- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.980
TRADICIJA: I NAŠA PORODIČNA SLAVA NA LISTI UNESKA
Niko nema što Srbin imade…
Najviše zaštićenih običaja imaju Kina i Japan, dok je Hrvatska na trećem mestu. Naši kandidati su izrada keramike u Zlakusi i –krsna slava
Porodična slava Sveti Jovan
Bugari igraju na užarenom uglju, Hrvati gađaju u „sridu” na Sinjskoj alci, a Srbi vekovima održavaju svoju krsnu slavu. Sve su to običaji naroda iz našeg regiona koji su se našli na Uneskovoj listi kulturne baštine ili su kandidati da to postanu. Nažalost, mi kasnimo za susedima pa iako smo usvojili zakon nismo osnovali neophodna radna tela kako bismo mogli zvanično da kandidujemo Ujedinjenim nacijama ono što nas određuje kao narod i izdvaja od ostalih, dok su to Hrvati, Bugari, Grci... već uradili. Hrvati su najdalje otišli. Unesko je na svoju listu prihvatio čak deset „fenomena” iz ove države među kojima su osim pomenute Sinjske alke, čipkarstvo, ojkanje i drugi pa su treća država u svetu po broju registrovanih običaja. Najspecifičnija je za sada Kina sa trideset elemenata nematerijalne kulturne baštine, a drugi Japan. Za još neupućene da kažemo da je Unesko 2003. godine procenio da je nematerijalno kulturno nasleđe deo narodnog stvaralaštva i da je potrebno da bude zaštićeno od nestajanja zbog sveopšte uniformnosti i globalizacije.
Šta sve može da bude nematerijalna kulturna baština? Neki specifičan običaj, jezik, muzika,igra, narodno znanje, zanatska umeća... pa su za sada naši glavni aduti drevni način izrade keramičkih posuda u selu Zlakusi kod Užica i krsna slava kao osnovni elemenat srpskog identiteta.
Istraživanja o krsnoj slavi u Srbiji su delimično završena,predstoji izrada monografije i dokumentarnog filma. Posao je poveren Etnografskom muzeju u Beogradu, a stručni tim predvodi dr Vesna Marjanović kao rukovodilac projekta, a tu su i mr Miloš Matić i mr Marko Stojanović, koji su istraživali u proteklih šest meseci i posetili porodice koje slave u nekoliko područja u Srbiji.
– Slava je društveni i sakralni običaj Srba koji se različito obeležava pa tako recimo, u Pomoravlju važe jedna pravila a u severnom Banatu sasvim druga, negde se gosti posebno pozivaju, a negde ne, ranije su u nekim krajevima slali dopisnice ili čestitke kojima se čestita ovaj praznik, a danas za to suže SMS poruke. U južnijim krajevima sačuvane su zdravice za prvu, drugu i treću rakiju, negde je dobro da kum bude na slavi, a negde se ne poziva iz straha da ne iskrsne neka svađa kada se malo više popije. Ima i drugih razlika, ali suština je ostala nepromenjena – krsna slava je običaj kojim se čuvaju porodične vrednosti, sabornost, nacionalni i verski identitet svetosavlja, ona nas razlikuje od drugih hrišćanskih i pravoslavnih naroda, ističe dr Vesna Marjanović, načelnik Odeljenja za proučavanje narodne kulture.
Ovaj praznik nosi duhovnost ali se odlikuje i bogatim gozbama, Crkva više insistira na duhovnosti, a narod se više vezuje za gozbu i kroz hranu ostvaruje komunikaciju sa svecem i sa gostima, uz zdravice i dobre želje za puno zdravlja i blagostanja u domu. Iako Crkva osuđuje preterivanja u jelu i piću ima puno anegdota u narodu o sveštenicima koji umeju da se ogreše i podlegnu ovim porocima, pa se i za posne slave kao što je na primer Sveti Nikola omrse ne samo parohijani već i neki sveštenici.
Dr Vesna Marjanović naglašava da porodice ponekad zbog prilika menjaju sveca kojeg slave, jer u nekim krajevima onaj ko kupi kuću nasledi i slavu, ili se dogodi da mladoženja kada ode u ženinu kuću prihvati i slavu njene porodice. U tursko doba svetac je menjan da bi se prema kazivanjima zametnuo trag, a ima i dosta primera kada se porodica zavetovala, na primer Svetoj Petki, zaštitnici majki, i slavila njeno krsno ime, a prethodnu slavu je nastavila samo da obeležava bez pozivanja gostiju.
U današnje vreme, posebno u gradovima iako je slava vezana za ognjište i porodični dom, gozbe se priređuju u restoranima, kafanama pa čak i hotelima sa dosta zvanica. Ona je tako postala statusni simbol, mada je to uvek i bila jer se domaćin uvek trudio da i preko svojih materijalnih mogućnosti pripremi gozbu za zvanice. U Vojvodini je Marija Terezija svojevremeno određivala koliko Srbi smeju da potroše novca za slave i svadbe da ne bi zapali u dugove.
Rodbina i prijatelji se okupljaju zbog svetitelja, ali sam svetac nije toliko bitan. Slavi se dan tog svetitelja, Nikoljdan, Đurđevdan, Petrovdan, a ne sam svetac kao zaštitnik.
– Suština slava je molitva Bogu, a obavezni su žito, kolač, vino, sveća, ikona i tamjan. Tog dana se mora otići u crkvu i obaviti porodični ručak kod kuće, a kada se ti elementi zadovolje onda se može prirediti i raskošniji provod u nekom ugostiteljskom objektu za širu familiju i prijatelje, što je svojstveno bogatijim porodicama u današnje vreme – kaže naša sagovornica.
Osim keramike i krsne slave kao kandidate za Unesko, stručnjaci pominju narodna predanja o zakopanom blagu i ljudskoj žrtvi prilikom podizanja nekih zdanja, usmenu narodnu književnost, epove i lirsku poeziju, kult Svete Petke, poklade, verovanja u vile i vampire, pa Kolo baba koje se još održalo u nekim krajevima i izvodi se tokom večernje službe na Belu nedelju. Ono što je važno napomenuti jesu i Uneskove propozicije da nominovani predlog vezan za određeni lokalitet, mora da bude živ, da je sastavni deo identiteta i da se u njemu uža i šira sredina prepoznaje te da traje najmanje kroz tri generacije, i na kraju da se obezbedi njegovo trajanje u budućnosti (bar pedesetak godina) a to su sve uslovi koje krsna slava ne samo da zadovoljava već je retko u svetu naći takav običaj koji je duboko vezan za identitet jednog naroda, kao što je to slučaj sa našim. To potvrđuju i devedesete godine prošlog veka kada je posle nekoliko decenija ateizma slava vrlo brzo ponovo oživela i kod onih koji su se udaljili od viševekovne svetosavske duhovnosti.
Dragoljub Stevanović
Objavljeno: 17.04.2011.
Izvor: Politika magazin
Niko nema što Srbin imade…
Najviše zaštićenih običaja imaju Kina i Japan, dok je Hrvatska na trećem mestu. Naši kandidati su izrada keramike u Zlakusi i –krsna slava
Porodična slava Sveti Jovan
Bugari igraju na užarenom uglju, Hrvati gađaju u „sridu” na Sinjskoj alci, a Srbi vekovima održavaju svoju krsnu slavu. Sve su to običaji naroda iz našeg regiona koji su se našli na Uneskovoj listi kulturne baštine ili su kandidati da to postanu. Nažalost, mi kasnimo za susedima pa iako smo usvojili zakon nismo osnovali neophodna radna tela kako bismo mogli zvanično da kandidujemo Ujedinjenim nacijama ono što nas određuje kao narod i izdvaja od ostalih, dok su to Hrvati, Bugari, Grci... već uradili. Hrvati su najdalje otišli. Unesko je na svoju listu prihvatio čak deset „fenomena” iz ove države među kojima su osim pomenute Sinjske alke, čipkarstvo, ojkanje i drugi pa su treća država u svetu po broju registrovanih običaja. Najspecifičnija je za sada Kina sa trideset elemenata nematerijalne kulturne baštine, a drugi Japan. Za još neupućene da kažemo da je Unesko 2003. godine procenio da je nematerijalno kulturno nasleđe deo narodnog stvaralaštva i da je potrebno da bude zaštićeno od nestajanja zbog sveopšte uniformnosti i globalizacije.
Šta sve može da bude nematerijalna kulturna baština? Neki specifičan običaj, jezik, muzika,igra, narodno znanje, zanatska umeća... pa su za sada naši glavni aduti drevni način izrade keramičkih posuda u selu Zlakusi kod Užica i krsna slava kao osnovni elemenat srpskog identiteta.
Istraživanja o krsnoj slavi u Srbiji su delimično završena,predstoji izrada monografije i dokumentarnog filma. Posao je poveren Etnografskom muzeju u Beogradu, a stručni tim predvodi dr Vesna Marjanović kao rukovodilac projekta, a tu su i mr Miloš Matić i mr Marko Stojanović, koji su istraživali u proteklih šest meseci i posetili porodice koje slave u nekoliko područja u Srbiji.
– Slava je društveni i sakralni običaj Srba koji se različito obeležava pa tako recimo, u Pomoravlju važe jedna pravila a u severnom Banatu sasvim druga, negde se gosti posebno pozivaju, a negde ne, ranije su u nekim krajevima slali dopisnice ili čestitke kojima se čestita ovaj praznik, a danas za to suže SMS poruke. U južnijim krajevima sačuvane su zdravice za prvu, drugu i treću rakiju, negde je dobro da kum bude na slavi, a negde se ne poziva iz straha da ne iskrsne neka svađa kada se malo više popije. Ima i drugih razlika, ali suština je ostala nepromenjena – krsna slava je običaj kojim se čuvaju porodične vrednosti, sabornost, nacionalni i verski identitet svetosavlja, ona nas razlikuje od drugih hrišćanskih i pravoslavnih naroda, ističe dr Vesna Marjanović, načelnik Odeljenja za proučavanje narodne kulture.
Ovaj praznik nosi duhovnost ali se odlikuje i bogatim gozbama, Crkva više insistira na duhovnosti, a narod se više vezuje za gozbu i kroz hranu ostvaruje komunikaciju sa svecem i sa gostima, uz zdravice i dobre želje za puno zdravlja i blagostanja u domu. Iako Crkva osuđuje preterivanja u jelu i piću ima puno anegdota u narodu o sveštenicima koji umeju da se ogreše i podlegnu ovim porocima, pa se i za posne slave kao što je na primer Sveti Nikola omrse ne samo parohijani već i neki sveštenici.
Dr Vesna Marjanović naglašava da porodice ponekad zbog prilika menjaju sveca kojeg slave, jer u nekim krajevima onaj ko kupi kuću nasledi i slavu, ili se dogodi da mladoženja kada ode u ženinu kuću prihvati i slavu njene porodice. U tursko doba svetac je menjan da bi se prema kazivanjima zametnuo trag, a ima i dosta primera kada se porodica zavetovala, na primer Svetoj Petki, zaštitnici majki, i slavila njeno krsno ime, a prethodnu slavu je nastavila samo da obeležava bez pozivanja gostiju.
U današnje vreme, posebno u gradovima iako je slava vezana za ognjište i porodični dom, gozbe se priređuju u restoranima, kafanama pa čak i hotelima sa dosta zvanica. Ona je tako postala statusni simbol, mada je to uvek i bila jer se domaćin uvek trudio da i preko svojih materijalnih mogućnosti pripremi gozbu za zvanice. U Vojvodini je Marija Terezija svojevremeno određivala koliko Srbi smeju da potroše novca za slave i svadbe da ne bi zapali u dugove.
Rodbina i prijatelji se okupljaju zbog svetitelja, ali sam svetac nije toliko bitan. Slavi se dan tog svetitelja, Nikoljdan, Đurđevdan, Petrovdan, a ne sam svetac kao zaštitnik.
– Suština slava je molitva Bogu, a obavezni su žito, kolač, vino, sveća, ikona i tamjan. Tog dana se mora otići u crkvu i obaviti porodični ručak kod kuće, a kada se ti elementi zadovolje onda se može prirediti i raskošniji provod u nekom ugostiteljskom objektu za širu familiju i prijatelje, što je svojstveno bogatijim porodicama u današnje vreme – kaže naša sagovornica.
Osim keramike i krsne slave kao kandidate za Unesko, stručnjaci pominju narodna predanja o zakopanom blagu i ljudskoj žrtvi prilikom podizanja nekih zdanja, usmenu narodnu književnost, epove i lirsku poeziju, kult Svete Petke, poklade, verovanja u vile i vampire, pa Kolo baba koje se još održalo u nekim krajevima i izvodi se tokom večernje službe na Belu nedelju. Ono što je važno napomenuti jesu i Uneskove propozicije da nominovani predlog vezan za određeni lokalitet, mora da bude živ, da je sastavni deo identiteta i da se u njemu uža i šira sredina prepoznaje te da traje najmanje kroz tri generacije, i na kraju da se obezbedi njegovo trajanje u budućnosti (bar pedesetak godina) a to su sve uslovi koje krsna slava ne samo da zadovoljava već je retko u svetu naći takav običaj koji je duboko vezan za identitet jednog naroda, kao što je to slučaj sa našim. To potvrđuju i devedesete godine prošlog veka kada je posle nekoliko decenija ateizma slava vrlo brzo ponovo oživela i kod onih koji su se udaljili od viševekovne svetosavske duhovnosti.
Dragoljub Stevanović
Objavljeno: 17.04.2011.
Izvor: Politika magazin