Član
- Učlanjen(a)
- 17.04.2009
- Poruka
- 4.299
Traži se plac za braću Mirović
U SOS Dečijem selu na padinama Fruške gore trenutno živi 119 dece bez roditeljskog staranja.
Deca i vaspitači ispred kuće broj 1 u Dečijem selu
Sremska Kamenica – Tik uz Dunav, na obroncima Fruške gore, u 12 tipskih kuća trenutno živi 119 dece bez roditeljskog staranja, uglavnom srednjoškolaca. Najmlađi ima šest godina. Prolazimo tablu s natpisom „SOS Dečije selo“ i stogove sveže pokošene trave. Nekoliko mališana juriša na novim trotinetima. Pitamo gde je direktorka. Pokazuju nam prstom u jednu od kućica i nastavljaju jurnjavu.
Dočekuju nas specijalni pedagog Zdravko Krunić, koji je ovde punih 35 godina, i direktorka Branislava Balaban, objašnjavajući da je bila velika hrabrost početkom sedamdesetih predložiti i realizovati jednu „kapitalističku“ ideju. Selo, koje danas čine 24 objekta i 56 zaposlenih, otvorila je Jovanka Broz 1975. godine kao jedno od 100 takve vrste u svetu.
– Imamo i osam stanova u Novom Sadu, gde žive naša deca koja su danas studenti ili mladi ljudi koji čekaju zaposlenje. Prvi stan je deci poklonio profesor dr Lazar Rakić, a poslednji smo kupili novcem koji nam je darovao Siniša Mihajlović. Te stanove imamo već 15 godina i do sada iz njih ništa nije odneto, ni jedna jedina kašika – s ponosom priča direktorka.
Kaže i da odlično funkcioniše sistem kumstva na daljinu, da su dečiji kumovi mahom u inostranstvu i da je fond za izlazak izuzetno važan u prvim samostalnim koracima. Deci se ne daje novac u ruke, već se u dogovoru s centrom za socijalni rad kupuje plac ili plaća stan na godinu i po dana.
– Sve radimo sami. Ovo je tim koji tegli i gura 24 časa, 365 dana u godini. Selo je otvoreno, ovo nije dom, ovde nema fizičkih ograda – govori Branka Balaban, mada priznaje da je najveći problem manjak radnika tokom noći.
Ona je ovde 18 godina. – Da, porodični život trpi – dodaje – ali imam i veliko razumevanje svoje porodice jer ovo nije posao, ovo je život.
Dok pričamo s vremena na vreme uđe poneko dete s trenutno nerešivim problemom ili prosto željno zagrljaja, koji odmah i dobija.
– Deca koja ovde dođu imaju teške priče iza sebe. Mi znamo da njima niko ne može da zameni roditelje i zato se trudimo da im obezbedimo uslove za normalan život i odrastanje. Deca uglavnom ostaju dok se ne osposobe za zanimanje, a ukoliko se proceni i duže. Svako se školuje onoliko koliko pokaže interesovanja i sposobnosti. A kada jednom odu, pratimo ih, oni ne ostaju bez podrške, mada se više trudimo da se pupčana vrpca ne preseče, već sama osuši – kaže direktorka.
Posebno nam skreće pažnju na trojicu braća Mirović. Želja svih zaposlenih je da im neko od ljudi dobre volje pokloni plac za kuću, pa bi počeli polako da grade dalje, kamen po kamen...
Zdravko Krunić nas vodi u obilazak sela. O mladima brinu psiholozi, pedagozi, socijalni radnici i vaspitači, koje deca zovu „tetka“ i „čika“, ali i „mama“. Kuće su na tri nivoa, s dnevnom sobom, trpezarijom i kuhinjom, kupatilima, sobama u kojima su uglavnom četiri kreveta. Čika Zdravko nam objašnjava da su svetski standard dva kreveta, a srpski – vidimo i sami. Sve sobe su uredne – one u kojima su devojčice pune plišanih igračaka, a muške izlepljene posterima fudbalera. Na jednim vratima piše „Obavezno kucanje i izuvanje“.
Marina Milanković, Đenđi Šišmanović, Petar Vukotić, Vesna Ćurić i Svetlana Vukosavljević su zaduženi za kuće broj jedan i broj tri, u kojima živi po 11 dece.
U dnevnoj sobi nas dočekuju Spomenko, Stojanka, Mile, Stevica, Saša, Robert, Katarina, Slobodan, Aca, dve Cece, Peca, Marija, Steva, Stefan, Nikola, Svetozar, Petar, Marko, Tanja, Petka i Ružica. Najmlađi je Aca, ima sedam godina. Njegova je ona soba sa znakom za izuvanje. Zapravo, nisu baš svi tu, neki su u školi, neki na poslu, ali nam njihovi drugari diktiraju u beležnicu imena da ih sve spomenemo. Mlađi idu u osnovnu školu koja je odmah pored Dečijeg sela, a srednjoškolci u Novi Sad.
Ceca želi da upiše pedagoški fakultet, pa je vanredno upisala četvrtu godinu, jer je završila trogodišnju srednju školu. Mile je maturant, budući automehaničar. Nudi da nam popravi auto, kaže da ima pet iz prakse. Stojanka najviše pomaže oko kuvanja, a specijalitet joj je pomfrit, koji svi obožavaju.
Slobodan je najstariji od braće Mirovića (16, 18 i 21 godina) i najstariji od sve dece u selu, tako da ima privilegiju da je u sobi sam. Uči solo pevanje u srednjoj muzičkoj školi, svira fagot u Filharmoniji mladih i druga godina je turizma na PMF. Njegov brat Spomenko je budući autolimar, ali se nada da će kada izađe iz sela da upiše kurs za policajca. Sašu, trećeg Mirovića, vidimo samo u prolazu.
Dok sedimo u trpezariji ukrašenoj balonima, uz sok i kafu, kažu nam da su baš juče proslavili tri rođendana. Na zidovima fotografije, crteži i ikone. Samo ova grupa ima svoju slavu, Sv. Vasilija, jer su hteli da i na taj način budu povezani kao jedna porodica.
– Idemo na letovanja u inostranstvo, na izlete, u pozorište, bioskop, na koncerte. Evo u nedelju je baš Slobodanov rođendan, a zajedno ih slavimo sve, kao i imendane i nas deca iznenade tortom i poklonom. Deca su vredna, odlično prave sarme i kolače, znaju da naprave odličan roštilj – kaže nam tetka Marina.
– Znamo i da jedemo, dobacuju iz dnevne sobe uz opšti smeh.
Pred odlazak poziraju za zajedničku fotografiju. Aca nas ne konstatuje, ne odvaja se od novog trotineta. Na komentar da se malo stisnu, mnogo ih je u kadru, Marina dobacuje da „deca idu i visinu, a osoblje u širinu“ ponovo izazivajući salve smeha.
Direktorka žustrim korakom prolazi pored nas. Stigla je neka garderoba, valja je rasporediti.
– Obavezno da dođete u junu, već tri godine zaredom učestvujemo na Pasuljijadi u Temerinu... da probate naš pasulj, prste da poližete. Ako ne pre, onda vas čekamo za slavu 14. januara – ispraćaju nas u glas. I da ne zaboravimo da napišemo apel za trojicu braće. Evo – i u naslov stavljamo.
Izvor: Politika/ Sandra Gucijan
U SOS Dečijem selu na padinama Fruške gore trenutno živi 119 dece bez roditeljskog staranja.
Deca i vaspitači ispred kuće broj 1 u Dečijem selu
Sremska Kamenica – Tik uz Dunav, na obroncima Fruške gore, u 12 tipskih kuća trenutno živi 119 dece bez roditeljskog staranja, uglavnom srednjoškolaca. Najmlađi ima šest godina. Prolazimo tablu s natpisom „SOS Dečije selo“ i stogove sveže pokošene trave. Nekoliko mališana juriša na novim trotinetima. Pitamo gde je direktorka. Pokazuju nam prstom u jednu od kućica i nastavljaju jurnjavu.
Dočekuju nas specijalni pedagog Zdravko Krunić, koji je ovde punih 35 godina, i direktorka Branislava Balaban, objašnjavajući da je bila velika hrabrost početkom sedamdesetih predložiti i realizovati jednu „kapitalističku“ ideju. Selo, koje danas čine 24 objekta i 56 zaposlenih, otvorila je Jovanka Broz 1975. godine kao jedno od 100 takve vrste u svetu.
– Imamo i osam stanova u Novom Sadu, gde žive naša deca koja su danas studenti ili mladi ljudi koji čekaju zaposlenje. Prvi stan je deci poklonio profesor dr Lazar Rakić, a poslednji smo kupili novcem koji nam je darovao Siniša Mihajlović. Te stanove imamo već 15 godina i do sada iz njih ništa nije odneto, ni jedna jedina kašika – s ponosom priča direktorka.
Kaže i da odlično funkcioniše sistem kumstva na daljinu, da su dečiji kumovi mahom u inostranstvu i da je fond za izlazak izuzetno važan u prvim samostalnim koracima. Deci se ne daje novac u ruke, već se u dogovoru s centrom za socijalni rad kupuje plac ili plaća stan na godinu i po dana.
– Sve radimo sami. Ovo je tim koji tegli i gura 24 časa, 365 dana u godini. Selo je otvoreno, ovo nije dom, ovde nema fizičkih ograda – govori Branka Balaban, mada priznaje da je najveći problem manjak radnika tokom noći.
Ona je ovde 18 godina. – Da, porodični život trpi – dodaje – ali imam i veliko razumevanje svoje porodice jer ovo nije posao, ovo je život.
Dok pričamo s vremena na vreme uđe poneko dete s trenutno nerešivim problemom ili prosto željno zagrljaja, koji odmah i dobija.
– Deca koja ovde dođu imaju teške priče iza sebe. Mi znamo da njima niko ne može da zameni roditelje i zato se trudimo da im obezbedimo uslove za normalan život i odrastanje. Deca uglavnom ostaju dok se ne osposobe za zanimanje, a ukoliko se proceni i duže. Svako se školuje onoliko koliko pokaže interesovanja i sposobnosti. A kada jednom odu, pratimo ih, oni ne ostaju bez podrške, mada se više trudimo da se pupčana vrpca ne preseče, već sama osuši – kaže direktorka.
Posebno nam skreće pažnju na trojicu braća Mirović. Želja svih zaposlenih je da im neko od ljudi dobre volje pokloni plac za kuću, pa bi počeli polako da grade dalje, kamen po kamen...
Zdravko Krunić nas vodi u obilazak sela. O mladima brinu psiholozi, pedagozi, socijalni radnici i vaspitači, koje deca zovu „tetka“ i „čika“, ali i „mama“. Kuće su na tri nivoa, s dnevnom sobom, trpezarijom i kuhinjom, kupatilima, sobama u kojima su uglavnom četiri kreveta. Čika Zdravko nam objašnjava da su svetski standard dva kreveta, a srpski – vidimo i sami. Sve sobe su uredne – one u kojima su devojčice pune plišanih igračaka, a muške izlepljene posterima fudbalera. Na jednim vratima piše „Obavezno kucanje i izuvanje“.
Marina Milanković, Đenđi Šišmanović, Petar Vukotić, Vesna Ćurić i Svetlana Vukosavljević su zaduženi za kuće broj jedan i broj tri, u kojima živi po 11 dece.
U dnevnoj sobi nas dočekuju Spomenko, Stojanka, Mile, Stevica, Saša, Robert, Katarina, Slobodan, Aca, dve Cece, Peca, Marija, Steva, Stefan, Nikola, Svetozar, Petar, Marko, Tanja, Petka i Ružica. Najmlađi je Aca, ima sedam godina. Njegova je ona soba sa znakom za izuvanje. Zapravo, nisu baš svi tu, neki su u školi, neki na poslu, ali nam njihovi drugari diktiraju u beležnicu imena da ih sve spomenemo. Mlađi idu u osnovnu školu koja je odmah pored Dečijeg sela, a srednjoškolci u Novi Sad.
Ceca želi da upiše pedagoški fakultet, pa je vanredno upisala četvrtu godinu, jer je završila trogodišnju srednju školu. Mile je maturant, budući automehaničar. Nudi da nam popravi auto, kaže da ima pet iz prakse. Stojanka najviše pomaže oko kuvanja, a specijalitet joj je pomfrit, koji svi obožavaju.
Slobodan je najstariji od braće Mirovića (16, 18 i 21 godina) i najstariji od sve dece u selu, tako da ima privilegiju da je u sobi sam. Uči solo pevanje u srednjoj muzičkoj školi, svira fagot u Filharmoniji mladih i druga godina je turizma na PMF. Njegov brat Spomenko je budući autolimar, ali se nada da će kada izađe iz sela da upiše kurs za policajca. Sašu, trećeg Mirovića, vidimo samo u prolazu.
Dok sedimo u trpezariji ukrašenoj balonima, uz sok i kafu, kažu nam da su baš juče proslavili tri rođendana. Na zidovima fotografije, crteži i ikone. Samo ova grupa ima svoju slavu, Sv. Vasilija, jer su hteli da i na taj način budu povezani kao jedna porodica.
– Idemo na letovanja u inostranstvo, na izlete, u pozorište, bioskop, na koncerte. Evo u nedelju je baš Slobodanov rođendan, a zajedno ih slavimo sve, kao i imendane i nas deca iznenade tortom i poklonom. Deca su vredna, odlično prave sarme i kolače, znaju da naprave odličan roštilj – kaže nam tetka Marina.
– Znamo i da jedemo, dobacuju iz dnevne sobe uz opšti smeh.
Pred odlazak poziraju za zajedničku fotografiju. Aca nas ne konstatuje, ne odvaja se od novog trotineta. Na komentar da se malo stisnu, mnogo ih je u kadru, Marina dobacuje da „deca idu i visinu, a osoblje u širinu“ ponovo izazivajući salve smeha.
Direktorka žustrim korakom prolazi pored nas. Stigla je neka garderoba, valja je rasporediti.
– Obavezno da dođete u junu, već tri godine zaredom učestvujemo na Pasuljijadi u Temerinu... da probate naš pasulj, prste da poližete. Ako ne pre, onda vas čekamo za slavu 14. januara – ispraćaju nas u glas. I da ne zaboravimo da napišemo apel za trojicu braće. Evo – i u naslov stavljamo.
Izvor: Politika/ Sandra Gucijan