Šta je novo?

Tranzicijom u duzničko ropstvo by Dr. John Coleman

Član
Učlanjen(a)
12.01.2010
Poruka
472
nastavljam ono što je samo započeo COISKA,

mnogim narodima, a ni od koga nećeš uzimati u zajam, i vladaćeš mnogim narodima, a oni tobom neće vladati.''

5. Knjiga Mojsijeva 5,6.


Svako malo, u medijima se oglase analitičari komentarišući aktuelnu svetsku ekonomsku krizu bez presedana, od milošte u Srbiji nazvanu SEKA. Ono što je zajednički imenitelj za većinu njih je što operišu terminologijom koju kao da upravo i pozajmljuju jedni od drugih, te netačna analiza uzroka nastanka krize. Kada se govori o uzrocima krize, kao osnovni vinovnik navodi se pogrešan (''neoliberalni'') ekonomski koncept. Na pitanje upućeno jednome od kritičara neoliberalizma (koga autor ovih redova doživljava poput nekog od TV propovednika protestantskog usmerenja – kao prodavca magle) da u najkraćem definiše taj koncept, odgovor je glasio: ''To je kada bogati postaju još bogatiji, a siromašni još siromašniji''. Gde je problem u tome ako se to dešava u ''liberalnom'' ekonomskom okruženju, u kojem je svako ''kovač sopstvene sreće'' sa jednakim mogućnostima za uspeh ili neuspeh? Liberalni kapitalizam, međutim, odavno više nigde ne postoji, pa ne postoji ni njegov neo-oblik. Jednakost na startu i ravnopravna tržišna utakmica su relikti davne (i kratkotrajne) kapitalističke prošlosti. Sport je, zapravo, izraz filozofije liberalnog kapitalizma (''neka pobedi bolji''). Kapitalizam u agoniji danas, nije neo-liberalni nego monopolistički – multinacionalnih korporacija, koje, određujući u osvojenim zemljama ekonomsku politiku preko svojih agenata od uticaja, zasenjuju prostotu ekonomskim teorijama o preduzetništvu u uslovima slobodne trgovine u korist jačeg.(1) Što bi narod rekao ''da se Vlasi ne dosete''.

Nastavak priče o genezi krize se po pravilu vezuje za takozvani ''zlatni novčani standard'' koji je od strane SAD pod Niksonovom administracijom napušten 1971. godine, što je otvorilo pandorinu kutiju besomučnog štampanja dolara, koji više nije imao pokrića u zlatnim rezervama. Na stranu to što je autor ovih redova uveren da nijedna valuta na planeti nije imuna od doštampavanja iste prema potrebi; razmislimo malo o pojmu ''novčanog pokrića''. Novac, pa tako ni dolar, ne služi za razmenu u trgovanju (samo) zlatom, nego svim robama i uslugama. Tako, po teoriji, novčana masa prati rast proizvodnje. Zlato, kao mera vrednosti, je zaista čudan istorijski fenomen, i pre bi ga valjalo posmatrati u svetlu najdrevnijeg pseudoreligijskog kulta u istoriji, tzv. solarnog a zapravo luciferijanskog kulta, odnosno obožavanja sunca (sunce se, naime, u ezoterijskim doktrinama vezuje za metal zlato), nego što (osim ograničene upotrebe u industriji) ima neku praktičnu upotrebnu vrednost. Nije problem u tome što je američka valuta od 1971. (a neki tvrde da se to zapravo dogodilo još tokom šezdesetih godina) napustila ''zlatni'' standard. Najveći (i nerešivi) problem američke ekonomije je što rast novčane mase nije pratio odgovarajući rast proizvodnje konkretnih dobara. Naprotiv, SAD su po nekim autorima praktično deindustrijalizovano društvo, u kojem se, osim u domenu visoke tehnologije i ostataka automobilske industrije na izdisaju, zapravo ništa ne proizvodi. Tako su SAD, od nekada najvećeg svetskog proizvođača i najrazvijenije industrijske zemlje te najvećeg svetskog izvoznika, postali najveći svetski uvoznik.



Kako se racionalno može objasniti da je američka elita previdela trendove i dovela sopstvenu privredu (a sa njom i narod) u praktično nerešiv problem? Znam da neki potežu argument gramzivosti, slepe i neutažive pohlepe, dok drugi idu čak i dalje, govoreći ''kamo sreće da svetom upravlja neka (racionalna) sila, organizacija poput masona...'' čineći im se da se kapitalizam potpuno ''otkačio'' od stvarnosti te da i sebe kao parazita čovečanstva, i čovečanstvo samo, ubrzano vodi u sunovrat. Međutim, prema devizi trideset i trećeg stepena masonerije Ordo ab chao – red iz haosa, potrebno je najpre proizvesti planetarni nered da bi sile koje ga stvaraju ponudile novi svetski poredak kao spasonosno rešenje.(2) Tada su najveći izgledi da se obistine proročke reči Dostojevskog u Karamazovima, kao slika nastupajućeg vremena – ''Bićemo ti robovi, samo nas nahrani''. Dakle, da li su (privatna!) Banka federalnih rezervi kao emiter dolara i američka vlada nesvesni posledica, poslednjih decenija ubacili nezamislive sume novca u opticaj? Da li je moguće da su zakazala sva regulatorna tela? Da li je moguće da niko nije primetio da profit na hartijama od vrednosti hipotekarnog tržišta ne dolazi od dividende nego od porasta vrednosti tih papira na berzi, uslovljenih potražnjom, te da će doći do zasićenosti tražnje, a ''derivati'' se urušiti kao kula od karata? Da li su ''kreatori'' dolara i evra jedni isti nadnacionalni krugovi? Da li je evro stvoren kao ''zlatni padobran'' za post-dolarsko vreme? Ako je odgovor na sva ova i mnoga druga pitanja koja bi se mogla postaviti jasan i prosečno upućenom, tada je još jasnije da kriza nije nastala slučajno, nego da je brižljivo i dugo pripremana i da ona zapravo – tek predstoji. Iz ovoga proizilazi još jedan značajan uvid kojeg mnogi analitičari izgleda nisu svesni, a to je da vlade suverenih država i nacija već odavno suštinski ne vode ni nacionalne ni međunarodnu politiku. Stoga je samo formalno tačno da su Saveznu Republiku Jugoslaviju bombardovale SAD, Velika Britanija, Nemačka... i ostale zemlje do broja devetnaest. Famozni ''nacionalni interes'' dotičnih država, pa i SAD, samo je eufemizam za stvarni i sebični interes vrhunskih krugova svetske oligarhije koja je anacionalna. Privredni krah u kojem se SAD praktično već nalaze, pokušavajući iz njega da izađu na način barona Minhauzena koji se izvukao iz živog blata vukući sam sebe za kosu, milijardama dolara stvorenih out of nothing (iz ničega), kupiće samo predah i kratkotrajnu lažnu nadu. Ne, nije nepostojeći neo-liberalni kapitalizam kriv za ono što se danas događa a naziva krizom. Krivi su oni koji su kejnzijanski navodili armije beslovesnih potrošača da žive iznad svojih mogućnosti uz pomoć izuma koji se zove kredit. I to je, zapravo, planetarna igra onih koji (iz ničega) stvaraju novac da bi preko globalističkih instrumenata kao što je MMF, Svetska banka, Svetska trgovinska organizacija, Svetska zdravstvena organizacija, vojnih alijansi, unija, i svega što u nazivu ima pridev svetski, u krajnjem i preko Organizacije ujedinjenih nacija, čitavom svetu nametnuli njihovu (zlo)volju.

Kakav prostor za nacionalnu a time i slobodu svakog pojedinca ima jedna Grčka, ''starija'' članica famozne EU, čiji je državni dug dostigao gigantskih 300 milijardi evra (3)? Da bi ''preživela'' 2010. godinu, Grčka će negde morati da pozajmi dodatnih 47 milijardi dolara (isti izvor)! Od koga? Pod kakvim uslovima? Da li će i šta morati dati za uzvrat, osim kamata? Ili slučaj Češke, koju su ovdašnji lobisti EU isticali kao primer uspešne tranzicije, takođe članice kluba ''srećnika'': prema navodima agencije ''Beta'', (4) Češka od 1993. godine ne samo što nije uspela da vrati ni krunu državnog duga, već se njeno dugovanje uvećava brzinom od 298 evra u sekundi! Prošlog meseca su poslanici češkog parlamenta izglasali produbljivanje ionako alarmantnog budžetskog deficita (6,52 milijardi evra projekcija za 2010.). U bankrotu su i Španija, Portugalija, baltičke zemlje, Mađarska, a da se o carstvu sirotinje, Rumuniji i Bugarskoj, i ne govori... Pri tome, sve ove zemlje su članice Evropske unije, a neke druge, sa jednako katastrofalnim privredama, poput Hrvatske, čekaju na prijem. Da za prijem u EU više ne postoje ni iole razumni kriterijumi, svedoče i najave, te odgovarajuća ohrabrivanja i podnošenje kandidatura Srbije, Crne Gore, i sve ostale gologuzije (zaključno sa Albanijom) zapadno od Rumunije i Bugarske, što verovatno spada u izmišljeni geografski pojam ''zapadnog Balkana'', koji nije postojao u vreme kada je autor ovih redova u školi učio geografiju.

Ko će i zašto ovim propalim državama i unesrećenim narodima priteći u pomoć? Kojim fondovima? Zaista je psihološki zanimljivo očekivanje da će to učiniti bogatije zemlje EU, koje i same grcaju u problemima, pa bi odgovorni predstavnici njihovih naroda mogli i trebali postaviti pitanje onima sa ispruženim dlanovima iz ostatka EU – zašto? Sećam se slučaja jednog prijatelja koji mi je ispričao. Upoznao je svojevremeno u Nemačkoj raskošnu lepoticu sa kojom je izašao na piće. Bila je intelektualka, veoma dobro pozicionirana u društvu. Nešto kasnije, kada je konobar došao da naplati, postavila je, za njihova shvatanja, uobičajeno pitanje: ''Svako plaća za sebe?'' Istovetan odgovor bi, da se narod u EU pita, dobila svaka od zemalja Unije.

Jugoslavija je u dekadi posle Brozove smrti imala istorijsku priliku da se izbavi iz kandži dužničkog ropstva u koju ju je Brozov režim i bio gurnuo. Upravo se iz tih razloga ta prilika i nije smela iskoristiti. Nekadašnja SFRJ je u svojim poslednjim danima bila dužna nekih 18 milijardi dolara, što je za sve nove države nastale na njenim razvalinama nedostižan ideal razduženosti. Samo Srbija danas duguje oko 22 milijarde evra (31,9 milijardi dolara prema aktuelnom kursu), dok se ukupan iznos duga u ostalim državama nastalim od SFRJ sa 1. julom 2009. godine procenjuje na zastrašujućih 133 milijarde evra ili bezmalo 193 milijarde dolara (o ovoj temi pročitati feljton gosp. Zvonimira Trajkovića ''Kako su nas opljačkali'')! Dakle, ''zajedno'' smo dužni preko deset puta više nego pre dvadeset godina! Da li se zbog ovoga zapravo ratovalo?

Učinci ''tranzicije''

U Srbiji dvadesetprvog veka Sloboda zaista nije ''umela da peva, kao što su sužnji pevali o njoj''. Političke partije izgubljenih ideologija potrošene su, isto kao i reči koje nisu pale na plodno tle. A najbolji način da se mali problem pretvori u veliki je nečinjenje u vremenu. Od vlasnika, radnici su pretvoreni u proletere, bolje reći prole iz Orvelove ''1984'', sa sve manje mogućnosti da prodaju i ono jedino što im je ostalo – fizički rad za bednu nadnicu. Samo državama sa nadničarskom psihologijom (da ne upotrebimo neki teži pridev) je strateški cilj privlačenje tuđih investicija umesto podsticanja sopstvenih, koje će biti vlasništvo toga naroda. Narod bez resursa i vlasništva nad resursima je narod bez budućnosti. Stoga bi svaka vlast koja je u službi najboljih interesa svoga naroda morala raditi na očuvanju fizičke egzistencije i budućnosti naroda. Najpre kroz zabranu prodaje prirodnih i privrednih resursa zemlje, potom revizijom dosadašnje privatizacije i zabranom zaduživanja u inostranstvu. Ovo se naročito odnosi na banke u stranom vlasništvu. Izvori deviza za neophodna plaćanja prema inostranstvu (uvoz) treba da budu prodaja domaće robe na stranom tržištu (izvoz), kao i doznake naših sunarodnika iz rasejanja. Da, ono jedino ispravno, sada je nečinjenjem u vremenu (tokom poslednjih deset godina) postalo san koji budni sanjaju o Slobodi.

Međutim, bolesniku se kad-tad, a najbolje je odmah, mora usaditi želja za životom i skinuti ga sa infuzije stranog kapitala te motivisati da živi isključivo od svoga rada čije rezultate mu ne sme niko oduzeti. Ići, dakle, ka Slobodi, a ne ka predpristupnim fondovima za nestajanje. To je moja želja u 2010. godini Srbima i svim narodima koji žive u Srbiji.
 
Top