Član
- Učlanjen(a)
- 08.10.2009
- Poruka
- 1.849
Tour de Serbia
Na stranicama foruma Vojvodinacafe upoznah gospodina Nenada Glišića autora putopisa koji vam sada predstavljam. Gos. Glišić nije mi dozvolio da o njemu nešto napišem ali moram reći da čovek koji se odluči na ovakav put verovatno u sebi ima veliku ljubav prema zemlji u kojoj živi i radi !!!
PUTOPIS:
Nesporno da se i kod nas može divno proputovati. Jedino je pitanje ko šta traži i očekuje na putovanju.
Sa mojih slika moći će se steći utisak o tome u čemu i na koji način ja uživam u putovanjima. Po dosadašnjim postovima - očigledno da nemam suprotne stavove sa prethodnicima. Možda malo više bežim od glavnijih puteva i stižem tamo gde ne prolazi svako.
Ovog vikenda smo bili na istoku Srbije.
Negotinska Krajina. Na putu Kladovo - Negotin, desetak kilometara pre Brze Palanke.
Plaža i kamp u Brzoj Palanci.
Pošto smo bili namerili negde dalje, nismo se ovde zadržavali. Bilo je tek oko 9 h. pa kupači još nisu bili na Dunavu.
Iako sebe smatram za natprosečno informisanog i prilično sam proputovao Srbiju, nisam znao da ovde ima plaža koja je ne zaostaje za našim najlepšim rečnim plažama. Obala sa sitnim šljunkom ili krupnim peskom je duga oko 350-400 metara a toliki je otprilike i prostor kampa pored vode. Plaža je pored vrlo dobrog puta između Kladova i Negotina.
Open air fast food
Da ne bi bili out, naš omiljeni način ishrane na putu smo nazvali ovako. 'Pregazili' smo potok pored puta negde između Bora i Donjeg Milanovca. I da imam novca onoliko koliko nemam, siguran sam da ću uvek na turističkom putovanju radije na ovaj način ručati nego u nekom restoranu.
izvor:vojvodinacafe.rs
Istočna Srbija - Gamzigrad
Većina nas Vojvođana (verovatno i drugih naših ljudi) slabo poznaje Istočnu Srbiju jer nas kroz nju ne vodi put negde dalje gde smo se zaputili.
Ja sam u više navrata prolazio nekim delovima Istočne Srbije i područjem Đerdapa, ali ne na Tour de Serbia.
Tako je i ovo došlo na red.
Bilo je to trodnevno putovanje (dva noćenja): preko Požarevca na Viminacijum, dalje pored Dunava (tj. jezera) do Tekije gde sam rezervisao privatni smeštaj. Preko Interneta i telefonom sam došao u kontakt sa Turističkom organizacijom u Tekiji i kad smo se približili mestu, javio sam se ljubaznoj gospodjici Živki sa kojom smo se našli i stigli do smeštaja. Privatni smeštaj je uobičajen za naše uslove, a i cena je uobičajena - 500 din. za noć ako je manje od tri noćenja.
Sledećeg dana smo (dobrim, magistralnim putem) preko Kladova, Brze Palanke i Negotina otišli do Zaječara, odnosno do Gamzigrada. Vratili smo se sporednim, ali pristojnim putem obilazeći Bor sa istoka pa preko Mosne na jednom Đerdapskom zalivu blizu Dornjeg Milanovca - nazad u Tekiju.
Trećeg dana (u povratku) smo išli pored Đerdapskog jezera do Donjeg Milanovca, pa preko brda na Majdanpek i onda pored Peka i Kučeva prema Požarevcu.
Putovanje je bilo izuzetno lepo i sadržajno iako nismo uspeli da vidimo ni deo onoga što sam bio pripremio kao vredno posete. (Obišli smo i nekoliko manastira, a naravno i 'preskočili' još više.)
Od NS do Kladova treba četiri sata efektivne vožnje. Kad se na to vreme dodaju zadržavanja - to je ceo jedan dan. Tako je bilo i naredna dva dana. A razloga za zadržavanja ima i previše - od uzivanja u lepim pogledima na prirodu, na razgledanje znamenitosti, na opuštanje u lepim ambijentima...
Pripremajući se za ovaj put nabavio sam mapu Nacionalnog parka Đerdap (dva 'toma' - dvostrukog formata od uobičajenih autokarata) sa obiljem obeleženih mesta vrednih poseta. Na žalost, nisam uspeo da je koristim jer smo i bez nje nailazili na ono što se ne propušta.
Sve u svemu, jedan tour je dovoljan ili samo za prvu informaciju, ili za samo jedan deo područja.
Sa predstavljenjem ovog našeg putovanja počinjem od najudaljenije tačke do koje smo stigli - od Gamzigrada. Valjda zato što mi je ostao u vrlo lepom sećanju još iz vremena kad se nije znalo da je to FELIX ROMVLIANA (za one koji nisu učili Latinski - 'v' se čita kao 'u'). Tada (sredinom 70-tih) bio je otkriven samo deo i nije se znalo da je to carska palata. Arheolozi su bili svuda oko malog broja posetilaca, ili obrnuto, posetioci su se muvali između arheologa. A koračali smo i po podu od mozaika koji sada nije tu.
Bio sam još nekoliko puta kad sam poslom dolazio u taj kraj. Kad bi domaćini predložili da pogledamo Gamzigrad, nikada nisam rekao - hvala, ja sam već video!
(Naišao sam da Gamzigrad znači mesto na kome 'klize', 'gamze' - misli se na zmije, kojih je u ruševinama bilo mnogo.)
Gamzigrad je već sredinom XIX veka ocenjen kao veliko i izuzetno značajno arheološko nalazište. Geolozi, istoričari i arheolozi su u to vreme na različite načine opisivali i tumačili "ostatke jedne od najvelelepnijih građevina prohujalih vremena" koje su uočili na ovom mestu, a Feliks Kanic je svojim crtežima Gamzigrada iz 1860. i 1864. godine želeo sve da uveri da se tu nalazi "jedna od najvećih i najočuvanijih rimskih građevina u Evropi".
Krajem XIX veka nekadašnje romantičarsko ushićenje pred razvalinama drevnog grada ustupilo je mesto uzdržanom, strogo racionalnom prosuđivanju, pa je Gamzigrad protumačen kao veliki vojni logor (castrum).
Ta uprošćena predstava o Gamzigradu održala se sve do sredine našeg veka, do početka sistematskih arheoloških istraživanja u 1953. godini. Iskopavanja koja su usledila pokazala su da Gamzigrad nije vojni logor već velelepni dvorac izgrađen za kratko vreme, i to po volji i zamisli jednog cara.
Tek 1984. godine konačno je rešena zagonetka Gamzigrada. U jugozapadnom delu palate, u jednoj građevini sa mozaičkim podovima i zidovima oslikanim freskama, te godine je nađena arhivolta od tufo-peščara na kojoj je uklesan natpis:
FELIX ROMVLIANA.
Taj natpis uvodi Gamzigrad u istoriju na velika vrata i svrstava ga u carske gradnje, u onu kategoriju spomenika rimske dvorske arhitekture kojoj pripada i Dioklecijanova palata u Splitu. S druge strane, pomenuti natpis omogućuje međusobno usklađivanje i dopunjavanje istorije i arheologije, jer u slučaju Romulijane arheološki nalazi upravo rečito govore o onome o čemu istorijski izvori ćute.
.... Rimski imperator Galerije (cezar od 293. do 305. godine, avgust od 305. do 311. godine) rođen i sahranjen u Priobalnoj Dakiji, i to u mestu koje je po svojoj majci Romuli nazvao Romulijanum..... I sam naziv 'Feliks Romulijana' zaslužuje posebnu pažnju. ... Naziv Romuliana podrazumeva vilu ili kuću Galerijeve majke Romule, tj. bukvalno znači Romulina vila ili Romulina kuća. Epitet felix pokazuje, međutim, da reč vila ili kuća u tom nazivu ne može imati uobičajen, već jedini metaforičan smisao. Jer felix u nazivima i imenima nikada se ne koristi kao jednostavan ukrasni pridev, već jedino kao predikat bogova, careva, carica, oblasti ili gradova kojim se izražava njihova svetost, slava, plodnost ili prosperitet. U konkretnom slučaju reč felix sadržana je u nazivu mesta gde je rođen novi Romul, kako je Dioklecijan nazvao Galerija, a koja je posvećena njegovoj roditeljki Romuli, čije ime, takođe legendarno, asocira na imena ličnosti koje su povezane sa osnivanjem Rima i njegovom mitskom istorijom. Zbog toga naziv Felix Romuliana, treba shvatiti u značenju Roma nova, Roma secunda, ili, još preciznije, kao oznaku za sveto mesto, za neki večni, nebeski grad.
Reljefni ukras na arhivolti na kojoj je natpis uklesan potvrđuje da u nazivu Felix Romuliana prva reč ima čisto religijsko i ideološko značenje, da izražava svojevrsnu konsekraciju i aludira na nešto što je sveto i večno.
Svi dekorativni elementi koji okružuju natpis Felix Romuliana – listovi bršljana, lovorov venac i paunovi – oznake su za konsekraciju i apoteozu, kao i simboli za večno trajanje, za besmrtnost. Nije potrebno navoditi sve primere gde ti elementi, skupa ili pojedinačno, izražavaju isto ono što je pretpostavljeno za reč felix u nazivu mesta koje je sagrađeno s ciljem da proslavi i ovekoveči jednog harizmatskog vladara i njegovu roditeljku. Sadržaj i ikonografija tog natpisa ne mogu se stoga odnositi na Romulinu vilu u uobičajenom smislu tih reči, već jedino mogu označavati sveto mesto, sakralno zdanje koje novi Romul podiže za večni spomen majci i sebi.
Za one, kojima će biti uživanje da se u carskoj palati osveže nekim napitkom ili sladoledom, na raspolaganju je takvo mesto (desno se vidi deo plavog suncobrana).
Arheološka iskopavanja koja su u Gamzigradu obavljena posle otkrića arhivolte sa natpisom ne samo da su verifikovala navede zaključke o Romulijani već su omogućila da se do kraja razotkriju sve pojedinosti Galerijevog političkog, ideološkog i religijskog programa, kojim je i motivisana i izgradnja Romulijane.
Do 1990. godine arheološki su istraženi svi značajni punktovi unutar bedema Romulijane.
Već su prvi istraživači Gamzigrada primetili da se i izvan prostora obuhvaćenog bedemima nalaze ostaci različitih građevina iz rimskog vremena, posebno na grebenu Magura koji se uzdiže istočno od glavne kapije Romulijane, na udaljenosti od približno 1000 m. Zbog istaknutog, gospodarećeg položaja Magure u odnosu na okolne dolove i uzvišice, kao i pogodnosti za osmatranja nadaleko, i ruševine koje su tu uočene smatrane su ostacima kula i osmatračnica. Arheološka istraživanja pokazala su, međutim, da je Magura svojevrsni sveti breg, Mons sacer, da je od praistorijskih vremena njen vrh bio sveto mesto najvećeg poštovanja i da su upravo tu Romula i Galerije sahranjeni i uvršćeni među bogove...
Mala zbirka daje osnovna obaveštenja o Gamzigradu.
...Van svake je sumnje da su drvene konstrukcije na kružnim platformama u stvari monumentalne lomače, kao i da ogradni kameni zidovi i nad njima nasuti tumuli obeležavaju na grandiozan i trajan način mesto na kome je obavljena ceremonija vezana za ličnosti sahranjene u mauzolejima na Maguri... Samo su dve ličnosti mogle da na domaku Romulijane budu sahranjene i uvršćene među bogove: Romula i njen božanski sin Galerije. Romula se u istorijskim izvorima pominje pred početak velikog progona hrišćana 303. godine, dok se za Galerija zna da je umro 311. godine i da je sahranjen u Romulijani. To znači da su mauzolej i konsekrativni spomenik na južnoj strani podignuti u 311. godini. Romula je sahranjena na Maguri, verovatno neku godinu pre 306. godine,..
Arheološka iskopavanja na Maguri još nisu okončana.
Romulijana je kompleksan sakralno-memorijalni spomenik koji podrazumeva monumentalni tetrapilon, palatu u kojoj će Galerije za života boraviti kao stariji avgust (senior augustus), posle smrti biti poštovan kao bog (divus), i mauzoleje sa konsekrativnim spomenicima.
Događaj presudan za Galerija kao vladara i čoveka bio je pohod na Persijance 297. godine, njegova pobeda nad kraljem Narsejom, zadobijanje ogromnog blaga, osvajanje Jermenije i prodor u Mesopotamiju. Istorijski izvori i arheološki spomenici pokazuju da je ta pobeda duboko impresionirala i Dioklecijana i sve podanike Carstva. Galerije je od tada slavljen kao novi Romul i novi Aleksandar.
Moj snimak glave imperatora nije dovoljno dobar jer je slikano bez blica u senci, pa se tamni kamen - porfir - korišćen za skulpturu, slabo vidi. zato stavljam ovaj snimak sa sajta Gamzigrada.
Porfirna glava koja je nađena 1993. godine u Gamzigradu sjajan je dokaz da je i Felix Romuliana sagrađena s ciljem da ovekoveči Galerija kao bogomdanog imperatora koji posle trijumfa na Persijancima zadobija vlast nad celim kosmosom. ... Glava o kojoj je reč pripadala je statui koja je prikazivala Galerija u natprirodnoj veličine sa Zemljinom kuglom u levoj ruci, i to u trenutku kad ga boginja pobede Viktorija kruniše trijumfalnom krunom, ukrašenom draguljima i poprsjima tetrarha.
Odluku da sagradi Romulijanu Galerije je doneo tek posle pobede nad Persijancima, najverovatnije 298. godine kad je nazvan novim Romulom i Aleksandrom i kad je nastala priča da ga je Romula začela sa bogom rata Marsom. Kao drugi Romul (Alterus Romulas) i novi Aleksandar (Alexander redivivus), Galerije je radi političke propagande odlučio da jednom velikom gradnjom obeleži mesto svog začeća i uzvisi svoju majku Romulu.
Romulijana je izgrađena u središtu jednog džinovskog prirodnog amfiteatra, u bajkolikom predelu koji je bio naseljen od praistorijskih vremena. Pri iskopavanju palate u njenom severnom delu nađeni su ostaci naselja iz bronzanog i gvozdenog doba, a na Maguri, ispod konsekrativnih spomenika, otkriveni su grobovi sa urnama iz starijeg gvozdenog doba. Zbog toga nije isključeno da su se oko tih mesta ispredale priče o junacima ili natprirodnim silama sve do Galerijevog vremena i da su one mogle da budu razlog za izgradnju Romulijane baš na tom mestu. Izvesno je, međutim, da je od trenutka kad je otpočelo zidanje Romulijane sve u njoj i oko nje postalo sveto i da je svaka građevina projektovana s ciljem da prenese određenu poruku ili da postane simbol.
GALERIJE
Galerije je rođen u Priobalskoj Dakiji. Otac mu je bio običan seljak, a majka varvarka. Galerije je u mladosti čuvao stoku, zbog čega je dobio nadimak Armentarius Govedar. Bio je lep, snažan čovek, ljubitelj dobre trpeze i izuzetno hrabar vojnik.
Celog života duboko je bio odan svom poočimu Dioklecijanu i snažno vezan za zavičaj, zemljake i rođake, a posebno za majku Romulu. U toku svog života imao je dve titule: cezara i avgusta. Time što je mesto u kome se rodio nazvao Romulijanum uzvisio je i ovekovečio svoj zavičaj i svoju majku, a izborom sina svoje sestre Maksimina i svog zemljaka Licinija za savladare pokazao je odanost prema porodici i starim prijateljima iz rodnog kraja. Galerije je 293 godine postao član Jupiterove porodice, sin boga. Izvesno je da ga je Dioklecijan proglasio "drugim Romulom i Aleksandrom". Imao je dvostruke roditelje, a s tim i dva rodjendana. Prvi rođendan i odanost prema majci obavezivali su ga da ukazuje posebmo poštovanje "planinskim božanstvima", a drugi rođendan odanost prema novostečenom ocu.
Podaci da je mesto svog rođenja nazvao po majci Romuli i da je tu sahranjen omogućavaju da se rekonstruišu njegovi graditeljski poduhvati u rodnom kraju. Galerije je verovatno već u razdoblju dok je bio cezar preduzeo veće graditeljske poduhvate. Tada je odlučio da to mesto u kome će provesti starost još više uveliča i učini da postane simbol večitog trajanja tetrarhijskog sistema. Izgradnju Romulijanuma mogao je otpočeti tek kada je na Dunavu završio ratove sa Sarmatima, Kvadima i Bastarnima. 306. godine postao je najmoćnija ličnost u carstvu.
Inače, ako se ne varam, po ovom imperatoru je prostor u kome se izlažu umetnička dela je dobio naziv.
Tekst je, uz znatno skrećenje, preuzet sa sajta Gamzigrada.
Ako bude prilike - opet ću otići do Gamzigrada. Naročito da stignem do onoga na čemu se još radi, do Magure.
izvor:vojvodinacafe.rs
Istočna Srbija - LEPENSKI VIR
Lepenski Vir je isuviše poznat da bi bilo umesno da ga sada i ja potpunije predstavljam. Stoga, samo podsećenje na najosnovnije podatke.
A i malo mojih komentara. (Nisu obavezna lektira!)
Lepenski Vir se nalazi nedaleko od Donjeg Milanovca, između Đerdapske magistrale i Dunava, tj. Đerdapskog Jezera. Da se približavate Lepenskom Viru najavljuju učestale table, ali ipak se prilično iznenada, izlazeći iz jednog od desetak tunela, nadjete na mestu gde treba skrenuti. Ako u blizini ima i drugih vozila to može biti problem.
''Lepenski Vir je mezolitsko i neolitsko nalazište na desnoj obali Dunava u Đerdapskoj klisuri. Prve arheološke iskopine su urađene 1965. godine. Najznačajnije iskopine urađene su 1967. kada su pronađene mezolitske skulpture. Sa iskopavanjem je završeno 1971. godine kada je nalazište preneseno 29.7 m više da bi se izbeglo potopljavanje lokaliteta.
Glavni rukovodilac istraživanja ovog lokaliteta je bio profesor Dr Dragoslav Srejović sa univerziteta u Beogradu.
Posle manje od 100 metara nizbrdice stiže se do nevelikog parkinga koji je u sezoni djačkih ekskurzija pretesan. Na parking se nadovezuje dražesna livada (nisam sklon sladunjavom izražavanju, pa ovo shvatite kao realnost mog doživljaja). Tu je i nekoliko etno-kuća (kako se sada zove tradicionalna narodna arhitektura) u kojoj su, tako mi izgleda, smeštene neke od službi koje se staraju o muzeju i posetiocima.
Bili smo među zadnjim posetiocima tog dana, autobusi su manevrisali pokušavajući da izidju, a na lividi je još bilo puno djaka koji su se jurcali i loptali; bilo je i nekoliko grupa posetilaca starijih od nas koji su se odmarali na travi ... Sve u svemu - ugodna vreva i pomisao da je lepo i dobro što na ovakvom mestu ima toliko ljudi.
Buđenje kulture Lepenskog Vira i uspostavljanje njene svojevrsne umetnosti, otpočinje oko 7000. g. stare ere. Tri faktora - izolacija, promena klime i uvećanje lokalne populacije - bili su odlučujući za ovaj preobražaj. Đerdap - ta najveća klisura Evrope - odvajkada je predstavljala svet za sebe, a posebno u ranom holocenu kad su opustela sva okolna ravničarska područja. U ovom svetu velika reka se neposredno vezuje za razigrani planinski reljef zbog čega se na malim rastojanjima naglo menjaju nadmorske visine (od 50 do 800 m) i otuda na ograničenim prostorima sučeljava i po nekoliko ekoloških zona.
Na vidikovcu sa pogledom na jezero, obronke Karpata na drugoj obali i livadu na ovoj strani. Tu je i zastava. Istina, malo mala i pomalo stidljiva. (A valjda će porasti i postati kočopernija?!) Priznajem da me je zastava iznenadila. Prijatno. Zato i koristim ovu fotografiju koja je malo previše lična za ovakvu namenu jer drugačiju nisam snimio.
Veliki broj mikroekoloških staništa, raspoređenih u "spratove" između reke i obližnjih planinskih površi, omogućava da se brzo, na kratkom putu nađe sve što je potrebno za život: u vodi - obilje ribe, na obali - najraznovrsnije stene i minerali, a u šumi - divljač, plodonosno drveće i gorivo. Ova prirodna bogatstva još više su se uvećala u prvim stolećima 7. milenijuma stare ere, kad je otopljenje opšte klime (početak boreala) izazvalo novo bujanje vegetacije, a čoveku omogućilo stalni boravak pod vedrim nebom.
Do muzeja se ide oko 300 metara stazom oko koje je dvadesetak autohtonih vrsta drveta i žbunova označeno imenom na Srpskom i Latinskom jeziku. Na slici su posetioci koji su prošli kroz muzejsku zgradu sa par destina erksponata i ulaze pod pokriveni arheološki lokalitet.
Inače, u oovom muzeju su izloženi najznačajniji arheološki nalazi i kopije najlepših skulptura, čiji su originali u Narodnom muzeju u Beogradu.
Jedini "materijal" za arhitektonsko stvaralaštvo kojim je populacija Đerdapa raspolagala u trenutku naseljavanja prostorno ograničenih dunavskih terasa bio je naviknutost na pećinski prostor u vidu polulopte ili polulevka sa ukošenim zidovima i svetlošću koja se od ulaza probija prema suženom, mračnom dnu.
Slike koje sam napravio su već nebrojeno puta vidjene. Međutim, tek pri obradi sam zapazio ono što me nagoni da ih stavim više nego što sam mislio. Zagledajte i vi bolje naredne fotografije.
Posetioci ulaze u nizak, topao (iako sunce već duže nije obasjavalo tu stranu brda) i nedovoljno osvetljen prostor. Veće grupe se pomalo i guraju i ljudi sudaraju pokušavajući da vide.
Ono što nisam zapazio na 'mestu zločina' nego tek na fotografijama jeste da je konstrukcija koja drži krovne tzv. salonit ploče (koje se već dugo ni ne koriste jer sadrže azbestna vlakna) od raznorazne gradje: vide se i stare grede donete sigurno sa nekog drugog mesta, pritesane oblice još sa korom...
Po izgeldu krovnih ploča skoro je sigurno da su iz doba kada je postavka preneta i postavljena na ovo mesto, znači iz 1970. godine!
Ne sećam se da sam na nekim vestima čuo da je ministar kulture posetio Lepenski Vir. Pogotovu Predsednik ili Premijer (da o onima koji dreše kese za svakave stvari od 'nacionalnog značaja' ni ne govorim da nekoga ne pogodim).
A negde sam pročitao da je namera da se Lepenski Vir promoviše kao brend Srbije. Dižem obe ruke za tu ideju, ali prvo da se stvarna briga za ovakvo kulturno blago dovede bar na nivo brige za ... (ostavljam svakom pravo da nadje sopstveno uporedjenje).
U svim fazama ove kulture grade se isključivo staništa čije su osnove izvedene iz kruga ili trougla (zarubljeni kružni isečak) s ukošenim "zidovima", tj. krovom koji neposredno naleže na osnovu. To znači da je populacija ove kulture živela u staništima šatorskog izgleda, odnosno da je stambeni prostor uvek shvatala kao pećinu.
Na Lepenskom Viru se u vremenu 6500-4500 godine stare ere, izdvajaju četiri osnovne faze razvoja: Proto-Lepenski Vir, Lepenski Vir I, Lepenski Vir II i Lepenski Vir III. Prve tri faze predstavljaju lovosakupljačke zajednice, dok je u četvrtoj fazi zastupljen period prvih zemljoradnika i stočara (od 5300. do 4500. godine pre nove ere).
Oko 5300. godine pre nove ere stanovnici Lepenskog Vira doživeli su tzv. neolitsku revoluciju. Pripitomili su prve životinje i počeli da se bave zemljoradnjom. Ova najmlađa faza na Lepenskom Viru pripada kulturi Starčeva. Život na Lepenskom Viru zamro je oko 4500. godine pre nove ere, kada su stanovnici krenuli u potragu za većim obradivim površinama.'' (Vikipedia)
''Tu, na novoj lokaciji - udaljenoj od prvobitne za oko sto metara u pravcu severozapada i izdignutoj za 29,5 m - rekonstruisana je u potpunosti konfiguracija terena na kojem je Lepenski Vir ležao, ostvaren je isti medjusoban položaj prenetih objekata; zadržana ista orijentacija u odnosu na strane sveta i u odnosu na slikoviti planinski masiv Treskavice na suprotnoj strani Dunava.
Da bi se istražilo jedno maleno naselje iz epohe mladjeg kamenog doba, otpočeto je 1965. godine sa arheološkim iskopavanjem na niskoj dunavskoj terasi pokraj Lepenskog Vira. U tom trenutku niko nije ni slutio da je ovo mesto, koje se nalazi u bespuću Djerdapa, nekada bilo i središte jedne od najsloženijih i najblistavijih kultura praistorije. To je postalo jasno tek 1967. godine. U toj su godini, ispod naselja prvih zemljoradnika i stočara iz razdoblja od 5300-4800 god. pre n.e., otkriveni spomenici koji su iznenadili ceo svet; u sedam velikih, sukcesivno podizanih naselja ribolovaca, lovaca i skupljača hrane (Proto-Lepenski Vir Ia-e, Lepenski Vir II), nadjeni su: brojna planski gradjena staništa, grobovi koji dokumentuju čudne pogrebne rituale, obilje majstorski izgradjenih alatki od kamena, kosti i roga, raznovrstan nakit, pločice sa urezanim znacima sličnim pismu i monumentalne skulpture od kamena. Odmah se moglo ustanoviti da su sve ovo ostvarenja od pre 5300. god. pre n.e., a to je značilo da su ribolovačko-lovačke zajednice koje su naseljavale terasu pokraj Lepenskog Vira prve u Evropi uspostavile složene privredno-društvene odnose, prve ostvarile arhitekturu osobenog stila i prve modelovale monumentalne skulpture od džinovskih oblutaka.
Evo i mene. Da ne bude dileme - ja sam onaj mlađi, s naočarima.
Tako se Lepenski Vir u 1967. godini pojavio na arheološkoj karti Evrope kao izuzetno značajan, ali i sasvim usamljen kulturni centar; njegovi spomenici, tako neobični i tako zagonetni, tada su samo ukazivali da u budućnosti treba očekivati slične arheološke spomenike koji ce učiniti razumljivim sve ono sto je ostvareno na ovoj maloj dunavskoj terasi.''
Na povratku iz muzeja seli smo na vidikovac da uživamo u predvečerju.
Utom je krenulo ono što sam slikao. Frula, dve harmonike i bubanj. Nisu to muzikanti radi zaradjivanja. Verovatno deo neke od ekskrzijskih grupa. Sviraju nekako za svoju dušu, niko ne obraća pažnju na njih, niti to njima smeta. Pogledom sam pretraživao, ali, Kusturicu nisam video. Nekako mi se čini da je on ipak odgovoran za ovakav, pomalo nadrealan doživljaj. Ili obrnuto, da li je takav duh 'odgovoran' za postojanje Kusturice ili npr. filma koji sam svaki put kad je išao i gledao - Ko to tamo peva! Ili je to pitanje ko prethodi kome - pitanje kokoške i jajeta.
Posle par kilometara stigli smo do Donjeg Milanovca.
I nastavili do nekadašnjih Đerdapskih klisura dok se ne smrači.
O tome u nekom sledećem postu.
izvor:vojvodinacafe.rs
Dodato posle 20 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Istočna Srbija - ĐERDAPSKE KLISURE
Đerdapski sektor Dunava dugačak je 119 km. Osnovne karakteristike sektora su bile: veliki pad, velike brzine vode i snažni vrtlozi, nagle promene širine korita i dubine vode, stalne opasnosti od podvodnih stena i hridina, jednom rečju, veliki rizik za plovidbu. Do izgradnje Sistema Đerdap 1 najmanja širina Dunava iznosila je 165 m, a najveća dubina 80 m. Posle izgradnje širina se povećala na 220 m, a dubina na 105 m. Na izlasku iz Đerdapske klisure, Dunav se naglo siri, ali ni ovde nije imao miran tok zbog podvodnih stena koje su ga bezmalo pregradjivale. Pri niskim vodostajima one su štrcale iz vode, pa se dobijao utisak da bi čovek mogao preći sa jedne na drugu obalu skačuci sa stene na stenu.
Nakon izgradnje hidroelektrane Đerdap, došlo je do podizanja nivoa vode i tako je nastalo akumulaciono Đerdapsko jezero.
Dolina Dunava sastavljena je od tri kanjonsko-klisurske doline:
- Golubačka, dugačka 14,5 km, najmanje širine 230 m
- Gospođin Vir dužine 15 km i najmanje širine između 220 m
- Kanjon Velikog i Malog Kazana dužine 19 km i najmanje širine 150 m
i tri kotline:
- Ljupkovska
- Donjomilanovačka
- Oršavska.
Kanjonske doline usečene su u krečnjake južnih Karpata.
Đerdap, Gvozdena vrata, hiljadama godina je izazov za putnike, trgovce, ratnike i mirotvorce. To su vrata između dva važna kulturna i ekonomska dela sveta, između donjeg i srednjeg Podunavlja. Đerdap je oduvek bio prirodno strateško mesto ogromnog značaja, i u ratu i u miru. Zato je duž Đerdapa veliki broj istorijskih spomenika.
Čamac sa turistima uz rumunsku obalu .
Na rumunskoj obali na najužem mestu sagradjena je (po izgledeu ne davno) crkva. Kad smo zastali da uživamo i slikamo, doživeli smo nešto neobično i nesvakodnevno: iz crkve je dopiralo tiho ali razgovteno pojanje. Klisura je poslužila kao svojevrsni pojačivač zvukova. Sigurno su to imali u vidu prilkom stvaranja ovakve atrakcije. Pojanje se čuje (kad se koncentrišete na zvuke) na celom prostoru Velikog Kazana (nisam siguran da sam bez greške odredio lokaciju).
U blizini crkve, na rumunskoj strani, u steni je isklesan veliki lik. Mislim da je to lik Georgi Georgiu Deža - predsednika Rumunije u vreme izgradnje Đerdapske elektrane.
Isečak iz reportaže u Ilustrovanoj Politici:
''''Prolazak kroz Đerdap je zapisao i prota Mateja Nenadović, opisujući svoj put, kada je 1804. godine pošao da traži Rusiju i pomoć za Prvi srpski ustanak.
"...U ime Boga pođemo, sednemo u čamac i reknem ja: "Ovako se navezao Kolumbo sa svojom družinom na sinje more da nađe Ameriku i upozna je sa Evropom. A mi se navozimo danas na tihi Dunav da nađemo Rusiju za koju ništa ne znamo gde je, ne samo što smo u pesmi čuli da je ima, i da Srbiju upoznamo sa Rusijom. Al’ reče Jovan Protić: "Čekaj, pobratime, počekaj dok na Đerdap dođeš da vidiš kako je tih Dunav..."
Sad dođemo u ono selo, gde uzimaju dumendžije, koji su kroz Đerdap vešti lađe spustiti. Čuje se nešto gde huči. Pita mene moj pobratim Protić: "Čuješ li pobratime štogod? Ono je - veli - glas tvog tihog Dunava. "Šta, pobratime, jadan, zar Dunav i onakav glas ima?"
Belu penu razbesnelih talasa prota opisuje kao ogromno jato gusaka, objašnjavajući usput i običaj da krmanoš izdaje naredbu putnicima da legnu u čamce i ne gledaju stene i talase, kako se ne bi uplašili.
Procenjujem da je na ovoj slici crkva udaljena više od tri kilometra. I ovde se pojanje iz crkve dobro čulo. Prvog dana smo pomislili da se to čuje služba u crkvi (bilo je predvečerje) ali pošto smo ga čuli i narednih puta kad smo zastajali da uživamo u pogledu, logičnije je zakljlučiti da je pojanje sa snimka.
I Vuk Karadžić je u svom "Rečniku" o Đerdapu zapisao:
"Srbi poznaju dva Đerdapa u Dunavu. Donji i gornji. Gornji je strašniji, ali manje drži, a donji više drži, ali je manje strašan. Na gornjem Đerdapu se slabo vidi kamenje po sred vode, nego samo ključevi i klobukovi, ali se na donjem preko celog Dunava, kako voda malo opadne, tako vidi da se pripoveda da je nekakav hajduk skačući s kamena na kamen, utekao iz Srbije na onu stranu. Onuda lađari odozgo idući uzimaju obično krmanoše iz ondašnjih mesta, Srbe iz Dobre i Tekije i Nemce iz Ljupkove i Oršave. A odozdo lađe obično vuku volovi. Ali, kada voda vrlo opadne, onda na Đerdapu lađe, osobito natovarene, ne mogu preći nikako."
Uz put kroz Kazane napravljeno je nekoliko stajališta - vidikovaca. Po izgledu - sasvim nedavno. Moglo bi ih biti još više. Jedino nedostaje tabla sa mapom, obaveštenjem, koji deo klisure gledate.
Ni naš najveći geograf Jovan Cvijić nije propustio da zabeleži svoje utiske o Đerdapu.
"Ti ambisi i te vrtoglave dubine u kojima veliki brodovi, sićušni kao čamci, mile vukući za sobom povorke natovarenih šlepova, upravo uzbuđuju čoveka".
Sada je to drugačije, ali još uvek je, više lepo a manje uzbudljivo, gledati brodove.
A naišli smo i na tragove onoga kako je plovidba bila organizovana pre ukroćivanja Dunava.
Na ulsaku u Kazan je Balonska stanica Varnica (može se videti i na prvoj slici). Velika lopta na polugi je menjanjem položaja davala signal narednoj stanici iz kog smera se propušta brod.
Od putara koji se tu zatekao čuli smo da je stanica služila kao ugostiteljski objekt koji više ne radi. Sugurno da bi bilo interesantno da se tu napravi mala postavka o plovidbi kroz klisure pre pretvaranja Dunava u jezero.
U sasvim desnom delu slike se vidi crkva na rumunskoj strani. Očigledno je to bila balonska stanica koja se videla sa ove.
Inače, kroz Đerdap se plovilo samo po dobroj vidljivosti.
Ako se malo prisetite: do sredine 80-tih na Petrovaradinskoj tvrdjavi je pored sata bila slična 'balon stanica'. Kuglama koje su se dizale i spuštale po sajlama davalo se odobrenje za prolazak uzvodno ili nizvodno.
Sve je u rukama locova
- Dok nije izgrađena brana - priča kapetan Buzganović - jedno od najcenjenijih zanimanja ovde je bilo zanimanje krmanoša, o kojima su pisali Vuk i prota Mateja. Jer, to su u stvari potomci nekadašnjih dumendžija, brodari-locovi, kako su se nazivali. I oni su od svojih očeva i dedova vekovima preuzimali posao takozvanih "vodenih pilota", čiji je posao uvek pratila opasnost. Ali je, ipak, jedino u njihovim rukama kormilo bilo sigurno, tako da su na putu kroz Đerdap zapovednici brodova svih zastava prepuštali komandu ovim ljudima, koji su zaista poznavali sve tajne prolaza klisurom. Ti ljudi posle izgradnje brane više ne postoje. Brodovi kroz Đerdap sada idu bez prepreka. ''''
Brana je početa da se gradi 1966. a završena je 1972. godine. Od tada postoji Đerdapsko jezero.
Ja sam, verovatno od ređih na Forumu Vojvodinacafe-a koji o plividbi Dunavom kroz Đerdap pre izgradnje hidroelektrane može nešto da kaže iz ličnog doživljaja.
Pri kraju osnovne škole išli smo na ekskurziju Dunavom iz Novog Sada do Kladova. Parobrod je bio sa lopatama. Spavali smo na klupama u brodskim 'salonima'. Pristali smo u Smederevu i razgledali tvrdjavu. Sećam se zatim prolaska pored Golubačke tvrdjave i stene Babakaj u sredini Dunava. Tu negde je ladja stala i na brod je došao loc koji ga je dalje vodio kroz klisure. Prolazak kroz klisure smo uglavnom gledali kroz prozore jer nam nisu dozvolili da budemo na otvorenim delovima ladje. U manjim grupama samo na smenu izlazili na komandni most da gledamo. Na nekim delovima voda je zapljuskivala (verovatno pomognuta vetrom) prozore pa i do komandnog mosta.
Na delu gde su katarakte bile najveće, na proširenju Dunava ispred Kladova bio je izgrađen Sipski kanal. Sipski kanal je bio prokopan uz našu obalu a na obali je bila železnička pruga na kojoj su bile lokomotive koje su vukle brodove kroz brzu vodu kanala. Ostalo mi je u sećanju kako Dunav (tu nije bio tesnac) penuša preko stena u vodi. (U enciklopedi sam našao da je Dunav u klisuri imao pad od 30 m. a prosečna brzina vode je bila do 3 m. u sekundi - skoro 11 km. na sat.)
Bilo je to pre 51-nu godinu. Nije da je sećanje baš najsvežije, ali neke slike su ostale duboko urezane.
U više kasnijih prolazaka kroz te predele podsvesno sam očekivao da naiđem na mesto u kome smo bili pristali i izišli da ga malo razgledamo. Ali, na sliku koja mi je ostala urezana u pamćenju nisam naišao. Shvatio sam da sliku koju pamtim više ne mogu videti. Ostala je po vodom novog jezera. I kuće koje se sad vidjaju uglavnom su iz istog vremena - iz vremena preseljenja naselja na nove lokacije.
Trežeći na internetu nešto više o locovima, naišao sam na interesantan tekst koji prilažem:
''Najčuvenije zanimanje u Kladovu je bilo loc.
Locovi su bili “piloti” na brodovima koji su prolazili kroz Đerdap. Osiguravajuće kompanije nisu priznavale štetu na brodovima koji nisu imali loca. Bilo ih je dvadeset devet i ljubomorno su čuvali znanje o Đerdapu. Ono se prenosilo od oca na sina.
Kladovo je oduvek imalo izuzetan strategijski značaj, zajedno sa ostrvom Ada Kala, zbog Đerdapa.
Tu su imali svoje agenture i Gestapo i Intelidžen servis.
Intelidžen servis je imao u Đerdapskoj rečnoj upravi svoje ljude.
Pripremao ih je da spreče plovidbu nemačkih brodova kroz Đerdap i Sipski kanal.
Ovde je Drugi svetski rat počeo 5. aprila četrdeset prve. A ne bombardovanjem Beograda.
Započela ga je elitna jedinica nemačke vojske Branderburg napadom na Sipski kanal iz Turn Severina koji se nalazi preko puta Kladova.
(U Turn Severinu je, inače, rođen i Aleksandar Ler koji je vodio napad na Beograd kao i Lotar Randelić, komandant napada na Drvar).
Dvadeset šest boraca vojnika kraljevske vojske je te noći stradalo.
Ispred jedinica nemačke vojske bila je postavljena železnička kompozicija. Oni su ušli u čamce i krenuli na Sipski kanal. Naišli su na otpor koji nije bio naročito jak zato što i sa jugoslovenske strane nisu stvari rađene kako treba.
Tadašnji gradonačelnik Kladova, “beli” Rus Leonid Čudnovski, organizovao je zabavu za sve oficire u tadašnjoj kafani “Dubrovnik” a niže oficire su pozvali na jednu svadbu. Cilj svih tih poziva je bio da se vojska ostavi bez komandnog kadra.
Ipak je stradalo, u takvim uslovima, negde oko pedesetak nemačkih vojnika, ali je stradalo i dvadeset šest pripadnika tadašnje jugoslovenske vojske. Čast jugoslovenskih oficira spasio je Josip Grgić, komandant đerdapskog sektora, koji je sa brodom i dve barže u kojima je bio beton ušao u Sipski kanal. On i Boško Jugović, jedan od tih dunavskih locova, uveli su brod i dve barže sa betonom u kanal, minirali ih i potopili da bi onemogućili dalju upotrebu kanala.''
Pre polaska u planu je bilo da se kroz klisuru prodje jednom. Dva puta smo plan menjali da bi ponovo prošli. Nije nam žao što smo nešto od planiranih mesta zbog toga izostavili. Nadam se - privremeno.
izvor:vojvodinacafe.rs
Dodato posle 5 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Istočna Srbija - ĐERDAPSKE TVRĐAVE
Predstavlja izuzetnu zaostavštinu vojne građavine srednjeg veka. Lociranje na desnoj obali Dunava, oko 5 km istočno od istomene varošice. U istoriskim arhivama ovu tvrđavu prvi spominju Mađari 1337. god. Tokom burne istorije srednjeg veka njom su naizmenično vladari Srbi, Mađari i Turci. Među znamenitim istoriskim ličnostima koji su je osvajali bili su srpski knez Lazar, Bajazit Prvi, despot Stefan Lazarević, despot Đurađ Branković i mnogi drugi. Posle silnih ratova i bojeva tvrđava i njeno predgrađe je definitivno bilo potpuno napušteno i opustešeno posle 1867. godine. Današnja varošica Golubac razvila se tek na 5 km od napuštenog grada-tvrđave.
U gornnjem delu Đerdapa put povremeno ide trasom kojom je išao i pre stvaranja jezera. Ima i delova usečenih u stenu. Može se pretpostaviti da je to delimično ista trasa koju su postavili Rimljani za vreme Trajana kad je kroz klisuru izgrađen put. U središnjem i donjem delu Đerdapa stari put se ne vidi sa sadašnjeg jer je tu nivo jezera znatno više potpopio raniju obalu.
Sišli smo s puta jer smo uočili da je to lep pogled za naš Open Air Fast Food ručak.
Diana je rimsko utvrđenje iz 101. godine, locirano na visokoj steni u neposrednoj blizini HE Đerdap i Karataša.
Ovo utvrđenje predstavlja najveće i najznačajnije utvrđenje na gornjomezijskoj granici nekadašnjeg Rimskog carstva. Prokopavanjem Sipskog kanala, utvrđenje dobija mnogo veći strateški značaj i uspešno čuva granicu prevelike imperije. Diana se kao utvrđeni objekat koristila sve do VI veka. Izgled kastruma odgovara pravougaonom obliku, dimenzija 100 sa 200 m. Bedemi sa uvučenim kulama svedoče o njenoj ulozi tokom burne istorije. Pored svoje vojne funkcije, utvrđenje je predstavljalo i važan ekonomski i svetilišni centar tadašnjeg dela Rimskog carstva. Tokom V veka, Dianu razaraju Huni, ali je nešto kasnije obnavlja car Justinijan.
Tvrđava Diana za sada nije neka značajnija turistička atrakcija, iako to može biti i u sadašnjem stanju, a svakako je veliki turistički potencijal. Sem table ispred tvrđave, nema drugih znakova da je to turistička lokacija.
U blizini tvrđave smo naišli na čuvara od koga smo čuli da preko leta studenti dolaze na dalja istraživanja lokaliteta. Upozorio nas je da budemo oprezni jer u ruševinama ima mnogo zmija. Nekoliko dana ranije pokošen je visoki korov u tvrđavi i oko nje, tako da je to bila pogodnost, pa smo se ipak malo opuštenije prošetali kroz tvrđavu.
U okolini hidroelektrane nije dozvoljeno fotografisanje, ali smo to odavde učinili.
FEHT-UL-ISLAM ili kapiju mira podigli su je Turci posle osvajanja i ovih krajeva srednjevekovne Srbije. Utvrđenje čine dve zasebne celine, Mali i Veliki grad, koje su ne samo izgrađene u različitim razdobljima već su se razlikovale po koncepciji gradnje i fortifikacionim odlikama. Mali grad, najpre je izgrađen radi okupljanja vojske za napad i osvajanje grada. Godina izgradnje Malog grada smatra se 1524. godina, s obzirom na to da se u ugarskim izvorima, bez navodjenja imena, govori o izgradnji utvrđenja preko puta Severina. Na osnovu očuvanih ostataka Malog grada, može se zaključiti da je on imao sve odlike artiljerijske baze: bio je pravouganog oblika (90x30m), bio je zaštićen bedemom sa kružnim kulama na uglovima i puškarnicama u zidu. Ispod bedema, osim sa dunavske strane, protezao se rov preko koga se na dva mesta pokretnim mostovima stupalo u tvrđavu. U bedemu je postojala i treća kapija, koja se nalazila u blizini Dunava, a služila je da posada, u slučaju opasnosti skrivenim putem dođe do plovila i napusti tvrđavu.
Veliki grad, kao deo celine fetislamskog utvrđenja, Turci su kasnije izgradili. Njegovoj izgradnji se pristupilo u periodu kada je Turska, iscrpljena dugotrajnim ratovima, bila primorana da posveti paznju odbrani ranije osvojenih teritorija. Iznad kapija koje su vodile u utvrđenje bile su postavljene mermerne ploče s natpisima, koje su veličale sultana Mahmuda II.
Tvrđava je očigledno, u ne tako dalekoj prošlosti znala i za bolje dane. Iza kapije su park, restoran, sportski objekti ... Veći deo smo zatekli u korovu. Istina, u parku je bilo u toku košenje trave. Možda je problem u tome da tako velki objekat prevazilazi mogućnosti relativno malog grada kao što je Kladovo. Za razvoj turizma u tom delu Srbije Fetislam je svakako značajan potencijal.
U ovom putovanju navratili smo samo u ove tri tvrdjave. Đerdap, kao izuzetan strateški prostor od Antike pa naovamo, obiluje baštinom a tek manji deo je prilagodjen turizmu.
izvor:vojvodinacafe.rs
Dodato posle 21 Sati 12 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Istočna Srbija - VIMINACIJUM
Iako Viminacijum nije u užem smislu geografski u Istočnoj Srbiji, ipak ga stavljam pod ovaj 'tour' jer ga ne treba propustiti kad se u Istočnu Srbije krene od severa - preko Požarevca.
'' VIMINACIJUM – TURISTIČKA ATRAKCIJA
Opljačkan i uništen sredinom V veka, Viminacijum je ostao zaboravljen pod zemljom kao Pompeji, koji su 79. godine nestali pod naletom lave iz Vezuva. Ta analogija, ali i činjenica da ostaci rimskog grada i vojnog logora predstavljaju svetski dragulj, razlog su što je Viminacijum dobio naziv balkanski Pompeji.
Tri natkrivena dela Viminacijuma su prilagođena za posetioce. Putokaz na prilazu kupolama i brojevima označava nalazišta - krenite prvo do onoga sa brojem 1 jer se tamo kupuju ulaznice i odatle polaze grupe sa vodičem - kustosom. U suprotnom, vozićete se dobar kilometar bespotrebno (kao mi jer smo skrenuli ka najbližoj kupoli, pa se morali vraćati).
Svi nekadašnji legijski logori i rimski gradovi danas se nalaze ispod savremenih aglomeracija: Londinium se nalazi ispod današnjeg Londona, Novaesium ispod Nojsa, Castra Regina ispod Regensburga, Mogontiacum ispod Majnca, Mediolanum ispod Milana, Emona ispod Ljubljane, Aquincum ispod Budimpešte, Singidunum ispod Beograda, što otežava istraživanja.
Ono što Viminacijum izdvaja od drugih arheoloških lokaliteta i daje mu posebnu važnost, jeste izuzetno bogatstvo koje se krije već u površinskom, oraničnom sloju. Zahvaljujući tome, u poslednjih 25 godina istraženo je preko 13. 500 grobova i u depoe Muzeja smešteno više od 40.000 predmeta.
Na galeriji za posetioce, u levom uglu, je grupa od stotinak djaka kojoj kustoskinja prikazuje detalje iz nalazišta i objašnjava organizaciju života u gradu. To se još uvek radi 'manuelno' - stavljanjem panoa sa slikama na stalak.
Medjutim, pogled na Viminacijum, uprkos tome što predstavlja izuzetan, u svetskim razmerama neponovljiv lokalitet, ne može a da nas ne podseti na žalosnu istinu da bogatstvo, čija se vrednost ne može ni približno proceniti, odlazi i obogaćuje muzeje drugih zemalja i privatne zbirke.
Zajedničkim naporima opštine Požarevac i Republike Srbije, uz pomoć privrede, ali i saradnjom sa kolegama iz inostranstva, Viminacijum može postati značajan turistički lokalitet i izvor prihoda za ceo kraj.
Viminacijum se danas nalazi na prostoru napredovanja površinskog kopa »Drmno«. Imajući u vidu važnost energenata za razvoj zemlje, traže se rešenja da prostor Viminacijuma ipak bude sačuvan u što većem obimu i, kao izuzetno dragoceno svedočanstvo, ostavljen budućim pokoljenjima. Projekcijom površinskog kopa »Drmno« do 2040. godine neće biti ugrožena zona rimskog grada i vojnog logora. Medjutim, Viminacijum se prostire na preko 450 hektara površine, i gradski areali su neposredno ugroženi napredovanjem kopa.
Na tom prostoru nalaze se izuzetni objekti kao što su akvadukt u dužini od blizu 10 km, kasnoantičke bazilike, poljoprivredna imanja rimskih vojnika-veterana, vile rustike, rimski putevi koji su povezivali Viminacijum sa susednim gradovima. Neki od ovih objekata su detektovani metodama daljinske detekcije i analizama aviosnimaka, georadarskim i magnetometrijskim istraživanjima, a pojedini su i arheološki istraženi. Deo akvadukta, delimično arheološki istražen, morao je da bude premešten, jer se nalazio na frontu prostiranja površinskog kopa »Drmno«. Radom bagera uništeni su delovi akvadukta, što je zahtevalo njegovo hitno spašavanje. Izmešteni deo postavljen je na mesto ranije uništenog dela akvadukta, čiji se prvobitni pravac prostiranja mogao utvrditi. Ovaj objekat predstavlja svetsku atrakciju i zahteva hitnu konzervaciju, pokrivanje i prezentaciju. Zbog nedostatka sredstava ozbiljno je ugrožen i istraženi deo akvadukta. U narednom periodu su na udaru napredovanja kopa i drugi važni rimski objekti. Neposredno pred linijom kopa nalazi se veoma važna rimska bazilika iz IV veka, koja se hitnim izmeštanjem, konzervacijom i prezentacijom mora sačuvati.
Po Zakonu o kulturnim dobrima Republike Srbije, investitor, u ovom slučaju Elektoprivreda Srbije – Javno preduzeće površinski kopovi »Kostolac«, jeste dužan da na ugroženim prostorima arheološkog nalazišta omogući prethodna arheološka ispitivanja i istraživanja, premeštanje objekata, konzervaciju, restauraciju, prezentaciju i publikovanje.
... Treba podsetiti da je Viminacijum stavljen pod zaštitu države još 1949. godine, kao spomenik kulture - arheološko nalazište. Godine 1979, Skupština Srbije proglasila je Viminacijum izuzetnim kulturnim dobrom.
Arheologija može, treba i mora da bude profitabilna. Istražene arheološke objekte treba zaštititi, konzervirati, pokriti i prezentirati u turističke svrhe. Mnoge činjenice govore u prilog tome da Viminacijum, kao jedan od najbogatijih arheoloških lokaliteta iz rimskog perioda, može postati zanimljiva turistička destinacija. ...
... Viminacijum se nalazi na rukavcu Dunava, na svega 3 km od glavnog plovnog toka i predstavlja atraktivnu lokaciju za tipične posetioce sa Zapada - turiste u godinama, uglavnom akademski obrazovane. ...
Dokaz da 'behaton' nisu izmislili novosadski gradski oci. Možda će biti upamćeni po tome što što je njime prekrivena (ili prikrivena dobra zarada).
..... I neka se priča o prošlosti, ali i budućnosti Viminacijuma, kao što je i otpočela, završi rečima Flavija Gracijana: Možda je boravak u ovom gradu dobro znamenje.''
Bogatstvo Viminacijuma sastavljeno od sitnijih artefakata (ljudskih ruku dela) nalazi su u požarevačkom muzeju. I mi smo napravili grešku posećujući Viminacijum usput. Zbog toga smo izostavili Narodni muzej u Požarevcu. Za jednodnevni lep i sadržajan izlet Požarevac sa okolinom je vredna tura.
Već na Autoputu kreću obaveštenja da se približavate Viminacijumu. Do njega se dolazi skretanjem sa puta Požarevac - Kladovo preko Kostolca ili Drmna.
izvor:vojvodinacafe.rs
Dodato posle 4 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Ovih nekoliko delova sam nazvao foto safari jer koristim fotografije koje nisu u sklopu neke od tema sa putovanja po ovom delu Srbije.
Put Požarevac - Kladovo (Đerdapska magistrala) se nešto pre mesta Golubac približava Dunavu, odnosno jezeru.
Na ulazu u Golubačku klisuru - prvu u đerdapskom sektoru Dunava. Golubački grad se jedva nazire na desnom delu slike.
Ispred pramca 'bele lađe' je stena Babakaj koja je pre nastanka jezara brodarima označavala ulazak u Đerdap.
Gledajući nekoliko godina unazad savremene turističke brodove na Dunavu uočio sam da su turisti uglavnom u zatvorenom, klimatizovanom prostoru. Sumnjam da to može dati pravi doživljaj: miris reke i predela, šum vode koju pramac seče, vetar, sunce... A možda će uskoro putnici predele posmatrati na monitorima?!
Pre Golupca, putem od Požarevca, svratili smo do tri srednjevekovna manastira. Zbog toga nismo išli putem pored Srebrnog Jezera i tvrđave Ram. Tu rutu je zgodno uključiti u jednodnevni izlet za Požerevac i Viminacijum.
Manastir Rukumija se nalazi između Požarevca i Kostolca.
Za manastir Nimnik se skreće dvadesetak kilometara pre Golupca.
Za manastir Tumani se sa Đerdapske magistrale silazi u samom Golupcu.
Detaljnije opise manastira postavio sam u deo Kultura - Religija - Manastiri Srbije.
Golubački grad - srednjevekovna tvrđava koja je kontrolisala ulazak u Đerdap je udaljena oko pet km. od mesta Golubac.
Donji Milanovac je prijatna varošica u kojoj se može provesti sat - dva opuštenog boravka, ako ste na proputovanju, ili ga koristiti kao bazu za obilazak Đerdapa, Lepenskog Vira i planina u zaleđu.
Donji Milanovac slikan iz pravca Kladova.
U Đerdapskim klisurama ima nekoliko odmorišta nedavno izgrađenih. Na ovom smo popili našu portabl Nes-kafu i uživali u veličanstvenosti klisure i prirode.
Slikano u povratku.
Na obe slike je prilaz Tekiji od pravca Donjeg Milanovca.
Tekiju smo odabrali za bazu (dva noćenja u privatnom smeštaju) za izlete po Krajini - do Gamzigrada preko Kladova, Brze Palanke, Negotina i Zaječara koji je odatle oko 160 km.
Tekija ima lepu šljunkovitu plažu. Početkom juna sezona kupanja još nije počela pa ni plaža nije bila pripremljena za kupače.
Na plažu se nadovezuje marina.
U blizini su i dva restorana sa pogledom na jezero, a u njima, naravno dunavske ribe ali i roštilja.
Smiraj dana pomalo potseća na Bokokotorski zaliv.
izvor:vojvodinacafe.rs
Dodato posle 4 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Istočna Srbija - foto safari II
Negotinskom Krajinom
Ovih nekoliko delova sam nazvao foto safari jer koristim fotografije koje nisu u sklopu neke od tema sa putovanja po ovom delu Srbije.
Magistralni put Kladovo - Negotin - Zaječar posle Kladova preseca 'kljun' na mapi Dunava. Ponovo ga vidimo posle desetak kilometara vožnje.
Brza Palanka. Dunav je ovde već poširok - ustvari jezero ispred elektrane Đerdap II koja jedvadesetak kilometara nizvodno. Obala u Brzoj Palanci je lepa plaža sa sitnim šljunkom i kamping plac.
Put je u pristojnom stanju (za naše uslove) ali je pravi greh brzo voziti. Ja sam i desetak puta stao da slikam divne pejsaže sa livadama.
Upalo mi je u oči da su krovovi sela pored kojih smo prolazili sveže crvene boje, tj. crep je nov. To se može zapaziti i na gornjim slikama. U Vojvodoni nije tako - noviji krovi su povremena slika.
Novi krovovi pokrivaju ovakve kuće. Ulica (seoski put) je uzak pa slika ne može da dočara tu masu grandioznih, praznih kućerina. Većina ograda je skuplja od cele moje kuće od čerpića. Selo je Urovica, desetak km. od magistralnog puta i oko 40 km. od Negotina.
Palais MMII zaslužuje posebnu fotografiju bez komentara.
Ovu sam jedva pronašao!
Lovačka kuća u lovištu - uzgojnom rezervatu jelena lopatara i muflona - Vratna, oko 1,3 km. od istoimenog serednjevekovnog manastira.
Dolina pored rečice je idilično lepa.
Manastir Vratna.
Vratnjanske kapije (jedna od tri - po njima i ime manastira) nismo videli iako su sveka nekoliko stotina metara iza manastira.
Stavljam tuđ fotos da budućim posetiocima skrenem pažnju da planiraju više vremena za taj deo Istočne Srbije.
izvor:vojvodinacafe.rs
Dodato posle 5 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Ovih nekoliko delova sam nazvao foto safari jer koristim fotografije koje nisu u sklopu neke od tema sa putovanja po ovom delu Srbije.
Predeo iznad Đerdapskog jezera je većim delom u sastavu nacionalnog parka Đerdap. Već to dovoljno govori samo za sebe. Na zalost, tim smo predelima prolazili a nismo se zadržavali jer u trodnevnom Touru se može videti samo delić tog dela Istočne Srbije. 'Preskočili' smo pećine, kanjone, značajna arheološka mesta, prirodne retkosti ...
Već sam rekao da smo do Gamzigrada išli kroz Negotinsku Krajinu a vratili se pored Bora, dolinom potoka između Deli Jovana na istoku i Velikog i Malog Krša na zapadu.
Na gornjoj slici se Bor ne vidi, ali se vidi jalovina iz rudnika bakra Veliki Krivelj severno od Bora. A stene pored puta - tipična kraška slika - potsetile su me na silazak preko Črnog Kala od Postojne prema Slovenačkom Primorju.
VW amfibijom smo forsirali potok jer smo s puta naslutili da je to lepo mesto za naš Open Air Fast Food ručak. Natpevanje slavuja i drugih ptica su bili jedini zvuci skoro sat vremena - ni jedno vozilo nije prošlo putem.
Slike poput ove se nižu jedna za drugom. Kad zastanem da slikam 'padne' i šaka šumskih jagoda odmah pored puta - kolateralni razlog za zastoj.
Planina Stol - Veliki i Mali krš. Na visoravni, koja je vododelnica tokova na jug i sever, duvao je pravi planinski vetar.
Kroz sela Luka, Tanda, Crnajka i Miloševa Kula jedva da smo ponekoga videli.
Na obodima šuma smo videli povremeno dimove. Oko sela Klokočevac smo ustanovi da se radi o ćumuranama.
Jedan drugi putnik - Slobodan Ogrizović je skoro isti Tour napravio za 1. maj ove godine i opisao ga na B92 Forumu. Kradem od njega deo teksta o ćumuru:
''... pored puta se može primetiti veliki broj ciglom ozidanih peći, gde se pravi najbolji ćumur u Srbiji. Kažu da ćumurdžija ima po celoj Negotinskoj Krajini, a kao sirovina se koristi samo slomljeno granje, osušeno drveće i korenje, tako da su ove zanatlije pravi zaštitnici životne sredine. Pošto je ceo homoljski i negotinski kraj bogat predanjima, bajkama i magijom, da pomenemo i Lešija ili Lesnika, duha koji gospodari šumama i zverima i koji se javlja u liku pastira. Lesnik pazi da se ćumurdžijski zanat radi kako su to i pradedovi i čukundedovi radili... inače... samo vas vile, lepe devojke, zlatnih kosa i sa krilima, mogu spasiti od tog šumskog čuvara.
Peć, koja je ozidana od 1200 cigala od blata, svakih petnaest dana proizvede sto velikih džakova ćumura. Od metra drva - sto deset kila ćumura.''
Pošto su ćumurdžije preduzetnici moraju imati na radnji istaknutu firmu - slikao sam je i 'uglavio' u sliku ćumurane.
Dalje smo se spuštali pored Porečke reke ka Mosni i Dunavu. Na više mesta je bilo pecaroša.
Povratak u NS smo započeli napuštanjem Đerdapa kod Donjeg Milanovca i prelaskom brda prema Majdanpeku.
Oproštajni pogled na Đerdapsko jezero.
Ni ovde nismo propustili priliku za Open Air Fast Food jauznu. Za oko pola sata prošla su jedna kola (slovenačka registracija !) i jedan veliki pas koga smo pre oko kilometar pretekli, kako mirno putuje drumom. Nakratko je zastao, pojeo dobačeni komad hleba i nastavio dalje.
Majdanpek. Znam ga više od 35 godina kao elitni rudarsko - metalurški grad. Posledice duge tranzicije i neuspelih tendera za privatizaciju su primetne.
Crkva Sv. Petra i Pavla u Majdanpeku izgrađena je polovinom 1856-58. kad su tu došli stručni radnici iz inostranstva da otpočnu vađenje i proizvodnju bakra. Pišući ovo, pogledao sam na sajt Majdanpeka da vidim nešto više o crkvi koja ostavlja utisak korišćenjem tradicionalne arhitekture netipične za naše crkve gradjene u novije vreme. Tamo čitam da je 'arhitekta' bio Uroš Knežević, slikar, i da je koristio švajcarski stil. Motiv takvog pristupa je bio da se pravoslavna crkva izgledom približi strancima, uglavnom iz zapadne Evrope.
Grad se prostire skoro do oboda jame. (Ili: jama se prostire do oboda grada - kako hoćete.)
Pogled na jamu je impresivan. Damperi koji prevoze rudu ili jalovinu izgledaju kao igračkice. A znam da čovek doseže jedva do osovine točka.
Put prema Požarevcu preko Kučeva ide dolinom Peka koji deli Severni Kučaj od Homoljskih planina.
Skrenuli smo sa najkraćeg puta koju destinu kilometara i posetili manastir Bradaču ...
i Zaovu.
O njima sam pisao u Forumu (Kultura - Religija - Manastri Srbije).
Mnogo lepih utisaka. Da se sredjuju u sećanju do nekog sledećeg puta u taj deo Srbije.
A dole - nije slovna greška. A ne prodaju se ni dečiji ni plač Majke Božije ni ... već se tamo tako pravi množina od reči 'plac'.
(Slikano blizu Tekije)
izvor:vojvodinacafe.rs
Dodato posle 3 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Ovo je slikano 2006. na jednodnevnom izletu 'dokle stignemo, stigli smo'.
Sa autoputa smo skrenuli za Požarevac, prošli ga južnim obodom i nastavili za Petrovac na Mlavi.
U Petrovcu smo skrenuli na istok na put za Kučevo i posle desetak kilometara do sela Melnica, a ubzro smo stigli do Manastira Vitovnica za koji se smatra da je zadužbina kraljla Milutina iz 1289-91.
Manastir se nalazi iznad reke Vitovnice koja na stotinak metara od manastira izlazi iz klanca iz Homoljskih planina. Tu je izvor - česma lekovite vode iznad koje je nedavno napravljlena ikona u mozaiku. Mesto je lepo i prijatno za zastati.
Vratili smo se istim putem do Petrovca da bi nastavili prema Žagubici.
Iznad Petrovca je lep pogleda na Homoljske planine (levo) i Beljanicu (desno). Izmedju teče Mlava.
Od Petrovca ka Žagubici prolazili smo pored mnoštva novih i praznih kućerina sa skupocenim ogradama od kovanog i livenog gvoždja. Bilo je i više natpisa u skladu sa mentalitetom koji je doveo do ovakvih mrtvih kapitala.
Ovaj biser ipak nisam mogao da ne zabeležim: Kip Slobode umesto bakljle drži simbol $!
Ispred ulaza u kanjon Mlave je selo Ždrelo (zovu ga još i Ždrelo Mlave).
Mlava kod manastira Gornjak. Nešto ranije tog dana bilo je jakih letnjih pljuskova pa je voda zamućena. Inače, kanjon je pun lepih mesta za zastajanje, a sigurno je i dobar teren za ribolov.
Manastir Gornjak je zadučbina kneza Lazara Hrebeljanovića a izgradjen je desetak godina pre Kosovskog boja. Okolina manastira je uredjena i osposoblljena za prijem većeg broja posetilaca istovremeno.
Trška crkva (ustvari manastir poznat pod tim imenom) je iz poslednjh dvadesetak godina XIII v. Pretpostavlja se da je ktitor bio kralj Dragutin ili brat mu Milutin. Crkva je mala ali vrlo skladna i lepa gradjevina. Iako je pored puta lako se može dogoditi da je čovek previdi ako na trenutak usmeri pogled na drugu stranu ili se koncentriče na saobraćaj. Crkva je bila u mestu Trg koje je postojalo do sredine XIX v. a u vreme gradnje crkve bilo od velikog značaja za srednjevekovnu srpsku državu.
Posle 5'5 km. se stiže do Žagubice. To je mala varošica ušuškana u zelenilo oklnih brda.
Vrelo Mlave je hladovito izletište ne dalje od 300-400 m. od centra mesta.
Vrelo se nalazi na 314 m. nadmorske visine. Voda izvire u ključevima na stranama i dnu basena koji je dubok 30 m. a prečnik mu je 25 m. Minimalna temperatura vode je 3,4 C a maksimalna 11,5 stepeni.
Na licu mesta smo bili svedoci korišćenja prednosti navedene temperature vode u prilično reprezantativnom restoranu.
Pored samog ulaska u izletište je groblje na brežuljku. Slika ovog spomenika je već više puta vidjena, ali treba znati da je spomenik okrenut tako da može biti dobro i izdaleka vidjen, tj. na 'ledjima' spomenika je natpis.
Iako Bor i Zlotska pećina nisu daleko od Žagubice više nije bilo izgleda da možemo stići u radno vreme pa smo se istim putem, preko Petrovca i vraćali.
Ovo je slikano u okolini Krepoljina, rudarskog mesta na delu gde put ide preko brda, dalje od klanca Mlave.
Pored samog puta Petrovac - Požarevac pored sela Malo Laole (?) je izvor lekovite termalne vode pronadjene umesto nafte. Kupalo se dvadesetak ljudi i dece.
Sa ovog Toura i ova, pomalo komično-nadrealna storija u tri slike.
Od Petrovca prema manastiru Vitovnica (na putu za Kučevo) za 7-8 km. nikoga nije bilo sem nas. Na ovom mestu smo stali da naberemo zrelih džanarika i 'rad sebe'. Moja lepša polovina je nabrala dve vrste i pokazuje mi da ih slikam. Utom, iznenada i 'ničim izazvan' proleće motcikl sa barjakom.
Opet mir i tišina. Dižem aparat da dovršim slikanje džanarika. Ali, opet nas prekidaju.
I tako, jedno pedesetak puta.
U istom kraju (okolini Petrovca) sam pola godine ranije bio u velikom turističkom lovu na lisice, ustvari više okupljanje i druženje pobratimljenih lovačkih društava nego lov.
Zborno mesto je bilo u selu Kamenovo kod Petrovca. To je, inače, kraj proznat po pčelarenju u lepim, zelenilom bogatim i nezagadjenim homoljskim predelima. Zbor lovaca je kod spomenika pčeli. Kažu da je to jedini spomenik ovoj domaćoj životinji. Više je interesantnost nego estetski užitak.
Veći deo lova je izgladao ovako! Ne bije badava glas o gostoljubivosti narod iz ovih krajeva.
izvor:vojvodinacafe.rs
Dodato posle 5 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Namerili smo da stignemo na noćenje u Jošaničku Banju. Ovog puta smo odabrali sporiji put, put kojim se redje iz Novog Sada ide za Kopaonik. Pošto smo prešli Šabac, Valjevo, Kosjerić stigli smo do Moravičkog kraja (nazvanog po reci Moravici, južnoj pritoki Zapadne Morave). Nailazi se na Arilje (mesto koje je ime dobilo po crkvi svetog Ahilija). Obično se oko mesta ide tranzitnim pravcem, ali smo , da bi videli crkvu po kojoj bi Arilje trbalo da bude poznatije nego po trikotaži, ušli u centar.
''У центру Ариља, на уздигнутој заравни доминира црква Св. Ахилија, задужбина краља Драгутина. Подигнута је крајем XIII века на остацима старијег храма епископије Моравице. Осликавање Драгутинове задужбине завршено је 1296.''
Crkva je spomenik kulture izuzetnog značaja. Autentična unutrašnjost, srednjevekovne freske, celokupan ambijent crkve i okoline zadržali su nas neplanirano, a što će se odraziti kasnije - kroz Goliju.
Dolinom Moravice put vodi ka Ivanjici. Na polovini puta, u njegovoj blizini ali sakriven u šumi i klisuri isoimene reke je manastir Klisura.
U sastavu manastirskog kompleksa najznačajniji objekat je crkva Svetih arhangela Mihaila i Gavrila. Crkva je podignuta u 13.v. po uzoru na tadašnju episkopsku crkvu u Arilju.
U Ivanjici se odvajaju putevi za Sjenicu i Ušće, u dolini Ibra. Taj istočni pravac, ka Ušću ide okrajkom Golije. Inače, Ivanjički kraj iziskuje i zaslužuje bar jedan ceo dan za razgledanje, pa je to ostalo za neku drugu priliku.
Na iznenenadni dvodnevni izlet izazvalo nas je Miholjsko leto 2008. U potpunosti je opradvalo (iskustveno) narodno verovanje o lepom vremenu početkom oktobra.
Put je većim delom (za moja očekivanja) u pristojnom stanju. No, to kakav je put i nije najvažnije jer smo tuda krenuli da uživamo u lepoti prirode.
Prolazeći tim krajem dotakli smo
PARK PRIRODE "GOLIJA"
Golija je najviša planina jugozapadne Srbije (Jankov kamen 1833 m.n.v), pruža se u dužini od 32 km u obliku položenog latiničnog slova "s". Po lepoti i raznovrsnosti pejzaža, kao i očuvanosti izvornih prirodnih i kulturnih vrednosti, jedna je od najprivlačnijih planina u Srbiji.
Neplanirano utrošeno vreme u Arilju i čvrsta namera da do manastira Studenica stignemo dok su još dobri uslovi za popodnevne fotografije, nisu nam dali vremena da se usput zadržavamo. Propustio sam prilike da forografišem slikovite ćumurane, kuće pokrivene cepanim kamenim pločama i još mnogo šta.
Planina Golija okružena je na severu planinom Jelicom, na istoku Kopaonikom, Čemernim i Radočelom, na zapadu Javorom, a na jugu Zlatarom, Jadovnikom i visoravni Pešter. Područje same Golije ograničeno je dolinom Ibra na istoku, Raške i Ljutske reke na jugu, Moravice na zapadu i srednjim delom doline Studenice na severu i severo-istoku. Odlikuje se bogastvom vode i raznovrsnim živim svetom. Goliju krasi prostranstvo šumskog pokrivača. Naročito su zastupljenje bukove šume.
Neki delovi ovih šuma imaju karakter prašume.
Golija je sada naša najšumovitija planina, sa najvećim i najboljim šumskim kompleksima. Njene južne padine obrasle su prostranim livadama i pašnjacima. U smrčevim šumama očuvale su se tresave kao specifični i osetljivi ekosistemi.
U gornjem toku reke Studenice
Područje planine Golija i Radočelo stavljeno je pod zaštitu kao Park prirode pod imenom "Golija" (površine 75.183 ha) i svrstano je u I kategoriju zaštite kao prirodno dobro od izuzetnog značaja Uredbom Vlade Republike Srbije ( "Službeni glasnik RS", broj 45/2001. godine).
Deo Parka prirode "Golija" odlukom Komisije UNESCO-a, oktobra 2001. godine proglašen za Rezervat biosfere "Golija-Studenica" (površine 53.804 ha).
Zaštićeno prirodno dobro Golija je planinska regija koja u svojim granicama obuhvata planinu Goliju, Radočelo i vrlo mali deo prostora planine Čemernog. Predeo je izbrazdan dubokim rečnim dolinama, između kojih su uzvišenja različitog oblika i veličine.
Nekoliko kilometara smo vozili po planinskom kolskom putu i prošli kroz deo puta u izgradnju. Na slici je deo brda i puta koji reka Studenica 'dere' i sada se učvršćuje. Interesantno je bilo videti koji je postupak primenjen: naprave se 'korpe' od jače pletene žice dimenzija približno 1,5x0,8x0,8 m; postave na mesto, napune kamenjem i zatvore.
Slivovi reka Moravice i Studenice sa svojim mnogobrojnim pritokama su glavni nosioci geomorfoloških procesa i oblika reljefa.
Područje Golije odlikuje refugijalni karakter staništa što je omogućilo opstanak tercijalne flore. Golija zajedno sa planinom Tarom predstavlja refugijum tercijalne flore u Srbiji i značajna je kao centar genetske, specijske i ekosistemske raznovrsnosti na Balkanu i u Evropi. Floristički biodiverzitet Golije gradi oko 900 taksona biljnog sveta, od toga 729 vrsta vaskularnih gljiva, 40 vrsta mahovine, 117 vrsta i varijeteta algi. Poseban značaj u flori imaju endemične i reliktne vrste, kao i vrste koje su postale ugrožene. Među očuvanim prirodnim retkostima izdvaja se reliktna i endemična drvenasta vrsta planinskog javora (Acer heldreichi), koji je sinonim za floru Golije. U Srbiji se najlepše i najočuvanije zajednice sa gustim populacijama planinskog javora nalaze na Goliji. Pored javora, poseban floristički značaj ima zelenika (Ilex aquiifolium)...
U porti manastira Studenica nalazi se više vrednih stabala. Jedno od njih je i stablo zelenike (staro oko 90 godina), zaštićeno 1970. godine kao prirodna vrednost i retkost.
... kao i endemične vrste: Allysum markgrafi, Allysum jancheni, Pancicia serbica, Viola elegantula и Verascum adamovicii. Vrste Pančićeva bedrenica (Pancicia serbica) i Adamovićeva majčina dušica (Thymus adamovici) imaju obeležje lokalnog endemita i vrste su od međunarodnog značaja za očuvanje biodiverziteta. Botanički značajna područja na Goliji čine očuvane lišćarske i lišćarsko-četinarske šume prašumskog tipa, kao i šume četinara, posebno subalpijske smrče.
Na polovini puta Ivanjica - Ušće je skretanje za manastir Pridvoricu. Ovaj manastir nije šire poznat iako je građen u isto vreme kada i Sudenica. Stradao je i obnavljan.
U selu se nalazi pogon za preradu drveta i to narušava idiličnu, a pomalo mističnu sliku seoceta u popodnevnim senkama od planina.
Kasnije sam u putopisu Feliksa Kanica sa kraja XIX v. naišao na sledće:
''Према скици коју ми je нацртао Чермак, више значаја има нешто већа, технички лепо изведена црквица код северније Придворице, коју je, кажу, подигао један –'придворни слуга' (дворјанин) цара Симеона (реч је о Стефану Немањићу).
Ова црква са основом у облику крста, са петостраном апсидом, мермерном соклом, са горњим делом саграђеним од квадера седре, посвећена вазнесењу Христовом, свакако je она коју Вук спомиње (Рјечник, 588.) као цркву за коју се не зна где се налази и о којојсе у народнојпесми каже: ' А слуга му цркву Придворицу...' итд. Изнад главног портала, бочних улаза и прозора апсиде јављају се четири брадате главе, за које je тешко рећи да ли представљају светитеље, мајстора или ктитора, који je живео у дворцу 2,5 km источније, на једној850 m високој истурено јстени, између Брадуљичке реке и Студенице. По имену оближњег места Деспотовице, може се закључити да je властелин коме je ова црква припадала имао ранг деспота; може се исто тако претпоставити да су већ Римљани кастелом штитили пут који je туда пролазио испод 1608 m високог Црепуљника. Као што се види, област Старог Влаха je по много чему занимљива, na je својим следбеницима најтоплије препоручујем.''
Koristim priliku da se malo upoznamo šta pomenuti stari naziv podrazumeva:
'' Stari Vlah je istorijska i geografska oblast na jugozapadu Srbije. Obuhvata oblasti sjeverno od rijeke Lima i istočno od Drine, u slivu Moravice i Uvca sjeverno od Sjenice.
Na zapadu se Stari Vlah graniči sa Bosnom, na jugozapadu sa Hercegovinom, na jugoistoku sa Raškom oblašću, na zapadu sa Šumadijom, a na sjeveru sa Kolubarskom oblašću.
Stari Vlah je planinska regija, pa se stanovništvo bavi uglavnom stočarstvom. Otuda i vodi ime – vlah je bio naziv za stočara. Oblast je bogata vodom.
Šezdesetih godina XII vijeka Stefan Nemanja osniva srpsku državu Rašku koja je obuhvatala Rašku oblast i južne dijelove Starog Vlaha (Priboj i Prijepolje – Zlatarski Stari Vlah). Sjeverni dijelovi Starog Vlaha (Zlatiborski i Moravički Stari Vlah) nalazili su se u posjedu župana Stracimira, a Nemanjinoj državi su pripojeni tek oko 1180-te godine. Tada se prvi put pominje Stari Vlah, koji je bio jedna od administrativnih jedinica Raške. Kasnije je Raška podijeljena na župe, i na ovom prostoru ih je bilo nekoliko.''
Do manastira Studenice smo stigli u zadnjim trenucima pogodnog svetla za popodnevno fotografisanje.
U manastir Sudenica sam, u poslednjih 45 godina često navraćao. Međutim, nisam imao slika koje su dovoljno dobre za moj ukus, pa je i ovo navraćanje imalo za cilj da se napravi neka lepa slika. A bila je namera da se ujutru vratimo iz Jošaničke Banje i slikamo i po prepodnevnom svetlu. To smo i učinili, što pokazuje naredna fotografija.
U Jošaničkoj Banji ('Zelenoj kapiji Kopaonika' - kako ju je nazvao Pančić) vodenice više ne rade. A znam i vreme kad je u jednoj od njih majstor Steva instalirao dinamo sa kamiona i sproveo struju na desetak bandera u centru Banje.
Jutarnji pogled na banjsko kupatilo sa terase: bogati izvori vrele vode neiskorišćeni se ulivaju u reku Jošanicu. Priča o iskorišćavanju za grejanje, tople leje i td. traje od kad sam prvi put u Jošaničku Banju stigao. Tad (1961.) je postojala veća staklena bašta koje već odavno više nema.
Odlazak do manastira Gradac ponovo nas je doveo u Goliju.
Selo Gradac pored koga je manastir, je na rečici istog imena.
Manastir je podigla žena kralja Milutin, Jelena Anžujska.
(O crkvi sv. Ahilija i manastirima koji su pomenuti može se detljno videti u forumu 'Kulturna baština')
U mestu Ušće na Ibarskoj magistrali je ušće reke Studenice u Ibar.
Kad krenete prema Kraljevu, u blizini Ušća je spomenik srpskim junacima u Balkanskim i I Svetskom ratu.
Očigledno da ovo nije ni približno kompletno predstavljanje Golije - ni prostorno ni sadržajno. Samo je podsticaj da, kad god krenete putevima koji nisu uobičajeni i magistralni, ima šta lepo da se vidi.
izvor:vojvodinacafe.rs
Dodato posle 4 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Planirajući ovogodišnji put za crnogorsko primorje opredelio sam se da to bude putem kojim nisam išao: Ivanjica - Duga Poljana (na putu Novi Pazar - Nova Varoš).
Ivanjica je mesto nastalo 1833. godine i sada ceo taj predeo nosi ime 'Ivanjički kraj'. Centar gradića oslonjen na levu obalu reke Moravice (u kasnijem toku Zapadne Morave) je lep ambijent, iako malo 'tesan' za saobraćaj.
U centru dominraju crkva "Sv. Car Konstantin i Carica Jelena" podignuta 1836, park sa Spomenikom Revolucije (autor Đorđe Andrejević - Kun) i odskora manjim spomenikom poginulim borcima u ratovima 1991-2000. a u temenu trećeg ugla tog trougla je spomenik Draži Mihajloviću podignut 2003. godine.
U senovitoj obali je jedna od najstarijih hidrocentrala (na levoj gornjoj slici i na slici dole) i restoran desetak metara iznad Moravice koji od obale deli 'potok' koji vodi od brane na turbine elektrane (desna slika).
Nismo mogli da se duže zadržavamo jer je već bilo popodne, a prestojao nam je put neizvesnog kvaliteta i potrebnog vremena da ga predjemo. Zbog toga nisam uspeo da slikam ivanjičku znamenitost - veliki kameni most sa početka XX veka - iako sam dva puta prešao preko njega tragajući za mestom odakle se most može fotografisati.
Nastavili smo na jug prema Pešteru zalazeći na zapadne delove Golije. U prošlom putu Golijom videli smo više kuća pokrivenih tankim pločama od cepanog kamena škriljca. Naišli smo na jednu zapuštenu uz sam put.
Kad sam, uz malo napora otvorio vrata od masivnog drveta, ispostavilo se da je to vodenica koje je ne tako davno radila. Na levoj strani unutrašnjosti se vidi velika betonska cev koja je dovodila vodu na vodenično kolo ispod vodenice.
Ubrzo smo prošli Međurečje i ušli u područje slabijih puteva. U takvim situacijama raspitivanje na kom ste putu i kako dalje je preporučljivo. Pitajući na jednom račvanju, dobio sam odgovor da je svejedno, jer će se putevi kroz par kilometara spojiti. Na sreću, izabrao sam donji put i stigao do onoga što sam u pripremi puta saznao da postoji i da je vredno pažnje, ali sam, zbog nejasno napisanog teksta po kome je ispadalo da je put neprohodan za automobilski saobraćaj, odustao.
Naišli smo na ljude koji su iz automobila parkiranih na obali Moravice iznosili stvari idući u vikendicu na drugoj obali i zastali da se raspitamo kjim putem dalje.
Ispostavilo se da je to vikendica pored starog 'Rimskog mosta' od čijeg obilaska sam odustao. Do nje se stiše preko reke brvnom ili mostom (uz stotinak metara više pešačenja).
Snimljeno je sa Rimskog mosta
Rimski most
‘’U selu Kumanica, na 16-tom km jugozapadno od Ivanjice, u pravcu prema planini Goliji u blizini stare zapuštene vodenice, potočare, nalazi se stari kameni most preko reke Moravice.
Stari most preko gornjeg toka reke, nalazi se na starom, zapuštenom putu prohodnom isključivo za pešake i tovarne konje, koji je iz Ivanjice, preko Medjurečja, vodio preko sela Bratljeva, za Sandžak. ( Tekst je malo stariji, pošto sada postoji dvadesetak kilometara asfalttnog ili puta u gradnji, a zadnjih petnaestak kilometara do sela Duge Poljane na putu Novi Pazar - Sjenica je kolski kameni put.)
Ispred i iza mosta, trasa ovog starog puta, oštrim krivinama i velikim usponima, penje se na obale Moravice. Usko korito planinske reke Moravice premošćeno je jednim svodom polukružnog oblika, koji se svojim oporcima, upornjacima, preko ne baš izraženih obalnih stubova oslanja na stenovite obale reke. Najveći deo mosta konstruisan je od pločasto lomljenog kamena, od krupnih pločastih komada škriljaste stene koje ima praktično u neograničenim količinama u okolini. Zbog različitih materijala, predpostavlja se da je most pravljen u više perioda. Predanje kaže da je u vezivni materijal za gradnju mosta, utrošeno 30.000 jaja.
Širina mosta je 2,40 m i to je istovremeno i širina kolovoza. Ukupna dužina mosta sa stubovima je oko 14 m, veličina lučnog otvora je 6,72 m, a visina oko 4 m.
Danas ovaj most koriste samo pešaci, a oko njega se granaju brdski putići od kojih jedan vodi za selo Erčege.
Nemoguće je utvrditi ko je i kada podigao ovaj most u selu Kumanici. Ali je nesumnjivo to vešto tvorena i lepa gradjevina, neobilno vitkih i skladnih linija. Pripada tipu lepših turskih mostova. Sudeći po tehnici njegoe gradnjei, on bi mogao biti gradjen u isto vreme kad i mostovi u Prizrenu, što znači u XV veku. U tradiciji ovog kraja most postoji pod nazivom „Rimski most“, premda u njemu nema ničeg rimskog. Opet, s obzirom na stari put, koji je najkraća spona Sandžaka i Srbije, moguće je da u narodu živi pamćenje na ostatke nekog puta iz rimskog vremena, pa je predpostaviti da je na ovom istom mestu bio i most.
Ovim mostom su prema Sandžaku i dalje išli trgovački karavani.U sredini u kojoj postoji most je kao građevina nenametljiv. Utisak koji pruža veoma je prijatan. On predstavlja osveženje u ovom skoro nenestanjenom kraju. Sa svih strana okružen je zelenilom , koje ga prosto stapa sa prirodom, tako da ne deluje kao nametnuta građevina, sastavni je deo pejzaža.
Restauraciju je izvršio Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Kraljeva osamdesetih godina prošlog veka.’’
Pošto je vikendica u ovakvom ambijentu bila izuzetno lep motiv za fotografisanje, malo dovikujući se preko Moravice, a zatim izbliže, zatražio sam dopuštenje da slikam. Pozvali su nas da dodjemo i razgledamo, fotografišemo.
Muško društvance se okupljalo da pre gledanja večernje utakmice u omladinskom šampionatu u fudbalu pripremi nešto za jelo.
Vikendica je od masivnog drveta, još pomalo sa mirisom borovine, a unutrašnjost je opremljena starim nameštajem i predmetima.
Na gornjoj slici su saonice natovarene drvima (one se koriste u planinskim krajevima i kad nema snega, jer bez puteva, one sasvim dobro služe po travnatim terenima) a preko oblice je prebačeno konjsko sedlo. U desnom uglu je mesto za prženje ribe (tiganj sa dugačkom drškom prislonjen je uz drvo).
Niz detalja uklopljenih u sredinu tako da je ne narušava, govori o dobrom ukusu vlasnika - ugostitelja iz Ivanjice.
Zadržavali su nas na piću i da mezetimo ono što je baš pripremano, ali smo morali nastaviti dalje putem posle samo jednog pićenceta.
Zašli smo u Goliju. Prošli smo nedaleko od planinsko-zimskog turističkog centra ne skrećući prema njemu. Nadalje je to bio šumski put za izvlačenje trupaca, delimično u izgradnju u savremeni asfaltni put.
Na mestu pod imenom Golijski potok (ili reka) prošli smo pored skijališta u gradnji. Staza je prosečena a oko puta su delovi konstrukcije za ski-lift doneti (sudeći prema natpisima na italijanskom i nemačkom jeziku) iz Južnog Tirola. Tu je već bio i traktor za utabavanje skijaških staza.
Narednih 10-12 km. vozi se kolskim putem. Šumoviti deo Golije zamenjen je livadama koje se spuštaju prema Pešteru. I lepim vidicima.
U daljini smo ugledali traktor koji je išao prema nama. Sačekali smo ga petnaestak minuta da stigne i utvrdimo gde smo i kuda dalje. Traktor sa prikolicom na dva točaka vraćao se iz Duge Poljane, kako nam rekoše vozač i saputnik na prikolici. 'Tu je odmah Duga Poljlana, nema ni šest kilometara'. Laknulo nam je, jer se sunce već spuštalo pa je mogućnost da se isprave eventualne greške bila sve manja, jer su ovo bili prvi ljudi koji smo sreli u poslednjih dvadesetak kilometara. Da ćemo sresti još nekog kad zamrači - bilo je malo verovatno.
Na slici je put kojim idemo dalje.
Išli smo kroz najcvetnije livade koje sam video.
Pošto je to bio najduži dan u godini, stigli smo do 'civilizacije' pre mraka, i uz još stotinak kilometara vožnje po asfaltu, do prenoćišta u seoskom turizmu u selu Mileševa pored manastira i Prijepollja.
izvor:vojvodinacafe.rs
Na stranicama foruma Vojvodinacafe upoznah gospodina Nenada Glišića autora putopisa koji vam sada predstavljam. Gos. Glišić nije mi dozvolio da o njemu nešto napišem ali moram reći da čovek koji se odluči na ovakav put verovatno u sebi ima veliku ljubav prema zemlji u kojoj živi i radi !!!
PUTOPIS:
Nesporno da se i kod nas može divno proputovati. Jedino je pitanje ko šta traži i očekuje na putovanju.
Sa mojih slika moći će se steći utisak o tome u čemu i na koji način ja uživam u putovanjima. Po dosadašnjim postovima - očigledno da nemam suprotne stavove sa prethodnicima. Možda malo više bežim od glavnijih puteva i stižem tamo gde ne prolazi svako.
Ovog vikenda smo bili na istoku Srbije.
Negotinska Krajina. Na putu Kladovo - Negotin, desetak kilometara pre Brze Palanke.
Plaža i kamp u Brzoj Palanci.
Pošto smo bili namerili negde dalje, nismo se ovde zadržavali. Bilo je tek oko 9 h. pa kupači još nisu bili na Dunavu.
Iako sebe smatram za natprosečno informisanog i prilično sam proputovao Srbiju, nisam znao da ovde ima plaža koja je ne zaostaje za našim najlepšim rečnim plažama. Obala sa sitnim šljunkom ili krupnim peskom je duga oko 350-400 metara a toliki je otprilike i prostor kampa pored vode. Plaža je pored vrlo dobrog puta između Kladova i Negotina.
Open air fast food
Da ne bi bili out, naš omiljeni način ishrane na putu smo nazvali ovako. 'Pregazili' smo potok pored puta negde između Bora i Donjeg Milanovca. I da imam novca onoliko koliko nemam, siguran sam da ću uvek na turističkom putovanju radije na ovaj način ručati nego u nekom restoranu.
izvor:vojvodinacafe.rs
Istočna Srbija - Gamzigrad
Većina nas Vojvođana (verovatno i drugih naših ljudi) slabo poznaje Istočnu Srbiju jer nas kroz nju ne vodi put negde dalje gde smo se zaputili.
Ja sam u više navrata prolazio nekim delovima Istočne Srbije i područjem Đerdapa, ali ne na Tour de Serbia.
Tako je i ovo došlo na red.
Bilo je to trodnevno putovanje (dva noćenja): preko Požarevca na Viminacijum, dalje pored Dunava (tj. jezera) do Tekije gde sam rezervisao privatni smeštaj. Preko Interneta i telefonom sam došao u kontakt sa Turističkom organizacijom u Tekiji i kad smo se približili mestu, javio sam se ljubaznoj gospodjici Živki sa kojom smo se našli i stigli do smeštaja. Privatni smeštaj je uobičajen za naše uslove, a i cena je uobičajena - 500 din. za noć ako je manje od tri noćenja.
Sledećeg dana smo (dobrim, magistralnim putem) preko Kladova, Brze Palanke i Negotina otišli do Zaječara, odnosno do Gamzigrada. Vratili smo se sporednim, ali pristojnim putem obilazeći Bor sa istoka pa preko Mosne na jednom Đerdapskom zalivu blizu Dornjeg Milanovca - nazad u Tekiju.
Trećeg dana (u povratku) smo išli pored Đerdapskog jezera do Donjeg Milanovca, pa preko brda na Majdanpek i onda pored Peka i Kučeva prema Požarevcu.
Putovanje je bilo izuzetno lepo i sadržajno iako nismo uspeli da vidimo ni deo onoga što sam bio pripremio kao vredno posete. (Obišli smo i nekoliko manastira, a naravno i 'preskočili' još više.)
Od NS do Kladova treba četiri sata efektivne vožnje. Kad se na to vreme dodaju zadržavanja - to je ceo jedan dan. Tako je bilo i naredna dva dana. A razloga za zadržavanja ima i previše - od uzivanja u lepim pogledima na prirodu, na razgledanje znamenitosti, na opuštanje u lepim ambijentima...
Pripremajući se za ovaj put nabavio sam mapu Nacionalnog parka Đerdap (dva 'toma' - dvostrukog formata od uobičajenih autokarata) sa obiljem obeleženih mesta vrednih poseta. Na žalost, nisam uspeo da je koristim jer smo i bez nje nailazili na ono što se ne propušta.
Sve u svemu, jedan tour je dovoljan ili samo za prvu informaciju, ili za samo jedan deo područja.
Sa predstavljenjem ovog našeg putovanja počinjem od najudaljenije tačke do koje smo stigli - od Gamzigrada. Valjda zato što mi je ostao u vrlo lepom sećanju još iz vremena kad se nije znalo da je to FELIX ROMVLIANA (za one koji nisu učili Latinski - 'v' se čita kao 'u'). Tada (sredinom 70-tih) bio je otkriven samo deo i nije se znalo da je to carska palata. Arheolozi su bili svuda oko malog broja posetilaca, ili obrnuto, posetioci su se muvali između arheologa. A koračali smo i po podu od mozaika koji sada nije tu.
Bio sam još nekoliko puta kad sam poslom dolazio u taj kraj. Kad bi domaćini predložili da pogledamo Gamzigrad, nikada nisam rekao - hvala, ja sam već video!
Kliknite ovde da vidite sliku u originalim dimenzijama 800x541px.
(Naišao sam da Gamzigrad znači mesto na kome 'klize', 'gamze' - misli se na zmije, kojih je u ruševinama bilo mnogo.)
Gamzigrad je već sredinom XIX veka ocenjen kao veliko i izuzetno značajno arheološko nalazište. Geolozi, istoričari i arheolozi su u to vreme na različite načine opisivali i tumačili "ostatke jedne od najvelelepnijih građevina prohujalih vremena" koje su uočili na ovom mestu, a Feliks Kanic je svojim crtežima Gamzigrada iz 1860. i 1864. godine želeo sve da uveri da se tu nalazi "jedna od najvećih i najočuvanijih rimskih građevina u Evropi".
Krajem XIX veka nekadašnje romantičarsko ushićenje pred razvalinama drevnog grada ustupilo je mesto uzdržanom, strogo racionalnom prosuđivanju, pa je Gamzigrad protumačen kao veliki vojni logor (castrum).
Ta uprošćena predstava o Gamzigradu održala se sve do sredine našeg veka, do početka sistematskih arheoloških istraživanja u 1953. godini. Iskopavanja koja su usledila pokazala su da Gamzigrad nije vojni logor već velelepni dvorac izgrađen za kratko vreme, i to po volji i zamisli jednog cara.
Tek 1984. godine konačno je rešena zagonetka Gamzigrada. U jugozapadnom delu palate, u jednoj građevini sa mozaičkim podovima i zidovima oslikanim freskama, te godine je nađena arhivolta od tufo-peščara na kojoj je uklesan natpis:
FELIX ROMVLIANA.
Taj natpis uvodi Gamzigrad u istoriju na velika vrata i svrstava ga u carske gradnje, u onu kategoriju spomenika rimske dvorske arhitekture kojoj pripada i Dioklecijanova palata u Splitu. S druge strane, pomenuti natpis omogućuje međusobno usklađivanje i dopunjavanje istorije i arheologije, jer u slučaju Romulijane arheološki nalazi upravo rečito govore o onome o čemu istorijski izvori ćute.
.... Rimski imperator Galerije (cezar od 293. do 305. godine, avgust od 305. do 311. godine) rođen i sahranjen u Priobalnoj Dakiji, i to u mestu koje je po svojoj majci Romuli nazvao Romulijanum..... I sam naziv 'Feliks Romulijana' zaslužuje posebnu pažnju. ... Naziv Romuliana podrazumeva vilu ili kuću Galerijeve majke Romule, tj. bukvalno znači Romulina vila ili Romulina kuća. Epitet felix pokazuje, međutim, da reč vila ili kuća u tom nazivu ne može imati uobičajen, već jedini metaforičan smisao. Jer felix u nazivima i imenima nikada se ne koristi kao jednostavan ukrasni pridev, već jedino kao predikat bogova, careva, carica, oblasti ili gradova kojim se izražava njihova svetost, slava, plodnost ili prosperitet. U konkretnom slučaju reč felix sadržana je u nazivu mesta gde je rođen novi Romul, kako je Dioklecijan nazvao Galerija, a koja je posvećena njegovoj roditeljki Romuli, čije ime, takođe legendarno, asocira na imena ličnosti koje su povezane sa osnivanjem Rima i njegovom mitskom istorijom. Zbog toga naziv Felix Romuliana, treba shvatiti u značenju Roma nova, Roma secunda, ili, još preciznije, kao oznaku za sveto mesto, za neki večni, nebeski grad.
Reljefni ukras na arhivolti na kojoj je natpis uklesan potvrđuje da u nazivu Felix Romuliana prva reč ima čisto religijsko i ideološko značenje, da izražava svojevrsnu konsekraciju i aludira na nešto što je sveto i večno.
Svi dekorativni elementi koji okružuju natpis Felix Romuliana – listovi bršljana, lovorov venac i paunovi – oznake su za konsekraciju i apoteozu, kao i simboli za večno trajanje, za besmrtnost. Nije potrebno navoditi sve primere gde ti elementi, skupa ili pojedinačno, izražavaju isto ono što je pretpostavljeno za reč felix u nazivu mesta koje je sagrađeno s ciljem da proslavi i ovekoveči jednog harizmatskog vladara i njegovu roditeljku. Sadržaj i ikonografija tog natpisa ne mogu se stoga odnositi na Romulinu vilu u uobičajenom smislu tih reči, već jedino mogu označavati sveto mesto, sakralno zdanje koje novi Romul podiže za večni spomen majci i sebi.
Za one, kojima će biti uživanje da se u carskoj palati osveže nekim napitkom ili sladoledom, na raspolaganju je takvo mesto (desno se vidi deo plavog suncobrana).
Arheološka iskopavanja koja su u Gamzigradu obavljena posle otkrića arhivolte sa natpisom ne samo da su verifikovala navede zaključke o Romulijani već su omogućila da se do kraja razotkriju sve pojedinosti Galerijevog političkog, ideološkog i religijskog programa, kojim je i motivisana i izgradnja Romulijane.
Do 1990. godine arheološki su istraženi svi značajni punktovi unutar bedema Romulijane.
Već su prvi istraživači Gamzigrada primetili da se i izvan prostora obuhvaćenog bedemima nalaze ostaci različitih građevina iz rimskog vremena, posebno na grebenu Magura koji se uzdiže istočno od glavne kapije Romulijane, na udaljenosti od približno 1000 m. Zbog istaknutog, gospodarećeg položaja Magure u odnosu na okolne dolove i uzvišice, kao i pogodnosti za osmatranja nadaleko, i ruševine koje su tu uočene smatrane su ostacima kula i osmatračnica. Arheološka istraživanja pokazala su, međutim, da je Magura svojevrsni sveti breg, Mons sacer, da je od praistorijskih vremena njen vrh bio sveto mesto najvećeg poštovanja i da su upravo tu Romula i Galerije sahranjeni i uvršćeni među bogove...
Mala zbirka daje osnovna obaveštenja o Gamzigradu.
...Van svake je sumnje da su drvene konstrukcije na kružnim platformama u stvari monumentalne lomače, kao i da ogradni kameni zidovi i nad njima nasuti tumuli obeležavaju na grandiozan i trajan način mesto na kome je obavljena ceremonija vezana za ličnosti sahranjene u mauzolejima na Maguri... Samo su dve ličnosti mogle da na domaku Romulijane budu sahranjene i uvršćene među bogove: Romula i njen božanski sin Galerije. Romula se u istorijskim izvorima pominje pred početak velikog progona hrišćana 303. godine, dok se za Galerija zna da je umro 311. godine i da je sahranjen u Romulijani. To znači da su mauzolej i konsekrativni spomenik na južnoj strani podignuti u 311. godini. Romula je sahranjena na Maguri, verovatno neku godinu pre 306. godine,..
Arheološka iskopavanja na Maguri još nisu okončana.
Romulijana je kompleksan sakralno-memorijalni spomenik koji podrazumeva monumentalni tetrapilon, palatu u kojoj će Galerije za života boraviti kao stariji avgust (senior augustus), posle smrti biti poštovan kao bog (divus), i mauzoleje sa konsekrativnim spomenicima.
Događaj presudan za Galerija kao vladara i čoveka bio je pohod na Persijance 297. godine, njegova pobeda nad kraljem Narsejom, zadobijanje ogromnog blaga, osvajanje Jermenije i prodor u Mesopotamiju. Istorijski izvori i arheološki spomenici pokazuju da je ta pobeda duboko impresionirala i Dioklecijana i sve podanike Carstva. Galerije je od tada slavljen kao novi Romul i novi Aleksandar.
Moj snimak glave imperatora nije dovoljno dobar jer je slikano bez blica u senci, pa se tamni kamen - porfir - korišćen za skulpturu, slabo vidi. zato stavljam ovaj snimak sa sajta Gamzigrada.
Porfirna glava koja je nađena 1993. godine u Gamzigradu sjajan je dokaz da je i Felix Romuliana sagrađena s ciljem da ovekoveči Galerija kao bogomdanog imperatora koji posle trijumfa na Persijancima zadobija vlast nad celim kosmosom. ... Glava o kojoj je reč pripadala je statui koja je prikazivala Galerija u natprirodnoj veličine sa Zemljinom kuglom u levoj ruci, i to u trenutku kad ga boginja pobede Viktorija kruniše trijumfalnom krunom, ukrašenom draguljima i poprsjima tetrarha.
Odluku da sagradi Romulijanu Galerije je doneo tek posle pobede nad Persijancima, najverovatnije 298. godine kad je nazvan novim Romulom i Aleksandrom i kad je nastala priča da ga je Romula začela sa bogom rata Marsom. Kao drugi Romul (Alterus Romulas) i novi Aleksandar (Alexander redivivus), Galerije je radi političke propagande odlučio da jednom velikom gradnjom obeleži mesto svog začeća i uzvisi svoju majku Romulu.
Romulijana je izgrađena u središtu jednog džinovskog prirodnog amfiteatra, u bajkolikom predelu koji je bio naseljen od praistorijskih vremena. Pri iskopavanju palate u njenom severnom delu nađeni su ostaci naselja iz bronzanog i gvozdenog doba, a na Maguri, ispod konsekrativnih spomenika, otkriveni su grobovi sa urnama iz starijeg gvozdenog doba. Zbog toga nije isključeno da su se oko tih mesta ispredale priče o junacima ili natprirodnim silama sve do Galerijevog vremena i da su one mogle da budu razlog za izgradnju Romulijane baš na tom mestu. Izvesno je, međutim, da je od trenutka kad je otpočelo zidanje Romulijane sve u njoj i oko nje postalo sveto i da je svaka građevina projektovana s ciljem da prenese određenu poruku ili da postane simbol.
GALERIJE
Galerije je rođen u Priobalskoj Dakiji. Otac mu je bio običan seljak, a majka varvarka. Galerije je u mladosti čuvao stoku, zbog čega je dobio nadimak Armentarius Govedar. Bio je lep, snažan čovek, ljubitelj dobre trpeze i izuzetno hrabar vojnik.
Celog života duboko je bio odan svom poočimu Dioklecijanu i snažno vezan za zavičaj, zemljake i rođake, a posebno za majku Romulu. U toku svog života imao je dve titule: cezara i avgusta. Time što je mesto u kome se rodio nazvao Romulijanum uzvisio je i ovekovečio svoj zavičaj i svoju majku, a izborom sina svoje sestre Maksimina i svog zemljaka Licinija za savladare pokazao je odanost prema porodici i starim prijateljima iz rodnog kraja. Galerije je 293 godine postao član Jupiterove porodice, sin boga. Izvesno je da ga je Dioklecijan proglasio "drugim Romulom i Aleksandrom". Imao je dvostruke roditelje, a s tim i dva rodjendana. Prvi rođendan i odanost prema majci obavezivali su ga da ukazuje posebmo poštovanje "planinskim božanstvima", a drugi rođendan odanost prema novostečenom ocu.
Podaci da je mesto svog rođenja nazvao po majci Romuli i da je tu sahranjen omogućavaju da se rekonstruišu njegovi graditeljski poduhvati u rodnom kraju. Galerije je verovatno već u razdoblju dok je bio cezar preduzeo veće graditeljske poduhvate. Tada je odlučio da to mesto u kome će provesti starost još više uveliča i učini da postane simbol večitog trajanja tetrarhijskog sistema. Izgradnju Romulijanuma mogao je otpočeti tek kada je na Dunavu završio ratove sa Sarmatima, Kvadima i Bastarnima. 306. godine postao je najmoćnija ličnost u carstvu.
Inače, ako se ne varam, po ovom imperatoru je prostor u kome se izlažu umetnička dela je dobio naziv.
Tekst je, uz znatno skrećenje, preuzet sa sajta Gamzigrada.
Ako bude prilike - opet ću otići do Gamzigrada. Naročito da stignem do onoga na čemu se još radi, do Magure.
izvor:vojvodinacafe.rs
Istočna Srbija - LEPENSKI VIR
Lepenski Vir je isuviše poznat da bi bilo umesno da ga sada i ja potpunije predstavljam. Stoga, samo podsećenje na najosnovnije podatke.
A i malo mojih komentara. (Nisu obavezna lektira!)
Lepenski Vir se nalazi nedaleko od Donjeg Milanovca, između Đerdapske magistrale i Dunava, tj. Đerdapskog Jezera. Da se približavate Lepenskom Viru najavljuju učestale table, ali ipak se prilično iznenada, izlazeći iz jednog od desetak tunela, nadjete na mestu gde treba skrenuti. Ako u blizini ima i drugih vozila to može biti problem.
''Lepenski Vir je mezolitsko i neolitsko nalazište na desnoj obali Dunava u Đerdapskoj klisuri. Prve arheološke iskopine su urađene 1965. godine. Najznačajnije iskopine urađene su 1967. kada su pronađene mezolitske skulpture. Sa iskopavanjem je završeno 1971. godine kada je nalazište preneseno 29.7 m više da bi se izbeglo potopljavanje lokaliteta.
Glavni rukovodilac istraživanja ovog lokaliteta je bio profesor Dr Dragoslav Srejović sa univerziteta u Beogradu.
Posle manje od 100 metara nizbrdice stiže se do nevelikog parkinga koji je u sezoni djačkih ekskurzija pretesan. Na parking se nadovezuje dražesna livada (nisam sklon sladunjavom izražavanju, pa ovo shvatite kao realnost mog doživljaja). Tu je i nekoliko etno-kuća (kako se sada zove tradicionalna narodna arhitektura) u kojoj su, tako mi izgleda, smeštene neke od službi koje se staraju o muzeju i posetiocima.
Bili smo među zadnjim posetiocima tog dana, autobusi su manevrisali pokušavajući da izidju, a na lividi je još bilo puno djaka koji su se jurcali i loptali; bilo je i nekoliko grupa posetilaca starijih od nas koji su se odmarali na travi ... Sve u svemu - ugodna vreva i pomisao da je lepo i dobro što na ovakvom mestu ima toliko ljudi.
Buđenje kulture Lepenskog Vira i uspostavljanje njene svojevrsne umetnosti, otpočinje oko 7000. g. stare ere. Tri faktora - izolacija, promena klime i uvećanje lokalne populacije - bili su odlučujući za ovaj preobražaj. Đerdap - ta najveća klisura Evrope - odvajkada je predstavljala svet za sebe, a posebno u ranom holocenu kad su opustela sva okolna ravničarska područja. U ovom svetu velika reka se neposredno vezuje za razigrani planinski reljef zbog čega se na malim rastojanjima naglo menjaju nadmorske visine (od 50 do 800 m) i otuda na ograničenim prostorima sučeljava i po nekoliko ekoloških zona.
Na vidikovcu sa pogledom na jezero, obronke Karpata na drugoj obali i livadu na ovoj strani. Tu je i zastava. Istina, malo mala i pomalo stidljiva. (A valjda će porasti i postati kočopernija?!) Priznajem da me je zastava iznenadila. Prijatno. Zato i koristim ovu fotografiju koja je malo previše lična za ovakvu namenu jer drugačiju nisam snimio.
Veliki broj mikroekoloških staništa, raspoređenih u "spratove" između reke i obližnjih planinskih površi, omogućava da se brzo, na kratkom putu nađe sve što je potrebno za život: u vodi - obilje ribe, na obali - najraznovrsnije stene i minerali, a u šumi - divljač, plodonosno drveće i gorivo. Ova prirodna bogatstva još više su se uvećala u prvim stolećima 7. milenijuma stare ere, kad je otopljenje opšte klime (početak boreala) izazvalo novo bujanje vegetacije, a čoveku omogućilo stalni boravak pod vedrim nebom.
Do muzeja se ide oko 300 metara stazom oko koje je dvadesetak autohtonih vrsta drveta i žbunova označeno imenom na Srpskom i Latinskom jeziku. Na slici su posetioci koji su prošli kroz muzejsku zgradu sa par destina erksponata i ulaze pod pokriveni arheološki lokalitet.
Inače, u oovom muzeju su izloženi najznačajniji arheološki nalazi i kopije najlepših skulptura, čiji su originali u Narodnom muzeju u Beogradu.
Jedini "materijal" za arhitektonsko stvaralaštvo kojim je populacija Đerdapa raspolagala u trenutku naseljavanja prostorno ograničenih dunavskih terasa bio je naviknutost na pećinski prostor u vidu polulopte ili polulevka sa ukošenim zidovima i svetlošću koja se od ulaza probija prema suženom, mračnom dnu.
Slike koje sam napravio su već nebrojeno puta vidjene. Međutim, tek pri obradi sam zapazio ono što me nagoni da ih stavim više nego što sam mislio. Zagledajte i vi bolje naredne fotografije.
Posetioci ulaze u nizak, topao (iako sunce već duže nije obasjavalo tu stranu brda) i nedovoljno osvetljen prostor. Veće grupe se pomalo i guraju i ljudi sudaraju pokušavajući da vide.
Ono što nisam zapazio na 'mestu zločina' nego tek na fotografijama jeste da je konstrukcija koja drži krovne tzv. salonit ploče (koje se već dugo ni ne koriste jer sadrže azbestna vlakna) od raznorazne gradje: vide se i stare grede donete sigurno sa nekog drugog mesta, pritesane oblice još sa korom...
Po izgeldu krovnih ploča skoro je sigurno da su iz doba kada je postavka preneta i postavljena na ovo mesto, znači iz 1970. godine!
Ne sećam se da sam na nekim vestima čuo da je ministar kulture posetio Lepenski Vir. Pogotovu Predsednik ili Premijer (da o onima koji dreše kese za svakave stvari od 'nacionalnog značaja' ni ne govorim da nekoga ne pogodim).
A negde sam pročitao da je namera da se Lepenski Vir promoviše kao brend Srbije. Dižem obe ruke za tu ideju, ali prvo da se stvarna briga za ovakvo kulturno blago dovede bar na nivo brige za ... (ostavljam svakom pravo da nadje sopstveno uporedjenje).
U svim fazama ove kulture grade se isključivo staništa čije su osnove izvedene iz kruga ili trougla (zarubljeni kružni isečak) s ukošenim "zidovima", tj. krovom koji neposredno naleže na osnovu. To znači da je populacija ove kulture živela u staništima šatorskog izgleda, odnosno da je stambeni prostor uvek shvatala kao pećinu.
Na Lepenskom Viru se u vremenu 6500-4500 godine stare ere, izdvajaju četiri osnovne faze razvoja: Proto-Lepenski Vir, Lepenski Vir I, Lepenski Vir II i Lepenski Vir III. Prve tri faze predstavljaju lovosakupljačke zajednice, dok je u četvrtoj fazi zastupljen period prvih zemljoradnika i stočara (od 5300. do 4500. godine pre nove ere).
Oko 5300. godine pre nove ere stanovnici Lepenskog Vira doživeli su tzv. neolitsku revoluciju. Pripitomili su prve životinje i počeli da se bave zemljoradnjom. Ova najmlađa faza na Lepenskom Viru pripada kulturi Starčeva. Život na Lepenskom Viru zamro je oko 4500. godine pre nove ere, kada su stanovnici krenuli u potragu za većim obradivim površinama.'' (Vikipedia)
''Tu, na novoj lokaciji - udaljenoj od prvobitne za oko sto metara u pravcu severozapada i izdignutoj za 29,5 m - rekonstruisana je u potpunosti konfiguracija terena na kojem je Lepenski Vir ležao, ostvaren je isti medjusoban položaj prenetih objekata; zadržana ista orijentacija u odnosu na strane sveta i u odnosu na slikoviti planinski masiv Treskavice na suprotnoj strani Dunava.
Da bi se istražilo jedno maleno naselje iz epohe mladjeg kamenog doba, otpočeto je 1965. godine sa arheološkim iskopavanjem na niskoj dunavskoj terasi pokraj Lepenskog Vira. U tom trenutku niko nije ni slutio da je ovo mesto, koje se nalazi u bespuću Djerdapa, nekada bilo i središte jedne od najsloženijih i najblistavijih kultura praistorije. To je postalo jasno tek 1967. godine. U toj su godini, ispod naselja prvih zemljoradnika i stočara iz razdoblja od 5300-4800 god. pre n.e., otkriveni spomenici koji su iznenadili ceo svet; u sedam velikih, sukcesivno podizanih naselja ribolovaca, lovaca i skupljača hrane (Proto-Lepenski Vir Ia-e, Lepenski Vir II), nadjeni su: brojna planski gradjena staništa, grobovi koji dokumentuju čudne pogrebne rituale, obilje majstorski izgradjenih alatki od kamena, kosti i roga, raznovrstan nakit, pločice sa urezanim znacima sličnim pismu i monumentalne skulpture od kamena. Odmah se moglo ustanoviti da su sve ovo ostvarenja od pre 5300. god. pre n.e., a to je značilo da su ribolovačko-lovačke zajednice koje su naseljavale terasu pokraj Lepenskog Vira prve u Evropi uspostavile složene privredno-društvene odnose, prve ostvarile arhitekturu osobenog stila i prve modelovale monumentalne skulpture od džinovskih oblutaka.
Evo i mene. Da ne bude dileme - ja sam onaj mlađi, s naočarima.
Tako se Lepenski Vir u 1967. godini pojavio na arheološkoj karti Evrope kao izuzetno značajan, ali i sasvim usamljen kulturni centar; njegovi spomenici, tako neobični i tako zagonetni, tada su samo ukazivali da u budućnosti treba očekivati slične arheološke spomenike koji ce učiniti razumljivim sve ono sto je ostvareno na ovoj maloj dunavskoj terasi.''
Na povratku iz muzeja seli smo na vidikovac da uživamo u predvečerju.
Utom je krenulo ono što sam slikao. Frula, dve harmonike i bubanj. Nisu to muzikanti radi zaradjivanja. Verovatno deo neke od ekskrzijskih grupa. Sviraju nekako za svoju dušu, niko ne obraća pažnju na njih, niti to njima smeta. Pogledom sam pretraživao, ali, Kusturicu nisam video. Nekako mi se čini da je on ipak odgovoran za ovakav, pomalo nadrealan doživljaj. Ili obrnuto, da li je takav duh 'odgovoran' za postojanje Kusturice ili npr. filma koji sam svaki put kad je išao i gledao - Ko to tamo peva! Ili je to pitanje ko prethodi kome - pitanje kokoške i jajeta.
Posle par kilometara stigli smo do Donjeg Milanovca.
I nastavili do nekadašnjih Đerdapskih klisura dok se ne smrači.
O tome u nekom sledećem postu.
izvor:vojvodinacafe.rs
Dodato posle 20 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Istočna Srbija - ĐERDAPSKE KLISURE
Đerdapski sektor Dunava dugačak je 119 km. Osnovne karakteristike sektora su bile: veliki pad, velike brzine vode i snažni vrtlozi, nagle promene širine korita i dubine vode, stalne opasnosti od podvodnih stena i hridina, jednom rečju, veliki rizik za plovidbu. Do izgradnje Sistema Đerdap 1 najmanja širina Dunava iznosila je 165 m, a najveća dubina 80 m. Posle izgradnje širina se povećala na 220 m, a dubina na 105 m. Na izlasku iz Đerdapske klisure, Dunav se naglo siri, ali ni ovde nije imao miran tok zbog podvodnih stena koje su ga bezmalo pregradjivale. Pri niskim vodostajima one su štrcale iz vode, pa se dobijao utisak da bi čovek mogao preći sa jedne na drugu obalu skačuci sa stene na stenu.
Nakon izgradnje hidroelektrane Đerdap, došlo je do podizanja nivoa vode i tako je nastalo akumulaciono Đerdapsko jezero.
Dolina Dunava sastavljena je od tri kanjonsko-klisurske doline:
- Golubačka, dugačka 14,5 km, najmanje širine 230 m
- Gospođin Vir dužine 15 km i najmanje širine između 220 m
- Kanjon Velikog i Malog Kazana dužine 19 km i najmanje širine 150 m
i tri kotline:
- Ljupkovska
- Donjomilanovačka
- Oršavska.
Kanjonske doline usečene su u krečnjake južnih Karpata.
Đerdap, Gvozdena vrata, hiljadama godina je izazov za putnike, trgovce, ratnike i mirotvorce. To su vrata između dva važna kulturna i ekonomska dela sveta, između donjeg i srednjeg Podunavlja. Đerdap je oduvek bio prirodno strateško mesto ogromnog značaja, i u ratu i u miru. Zato je duž Đerdapa veliki broj istorijskih spomenika.
Čamac sa turistima uz rumunsku obalu .
Na rumunskoj obali na najužem mestu sagradjena je (po izgledeu ne davno) crkva. Kad smo zastali da uživamo i slikamo, doživeli smo nešto neobično i nesvakodnevno: iz crkve je dopiralo tiho ali razgovteno pojanje. Klisura je poslužila kao svojevrsni pojačivač zvukova. Sigurno su to imali u vidu prilkom stvaranja ovakve atrakcije. Pojanje se čuje (kad se koncentrišete na zvuke) na celom prostoru Velikog Kazana (nisam siguran da sam bez greške odredio lokaciju).
U blizini crkve, na rumunskoj strani, u steni je isklesan veliki lik. Mislim da je to lik Georgi Georgiu Deža - predsednika Rumunije u vreme izgradnje Đerdapske elektrane.
Isečak iz reportaže u Ilustrovanoj Politici:
''''Prolazak kroz Đerdap je zapisao i prota Mateja Nenadović, opisujući svoj put, kada je 1804. godine pošao da traži Rusiju i pomoć za Prvi srpski ustanak.
"...U ime Boga pođemo, sednemo u čamac i reknem ja: "Ovako se navezao Kolumbo sa svojom družinom na sinje more da nađe Ameriku i upozna je sa Evropom. A mi se navozimo danas na tihi Dunav da nađemo Rusiju za koju ništa ne znamo gde je, ne samo što smo u pesmi čuli da je ima, i da Srbiju upoznamo sa Rusijom. Al’ reče Jovan Protić: "Čekaj, pobratime, počekaj dok na Đerdap dođeš da vidiš kako je tih Dunav..."
Sad dođemo u ono selo, gde uzimaju dumendžije, koji su kroz Đerdap vešti lađe spustiti. Čuje se nešto gde huči. Pita mene moj pobratim Protić: "Čuješ li pobratime štogod? Ono je - veli - glas tvog tihog Dunava. "Šta, pobratime, jadan, zar Dunav i onakav glas ima?"
Belu penu razbesnelih talasa prota opisuje kao ogromno jato gusaka, objašnjavajući usput i običaj da krmanoš izdaje naredbu putnicima da legnu u čamce i ne gledaju stene i talase, kako se ne bi uplašili.
Procenjujem da je na ovoj slici crkva udaljena više od tri kilometra. I ovde se pojanje iz crkve dobro čulo. Prvog dana smo pomislili da se to čuje služba u crkvi (bilo je predvečerje) ali pošto smo ga čuli i narednih puta kad smo zastajali da uživamo u pogledu, logičnije je zakljlučiti da je pojanje sa snimka.
I Vuk Karadžić je u svom "Rečniku" o Đerdapu zapisao:
"Srbi poznaju dva Đerdapa u Dunavu. Donji i gornji. Gornji je strašniji, ali manje drži, a donji više drži, ali je manje strašan. Na gornjem Đerdapu se slabo vidi kamenje po sred vode, nego samo ključevi i klobukovi, ali se na donjem preko celog Dunava, kako voda malo opadne, tako vidi da se pripoveda da je nekakav hajduk skačući s kamena na kamen, utekao iz Srbije na onu stranu. Onuda lađari odozgo idući uzimaju obično krmanoše iz ondašnjih mesta, Srbe iz Dobre i Tekije i Nemce iz Ljupkove i Oršave. A odozdo lađe obično vuku volovi. Ali, kada voda vrlo opadne, onda na Đerdapu lađe, osobito natovarene, ne mogu preći nikako."
Uz put kroz Kazane napravljeno je nekoliko stajališta - vidikovaca. Po izgledu - sasvim nedavno. Moglo bi ih biti još više. Jedino nedostaje tabla sa mapom, obaveštenjem, koji deo klisure gledate.
Ni naš najveći geograf Jovan Cvijić nije propustio da zabeleži svoje utiske o Đerdapu.
"Ti ambisi i te vrtoglave dubine u kojima veliki brodovi, sićušni kao čamci, mile vukući za sobom povorke natovarenih šlepova, upravo uzbuđuju čoveka".
Sada je to drugačije, ali još uvek je, više lepo a manje uzbudljivo, gledati brodove.
A naišli smo i na tragove onoga kako je plovidba bila organizovana pre ukroćivanja Dunava.
Na ulsaku u Kazan je Balonska stanica Varnica (može se videti i na prvoj slici). Velika lopta na polugi je menjanjem položaja davala signal narednoj stanici iz kog smera se propušta brod.
Od putara koji se tu zatekao čuli smo da je stanica služila kao ugostiteljski objekt koji više ne radi. Sugurno da bi bilo interesantno da se tu napravi mala postavka o plovidbi kroz klisure pre pretvaranja Dunava u jezero.
U sasvim desnom delu slike se vidi crkva na rumunskoj strani. Očigledno je to bila balonska stanica koja se videla sa ove.
Inače, kroz Đerdap se plovilo samo po dobroj vidljivosti.
Ako se malo prisetite: do sredine 80-tih na Petrovaradinskoj tvrdjavi je pored sata bila slična 'balon stanica'. Kuglama koje su se dizale i spuštale po sajlama davalo se odobrenje za prolazak uzvodno ili nizvodno.
Sve je u rukama locova
- Dok nije izgrađena brana - priča kapetan Buzganović - jedno od najcenjenijih zanimanja ovde je bilo zanimanje krmanoša, o kojima su pisali Vuk i prota Mateja. Jer, to su u stvari potomci nekadašnjih dumendžija, brodari-locovi, kako su se nazivali. I oni su od svojih očeva i dedova vekovima preuzimali posao takozvanih "vodenih pilota", čiji je posao uvek pratila opasnost. Ali je, ipak, jedino u njihovim rukama kormilo bilo sigurno, tako da su na putu kroz Đerdap zapovednici brodova svih zastava prepuštali komandu ovim ljudima, koji su zaista poznavali sve tajne prolaza klisurom. Ti ljudi posle izgradnje brane više ne postoje. Brodovi kroz Đerdap sada idu bez prepreka. ''''
Brana je početa da se gradi 1966. a završena je 1972. godine. Od tada postoji Đerdapsko jezero.
Ja sam, verovatno od ređih na Forumu Vojvodinacafe-a koji o plividbi Dunavom kroz Đerdap pre izgradnje hidroelektrane može nešto da kaže iz ličnog doživljaja.
Pri kraju osnovne škole išli smo na ekskurziju Dunavom iz Novog Sada do Kladova. Parobrod je bio sa lopatama. Spavali smo na klupama u brodskim 'salonima'. Pristali smo u Smederevu i razgledali tvrdjavu. Sećam se zatim prolaska pored Golubačke tvrdjave i stene Babakaj u sredini Dunava. Tu negde je ladja stala i na brod je došao loc koji ga je dalje vodio kroz klisure. Prolazak kroz klisure smo uglavnom gledali kroz prozore jer nam nisu dozvolili da budemo na otvorenim delovima ladje. U manjim grupama samo na smenu izlazili na komandni most da gledamo. Na nekim delovima voda je zapljuskivala (verovatno pomognuta vetrom) prozore pa i do komandnog mosta.
Na delu gde su katarakte bile najveće, na proširenju Dunava ispred Kladova bio je izgrađen Sipski kanal. Sipski kanal je bio prokopan uz našu obalu a na obali je bila železnička pruga na kojoj su bile lokomotive koje su vukle brodove kroz brzu vodu kanala. Ostalo mi je u sećanju kako Dunav (tu nije bio tesnac) penuša preko stena u vodi. (U enciklopedi sam našao da je Dunav u klisuri imao pad od 30 m. a prosečna brzina vode je bila do 3 m. u sekundi - skoro 11 km. na sat.)
Bilo je to pre 51-nu godinu. Nije da je sećanje baš najsvežije, ali neke slike su ostale duboko urezane.
U više kasnijih prolazaka kroz te predele podsvesno sam očekivao da naiđem na mesto u kome smo bili pristali i izišli da ga malo razgledamo. Ali, na sliku koja mi je ostala urezana u pamćenju nisam naišao. Shvatio sam da sliku koju pamtim više ne mogu videti. Ostala je po vodom novog jezera. I kuće koje se sad vidjaju uglavnom su iz istog vremena - iz vremena preseljenja naselja na nove lokacije.
Trežeći na internetu nešto više o locovima, naišao sam na interesantan tekst koji prilažem:
''Najčuvenije zanimanje u Kladovu je bilo loc.
Locovi su bili “piloti” na brodovima koji su prolazili kroz Đerdap. Osiguravajuće kompanije nisu priznavale štetu na brodovima koji nisu imali loca. Bilo ih je dvadeset devet i ljubomorno su čuvali znanje o Đerdapu. Ono se prenosilo od oca na sina.
Kladovo je oduvek imalo izuzetan strategijski značaj, zajedno sa ostrvom Ada Kala, zbog Đerdapa.
Tu su imali svoje agenture i Gestapo i Intelidžen servis.
Intelidžen servis je imao u Đerdapskoj rečnoj upravi svoje ljude.
Pripremao ih je da spreče plovidbu nemačkih brodova kroz Đerdap i Sipski kanal.
Ovde je Drugi svetski rat počeo 5. aprila četrdeset prve. A ne bombardovanjem Beograda.
Započela ga je elitna jedinica nemačke vojske Branderburg napadom na Sipski kanal iz Turn Severina koji se nalazi preko puta Kladova.
(U Turn Severinu je, inače, rođen i Aleksandar Ler koji je vodio napad na Beograd kao i Lotar Randelić, komandant napada na Drvar).
Dvadeset šest boraca vojnika kraljevske vojske je te noći stradalo.
Ispred jedinica nemačke vojske bila je postavljena železnička kompozicija. Oni su ušli u čamce i krenuli na Sipski kanal. Naišli su na otpor koji nije bio naročito jak zato što i sa jugoslovenske strane nisu stvari rađene kako treba.
Tadašnji gradonačelnik Kladova, “beli” Rus Leonid Čudnovski, organizovao je zabavu za sve oficire u tadašnjoj kafani “Dubrovnik” a niže oficire su pozvali na jednu svadbu. Cilj svih tih poziva je bio da se vojska ostavi bez komandnog kadra.
Ipak je stradalo, u takvim uslovima, negde oko pedesetak nemačkih vojnika, ali je stradalo i dvadeset šest pripadnika tadašnje jugoslovenske vojske. Čast jugoslovenskih oficira spasio je Josip Grgić, komandant đerdapskog sektora, koji je sa brodom i dve barže u kojima je bio beton ušao u Sipski kanal. On i Boško Jugović, jedan od tih dunavskih locova, uveli su brod i dve barže sa betonom u kanal, minirali ih i potopili da bi onemogućili dalju upotrebu kanala.''
Pre polaska u planu je bilo da se kroz klisuru prodje jednom. Dva puta smo plan menjali da bi ponovo prošli. Nije nam žao što smo nešto od planiranih mesta zbog toga izostavili. Nadam se - privremeno.
izvor:vojvodinacafe.rs
Dodato posle 5 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Istočna Srbija - ĐERDAPSKE TVRĐAVE
Golubački grad
Predstavlja izuzetnu zaostavštinu vojne građavine srednjeg veka. Lociranje na desnoj obali Dunava, oko 5 km istočno od istomene varošice. U istoriskim arhivama ovu tvrđavu prvi spominju Mađari 1337. god. Tokom burne istorije srednjeg veka njom su naizmenično vladari Srbi, Mađari i Turci. Među znamenitim istoriskim ličnostima koji su je osvajali bili su srpski knez Lazar, Bajazit Prvi, despot Stefan Lazarević, despot Đurađ Branković i mnogi drugi. Posle silnih ratova i bojeva tvrđava i njeno predgrađe je definitivno bilo potpuno napušteno i opustešeno posle 1867. godine. Današnja varošica Golubac razvila se tek na 5 km od napuštenog grada-tvrđave.
U gornnjem delu Đerdapa put povremeno ide trasom kojom je išao i pre stvaranja jezera. Ima i delova usečenih u stenu. Može se pretpostaviti da je to delimično ista trasa koju su postavili Rimljani za vreme Trajana kad je kroz klisuru izgrađen put. U središnjem i donjem delu Đerdapa stari put se ne vidi sa sadašnjeg jer je tu nivo jezera znatno više potpopio raniju obalu.
Sišli smo s puta jer smo uočili da je to lep pogled za naš Open Air Fast Food ručak.
Diana (Kladovo)
Diana je rimsko utvrđenje iz 101. godine, locirano na visokoj steni u neposrednoj blizini HE Đerdap i Karataša.
Ovo utvrđenje predstavlja najveće i najznačajnije utvrđenje na gornjomezijskoj granici nekadašnjeg Rimskog carstva. Prokopavanjem Sipskog kanala, utvrđenje dobija mnogo veći strateški značaj i uspešno čuva granicu prevelike imperije. Diana se kao utvrđeni objekat koristila sve do VI veka. Izgled kastruma odgovara pravougaonom obliku, dimenzija 100 sa 200 m. Bedemi sa uvučenim kulama svedoče o njenoj ulozi tokom burne istorije. Pored svoje vojne funkcije, utvrđenje je predstavljalo i važan ekonomski i svetilišni centar tadašnjeg dela Rimskog carstva. Tokom V veka, Dianu razaraju Huni, ali je nešto kasnije obnavlja car Justinijan.
Tvrđava Diana za sada nije neka značajnija turistička atrakcija, iako to može biti i u sadašnjem stanju, a svakako je veliki turistički potencijal. Sem table ispred tvrđave, nema drugih znakova da je to turistička lokacija.
U blizini tvrđave smo naišli na čuvara od koga smo čuli da preko leta studenti dolaze na dalja istraživanja lokaliteta. Upozorio nas je da budemo oprezni jer u ruševinama ima mnogo zmija. Nekoliko dana ranije pokošen je visoki korov u tvrđavi i oko nje, tako da je to bila pogodnost, pa smo se ipak malo opuštenije prošetali kroz tvrđavu.
U okolini hidroelektrane nije dozvoljeno fotografisanje, ali smo to odavde učinili.
Fetislam (Kladovo)
FEHT-UL-ISLAM ili kapiju mira podigli su je Turci posle osvajanja i ovih krajeva srednjevekovne Srbije. Utvrđenje čine dve zasebne celine, Mali i Veliki grad, koje su ne samo izgrađene u različitim razdobljima već su se razlikovale po koncepciji gradnje i fortifikacionim odlikama. Mali grad, najpre je izgrađen radi okupljanja vojske za napad i osvajanje grada. Godina izgradnje Malog grada smatra se 1524. godina, s obzirom na to da se u ugarskim izvorima, bez navodjenja imena, govori o izgradnji utvrđenja preko puta Severina. Na osnovu očuvanih ostataka Malog grada, može se zaključiti da je on imao sve odlike artiljerijske baze: bio je pravouganog oblika (90x30m), bio je zaštićen bedemom sa kružnim kulama na uglovima i puškarnicama u zidu. Ispod bedema, osim sa dunavske strane, protezao se rov preko koga se na dva mesta pokretnim mostovima stupalo u tvrđavu. U bedemu je postojala i treća kapija, koja se nalazila u blizini Dunava, a služila je da posada, u slučaju opasnosti skrivenim putem dođe do plovila i napusti tvrđavu.
Veliki grad, kao deo celine fetislamskog utvrđenja, Turci su kasnije izgradili. Njegovoj izgradnji se pristupilo u periodu kada je Turska, iscrpljena dugotrajnim ratovima, bila primorana da posveti paznju odbrani ranije osvojenih teritorija. Iznad kapija koje su vodile u utvrđenje bile su postavljene mermerne ploče s natpisima, koje su veličale sultana Mahmuda II.
Tvrđava je očigledno, u ne tako dalekoj prošlosti znala i za bolje dane. Iza kapije su park, restoran, sportski objekti ... Veći deo smo zatekli u korovu. Istina, u parku je bilo u toku košenje trave. Možda je problem u tome da tako velki objekat prevazilazi mogućnosti relativno malog grada kao što je Kladovo. Za razvoj turizma u tom delu Srbije Fetislam je svakako značajan potencijal.
U ovom putovanju navratili smo samo u ove tri tvrdjave. Đerdap, kao izuzetan strateški prostor od Antike pa naovamo, obiluje baštinom a tek manji deo je prilagodjen turizmu.
izvor:vojvodinacafe.rs
Dodato posle 21 Sati 12 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Istočna Srbija - VIMINACIJUM
Iako Viminacijum nije u užem smislu geografski u Istočnoj Srbiji, ipak ga stavljam pod ovaj 'tour' jer ga ne treba propustiti kad se u Istočnu Srbije krene od severa - preko Požarevca.
'' VIMINACIJUM – TURISTIČKA ATRAKCIJA
Opljačkan i uništen sredinom V veka, Viminacijum je ostao zaboravljen pod zemljom kao Pompeji, koji su 79. godine nestali pod naletom lave iz Vezuva. Ta analogija, ali i činjenica da ostaci rimskog grada i vojnog logora predstavljaju svetski dragulj, razlog su što je Viminacijum dobio naziv balkanski Pompeji.
Tri natkrivena dela Viminacijuma su prilagođena za posetioce. Putokaz na prilazu kupolama i brojevima označava nalazišta - krenite prvo do onoga sa brojem 1 jer se tamo kupuju ulaznice i odatle polaze grupe sa vodičem - kustosom. U suprotnom, vozićete se dobar kilometar bespotrebno (kao mi jer smo skrenuli ka najbližoj kupoli, pa se morali vraćati).
Svi nekadašnji legijski logori i rimski gradovi danas se nalaze ispod savremenih aglomeracija: Londinium se nalazi ispod današnjeg Londona, Novaesium ispod Nojsa, Castra Regina ispod Regensburga, Mogontiacum ispod Majnca, Mediolanum ispod Milana, Emona ispod Ljubljane, Aquincum ispod Budimpešte, Singidunum ispod Beograda, što otežava istraživanja.
Ono što Viminacijum izdvaja od drugih arheoloških lokaliteta i daje mu posebnu važnost, jeste izuzetno bogatstvo koje se krije već u površinskom, oraničnom sloju. Zahvaljujući tome, u poslednjih 25 godina istraženo je preko 13. 500 grobova i u depoe Muzeja smešteno više od 40.000 predmeta.
Na galeriji za posetioce, u levom uglu, je grupa od stotinak djaka kojoj kustoskinja prikazuje detalje iz nalazišta i objašnjava organizaciju života u gradu. To se još uvek radi 'manuelno' - stavljanjem panoa sa slikama na stalak.
Medjutim, pogled na Viminacijum, uprkos tome što predstavlja izuzetan, u svetskim razmerama neponovljiv lokalitet, ne može a da nas ne podseti na žalosnu istinu da bogatstvo, čija se vrednost ne može ni približno proceniti, odlazi i obogaćuje muzeje drugih zemalja i privatne zbirke.
Zajedničkim naporima opštine Požarevac i Republike Srbije, uz pomoć privrede, ali i saradnjom sa kolegama iz inostranstva, Viminacijum može postati značajan turistički lokalitet i izvor prihoda za ceo kraj.
Viminacijum se danas nalazi na prostoru napredovanja površinskog kopa »Drmno«. Imajući u vidu važnost energenata za razvoj zemlje, traže se rešenja da prostor Viminacijuma ipak bude sačuvan u što većem obimu i, kao izuzetno dragoceno svedočanstvo, ostavljen budućim pokoljenjima. Projekcijom površinskog kopa »Drmno« do 2040. godine neće biti ugrožena zona rimskog grada i vojnog logora. Medjutim, Viminacijum se prostire na preko 450 hektara površine, i gradski areali su neposredno ugroženi napredovanjem kopa.
Na tom prostoru nalaze se izuzetni objekti kao što su akvadukt u dužini od blizu 10 km, kasnoantičke bazilike, poljoprivredna imanja rimskih vojnika-veterana, vile rustike, rimski putevi koji su povezivali Viminacijum sa susednim gradovima. Neki od ovih objekata su detektovani metodama daljinske detekcije i analizama aviosnimaka, georadarskim i magnetometrijskim istraživanjima, a pojedini su i arheološki istraženi. Deo akvadukta, delimično arheološki istražen, morao je da bude premešten, jer se nalazio na frontu prostiranja površinskog kopa »Drmno«. Radom bagera uništeni su delovi akvadukta, što je zahtevalo njegovo hitno spašavanje. Izmešteni deo postavljen je na mesto ranije uništenog dela akvadukta, čiji se prvobitni pravac prostiranja mogao utvrditi. Ovaj objekat predstavlja svetsku atrakciju i zahteva hitnu konzervaciju, pokrivanje i prezentaciju. Zbog nedostatka sredstava ozbiljno je ugrožen i istraženi deo akvadukta. U narednom periodu su na udaru napredovanja kopa i drugi važni rimski objekti. Neposredno pred linijom kopa nalazi se veoma važna rimska bazilika iz IV veka, koja se hitnim izmeštanjem, konzervacijom i prezentacijom mora sačuvati.
Po Zakonu o kulturnim dobrima Republike Srbije, investitor, u ovom slučaju Elektoprivreda Srbije – Javno preduzeće površinski kopovi »Kostolac«, jeste dužan da na ugroženim prostorima arheološkog nalazišta omogući prethodna arheološka ispitivanja i istraživanja, premeštanje objekata, konzervaciju, restauraciju, prezentaciju i publikovanje.
... Treba podsetiti da je Viminacijum stavljen pod zaštitu države još 1949. godine, kao spomenik kulture - arheološko nalazište. Godine 1979, Skupština Srbije proglasila je Viminacijum izuzetnim kulturnim dobrom.
Arheologija može, treba i mora da bude profitabilna. Istražene arheološke objekte treba zaštititi, konzervirati, pokriti i prezentirati u turističke svrhe. Mnoge činjenice govore u prilog tome da Viminacijum, kao jedan od najbogatijih arheoloških lokaliteta iz rimskog perioda, može postati zanimljiva turistička destinacija. ...
... Viminacijum se nalazi na rukavcu Dunava, na svega 3 km od glavnog plovnog toka i predstavlja atraktivnu lokaciju za tipične posetioce sa Zapada - turiste u godinama, uglavnom akademski obrazovane. ...
Dokaz da 'behaton' nisu izmislili novosadski gradski oci. Možda će biti upamćeni po tome što što je njime prekrivena (ili prikrivena dobra zarada).
..... I neka se priča o prošlosti, ali i budućnosti Viminacijuma, kao što je i otpočela, završi rečima Flavija Gracijana: Možda je boravak u ovom gradu dobro znamenje.''
Bogatstvo Viminacijuma sastavljeno od sitnijih artefakata (ljudskih ruku dela) nalazi su u požarevačkom muzeju. I mi smo napravili grešku posećujući Viminacijum usput. Zbog toga smo izostavili Narodni muzej u Požarevcu. Za jednodnevni lep i sadržajan izlet Požarevac sa okolinom je vredna tura.
Već na Autoputu kreću obaveštenja da se približavate Viminacijumu. Do njega se dolazi skretanjem sa puta Požarevac - Kladovo preko Kostolca ili Drmna.
izvor:vojvodinacafe.rs
Dodato posle 4 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Istočna Srbija - foto safari I
Pored Đerdapskog jezera
Pored Đerdapskog jezera
Ovih nekoliko delova sam nazvao foto safari jer koristim fotografije koje nisu u sklopu neke od tema sa putovanja po ovom delu Srbije.
Put Požarevac - Kladovo (Đerdapska magistrala) se nešto pre mesta Golubac približava Dunavu, odnosno jezeru.
Na ulazu u Golubačku klisuru - prvu u đerdapskom sektoru Dunava. Golubački grad se jedva nazire na desnom delu slike.
Ispred pramca 'bele lađe' je stena Babakaj koja je pre nastanka jezara brodarima označavala ulazak u Đerdap.
Gledajući nekoliko godina unazad savremene turističke brodove na Dunavu uočio sam da su turisti uglavnom u zatvorenom, klimatizovanom prostoru. Sumnjam da to može dati pravi doživljaj: miris reke i predela, šum vode koju pramac seče, vetar, sunce... A možda će uskoro putnici predele posmatrati na monitorima?!
Pre Golupca, putem od Požarevca, svratili smo do tri srednjevekovna manastira. Zbog toga nismo išli putem pored Srebrnog Jezera i tvrđave Ram. Tu rutu je zgodno uključiti u jednodnevni izlet za Požerevac i Viminacijum.
Manastir Rukumija se nalazi između Požarevca i Kostolca.
Za manastir Nimnik se skreće dvadesetak kilometara pre Golupca.
Za manastir Tumani se sa Đerdapske magistrale silazi u samom Golupcu.
Detaljnije opise manastira postavio sam u deo Kultura - Religija - Manastiri Srbije.
Golubački grad - srednjevekovna tvrđava koja je kontrolisala ulazak u Đerdap je udaljena oko pet km. od mesta Golubac.
Donji Milanovac je prijatna varošica u kojoj se može provesti sat - dva opuštenog boravka, ako ste na proputovanju, ili ga koristiti kao bazu za obilazak Đerdapa, Lepenskog Vira i planina u zaleđu.
Donji Milanovac slikan iz pravca Kladova.
U Đerdapskim klisurama ima nekoliko odmorišta nedavno izgrađenih. Na ovom smo popili našu portabl Nes-kafu i uživali u veličanstvenosti klisure i prirode.
Slikano u povratku.
Na obe slike je prilaz Tekiji od pravca Donjeg Milanovca.
Tekiju smo odabrali za bazu (dva noćenja u privatnom smeštaju) za izlete po Krajini - do Gamzigrada preko Kladova, Brze Palanke, Negotina i Zaječara koji je odatle oko 160 km.
Tekija ima lepu šljunkovitu plažu. Početkom juna sezona kupanja još nije počela pa ni plaža nije bila pripremljena za kupače.
Na plažu se nadovezuje marina.
U blizini su i dva restorana sa pogledom na jezero, a u njima, naravno dunavske ribe ali i roštilja.
Smiraj dana pomalo potseća na Bokokotorski zaliv.
izvor:vojvodinacafe.rs
Dodato posle 4 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Istočna Srbija - foto safari II
Negotinskom Krajinom
Ovih nekoliko delova sam nazvao foto safari jer koristim fotografije koje nisu u sklopu neke od tema sa putovanja po ovom delu Srbije.
Magistralni put Kladovo - Negotin - Zaječar posle Kladova preseca 'kljun' na mapi Dunava. Ponovo ga vidimo posle desetak kilometara vožnje.
Brza Palanka. Dunav je ovde već poširok - ustvari jezero ispred elektrane Đerdap II koja jedvadesetak kilometara nizvodno. Obala u Brzoj Palanci je lepa plaža sa sitnim šljunkom i kamping plac.
Put je u pristojnom stanju (za naše uslove) ali je pravi greh brzo voziti. Ja sam i desetak puta stao da slikam divne pejsaže sa livadama.
Upalo mi je u oči da su krovovi sela pored kojih smo prolazili sveže crvene boje, tj. crep je nov. To se može zapaziti i na gornjim slikama. U Vojvodoni nije tako - noviji krovi su povremena slika.
Novi krovovi pokrivaju ovakve kuće. Ulica (seoski put) je uzak pa slika ne može da dočara tu masu grandioznih, praznih kućerina. Većina ograda je skuplja od cele moje kuće od čerpića. Selo je Urovica, desetak km. od magistralnog puta i oko 40 km. od Negotina.
Palais MMII zaslužuje posebnu fotografiju bez komentara.
Ovu sam jedva pronašao!
Lovačka kuća u lovištu - uzgojnom rezervatu jelena lopatara i muflona - Vratna, oko 1,3 km. od istoimenog serednjevekovnog manastira.
Dolina pored rečice je idilično lepa.
Manastir Vratna.
Vratnjanske kapije (jedna od tri - po njima i ime manastira) nismo videli iako su sveka nekoliko stotina metara iza manastira.
Stavljam tuđ fotos da budućim posetiocima skrenem pažnju da planiraju više vremena za taj deo Istočne Srbije.
izvor:vojvodinacafe.rs
Dodato posle 5 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Istočna Srbija - foto safari III
Iznad Đerdapa
Iznad Đerdapa
Ovih nekoliko delova sam nazvao foto safari jer koristim fotografije koje nisu u sklopu neke od tema sa putovanja po ovom delu Srbije.
Predeo iznad Đerdapskog jezera je većim delom u sastavu nacionalnog parka Đerdap. Već to dovoljno govori samo za sebe. Na zalost, tim smo predelima prolazili a nismo se zadržavali jer u trodnevnom Touru se može videti samo delić tog dela Istočne Srbije. 'Preskočili' smo pećine, kanjone, značajna arheološka mesta, prirodne retkosti ...
Već sam rekao da smo do Gamzigrada išli kroz Negotinsku Krajinu a vratili se pored Bora, dolinom potoka između Deli Jovana na istoku i Velikog i Malog Krša na zapadu.
Na gornjoj slici se Bor ne vidi, ali se vidi jalovina iz rudnika bakra Veliki Krivelj severno od Bora. A stene pored puta - tipična kraška slika - potsetile su me na silazak preko Črnog Kala od Postojne prema Slovenačkom Primorju.
VW amfibijom smo forsirali potok jer smo s puta naslutili da je to lepo mesto za naš Open Air Fast Food ručak. Natpevanje slavuja i drugih ptica su bili jedini zvuci skoro sat vremena - ni jedno vozilo nije prošlo putem.
Slike poput ove se nižu jedna za drugom. Kad zastanem da slikam 'padne' i šaka šumskih jagoda odmah pored puta - kolateralni razlog za zastoj.
Planina Stol - Veliki i Mali krš. Na visoravni, koja je vododelnica tokova na jug i sever, duvao je pravi planinski vetar.
Kroz sela Luka, Tanda, Crnajka i Miloševa Kula jedva da smo ponekoga videli.
Na obodima šuma smo videli povremeno dimove. Oko sela Klokočevac smo ustanovi da se radi o ćumuranama.
Jedan drugi putnik - Slobodan Ogrizović je skoro isti Tour napravio za 1. maj ove godine i opisao ga na B92 Forumu. Kradem od njega deo teksta o ćumuru:
''... pored puta se može primetiti veliki broj ciglom ozidanih peći, gde se pravi najbolji ćumur u Srbiji. Kažu da ćumurdžija ima po celoj Negotinskoj Krajini, a kao sirovina se koristi samo slomljeno granje, osušeno drveće i korenje, tako da su ove zanatlije pravi zaštitnici životne sredine. Pošto je ceo homoljski i negotinski kraj bogat predanjima, bajkama i magijom, da pomenemo i Lešija ili Lesnika, duha koji gospodari šumama i zverima i koji se javlja u liku pastira. Lesnik pazi da se ćumurdžijski zanat radi kako su to i pradedovi i čukundedovi radili... inače... samo vas vile, lepe devojke, zlatnih kosa i sa krilima, mogu spasiti od tog šumskog čuvara.
Peć, koja je ozidana od 1200 cigala od blata, svakih petnaest dana proizvede sto velikih džakova ćumura. Od metra drva - sto deset kila ćumura.''
Pošto su ćumurdžije preduzetnici moraju imati na radnji istaknutu firmu - slikao sam je i 'uglavio' u sliku ćumurane.
Dalje smo se spuštali pored Porečke reke ka Mosni i Dunavu. Na više mesta je bilo pecaroša.
Povratak u NS smo započeli napuštanjem Đerdapa kod Donjeg Milanovca i prelaskom brda prema Majdanpeku.
Oproštajni pogled na Đerdapsko jezero.
Ni ovde nismo propustili priliku za Open Air Fast Food jauznu. Za oko pola sata prošla su jedna kola (slovenačka registracija !) i jedan veliki pas koga smo pre oko kilometar pretekli, kako mirno putuje drumom. Nakratko je zastao, pojeo dobačeni komad hleba i nastavio dalje.
Majdanpek. Znam ga više od 35 godina kao elitni rudarsko - metalurški grad. Posledice duge tranzicije i neuspelih tendera za privatizaciju su primetne.
Crkva Sv. Petra i Pavla u Majdanpeku izgrađena je polovinom 1856-58. kad su tu došli stručni radnici iz inostranstva da otpočnu vađenje i proizvodnju bakra. Pišući ovo, pogledao sam na sajt Majdanpeka da vidim nešto više o crkvi koja ostavlja utisak korišćenjem tradicionalne arhitekture netipične za naše crkve gradjene u novije vreme. Tamo čitam da je 'arhitekta' bio Uroš Knežević, slikar, i da je koristio švajcarski stil. Motiv takvog pristupa je bio da se pravoslavna crkva izgledom približi strancima, uglavnom iz zapadne Evrope.
Grad se prostire skoro do oboda jame. (Ili: jama se prostire do oboda grada - kako hoćete.)
Pogled na jamu je impresivan. Damperi koji prevoze rudu ili jalovinu izgledaju kao igračkice. A znam da čovek doseže jedva do osovine točka.
Put prema Požarevcu preko Kučeva ide dolinom Peka koji deli Severni Kučaj od Homoljskih planina.
Skrenuli smo sa najkraćeg puta koju destinu kilometara i posetili manastir Bradaču ...
i Zaovu.
O njima sam pisao u Forumu (Kultura - Religija - Manastri Srbije).
Mnogo lepih utisaka. Da se sredjuju u sećanju do nekog sledećeg puta u taj deo Srbije.
A dole - nije slovna greška. A ne prodaju se ni dečiji ni plač Majke Božije ni ... već se tamo tako pravi množina od reči 'plac'.
(Slikano blizu Tekije)
izvor:vojvodinacafe.rs
Dodato posle 3 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Istočna Srbija - foto safari IV
Petrovac na Mlavi - Žagubica
Petrovac na Mlavi - Žagubica
Ovo je slikano 2006. na jednodnevnom izletu 'dokle stignemo, stigli smo'.
Sa autoputa smo skrenuli za Požarevac, prošli ga južnim obodom i nastavili za Petrovac na Mlavi.
U Petrovcu smo skrenuli na istok na put za Kučevo i posle desetak kilometara do sela Melnica, a ubzro smo stigli do Manastira Vitovnica za koji se smatra da je zadužbina kraljla Milutina iz 1289-91.
Manastir se nalazi iznad reke Vitovnice koja na stotinak metara od manastira izlazi iz klanca iz Homoljskih planina. Tu je izvor - česma lekovite vode iznad koje je nedavno napravljlena ikona u mozaiku. Mesto je lepo i prijatno za zastati.
Vratili smo se istim putem do Petrovca da bi nastavili prema Žagubici.
Iznad Petrovca je lep pogleda na Homoljske planine (levo) i Beljanicu (desno). Izmedju teče Mlava.
Od Petrovca ka Žagubici prolazili smo pored mnoštva novih i praznih kućerina sa skupocenim ogradama od kovanog i livenog gvoždja. Bilo je i više natpisa u skladu sa mentalitetom koji je doveo do ovakvih mrtvih kapitala.
Ovaj biser ipak nisam mogao da ne zabeležim: Kip Slobode umesto bakljle drži simbol $!
Ispred ulaza u kanjon Mlave je selo Ždrelo (zovu ga još i Ždrelo Mlave).
Mlava kod manastira Gornjak. Nešto ranije tog dana bilo je jakih letnjih pljuskova pa je voda zamućena. Inače, kanjon je pun lepih mesta za zastajanje, a sigurno je i dobar teren za ribolov.
Manastir Gornjak je zadučbina kneza Lazara Hrebeljanovića a izgradjen je desetak godina pre Kosovskog boja. Okolina manastira je uredjena i osposoblljena za prijem većeg broja posetilaca istovremeno.
Trška crkva (ustvari manastir poznat pod tim imenom) je iz poslednjh dvadesetak godina XIII v. Pretpostavlja se da je ktitor bio kralj Dragutin ili brat mu Milutin. Crkva je mala ali vrlo skladna i lepa gradjevina. Iako je pored puta lako se može dogoditi da je čovek previdi ako na trenutak usmeri pogled na drugu stranu ili se koncentriče na saobraćaj. Crkva je bila u mestu Trg koje je postojalo do sredine XIX v. a u vreme gradnje crkve bilo od velikog značaja za srednjevekovnu srpsku državu.
Posle 5'5 km. se stiže do Žagubice. To je mala varošica ušuškana u zelenilo oklnih brda.
Vrelo Mlave je hladovito izletište ne dalje od 300-400 m. od centra mesta.
Vrelo se nalazi na 314 m. nadmorske visine. Voda izvire u ključevima na stranama i dnu basena koji je dubok 30 m. a prečnik mu je 25 m. Minimalna temperatura vode je 3,4 C a maksimalna 11,5 stepeni.
Na licu mesta smo bili svedoci korišćenja prednosti navedene temperature vode u prilično reprezantativnom restoranu.
Pored samog ulaska u izletište je groblje na brežuljku. Slika ovog spomenika je već više puta vidjena, ali treba znati da je spomenik okrenut tako da može biti dobro i izdaleka vidjen, tj. na 'ledjima' spomenika je natpis.
Iako Bor i Zlotska pećina nisu daleko od Žagubice više nije bilo izgleda da možemo stići u radno vreme pa smo se istim putem, preko Petrovca i vraćali.
Ovo je slikano u okolini Krepoljina, rudarskog mesta na delu gde put ide preko brda, dalje od klanca Mlave.
Pored samog puta Petrovac - Požarevac pored sela Malo Laole (?) je izvor lekovite termalne vode pronadjene umesto nafte. Kupalo se dvadesetak ljudi i dece.
Sa ovog Toura i ova, pomalo komično-nadrealna storija u tri slike.
Od Petrovca prema manastiru Vitovnica (na putu za Kučevo) za 7-8 km. nikoga nije bilo sem nas. Na ovom mestu smo stali da naberemo zrelih džanarika i 'rad sebe'. Moja lepša polovina je nabrala dve vrste i pokazuje mi da ih slikam. Utom, iznenada i 'ničim izazvan' proleće motcikl sa barjakom.
Opet mir i tišina. Dižem aparat da dovršim slikanje džanarika. Ali, opet nas prekidaju.
I tako, jedno pedesetak puta.
U istom kraju (okolini Petrovca) sam pola godine ranije bio u velikom turističkom lovu na lisice, ustvari više okupljanje i druženje pobratimljenih lovačkih društava nego lov.
Zborno mesto je bilo u selu Kamenovo kod Petrovca. To je, inače, kraj proznat po pčelarenju u lepim, zelenilom bogatim i nezagadjenim homoljskim predelima. Zbor lovaca je kod spomenika pčeli. Kažu da je to jedini spomenik ovoj domaćoj životinji. Više je interesantnost nego estetski užitak.
Veći deo lova je izgladao ovako! Ne bije badava glas o gostoljubivosti narod iz ovih krajeva.
izvor:vojvodinacafe.rs
Dodato posle 5 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Severni okrajak
GOLIJE
GOLIJE
Namerili smo da stignemo na noćenje u Jošaničku Banju. Ovog puta smo odabrali sporiji put, put kojim se redje iz Novog Sada ide za Kopaonik. Pošto smo prešli Šabac, Valjevo, Kosjerić stigli smo do Moravičkog kraja (nazvanog po reci Moravici, južnoj pritoki Zapadne Morave). Nailazi se na Arilje (mesto koje je ime dobilo po crkvi svetog Ahilija). Obično se oko mesta ide tranzitnim pravcem, ali smo , da bi videli crkvu po kojoj bi Arilje trbalo da bude poznatije nego po trikotaži, ušli u centar.
''У центру Ариља, на уздигнутој заравни доминира црква Св. Ахилија, задужбина краља Драгутина. Подигнута је крајем XIII века на остацима старијег храма епископије Моравице. Осликавање Драгутинове задужбине завршено је 1296.''
Crkva je spomenik kulture izuzetnog značaja. Autentična unutrašnjost, srednjevekovne freske, celokupan ambijent crkve i okoline zadržali su nas neplanirano, a što će se odraziti kasnije - kroz Goliju.
Dolinom Moravice put vodi ka Ivanjici. Na polovini puta, u njegovoj blizini ali sakriven u šumi i klisuri isoimene reke je manastir Klisura.
U sastavu manastirskog kompleksa najznačajniji objekat je crkva Svetih arhangela Mihaila i Gavrila. Crkva je podignuta u 13.v. po uzoru na tadašnju episkopsku crkvu u Arilju.
U Ivanjici se odvajaju putevi za Sjenicu i Ušće, u dolini Ibra. Taj istočni pravac, ka Ušću ide okrajkom Golije. Inače, Ivanjički kraj iziskuje i zaslužuje bar jedan ceo dan za razgledanje, pa je to ostalo za neku drugu priliku.
Na iznenenadni dvodnevni izlet izazvalo nas je Miholjsko leto 2008. U potpunosti je opradvalo (iskustveno) narodno verovanje o lepom vremenu početkom oktobra.
Put je većim delom (za moja očekivanja) u pristojnom stanju. No, to kakav je put i nije najvažnije jer smo tuda krenuli da uživamo u lepoti prirode.
Prolazeći tim krajem dotakli smo
PARK PRIRODE "GOLIJA"
Golija je najviša planina jugozapadne Srbije (Jankov kamen 1833 m.n.v), pruža se u dužini od 32 km u obliku položenog latiničnog slova "s". Po lepoti i raznovrsnosti pejzaža, kao i očuvanosti izvornih prirodnih i kulturnih vrednosti, jedna je od najprivlačnijih planina u Srbiji.
Neplanirano utrošeno vreme u Arilju i čvrsta namera da do manastira Studenica stignemo dok su još dobri uslovi za popodnevne fotografije, nisu nam dali vremena da se usput zadržavamo. Propustio sam prilike da forografišem slikovite ćumurane, kuće pokrivene cepanim kamenim pločama i još mnogo šta.
Planina Golija okružena je na severu planinom Jelicom, na istoku Kopaonikom, Čemernim i Radočelom, na zapadu Javorom, a na jugu Zlatarom, Jadovnikom i visoravni Pešter. Područje same Golije ograničeno je dolinom Ibra na istoku, Raške i Ljutske reke na jugu, Moravice na zapadu i srednjim delom doline Studenice na severu i severo-istoku. Odlikuje se bogastvom vode i raznovrsnim živim svetom. Goliju krasi prostranstvo šumskog pokrivača. Naročito su zastupljenje bukove šume.
Neki delovi ovih šuma imaju karakter prašume.
Golija je sada naša najšumovitija planina, sa najvećim i najboljim šumskim kompleksima. Njene južne padine obrasle su prostranim livadama i pašnjacima. U smrčevim šumama očuvale su se tresave kao specifični i osetljivi ekosistemi.
U gornjem toku reke Studenice
Područje planine Golija i Radočelo stavljeno je pod zaštitu kao Park prirode pod imenom "Golija" (površine 75.183 ha) i svrstano je u I kategoriju zaštite kao prirodno dobro od izuzetnog značaja Uredbom Vlade Republike Srbije ( "Službeni glasnik RS", broj 45/2001. godine).
Deo Parka prirode "Golija" odlukom Komisije UNESCO-a, oktobra 2001. godine proglašen za Rezervat biosfere "Golija-Studenica" (površine 53.804 ha).
Zaštićeno prirodno dobro Golija je planinska regija koja u svojim granicama obuhvata planinu Goliju, Radočelo i vrlo mali deo prostora planine Čemernog. Predeo je izbrazdan dubokim rečnim dolinama, između kojih su uzvišenja različitog oblika i veličine.
Nekoliko kilometara smo vozili po planinskom kolskom putu i prošli kroz deo puta u izgradnju. Na slici je deo brda i puta koji reka Studenica 'dere' i sada se učvršćuje. Interesantno je bilo videti koji je postupak primenjen: naprave se 'korpe' od jače pletene žice dimenzija približno 1,5x0,8x0,8 m; postave na mesto, napune kamenjem i zatvore.
Slivovi reka Moravice i Studenice sa svojim mnogobrojnim pritokama su glavni nosioci geomorfoloških procesa i oblika reljefa.
Područje Golije odlikuje refugijalni karakter staništa što je omogućilo opstanak tercijalne flore. Golija zajedno sa planinom Tarom predstavlja refugijum tercijalne flore u Srbiji i značajna je kao centar genetske, specijske i ekosistemske raznovrsnosti na Balkanu i u Evropi. Floristički biodiverzitet Golije gradi oko 900 taksona biljnog sveta, od toga 729 vrsta vaskularnih gljiva, 40 vrsta mahovine, 117 vrsta i varijeteta algi. Poseban značaj u flori imaju endemične i reliktne vrste, kao i vrste koje su postale ugrožene. Među očuvanim prirodnim retkostima izdvaja se reliktna i endemična drvenasta vrsta planinskog javora (Acer heldreichi), koji je sinonim za floru Golije. U Srbiji se najlepše i najočuvanije zajednice sa gustim populacijama planinskog javora nalaze na Goliji. Pored javora, poseban floristički značaj ima zelenika (Ilex aquiifolium)...
U porti manastira Studenica nalazi se više vrednih stabala. Jedno od njih je i stablo zelenike (staro oko 90 godina), zaštićeno 1970. godine kao prirodna vrednost i retkost.
... kao i endemične vrste: Allysum markgrafi, Allysum jancheni, Pancicia serbica, Viola elegantula и Verascum adamovicii. Vrste Pančićeva bedrenica (Pancicia serbica) i Adamovićeva majčina dušica (Thymus adamovici) imaju obeležje lokalnog endemita i vrste su od međunarodnog značaja za očuvanje biodiverziteta. Botanički značajna područja na Goliji čine očuvane lišćarske i lišćarsko-četinarske šume prašumskog tipa, kao i šume četinara, posebno subalpijske smrče.
Na polovini puta Ivanjica - Ušće je skretanje za manastir Pridvoricu. Ovaj manastir nije šire poznat iako je građen u isto vreme kada i Sudenica. Stradao je i obnavljan.
U selu se nalazi pogon za preradu drveta i to narušava idiličnu, a pomalo mističnu sliku seoceta u popodnevnim senkama od planina.
Kasnije sam u putopisu Feliksa Kanica sa kraja XIX v. naišao na sledće:
''Према скици коју ми je нацртао Чермак, више значаја има нешто већа, технички лепо изведена црквица код северније Придворице, коју je, кажу, подигао један –'придворни слуга' (дворјанин) цара Симеона (реч је о Стефану Немањићу).
Ова црква са основом у облику крста, са петостраном апсидом, мермерном соклом, са горњим делом саграђеним од квадера седре, посвећена вазнесењу Христовом, свакако je она коју Вук спомиње (Рјечник, 588.) као цркву за коју се не зна где се налази и о којојсе у народнојпесми каже: ' А слуга му цркву Придворицу...' итд. Изнад главног портала, бочних улаза и прозора апсиде јављају се четири брадате главе, за које je тешко рећи да ли представљају светитеље, мајстора или ктитора, који je живео у дворцу 2,5 km источније, на једној850 m високој истурено јстени, између Брадуљичке реке и Студенице. По имену оближњег места Деспотовице, може се закључити да je властелин коме je ова црква припадала имао ранг деспота; може се исто тако претпоставити да су већ Римљани кастелом штитили пут који je туда пролазио испод 1608 m високог Црепуљника. Као што се види, област Старог Влаха je по много чему занимљива, na je својим следбеницима најтоплије препоручујем.''
Koristim priliku da se malo upoznamo šta pomenuti stari naziv podrazumeva:
'' Stari Vlah je istorijska i geografska oblast na jugozapadu Srbije. Obuhvata oblasti sjeverno od rijeke Lima i istočno od Drine, u slivu Moravice i Uvca sjeverno od Sjenice.
Na zapadu se Stari Vlah graniči sa Bosnom, na jugozapadu sa Hercegovinom, na jugoistoku sa Raškom oblašću, na zapadu sa Šumadijom, a na sjeveru sa Kolubarskom oblašću.
Stari Vlah je planinska regija, pa se stanovništvo bavi uglavnom stočarstvom. Otuda i vodi ime – vlah je bio naziv za stočara. Oblast je bogata vodom.
Šezdesetih godina XII vijeka Stefan Nemanja osniva srpsku državu Rašku koja je obuhvatala Rašku oblast i južne dijelove Starog Vlaha (Priboj i Prijepolje – Zlatarski Stari Vlah). Sjeverni dijelovi Starog Vlaha (Zlatiborski i Moravički Stari Vlah) nalazili su se u posjedu župana Stracimira, a Nemanjinoj državi su pripojeni tek oko 1180-te godine. Tada se prvi put pominje Stari Vlah, koji je bio jedna od administrativnih jedinica Raške. Kasnije je Raška podijeljena na župe, i na ovom prostoru ih je bilo nekoliko.''
Do manastira Studenice smo stigli u zadnjim trenucima pogodnog svetla za popodnevno fotografisanje.
U manastir Sudenica sam, u poslednjih 45 godina često navraćao. Međutim, nisam imao slika koje su dovoljno dobre za moj ukus, pa je i ovo navraćanje imalo za cilj da se napravi neka lepa slika. A bila je namera da se ujutru vratimo iz Jošaničke Banje i slikamo i po prepodnevnom svetlu. To smo i učinili, što pokazuje naredna fotografija.
U Jošaničkoj Banji ('Zelenoj kapiji Kopaonika' - kako ju je nazvao Pančić) vodenice više ne rade. A znam i vreme kad je u jednoj od njih majstor Steva instalirao dinamo sa kamiona i sproveo struju na desetak bandera u centru Banje.
Jutarnji pogled na banjsko kupatilo sa terase: bogati izvori vrele vode neiskorišćeni se ulivaju u reku Jošanicu. Priča o iskorišćavanju za grejanje, tople leje i td. traje od kad sam prvi put u Jošaničku Banju stigao. Tad (1961.) je postojala veća staklena bašta koje već odavno više nema.
Odlazak do manastira Gradac ponovo nas je doveo u Goliju.
Selo Gradac pored koga je manastir, je na rečici istog imena.
Manastir je podigla žena kralja Milutin, Jelena Anžujska.
(O crkvi sv. Ahilija i manastirima koji su pomenuti može se detljno videti u forumu 'Kulturna baština')
U mestu Ušće na Ibarskoj magistrali je ušće reke Studenice u Ibar.
Kad krenete prema Kraljevu, u blizini Ušća je spomenik srpskim junacima u Balkanskim i I Svetskom ratu.
Očigledno da ovo nije ni približno kompletno predstavljanje Golije - ni prostorno ni sadržajno. Samo je podsticaj da, kad god krenete putevima koji nisu uobičajeni i magistralni, ima šta lepo da se vidi.
izvor:vojvodinacafe.rs
Dodato posle 4 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Zapadnim okrajkom
GOLIJE
GOLIJE
Planirajući ovogodišnji put za crnogorsko primorje opredelio sam se da to bude putem kojim nisam išao: Ivanjica - Duga Poljana (na putu Novi Pazar - Nova Varoš).
Ivanjica je mesto nastalo 1833. godine i sada ceo taj predeo nosi ime 'Ivanjički kraj'. Centar gradića oslonjen na levu obalu reke Moravice (u kasnijem toku Zapadne Morave) je lep ambijent, iako malo 'tesan' za saobraćaj.
U centru dominraju crkva "Sv. Car Konstantin i Carica Jelena" podignuta 1836, park sa Spomenikom Revolucije (autor Đorđe Andrejević - Kun) i odskora manjim spomenikom poginulim borcima u ratovima 1991-2000. a u temenu trećeg ugla tog trougla je spomenik Draži Mihajloviću podignut 2003. godine.
U senovitoj obali je jedna od najstarijih hidrocentrala (na levoj gornjoj slici i na slici dole) i restoran desetak metara iznad Moravice koji od obale deli 'potok' koji vodi od brane na turbine elektrane (desna slika).
Nismo mogli da se duže zadržavamo jer je već bilo popodne, a prestojao nam je put neizvesnog kvaliteta i potrebnog vremena da ga predjemo. Zbog toga nisam uspeo da slikam ivanjičku znamenitost - veliki kameni most sa početka XX veka - iako sam dva puta prešao preko njega tragajući za mestom odakle se most može fotografisati.
Nastavili smo na jug prema Pešteru zalazeći na zapadne delove Golije. U prošlom putu Golijom videli smo više kuća pokrivenih tankim pločama od cepanog kamena škriljca. Naišli smo na jednu zapuštenu uz sam put.
Kad sam, uz malo napora otvorio vrata od masivnog drveta, ispostavilo se da je to vodenica koje je ne tako davno radila. Na levoj strani unutrašnjosti se vidi velika betonska cev koja je dovodila vodu na vodenično kolo ispod vodenice.
Ubrzo smo prošli Međurečje i ušli u područje slabijih puteva. U takvim situacijama raspitivanje na kom ste putu i kako dalje je preporučljivo. Pitajući na jednom račvanju, dobio sam odgovor da je svejedno, jer će se putevi kroz par kilometara spojiti. Na sreću, izabrao sam donji put i stigao do onoga što sam u pripremi puta saznao da postoji i da je vredno pažnje, ali sam, zbog nejasno napisanog teksta po kome je ispadalo da je put neprohodan za automobilski saobraćaj, odustao.
Naišli smo na ljude koji su iz automobila parkiranih na obali Moravice iznosili stvari idući u vikendicu na drugoj obali i zastali da se raspitamo kjim putem dalje.
Ispostavilo se da je to vikendica pored starog 'Rimskog mosta' od čijeg obilaska sam odustao. Do nje se stiše preko reke brvnom ili mostom (uz stotinak metara više pešačenja).
Snimljeno je sa Rimskog mosta
Rimski most
‘’U selu Kumanica, na 16-tom km jugozapadno od Ivanjice, u pravcu prema planini Goliji u blizini stare zapuštene vodenice, potočare, nalazi se stari kameni most preko reke Moravice.
Stari most preko gornjeg toka reke, nalazi se na starom, zapuštenom putu prohodnom isključivo za pešake i tovarne konje, koji je iz Ivanjice, preko Medjurečja, vodio preko sela Bratljeva, za Sandžak. ( Tekst je malo stariji, pošto sada postoji dvadesetak kilometara asfalttnog ili puta u gradnji, a zadnjih petnaestak kilometara do sela Duge Poljane na putu Novi Pazar - Sjenica je kolski kameni put.)
Ispred i iza mosta, trasa ovog starog puta, oštrim krivinama i velikim usponima, penje se na obale Moravice. Usko korito planinske reke Moravice premošćeno je jednim svodom polukružnog oblika, koji se svojim oporcima, upornjacima, preko ne baš izraženih obalnih stubova oslanja na stenovite obale reke. Najveći deo mosta konstruisan je od pločasto lomljenog kamena, od krupnih pločastih komada škriljaste stene koje ima praktično u neograničenim količinama u okolini. Zbog različitih materijala, predpostavlja se da je most pravljen u više perioda. Predanje kaže da je u vezivni materijal za gradnju mosta, utrošeno 30.000 jaja.
Širina mosta je 2,40 m i to je istovremeno i širina kolovoza. Ukupna dužina mosta sa stubovima je oko 14 m, veličina lučnog otvora je 6,72 m, a visina oko 4 m.
Danas ovaj most koriste samo pešaci, a oko njega se granaju brdski putići od kojih jedan vodi za selo Erčege.
Nemoguće je utvrditi ko je i kada podigao ovaj most u selu Kumanici. Ali je nesumnjivo to vešto tvorena i lepa gradjevina, neobilno vitkih i skladnih linija. Pripada tipu lepših turskih mostova. Sudeći po tehnici njegoe gradnjei, on bi mogao biti gradjen u isto vreme kad i mostovi u Prizrenu, što znači u XV veku. U tradiciji ovog kraja most postoji pod nazivom „Rimski most“, premda u njemu nema ničeg rimskog. Opet, s obzirom na stari put, koji je najkraća spona Sandžaka i Srbije, moguće je da u narodu živi pamćenje na ostatke nekog puta iz rimskog vremena, pa je predpostaviti da je na ovom istom mestu bio i most.
Ovim mostom su prema Sandžaku i dalje išli trgovački karavani.U sredini u kojoj postoji most je kao građevina nenametljiv. Utisak koji pruža veoma je prijatan. On predstavlja osveženje u ovom skoro nenestanjenom kraju. Sa svih strana okružen je zelenilom , koje ga prosto stapa sa prirodom, tako da ne deluje kao nametnuta građevina, sastavni je deo pejzaža.
Restauraciju je izvršio Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Kraljeva osamdesetih godina prošlog veka.’’
Pošto je vikendica u ovakvom ambijentu bila izuzetno lep motiv za fotografisanje, malo dovikujući se preko Moravice, a zatim izbliže, zatražio sam dopuštenje da slikam. Pozvali su nas da dodjemo i razgledamo, fotografišemo.
Muško društvance se okupljalo da pre gledanja večernje utakmice u omladinskom šampionatu u fudbalu pripremi nešto za jelo.
Vikendica je od masivnog drveta, još pomalo sa mirisom borovine, a unutrašnjost je opremljena starim nameštajem i predmetima.
Na gornjoj slici su saonice natovarene drvima (one se koriste u planinskim krajevima i kad nema snega, jer bez puteva, one sasvim dobro služe po travnatim terenima) a preko oblice je prebačeno konjsko sedlo. U desnom uglu je mesto za prženje ribe (tiganj sa dugačkom drškom prislonjen je uz drvo).
Niz detalja uklopljenih u sredinu tako da je ne narušava, govori o dobrom ukusu vlasnika - ugostitelja iz Ivanjice.
Zadržavali su nas na piću i da mezetimo ono što je baš pripremano, ali smo morali nastaviti dalje putem posle samo jednog pićenceta.
Zašli smo u Goliju. Prošli smo nedaleko od planinsko-zimskog turističkog centra ne skrećući prema njemu. Nadalje je to bio šumski put za izvlačenje trupaca, delimično u izgradnju u savremeni asfaltni put.
Na mestu pod imenom Golijski potok (ili reka) prošli smo pored skijališta u gradnji. Staza je prosečena a oko puta su delovi konstrukcije za ski-lift doneti (sudeći prema natpisima na italijanskom i nemačkom jeziku) iz Južnog Tirola. Tu je već bio i traktor za utabavanje skijaških staza.
Narednih 10-12 km. vozi se kolskim putem. Šumoviti deo Golije zamenjen je livadama koje se spuštaju prema Pešteru. I lepim vidicima.
U daljini smo ugledali traktor koji je išao prema nama. Sačekali smo ga petnaestak minuta da stigne i utvrdimo gde smo i kuda dalje. Traktor sa prikolicom na dva točaka vraćao se iz Duge Poljane, kako nam rekoše vozač i saputnik na prikolici. 'Tu je odmah Duga Poljlana, nema ni šest kilometara'. Laknulo nam je, jer se sunce već spuštalo pa je mogućnost da se isprave eventualne greške bila sve manja, jer su ovo bili prvi ljudi koji smo sreli u poslednjih dvadesetak kilometara. Da ćemo sresti još nekog kad zamrači - bilo je malo verovatno.
Na slici je put kojim idemo dalje.
Išli smo kroz najcvetnije livade koje sam video.
Pošto je to bio najduži dan u godini, stigli smo do 'civilizacije' pre mraka, i uz još stotinak kilometara vožnje po asfaltu, do prenoćišta u seoskom turizmu u selu Mileševa pored manastira i Prijepollja.
izvor:vojvodinacafe.rs
Poslednja izmena:
