- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.982
Beleške s puta – TIBET
U avanturu s fotoaparatom
Tamo je sve izazov: predeli, ljudi, hrana, klima...
Neobični pejzaži
Mnogi sanjaju da odu na Tibet. Pogotovo fotografi. Kad se Branislavu Brkiću, predsedniku Foto - saveza Srbije ukazala ta prilika, nije mogao da poveruje. Ali, uz poziv, stiglo je i upozorenje u kojem piše da svako ko krene, polazi na sopstvenu odgovornost. Bez obzira na to što je silno želeo da otputuje, „debelo” je razmislio u šta se upušta. Nije avanturista, ima porodicu, da li će se živ vratiti, vajkao se. Prevagnula je nada da će se lako prilagoditi uslovima koji ga tamo čekaju.
– Kineski foto - savez, koji je i organizovao ovu ekspediciju nazvanu „TibetIz naše zemlje pozvani smo jedan kolega iz Novog Sada i ja. Tih deset dana boravka na Tibetu posvetili su nam veliku pažnju. Svuda smo bili VIP gosti, posećivali smo predele u koje turisti ne idu, imali posebnu pratnju i lekarsku podršku... – hvali Brkić besprekornu organizaciju.
Umorni, a uporni
Ali, niko ko se upustio u tu avanturu nije mogao da pretpostavi koliko uslovi na Tibetu mogu biti specifični i nezgodni.
Molitva
– Nadmorska visina od 3.600 metara, gde se nalazi Lasa, glavni grad Tibeta, pa do 5.500 metara, dokle smo se popeli, za nepripremljen organizam bila je ozbiljna opasnost. Čim je došao, kolega iz Novog Sada je morao da se vrati zbog zdravstvenih problema, a veliki broj njih se razboleo. Vazduh je suv i razređen, pa ljudi nisu mogli da dišu. Zbog toga je u svim hotelima u kojima smo bili, u sobama stajao aparat za kiseonik, kao mali frižider. Ali, ko ga nije na vreme upotrebio, imao je velike komplikacije. Videli smo kako su jednom Belgijancu usne odjednom pomodrele i džipom su ga hitno odvezli u bolnicu. Ja se ni na šta konkretno nisam žalio, ali se sećam da se nikad u životu nisam tako loše osećao. Svi smo, blago rečeno, bili dosta umorni. Veliki napor predstavljalo nam je da se popnemo i tri stepenika, a preko noći nismo mogli da spavamo – dočarava naš sagovornik.
Zadovoljstvo da vide sve te divne gradove i neobične predele, ipak im nije bilo uskraćeno, jer su se, kaže, uglavnom kretali minibusevima i stajali povremeno da fotografišu, tako da se nisu previše izlagali fizičkom naporu u smislu planinarenja i dugog pešačenja. Ali, i mali uspon, recimo obilazak oko hramova, neverovatno ih je zamarao. Pred tim fascinantnim motivima, nisu sebi mogli dopustiti da posustanu. Za sve one koji vole fotografiju ovo je bio veliki izazov. Kao kad se zec nađe u polju kupusa – šali se Branislav.
Čaj za izbegavanje
Gde god su se pojavili, domaćini su se trudili da im prirede neku ceremoniju, da posluže posebnu hranu... Činili su sve da gostima bude prijatno. Međutim, većina iz grupe vratila se sa nekoliko kilograma manje.
(Foto: Branislav Brkić)
– Hrana na Tibetu na prvi pogled liči na kinesku koja se većini uglavnom dopada. Ali, kada smo probali, verovatno zbog tih čudnih začina i masnoća koje koriste, nismo više bili pri apetitu. Njihov tradicionalni napitak, čaj sa maslacem od jakovog mleka, za naše čulo ukusa je nešto odvratno! Čak ni na fotografiji to ne mogu da gledam ravnodušno – iskren je naš sagovornik.
I putevi su, kaže, jedan od doživljaja koji se pamti.
– Sleteli smo na aerodrom, sat vožnje udaljen od Lase. Aerodrom je velelepan, kao i sve u Kini. Mislim da je jedini u svetu koji na toj nadmorskoj visini od 3.600 metara, može da primi velike putničke avione. Postoji u Južnoj Americi i na većoj visini, ali za male avione. Taj put koji vodi do glavnog grada jedini je moderan i asfaltiran. Na ostalim, uskim putevima, ne mogu da funkcionišu veliki autobusi, niti kamioni. Od putničkih vozila isključivo se koriste terenska vozila. Naši minibusevi koji primaju dvadesetak putnika su nešto najveće na četiri točka što je moglo tuda da prođe. Tim makadamom se dosta brzo vozi. Non - stop smo se truckali, pa smo se plašili da nam, uz sve muke, ne krene i neki kamenčić iz bubrega – priseća se Branislav.
Vatra je luksuz
Usput su nailazili na široke, a plitke, bistre i brze planinske rečice i u blizini njih sretali nomade koji žive pod šatorima, od nekog materijala nalik koži.
– Taj tibetanski narod je ponekad teško shvatiti. Gaje uljanu repicu i čuvaju jakove, planinska goveda prilagođena velikim nadmorskim visinama i to im je sav kapital. Prema strancima su posebno prijateljski naklonjeni. Kad ih fotografišete, stalno su nasmejani, pa smo imali problem kako da im objasnimo da ostanu prirodni – ističe Brkić. – Inače, na toj visini ima malo drveta, pa lože osušenu balegu od stoke. To im služi za ogrev i za pripremanje hrane. Ranije uopšte nisu grejali kuće, tako da je bila velika smrtnost, naročito kod dece.
Za razliku od nomadskih naselja, nastavlja naš sagovornik svoju zanimljivu priču, današnji gradovi imaju struju, vodu, imaju ovo, imaju ono, pa i pored tradicionalnih elemenata, kao što su radnje i pijace, u mnogo čemu liče na svetske. U tom smislu, sadašnji i nekadašnji Tibet se razlikuju. Ali, ono po čemu su svi ti gradovi oduvek budili pažnju, jeste kolorit. Da bi pokrili sve to sivilo koje ih okružuje, meštani svoju okolinu živopisno ukrašavaju jarkim bojama i raznoraznim folklornim motivima.
Na Tibetu je specifično sve, pa i klima.
– Tibet se, od prilike, nalazi na istoj geografskoj širini kao Sahara u Africi. Kombinacija relativne blizine ekvatora i velike visine uslovila je i klimatske uslove. Sunce je veoma jako i morali smo da nosimo šešire na glavi i da mažemo lice zaštitnim kremama. Možete da izgorite, a da ne osetite, pošto stalno pirka vetrić i ne osećate koliko vas prži. To nam je postalo jasno kad smo čuli da imaju centrale na solarnu energiju i kada smo, na dosta mesta, videli kako kuvaju čaj na suncu. Voda je ključala u čajnicima koji su stajali na sredini nekog zakrivljenog lima, nalik satelitskoj anteni. Osim toga, vazduh je veoma suv, pa su nam se u toku dana stalno sušile i peckale nas oči, da su nam dobrodošle veštačke suze.
D. Stanković
[objavljeno: 28/02/2010]
Politika Magazin
U avanturu s fotoaparatom
Tamo je sve izazov: predeli, ljudi, hrana, klima...
Neobični pejzaži
Mnogi sanjaju da odu na Tibet. Pogotovo fotografi. Kad se Branislavu Brkiću, predsedniku Foto - saveza Srbije ukazala ta prilika, nije mogao da poveruje. Ali, uz poziv, stiglo je i upozorenje u kojem piše da svako ko krene, polazi na sopstvenu odgovornost. Bez obzira na to što je silno želeo da otputuje, „debelo” je razmislio u šta se upušta. Nije avanturista, ima porodicu, da li će se živ vratiti, vajkao se. Prevagnula je nada da će se lako prilagoditi uslovima koji ga tamo čekaju.
– Kineski foto - savez, koji je i organizovao ovu ekspediciju nazvanu „TibetIz naše zemlje pozvani smo jedan kolega iz Novog Sada i ja. Tih deset dana boravka na Tibetu posvetili su nam veliku pažnju. Svuda smo bili VIP gosti, posećivali smo predele u koje turisti ne idu, imali posebnu pratnju i lekarsku podršku... – hvali Brkić besprekornu organizaciju.
Umorni, a uporni
Ali, niko ko se upustio u tu avanturu nije mogao da pretpostavi koliko uslovi na Tibetu mogu biti specifični i nezgodni.
Molitva
– Nadmorska visina od 3.600 metara, gde se nalazi Lasa, glavni grad Tibeta, pa do 5.500 metara, dokle smo se popeli, za nepripremljen organizam bila je ozbiljna opasnost. Čim je došao, kolega iz Novog Sada je morao da se vrati zbog zdravstvenih problema, a veliki broj njih se razboleo. Vazduh je suv i razređen, pa ljudi nisu mogli da dišu. Zbog toga je u svim hotelima u kojima smo bili, u sobama stajao aparat za kiseonik, kao mali frižider. Ali, ko ga nije na vreme upotrebio, imao je velike komplikacije. Videli smo kako su jednom Belgijancu usne odjednom pomodrele i džipom su ga hitno odvezli u bolnicu. Ja se ni na šta konkretno nisam žalio, ali se sećam da se nikad u životu nisam tako loše osećao. Svi smo, blago rečeno, bili dosta umorni. Veliki napor predstavljalo nam je da se popnemo i tri stepenika, a preko noći nismo mogli da spavamo – dočarava naš sagovornik.
Zadovoljstvo da vide sve te divne gradove i neobične predele, ipak im nije bilo uskraćeno, jer su se, kaže, uglavnom kretali minibusevima i stajali povremeno da fotografišu, tako da se nisu previše izlagali fizičkom naporu u smislu planinarenja i dugog pešačenja. Ali, i mali uspon, recimo obilazak oko hramova, neverovatno ih je zamarao. Pred tim fascinantnim motivima, nisu sebi mogli dopustiti da posustanu. Za sve one koji vole fotografiju ovo je bio veliki izazov. Kao kad se zec nađe u polju kupusa – šali se Branislav.
Čaj za izbegavanje
Gde god su se pojavili, domaćini su se trudili da im prirede neku ceremoniju, da posluže posebnu hranu... Činili su sve da gostima bude prijatno. Međutim, većina iz grupe vratila se sa nekoliko kilograma manje.
(Foto: Branislav Brkić)
– Hrana na Tibetu na prvi pogled liči na kinesku koja se većini uglavnom dopada. Ali, kada smo probali, verovatno zbog tih čudnih začina i masnoća koje koriste, nismo više bili pri apetitu. Njihov tradicionalni napitak, čaj sa maslacem od jakovog mleka, za naše čulo ukusa je nešto odvratno! Čak ni na fotografiji to ne mogu da gledam ravnodušno – iskren je naš sagovornik.
I putevi su, kaže, jedan od doživljaja koji se pamti.
– Sleteli smo na aerodrom, sat vožnje udaljen od Lase. Aerodrom je velelepan, kao i sve u Kini. Mislim da je jedini u svetu koji na toj nadmorskoj visini od 3.600 metara, može da primi velike putničke avione. Postoji u Južnoj Americi i na većoj visini, ali za male avione. Taj put koji vodi do glavnog grada jedini je moderan i asfaltiran. Na ostalim, uskim putevima, ne mogu da funkcionišu veliki autobusi, niti kamioni. Od putničkih vozila isključivo se koriste terenska vozila. Naši minibusevi koji primaju dvadesetak putnika su nešto najveće na četiri točka što je moglo tuda da prođe. Tim makadamom se dosta brzo vozi. Non - stop smo se truckali, pa smo se plašili da nam, uz sve muke, ne krene i neki kamenčić iz bubrega – priseća se Branislav.
Vatra je luksuz
Usput su nailazili na široke, a plitke, bistre i brze planinske rečice i u blizini njih sretali nomade koji žive pod šatorima, od nekog materijala nalik koži.
– Taj tibetanski narod je ponekad teško shvatiti. Gaje uljanu repicu i čuvaju jakove, planinska goveda prilagođena velikim nadmorskim visinama i to im je sav kapital. Prema strancima su posebno prijateljski naklonjeni. Kad ih fotografišete, stalno su nasmejani, pa smo imali problem kako da im objasnimo da ostanu prirodni – ističe Brkić. – Inače, na toj visini ima malo drveta, pa lože osušenu balegu od stoke. To im služi za ogrev i za pripremanje hrane. Ranije uopšte nisu grejali kuće, tako da je bila velika smrtnost, naročito kod dece.
Za razliku od nomadskih naselja, nastavlja naš sagovornik svoju zanimljivu priču, današnji gradovi imaju struju, vodu, imaju ovo, imaju ono, pa i pored tradicionalnih elemenata, kao što su radnje i pijace, u mnogo čemu liče na svetske. U tom smislu, sadašnji i nekadašnji Tibet se razlikuju. Ali, ono po čemu su svi ti gradovi oduvek budili pažnju, jeste kolorit. Da bi pokrili sve to sivilo koje ih okružuje, meštani svoju okolinu živopisno ukrašavaju jarkim bojama i raznoraznim folklornim motivima.
Na Tibetu je specifično sve, pa i klima.
– Tibet se, od prilike, nalazi na istoj geografskoj širini kao Sahara u Africi. Kombinacija relativne blizine ekvatora i velike visine uslovila je i klimatske uslove. Sunce je veoma jako i morali smo da nosimo šešire na glavi i da mažemo lice zaštitnim kremama. Možete da izgorite, a da ne osetite, pošto stalno pirka vetrić i ne osećate koliko vas prži. To nam je postalo jasno kad smo čuli da imaju centrale na solarnu energiju i kada smo, na dosta mesta, videli kako kuvaju čaj na suncu. Voda je ključala u čajnicima koji su stajali na sredini nekog zakrivljenog lima, nalik satelitskoj anteni. Osim toga, vazduh je veoma suv, pa su nam se u toku dana stalno sušile i peckale nas oči, da su nam dobrodošle veštačke suze.
D. Stanković
[objavljeno: 28/02/2010]
Politika Magazin
