juna 1948. godine došlo do sukoba sa KP Sovjetskog saveza, Tito i rukovodstvo odbacili su Rezoluciju Informbiroa, kojom su proglašeni za "bandu zaverenika, špijuna i ideoloških jeretika", uz objašnjenje da Staljin nije želeo nezavisan pokret u Jugoslaviji.

Nastao je obračun sa stvarnim i "imaginarnim" pristalicama Informbiroa od kojih su neki preko noći likvidirani, a desetine hiljada zatočene na "Golom otoku".

Broj žrtava u posleratnom obračunu sa kolaboracionistima, komunističkom teroru i čistkama nije tačno utvrđen, a prema najnovijim istraživanjima stradalo je oko 50.000 ljudi.

Posle obračuna sa Staljinom, u vreme hladnog rata, Tito je na međunarodnoj sceni pozicionirao zemlju između Istoka i Zapada, zbog čega je od polovine pedesetih godina 20. veka, Jugoslavija decenijama dobijala značajnu finansijsku i vojnu pomoć SAD.

Kao izuzetno vešt državnik i ideolog, Tito je u vreme liberalizacije pod vladavinom Hruščova, ubrzo normalizovao odnose sa SSSR-om.

Tito je bio strateg celokupne spoljne politike u NOB, a posle pobede i obnove zemlje, od 1956. okreće se prevashodno spoljnoj politici i jačanju položaja zemlje na međunarodnoj sceni.

Sa liderima Indije i Egipta Nehruom i Naserom inicirao je osnivanje Pokreta nesvrstanih zemalja 1961. godine u Beogradu. Pokret je imao veliki značaj u blokovski podeljenom svetu i uspeo vrlo brzo da okupi veliki broj država Azije, Afrike i Južne Amerike.

Okosnica ove politike bila je nezavisnosti i suverenitet, pravo na samoopredeljenje, ravnopravnost malih i velikih zemalja i aktivna miroljubiva koegzistencija.

Tito je inicirao i sa najbližim saradnicima osmislio sistem samoupravljanja i društvenog upravljanja, ali uprkos proklamovanom "bratstvu i jedinstvu" nije uspeo da obuzda nacionalizam i seperatizam.

Rukovodstvo sa Titom na čelu obračunava se 1971. godine sa masovnim pokretom hrvatskih nacionalista i šovinista, ali i podržava konzervativne snage u obračunu sa srpskim liberalima 1972.

Posle ovih unutrašnjih potresa, Tito inicira reformu federacije i novi Ustav 1974. i tako otvara put razbijanju države i potpunom nestanku vlastitog nasleđa samo deceniju posle smrti.

Tito je bio počasni član svih akademija u bivšoj Jugoslaviji, doktor vojnih nauka i počasni doktor Univerziteta u Rangunu, Bandungu i Adis Abebi i većine domaćih univerziteta.

Tri puta je odlikovan Ordenom narodnog heroja, dobitnik je Ordena junaka socijalističkog rada, Ordena Lenjina i mnogih drugih domaćih i stranih odlikovanja, a 1973. je dobio Nehruovu nagradu za razumevanje.

[YOUTUBE]WvDEXlFo4no&feature[/YOUTUBE]

 

[crvendac_011]

Miša đurković: Tri decenije od brozove smrti ili naš voljeni hohštapler

MIŠA ĐURKOVIĆ: TRI DECENIJE OD BROZOVE SMRTI ILI NAŠ VOLJENI HOHŠTAPLER

utorak, 04 maj 2010 12:56

Za Titove jugonostalgičare mi Srbi imamo samo jedno po meni više nego dovoljno pitanje: zašto nikada nije posetio Jasenovac?

O tome u kojoj meri se Srbija vraća pod ideološki krov titoizma precizno svedoči način na koji se u ovdašnjim medijima obeležava 30 godina od navodne smrti „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“. O njemu, po pravilu, svuda govore isključivo ubeđeni Jugosloveni. Nogu je prvi povukao Lazanski onim dosta podmuklim tekstom u „Politici“, prema kome je jedini Titov problem za Srbe to što navodno nije kršten u pravoslavnoj crkvi. Uključili su se panegirikom u „Vremenu“ Ivan Ivanji, pa Latinka Perović i mnogi blogeri, analitičari itd. „Vreme“ je čak objavilo poster druga Tita oživljavajući tretman pravog pop-stara, koji je ovaj imao za života. Naravno, svuda dominira priča da je, osim sitnijih grešaka, ovaj fini čovek doneo svim našim narodima prosperitet, sreću, dobar život i uglednu državu, a da su njegovi naslednici sve upropastli.

Dosta je zanimljivo da o svemu ćute takozvani nacional-levičari, ovi domaći rankovićevci, koji već nedeljama u jednom nedeljniku rehabilituju Krcuna kao, uz Leku, najbolje što je Srbija imala da ponudi u prošlom veku. Ali prisetimo se da ovi komunisti Jugosloveni, koji su postajali Srbi tek od muke, ćute i dok Jovo Kapičić seiri kako je Goli otok bio jedna humana insistucija za dobrovoljno prevaspitavanje, a uz to objašnjava kako su Crnogorci ovde prisutni još od Rimljana i samo smo ih mi srbijanci velikosrpskom politikom sprečavali da razviju svoj višestruki potencijal. Neće biti da njima prija dok Jovo Kapa tako otresa ćunu i po njima. Biće da je dubina krvnog bratstva koje su oni s narečenim Kapom, Joškom Brozom i ostalim zločincima sklopili čisteći Srbiju 1944. toliko velika da oni nazad ne mogu. Uostalom, pitajte ih i danas posle svega što nam je bravar uradio: Tito ili Nedić? Šta mislite šta će da odgovore...

SLUĐIVANJE ZA 50 GODINA
No dobro. Red je da i neko od nas Srba progovori koju o ovom belosvetskom hohštapleru koga su nam velike sile i ko zna sve ko navalili na grbaču da nad nama vlada 36 godina, a da mu se i danas mnogi kunu da sa njegovog puta neće da skreću. Po legendi koju je ostavio Todorović u svojoj knjizi, ovaj je navodno rekao kako je toliko sludeo Srbe da se oni od toga neće osvestiti za sledećih pedeset godina. I zaista, pogledajte šta se dešava, a tek je trideset prošlo!

Za početak je sasvim dovoljno reći da se radi o tako velikoj misteriji da njegov dosije nećete dobiti ni u Vatikanu ni u Moskvi. Ovog čoveka se čak i Staljin bojao i jednom je čak javno rekao da je Valteru namenjena neka velika uloga mnogo posle njegove smrti. Dosta izvora navode sadržaj Brozovog pisma Staljinu u kome ga upozorava da mu više ne šalje atentatore, jer će u suprotnom on poslati hazjaninu jednog i onda više neće biti potrebe za daljim slanjima. Ukratko, ni danas nije jasno ni ko je ovaj čovek zaista bio, ni kako je moguće da je znao desetak jezika (sa Brantom pričao u četiri oka na nemačkom), a da nikad nije naučio jezik zemlje kojom je vladao. Ne zna se ni kad je umro, ne zna se ni gde je njegovo telo sahranjeno. Niko ne zna da li se ispod one četrnaest tona teške ploče na Dedinju išta nalazi u sanduku.

Zna se međutim da je bio prevarant, izdajica, cinkaroš čak i prema ljudima koji su ga lično zadužili, okrutni masovni ubica, čovek koji je ostavljao silne žene kad bi mu zasmetale u političkom napredovanju, neko ko je čitavog rata sa svojih pedeset taslačio studentkinju od dvadeset itd. Ima indicija da se u Parizu bavio čak i džeparenjem. Na čelo KPJ došao je tako što je na sve načine uklonio svakog ozbiljnog komunistu, uključujući i Petka Miletića. Na to mesto inače nikad nije zvanično postavljen, a celog života je lagao da su ga imenovali 1937. Kao što je lagao da nije bio u Španiji u građanskom ratu iako su o tome svedočanstva ostavili i Dali, i La Pasionarija, i mnogi drugi. Verovatni razlog za to je što je tamo išao kao deo Staljinove ekipe egzekutora i što je izgleda lično umešan u ubistvo Blagoja Parovića.

Za nas Srbe od ključne je važnosti da je ovaj svoju karijeru započeo kao elitni izviđač 42. vražje divizije Austro-ugarske armije, koja je ratovala u Srbiji. Dakle taj je 1914. ubijao naš narod po Mačvi, a jedina njegova sačuvana slika sa puškom iz tog perioda je uslikana negde na Bežaniji dok gađa srpske vojnike.

Godine 1941. bez problema je iz Zagreba sa urednim papirima došao upravo u Srbiju da u njoj diže ustanak. Na čast je Nediću što je ovog probisveta sa svojim avanturistima izbacio iz Srbije i time ovde sačuvao narod od uzaludne pogibije. Tako je, po zvaničnim partizanskim dokumentima, 1942. u celoj Srbiji bilo oko 700 partizana! To, međutim, ovaj zlotvor nije zaboravio pa je 1944. izdao naređenje da se prilikom ulaska uz rusku ofanzivu Srbija tretira kao okupirana zemlja. U jesen 1944. počeo je brutalni krvavi marš njegovih jedinica predvođenih srpkim bitangama, nedovršenim studentima, kalfama i šegrtima poput Krcuna i Rankovića, ali i ustašama koje su nedavno promenile uniformu kao što je bio Mate Mesić. Tako je jedna okupacija zamenjena drugom, s tim što je ova odnela neuporedivo više srpskih života. Pobijen je ili iz zemlje isteran veći deo stvarne srpske elite, od čega se država Srbija ni do danas nije oporavila. Nakon toga je regrutovao neobučenu srpsku omladinu i bacio je na sremski front pred mitraljeze iskusnih ustaških i nemačkih boraca. Odatle se u Srbiju nije vratilo 37.000 sinova, čime je zatrto na hiljade domova.

RASIPNIČKI SISTEM VREDNOSTI
Čime nas je još zadužio? Ukinuo je monarhiju, koja je kod Srba bila simbol državnosti budući da smo samo mi na Balkanu imali autentičnu narodnu vladarsku porodicu. Dakle rat u kome su Srbi doživeli genocid završen je tako što su jedinice, sačinjene pretežno od Srba prečana, omogućile ovom hohštapleru da ukine srpsku dinastiju, sebe postavi na doživotni presto, pocepa Srbiju, zabrani srpskim izbeglicama da se vrate na Kosmet itd. Za svog vakta od delova srpskog etnosa napravio je tri nove nacije. Možda je najveći udar koji nam je naneo to što je uveo jedan novi rasipnički sistem vrednosti i naviku da se troši nezarađeno, da se živi na kredu, ne razmišljajući ko će i kako to da vrati. I da se ne rađaju deca.

Čitava njegova državna i ekonomska konstrukcija bila je virtuelna. Tokom pedesetih i šezdeseth, trećinu budžeta činila je direktna finansijska i vojna pomoć Zapada. A ono što su Kardelj, Bakarić i on napravili sa ustavom iz 1974. i malim ustavom, odnosno Zakonom o udruženom radu iz 1976. izučava se kao školski slučaj paralizovanog i nefunkcionalnog sistema. On je jedini autoritani komunistički vođa koji ne samo da nije ostavio naslednika već je napravio sistem u kome njegov izbor neće biti moguć. A Bilandžić je još za njegovog života primetio da nijedna komunistička tvorevina ne može da funkcioniše bez autoritarnog vođstva. Dakle, vrlo je jasno da su on i Kardelj namerno pripremili raspad države kojom su vladali.

Ima još pitanja: da li se sastao sa papom Pijem XII 1944. u Rimu i o čemu su razgovarali, zašto je pripadao baš britanskoj loži Konkordija, zašto je odlagao oslobađanje Jasenovca, zašto "oslobodio" Zagreb tek 8. maja, zašto je omogućio povratak u zemlju 1967. Krunoslavu Draganoviću, jednom od glavnih ljudi u operaciji „Pacovski kanali“.

Eto, ovoliko za jedno kratko podsećanje na tridesetogodišnjicu spektakla organizovanog u Beogradu. A za sve ove jugonostalgičare mi Srbi imamo samo jedno, po meni više nego dovoljno pitanje: zašto nikada nije posetio Jasenovac?

Izvor: Novi Standard