- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Timoti Bajford, tvorac dečijeg programa
Kad ne želiš „mercedes“ to je kao da ga imaš
Autor: A. V. Malušev
Stihove i plemenitost dvojice značajnih naših pesnika za decu, Jovana Jovanovića Zmaja i Duška Radovića, Džon Bajford pretočio je u emisije uz koje su stasavale generacije sedamdesetih godina, ali i one znatno mlađe. Nije imao nikakvu dužnost da nam detinjstvo učini za toliko lepše, ali ipak je četiri decenije posvetio pravljenju najkvalitetnijeg televizijskog programa u Srbiji (tadašnjoj Jugoslaviji).
Kada je država pokazala „neodlučnost“, zaslužuje li ovaj „stranac“ zahvalnost i oduženje u vidu nacionalne penzije, baš ta deca, sada stasala u zrele ljude, prisetila su se „Nevena“ i „Poletarca“ i u tom duhu, složno i burno odreagovala, možda kao nikada pre i na virtuelnim društvenim mrežama napravila realan pomak ka pravičnosti. Timoti Bajford, mimo svih ovdašnjih očekivanja, gleda jedino ispred i to, šta će sutra da radi... I o tome nam govori na perfektnom srpskom koji je, kaže, učio samo slušajući, uz to sa šarmantnim, gospodstvenim britanskim akcentom. Uz sve to, naš sagovornik neobično skromno govori o svemu što radi ili je radio tokom gotovo pola veka u ovoj zemlji.
Nosili ste se mišlju da autobiografsku knjigu naslovite „Život počinje u sedamdesetim“. Kako ćete proslaviti svoj rođendan i novi početak, 25. jula?
- Skromno, kao i uvek i kako mi je najdraže, u krugu porodice. Verovatno ću ispisivati svoj blog. Jedino što bi se moglo smatrati nekom svečanijom proslavom je druženje na Bohinjskom jezeru gde ću nekoliko avgustovskih dana da provedem.
Kako ste se navikli na srpsku filozofiju života „lako ćemo“ koja vam je toliko smetala isprva?
- Morao sam. Živim ovde 40 godina i shvatio sam da je mnogo lepše i bolje biti tako opušten.
Kada se većalo o tome hoće li Vam se dodeliti nacionalna penzija, generacije koje su stasavale uz „Neven“ udruženo su reagovale na nepravdu koja Vas je zadesila. Ipak, Vi sa možda neshvatljivom lakoćom govorite o tome...?
- Zahvalan sam jako na svemu. To još nije baš sasvim sređeno, ali sve su prilike da će najverovatnije tokom jeseni da bude. Imam redovnu penziju sada pa ne moram ni da brinem, ako ne budem radio, od čega ću da živim. A, ako ne bude do jeseni, verujem da će se dogoditi još jedna Fejsbuk revolucija...
Šta Vam danas znači Zmaj?
- Iskren da budem, ne mogu da kažem da ga čitam kao što sam to ranije činio, ali ovaj pesnik čini jedan važan i lep deo mog života. Sećam se kada sam prvi put video časopis „Neven“ kako sam pomislio da je to odličan materijal za dečju TV seriju. Mi smo tu emisiju radili sa redovnim budžetom za dečju rubriku, a nažalost, danas najviše para nedostaje za jednako kvalitetan program. Postoje ljudi u redakciji koji su željni da se posvete takvom radu, ali oni koji odlučuju i koji daju pare, ne misle tako. Dečji program daje se rano ujutro, a popodnevno emitovanje zavisi od dužine skupštinskog zasedanja na Drugom kanalu. To je vrhunski izraz nepoštovanja prema deci.
A na BBC...
- Potpuno druga priča! Tamo postoje dva kanala za decu, školsku i predškolsku koja emituju od sedam do 19 sati. E, ali tamo i svi plaćaju TV pretplatu. Jednostavno, postoji svest o važnosti pravljenja kvalitetnog i bogatog dečjeg programa.
Da li je opravdana skepsa da su dečji programi danas loši?
- Jeste. Kao što sam rekao, najviše im nedostaje para jer postoje ljudi koji su sposobni i talentovani da naprave odlične stvari. Emisije poput „Nevena“ danas su prevaziđene jer deca traže brze stvari, elektronske efekte poput onih u igricama koje najčešće igraju.
Kako ćete provoditi penzionerske dane?
- Provodim ih i sada radno. Važno mi je da radim, bez obzira na penziju. Važno mi je da stvaram za decu. Na Zapadu vas cene po kući, kolima... ovde gledaju vas, kakvi ste i kako živite. Čovek je najsrećniji kad najmanje želi. Ako želim Mercedes tako jako, a ne mogu da ga imam, nesrećan sam. Ali, ako ja uopšte ne želim Mercedes, srećan sam kao i da ga imam. Volim da fotografišem i to činim kad god mogu. Nedavno mi se oženio najstariji sin i molio me da ja budem zvanični fotograf na svadbi, ali za mene je to prevelika obaveza. On je platio profesionalnog fotografa, a ja sam po svom nahođenju, škljocao sve vreme. Imao sam i izložbu prošle godine u okviru „Radosti Evrope“. Najviše volim da putujem i fotografišem i očekujem da po povratku iz Barselone imam bar hiljadu kadrova.
Želeli ste kao dečak da budete sveštenik. Kako danas gledate na to?
- Danas nisam religiozan uopšte. Odrastao sam u hrišćanskoj porodici i Bog nije bio pitanje vere, Bog je bio uz mene kao što Sunce sija. Njemu sam se molio za nešto u životu, bio sam dobar da bi On bio uz mene. Osećao sam u nekim pubertetskim godinama poziv od Boga i anđela da postanem sveštenik. Bio sam i zvonar u našoj crkvi. Tamo, u Engleskoj, zvona su drukčija nego ovde. Imate uže i jedan točak kojima kontrolišete osam zvona koji čine skalu. Učio sam i svirao na taj način. Čudesno je, to je prava umetnost!
Sa razlogom iza kamere
Timoti Bajford radio je sa najvećim glumcima naše scene, ali kaže da je glumac Dragan Zarić uvek bio pun anegdota od kojih nisu sve zgodne za prepričavanje... „Recimo, snimali smo neke kadrove u sarajevskoj katedrali tokom ciče zime, a u crkvi se naravno, ne greje. Sav promrzao i duvajući u šake, pojavio se Dragan i ne videvši popu iza sebe, veoma glasno kazao: Ljudi, ja sam se smrzao kao p..ka! Sveštenik se zbunio, ali odlučio je da se pravi da nije čuo...“
Izvor: Danas
Kad ne želiš „mercedes“ to je kao da ga imaš
Autor: A. V. Malušev
Stihove i plemenitost dvojice značajnih naših pesnika za decu, Jovana Jovanovića Zmaja i Duška Radovića, Džon Bajford pretočio je u emisije uz koje su stasavale generacije sedamdesetih godina, ali i one znatno mlađe. Nije imao nikakvu dužnost da nam detinjstvo učini za toliko lepše, ali ipak je četiri decenije posvetio pravljenju najkvalitetnijeg televizijskog programa u Srbiji (tadašnjoj Jugoslaviji).
Kada je država pokazala „neodlučnost“, zaslužuje li ovaj „stranac“ zahvalnost i oduženje u vidu nacionalne penzije, baš ta deca, sada stasala u zrele ljude, prisetila su se „Nevena“ i „Poletarca“ i u tom duhu, složno i burno odreagovala, možda kao nikada pre i na virtuelnim društvenim mrežama napravila realan pomak ka pravičnosti. Timoti Bajford, mimo svih ovdašnjih očekivanja, gleda jedino ispred i to, šta će sutra da radi... I o tome nam govori na perfektnom srpskom koji je, kaže, učio samo slušajući, uz to sa šarmantnim, gospodstvenim britanskim akcentom. Uz sve to, naš sagovornik neobično skromno govori o svemu što radi ili je radio tokom gotovo pola veka u ovoj zemlji.
Nosili ste se mišlju da autobiografsku knjigu naslovite „Život počinje u sedamdesetim“. Kako ćete proslaviti svoj rođendan i novi početak, 25. jula?
- Skromno, kao i uvek i kako mi je najdraže, u krugu porodice. Verovatno ću ispisivati svoj blog. Jedino što bi se moglo smatrati nekom svečanijom proslavom je druženje na Bohinjskom jezeru gde ću nekoliko avgustovskih dana da provedem.
Kako ste se navikli na srpsku filozofiju života „lako ćemo“ koja vam je toliko smetala isprva?
- Morao sam. Živim ovde 40 godina i shvatio sam da je mnogo lepše i bolje biti tako opušten.
Kada se većalo o tome hoće li Vam se dodeliti nacionalna penzija, generacije koje su stasavale uz „Neven“ udruženo su reagovale na nepravdu koja Vas je zadesila. Ipak, Vi sa možda neshvatljivom lakoćom govorite o tome...?
- Zahvalan sam jako na svemu. To još nije baš sasvim sređeno, ali sve su prilike da će najverovatnije tokom jeseni da bude. Imam redovnu penziju sada pa ne moram ni da brinem, ako ne budem radio, od čega ću da živim. A, ako ne bude do jeseni, verujem da će se dogoditi još jedna Fejsbuk revolucija...
Šta Vam danas znači Zmaj?
- Iskren da budem, ne mogu da kažem da ga čitam kao što sam to ranije činio, ali ovaj pesnik čini jedan važan i lep deo mog života. Sećam se kada sam prvi put video časopis „Neven“ kako sam pomislio da je to odličan materijal za dečju TV seriju. Mi smo tu emisiju radili sa redovnim budžetom za dečju rubriku, a nažalost, danas najviše para nedostaje za jednako kvalitetan program. Postoje ljudi u redakciji koji su željni da se posvete takvom radu, ali oni koji odlučuju i koji daju pare, ne misle tako. Dečji program daje se rano ujutro, a popodnevno emitovanje zavisi od dužine skupštinskog zasedanja na Drugom kanalu. To je vrhunski izraz nepoštovanja prema deci.
A na BBC...
- Potpuno druga priča! Tamo postoje dva kanala za decu, školsku i predškolsku koja emituju od sedam do 19 sati. E, ali tamo i svi plaćaju TV pretplatu. Jednostavno, postoji svest o važnosti pravljenja kvalitetnog i bogatog dečjeg programa.
Da li je opravdana skepsa da su dečji programi danas loši?
- Jeste. Kao što sam rekao, najviše im nedostaje para jer postoje ljudi koji su sposobni i talentovani da naprave odlične stvari. Emisije poput „Nevena“ danas su prevaziđene jer deca traže brze stvari, elektronske efekte poput onih u igricama koje najčešće igraju.
Kako ćete provoditi penzionerske dane?
- Provodim ih i sada radno. Važno mi je da radim, bez obzira na penziju. Važno mi je da stvaram za decu. Na Zapadu vas cene po kući, kolima... ovde gledaju vas, kakvi ste i kako živite. Čovek je najsrećniji kad najmanje želi. Ako želim Mercedes tako jako, a ne mogu da ga imam, nesrećan sam. Ali, ako ja uopšte ne želim Mercedes, srećan sam kao i da ga imam. Volim da fotografišem i to činim kad god mogu. Nedavno mi se oženio najstariji sin i molio me da ja budem zvanični fotograf na svadbi, ali za mene je to prevelika obaveza. On je platio profesionalnog fotografa, a ja sam po svom nahođenju, škljocao sve vreme. Imao sam i izložbu prošle godine u okviru „Radosti Evrope“. Najviše volim da putujem i fotografišem i očekujem da po povratku iz Barselone imam bar hiljadu kadrova.
Želeli ste kao dečak da budete sveštenik. Kako danas gledate na to?
- Danas nisam religiozan uopšte. Odrastao sam u hrišćanskoj porodici i Bog nije bio pitanje vere, Bog je bio uz mene kao što Sunce sija. Njemu sam se molio za nešto u životu, bio sam dobar da bi On bio uz mene. Osećao sam u nekim pubertetskim godinama poziv od Boga i anđela da postanem sveštenik. Bio sam i zvonar u našoj crkvi. Tamo, u Engleskoj, zvona su drukčija nego ovde. Imate uže i jedan točak kojima kontrolišete osam zvona koji čine skalu. Učio sam i svirao na taj način. Čudesno je, to je prava umetnost!
Sa razlogom iza kamere
Timoti Bajford radio je sa najvećim glumcima naše scene, ali kaže da je glumac Dragan Zarić uvek bio pun anegdota od kojih nisu sve zgodne za prepričavanje... „Recimo, snimali smo neke kadrove u sarajevskoj katedrali tokom ciče zime, a u crkvi se naravno, ne greje. Sav promrzao i duvajući u šake, pojavio se Dragan i ne videvši popu iza sebe, veoma glasno kazao: Ljudi, ja sam se smrzao kao p..ka! Sveštenik se zbunio, ali odlučio je da se pravi da nije čuo...“
Izvor: Danas