The Walker Brothers

[sendi]

The Walker Brothers
​

The Walker Brothers je ime američkog rock i pop sastava iz 1960. - tih koji je svoj uspjeh doživio u Britaniji. Walker Brothersi nisu bili Britanci, nisu bili braća, a i njihovo prezime nije bilo Walker već Scott Engel, John Maus i Gary Leeds, bili su velike zvijezde u Britaniji i vrlo male u rodnoj zemlji.
​

Članovi sastava
​

• Scott Walker - rođen je kao Noel Scott Engel, 9. siječnja,1943., u Hamiltonu, Ohio - vokal, bas gitara
• Gary Walker - rođen je kao Gary Leeds, 9. ožujka, 1942., u Glendaleu, Kalifornija - bubnjevi, vokal.
• John Walker - rođen je kao John Maus, 12. studenog, 1943. u New Yorku - gitara, vokal

Povijest sastava

The Walker Brothers osnovani su u Los Angelesu 1964. od strane glazbenika koji su već svirali u različitim grupama.

Tako je Scott Engel svirao u grupi The Routers, a Gary Leeds u The Standellsima. John Maus imao je vlastitu grupu, kojoj se prvi pridružio Scott Engel svirajući bas. Tada im se pridružio Leeds i tako je nastao trio Walker Brothers. Gary Leeds koji je bio na glazbenoj turneji u Britaniji kao prateći glazbenik pjevača P. J. Probya, poslao je demo snimke u tada glazbeno življi i moderniji London, glazbenom producentu Johnny Franzu. Ovaj ih je pozvao u London, ali kad su se veljači 1965. pojavili, odbio je potpisati ugovor sa njima.

No momci su se snašli, nastupavši po razno raznim nastupima i osigurali ugovor za snimanje ploča s kućom Philips Records. Njihov prvi singl Pretty Girls Everywhere, s Mausom kao glavnim pjevačem, nije baš dobro prihvaćena, ali su se britanske radio stanice oduševile slijedećom pjesmom - Love Her, koju je otpjevao Engel sa svojim baritonom, i tako se ta pjesma popela na britansku top listu u lipnju 1965. Ovu skladbu su već snimili The Everly Brothers kao B stranu na svojoj sing ploči The Girl Who Sang The Blues 1963.

Izdavačka kuća Philips, zatim je snimila i izdala njihovu izvedbu balade Burta Bacharacha i Hala Davida - Make It Easy on Yourself ( ovu skladbu već prije je snimio pjevač Jerry Butler). I ovu pjesmu je vrlo sugestivno otpjevao Engel ( koji se prezvao u Scott Walker ), orkestraciju je napravio Ivor Raymonde, a glazbenu produkciju vodio Johnny Franz. On je osigurao veliki orkestar u stilu produkcije Phila Spectora. Uspjeh je uslijedio u kolovozu 1965. kad se ploča popela na britanski Top 10, a na kraju godine došla je #16 američkih ljestvica. Zatim je uslijedio uspjeh u ožujku 1966. sa My Ship Is Coming In (#3 u Britaniji), a zatim je uslijedio njihov najveći uspjeh sa The Sun Ain't Gonna Shine Anymore. ( #1 u Britaniji). U to vrijeme bili su u zenitu popularnosti u Britaniji, osobito Scott Walker koji je postao tinejdžerska zvijezda (među djevojkama). Pjesma je ušla i na američke liste, ali tek #13.

Walker Brothers nastavili su nizati uspješnice u Britaniji tijekom 1966. i 1967., sa Scottom koji je sve više preuzimao ulogu lidera u sastavu. No i njih je pregazilo vrijeme i promjena glazbenog ukusa, tako da su se 1968., nakon turneje po Japanu razišli zbog nesuglasica i različitih umjetničkih usmjerenja. Članovi Walker Brothersa nastavili su solo karijere, od njih je svakako Scott imao najviše uspjeha.

1976. grupa se nenadano ponovno okupila i uspjela još jednom osvojiti britansku publiku s hitom Toma Rusha - No Regrets. No njihova slijedeća tri albuma, prošla su vrlo loše, tako se grupa ponovno raspala.
​

Albumi

1965 - Take It Easy with The Walker Brothers
1966 - Prtrait
1967 - Images
1975 - No regrets
1976 - Lines
1978 - Nite Flights

E.P.

1966 - I Need You
1966 - Solo John - Solo Scott
1981 - Shutout

( Vikipedija )

 

[crvendac_011]

Hvala, Sendi.
Setila sam se najranijeg detinjstva. Moj tata je bio njihov veliki fan, odrasla sam uz njihovu muziku.

 

[crvendac_011]

Скот Вокер

Скот Вокер

ШЕТАЧ



Сигурно сте читали интервју с неким музичарем у коме тврди да је морао да прихвати одређене услове дискографске куће иако се њему баш нису допадали, те да музички бизнис данас почива на компромису између музичара и оних који дистрибуирају његову музику. Да ли ћете веровати у ту причу и након овог текста?

Cвако од нас има своје параметре за процену да ли неки музичар ради свој посао из љубави или због новца. Некима од нас то уопште није битно, док год нам се нечија музика свиђа. Међутим, уколико вам је искреност у музици важна, односно – фигуративно речено – уколико волите да чујете цео текст песме а не само рефрен, онда свакако спадате у прву групу.


Документарац „30 Century Man” одлично је штиво за почетак упознавања Скота Вокера

Ако се сложимо да је општа процена нечије музичке искрености крајње лични доживљај, исто тако можемо да се сложимо да ипак постоји неколико општеприхваћених показатеља да ли човек који нешто свира то заиста воли или му је број продатих албума важнији од било чега другог. Један од тих показатеља свакако је храброст.
Ко није храбар музичар? Између осталих, то су они који након доживљеног успеха ништа не мењају у својој музици, већ годинама понављају исти рецепт који им се, најчешће сам од себе, десио када су снимили најпродаванији албум. С друге стране, имамо музичаре који потпуно уживају у прављењу нових песама, који се попут детета обрадују када открију да су одсвирали нешто ново и другачије – музичаре који свим срцем воле то што раде и чија музика је подложна честим променама без обзира на захтеве публике. Тако су „Битлси” одлучили да сниме „Sgt. Pepper’s Lonely Heart Club Band” и поред свег ризика да изгубе милионе обожаватељки које су вриштале уз „She Loves You”. Тако је Боб Дилан средином шездесетих заменио акустичну гитару електричном, праћен општим згражањем публике на Њупорт фолк фестивалу. Тако је Мајлс Дејвис одлучио да заувек промени историју џеза када је у своју музику уврстио елементе рока и снимио албум „Bitches Brew”. Оваквих примера нема много, али је сваки од њих револуционаран на свој начин. Тој групи музичких револуционара свакако припада јунак наше данашње приче, човек који је почео каријеру као тинејџерска звезда крајем педесетих, да би у 21. веку снимио један од најавангарднијих албума у историји музике. Његово име је Скот Вокер .

„The Walker Brothers”

Скот Вокер рођен је 1943. године као Ноел Скот Енгл, у америчком граду Хамилтону, држава Охајо. Већ крајем педесетих почео је да се бави музиком, певајући и свирајући гитару у разним групама, а тих година је под именом Скоти Енгл објавио и неколико синглова.


На снимању албума „The Drift” 2005. године

Ипак, праву славу доживео је тек када је 1964. године с Џоном Маусом и Геријем Лидсом основао групу. Иако нису били браћа и иако се нико није презивао Вокер, групи су дали име „The Walker Brothers”. Недуго након што су основали бенд, сва тројица селе се у Енглеску, у којој је, захваљујући „битлманији”, владала помама за такозваним бој бендовима.
Захваљујући сналажљивости њиховог менаџера Џонија Френца, раскошним аранжманима Ајвора Рејмонда и, пре свега, њиховој даровитости, врло брзо постижу успех. Хитови су се низали један за другим, а два највећа била су „The Sun Ain’t Gonna Shine Anymore” и Бакаракова „Make it Easy on Yourself”, од којих је прва била чак шест недеља узастопно на броју један енглеске листе синглова.
Скот за кратко време прелази пут од „играча с клупе” који пише песме за „Б” стране синглова, до главног аутора и првог вокала у бенду. Био је лепушкаст, физички привлачан и женска публика врло брзо је у њему препознала идола. Међутим, Скота уопште није занимао тај тип славе, желео је ауторски да се искаже на што више различитих начина. Нажалост, био је члан бенда који стреми врховима топ-листа, што је аутоматски значило да је његов ауторски печат подређен „општем добру”. Због апсурдне ситуације у којој се нашао, 1967. године упада у депресију, а недуго затим доноси одлуку да напусти групу и започиње самосталну каријеру.

Скот 1, 2, 3 и 4

Након што је прихватио позив да буде учесник једне журке коју је приредио часопис „Плејбој”, Вокер проводи ноћ с немачком „плејбој зечицом”. Овакав податак у нечијој биографији вероватно би имао много више везе са сексом него с било чим другим, али не и у Скотовој. Наиме, те ноћи на грамофону се вртела плоча Жака Брела, омиљеног певача девојке коју је Вокер упознао на „Плејбојевој” журци. Испоставило се да је тај тренутак кључан за почетак његове каријере, јер управо је Брел певач који је стваралачки покренуо Скота из мрачног раздобља у коме се нашао.



Скот 1967. године снима први соло албум под називом „Scott”. На њему су се нашле три Брелове песме које је на енглески препевао Морт Шуман. Скотов баритон савршено се уклапао у романтично-боемску атмосферу Брелових стихова који су звучали као да су писани баш за њега.
Током наредне две године снимио је још три самостална албума, од којих је сваки носио исти назив као први, само с бројевима 2, 3 и 4 поред Скотовог имена. На другом и трећем албуму такође су се нашле по три препеване Брелове песме, док је четврти Вокерово ауторско дело, а по многима и најбољи албум који је снимио. Скот је волео класичну музику, те је захтевао да аранжмани укључују цео оркестар, тако да жанровски већина песама с та четири албума звучи као мешавина класике, попа и француских шансона. Аранжмане је урадила Анђела Морли која је до тада сарађивала искључиво са симфонијским оркестрима. У то доба ниједан музичар није имао храбрости да сједини такве супротности, а време које долази показаће да је то само почетак Вокерових огледа са звуком.
Та четири самостална албума суштина су Вокерове музике. Без обзира на то што су продати у релативно малом тиражу, и то сваки следећи у све мањем, ти албуми обележили су крај шездесетих на сасвим другачији начин. Далеко од хипи генерације, Вокер је причао своју причу не марећи за то шта је „in” а шта не. Тај став наставио је све више да троши у предстојећим деценијама.

Од забављача до уметника

Након што је „Scott 4” продат у малом тиражу, Скот је решио да привремено батали ауторске песме и окрене се обрадама. Тако је током седамдесетих година издао неколико бледих албума који нису добро прошли ни код критике ни код публике. Чак је посегао за „триком” играња на стару славу те је 1975. године поново окупио „The Walker Brothers” с којима је снимио три албума, од којих је најзначајнији био последњи, „Night Flights” из 1978. године. На њему је написао прве четири песме, које музички највише везе имају са оним што ћемо много касније звати електронском музиком. И све то у јеку панка, који је жарио и палио с обе стране океана. Толико Скота није било брига за моду и очекивања публике.
Након плоче „Night Flights”, Вокер се повлачи у своју кућу у енглеској провинцији, где наредних шест година предано ради на новом албуму. Резултат је био албум „Climate of Hunter”, објављен 1984. године, који је тек наговестио Вокерово „музичко лудило” које ћемо чути деценију касније. Текстови песама били су благо апстрактни, музика савремена, а звук бубњева типичан за прву декаду осамдесетих. Поштоваоци његова четири прва албума углавном су били разочарани, док су клинци који су тада први пут чули за њега, осетили да се ту нешто „кува” и да би у догледној будућности Вокер могао да сними велику плочу.
Та „догледна будућност” дошла је тек једанаест година касније, 1995. Наиме, те године Вокер је објавио албум „Tilt”, до тада убедљиво најнекомерцијалнији и најнекомуникативнији албум. Ако су на „Climate of Hunter” стихови били благо апстрактни, овде су били потпуно неразумљиви и нико сем Вокера није имао појма о чему пева. Његов дубоки глас често је певао високе тонове, с циљем да слушаоцу буде непријатно, јер, како је сам рекао, он зна да његов баритон на слушаоца делује опуштајуће, но на овом албуму желео је пуну пажњу ушију које га слушају. Албум је био толико различит од свега што је Вокер до тада снимио да су се чак и његови најоданији фанови (исти они који су разумели све његове дотадашње музичке излете) запитали „Шта је ово, побогу?”

Краљ авангарде

„Tilt” су оберучке прихватили поклоници експерименталне музике, а часопис „Wire” прогласио га је једним од три најбоља албума те године. Но, ту није био крај Вокеровим изненађењима.
Четири године касније снимио је музику за независни француски филм „Pola X”, која је следила некомуникативност плоче „Тилт”. Након седам година преданог рада, Вокер је 2006. године заокружио остварење „The Drift”, убедљиво најавангарднији албум који је икада снимио. Спрам њега, „Тilt” је деловала као поп плоча.


Вокер данас

Ишчашени ритмови који као да потичу из неког хорор филма, текстови песама за које више нико није сигуран ни да ли их сам Вокер разуме, његов глас који је постао равноправан инструмент и атмосфера која често леди крв у жилама. Посебно је језива прича везана за снимање песме „Clara”.
Наиме, Вокер је као клинац у биоскопу гледао филмске вести из Европе, које су биле пандан данашњим телевизијским вестима. Будући да је био крај четрдесетих година, време након Другог светског рата, велики део тог документарца чинили су догађаји у Европи након победе савезника. Један од тих догађаја било је погубљење Мусолинија и његове жене. Након што су погубљени, њихова тела окачена су наглавачке на миланском тргу, где их је руља ударала голим рукама и гађала разним предметима. Не чуди зашто је та грозна сцена оставила јак утисак на седмогодишњег Скота.
Током снимања песме „Clara” (Мусолинијева жена звала се Клара Петачи) посвећене управо том догађају, за албум „The Drift”, Вокер је желео да на највернији начин пренесе ту стравичну атмосферу. На његов захтев, у студио су донете велике количине животињских изнутрица и смештене у глуву собу испред микрофона, а бубњар је, по Вокеровим упутствима, стегнутим песницама ударао по њима у одређеном ритму. Резултат је једна од најмрачнијих песама коју је неки музичар снимио у професионалном студију. И то од када постоји професионални студио.

Утицај и следбеници

Током каријере сарађивао је с много различитих музичара. С британском групом „Pulp” радио је на њиховом последњем студијском албуму „We Love Life”, с Ником Кејвом снимио је обраду Диланове песме „I Throw it All Away” за филм „To Have and To Hold”, а 1993. године сарађивао је и с Гораном Бреговићем у нумери „The Man from Reno” за потребе филма „Toxic Affair”. Пре пет година снимљен је документарац под називом „Scott Walker: 30 Century Man” у коме почаст његовој музици одају величине као што су Дејвид Боуви, Стинг, Брајан Ино, Ричард Холи, Лулу, групе „Radiohead”, „Blur” и многи други.
Као што може да се закључи из овог текста, Скот Вокер не зна за компромис. Њега не занимају уговори с дискографским кућама, клаузуле, хонорари или очекивања публике. Уколико му треба дванаест година да сними један албум, тако ће и бити, куд пукло да пукло. Такав приступ свакако га је удаљио од мејнстрим медија, али је зато заувек запосео срца људи који искрено воле музику. Уосталом, покушајте да набројите музичаре који иза себе имају тако плодну каријеру, а који данас праве плоче које немају везе ни са чим што су раније снимили, односно музичаре који непрестано истражују и померају границе општеприхваћеног. Мислим да вам за бројање тог типа прсти друге руке неће бити потребни.

Аутор: Уређује Владимир Скочајић
Извор: Политикин забавник

​