Član
- Učlanjen(a)
- 19.04.2009
- Poruka
- 513
Ovo su odlomci iz posebne emisije koju je pre nekoliko godina emitovala televizija „Foks”. Tada su gledaoci mogli da se upoznaju s teorijom da covek nikada nije krocio na Mesecevu povrsinu.
Rasprave zapocete ubrzo po okoncanju programa „Apolo” traju sve do danas.
Podsetimo se kako je to bilo davnog 16. jula 1969. godine, kada je Americi, pa i citavom svetu zastao dah. 10, 9, postupak paljenja zapocet... 6 ... 2, 1, 0... svi motori pokrenuti... Poletanje, imamo poletanje! „Apolo 11” odgrmeo je u vasionu zapocevsi svoj 386.000 kilometara dug put ka Mesecu... I onda, 20. jula: „Sve izgleda dobro tamo dole. Silazimo, ima malo prasine. Pravo napred, ispravljamo desni nivo... Kontakt desno... u redu... motori ugaseni. Hjustone, Trenkiliti baza ovde, Orao je sleteo...”
Stotine miliona ljudi gledali su na televizijskim ekranima direktan prenos spustanja „Mesecevog modula”. Mnogi se i danas jasno secaju tog trenutka, jer bio je uzvisen ne samo za Amerikance vec i za citavo covecanstvo. Tada su izrecene reci koje su usle u istoriju: „OVO JE MALI KORAK ZA JEDNOG COVEKA... ALI VELIKI ZA COVECANSTVO!”
Bil Kejsing smatra se rodonacelnikom teorije zavere posto je jos 1974. godine objavio knjigu o laziranom spustanju na Mesec. Nekada je radio u „Rokitdajnu”, preduzecu koje je pravilo motore za „Apolo” rakete i seca se mnogih teskoca koje su se javile tokom sezdesitih godina proslog veka. One su navele neke strucnjake da posumnjaju da ce ljudi ikada stici na Mesec. Ipak, pre skoro cetiri decenije ceo svet posmatrao je spustanja „Apolo” letelica na Mesec i Bil Kejsing takodje.
Ali, kako u emisiji kaze, ono sto je video na TV ekranu nije se uklapalo u njegova saznanja stecena u „Rokitdajnu.” Posumnjao je u prevaru: „Jos tada mi je cela ta stvar izgledala lazno...” Kad je malo pazljivije proucio materijal snimljen na Mesecu, bio je zapanjen nizom nelogicnosti. Ove cinjenice za njega su bile dokaz da covek nikad nije krocio na Mesec. Procenjuje se da ovakvo misljenje deli oko 20 odsto Amerikanaca.
Nasa, naravno, odbacuje optuzbe. „Uvek ce biti ljudi koji veruju u neke neobicne teorije i misljenje da smo mi nekako lazirali Meseceve misije. To je veoma cudnovato - kaze Brajan Velc, Nasin covek za odnose s javnoscu. Ni za Stivena Nesa, strucnjaka sa Univerziteta u Viskonsinu ovaj podatak nista ne govori ”jer u Americi uvek moze da se nadje isto toliko ljudi koji misle da se Krivi toranj nalazi u Parizu, a ne u Pizi.”
Politika hladnog rata
Postavlja se pitanje kako bi iko mogao da pomisli da je jedan od najvecih trenutaka ljudske istorije bio prevara. Da li je zaista moguce da je Nasa obmanula citav svet? „Sto se tice ,Apolo’ misije, ja ne mogu s potpunom sigurnoscu da tvrdim da su ti ljudi hodali Mesecom - kaze Brajan O’ Liri, Nasin astronaut iz sezdesetih godina, koji je radio i kao naucni savetnik tokom „Apolo” programa. „Moguce je da je Nasa to prikrila da bi prosla precicom i bila prva koja je zvanicno otisla na Mesec.”
Ali, zasto je stici prvi na Mesec bilo toliko vazno, da je americka vlada mozda odlucila da sve lazira? Da bismo pronasli odgovor moramo da se vratitimo 50 godina unazad, u vreme kada su SAD i Sovjetski Savez vodili bitku za prevlast u svetu. Onda se smatralo da ce nacija koja osvoji svemirsku trku pobediti i u hladnom ratu. Posle pocetnih poraza i zaostajanja, Amerikanci su jedino mogli dostojno da uzvrate ukoliko prvi stignu na Mesec.
Bilo je to vreme koje bi moglo da se opise kao nacionalna histerija. Prema priznanju Amerikanaca, Sovjeti su prestravili Ameriku 4. oktobra 1957. godine kada su u orbitu poslali „Sputnjik”, prvi vestacki satelit na svetu. „Njujork tajms” morao je da objavi clanak koji je obavestio uspaniceno stanovnistvo da protivnicki satelit ne nosi nuklearnu bombu koju bi mogao da ispusti na neki grad. Strahovalo se da je Rusima glavni cilj da postave raketnu bazu na Mesecu. U medjuvremenu, americki svemirski program nailazio je na velike teskoce, cak i da se odvoji od Zemlje. Kejsing kaze: „Nada za odlazak na Mesec i bezbedno vracanje na Zemlju bila je samo oko 0.0017 odsto, drugim recima taj poduhvat smatrao se gotovo nemogucim.” Zatim nastavlja: „Prisetio sam se da se tokom tih godina govorilo - ako ne mozes da ga napravis, laziraj ga!”
Ipak, ako su „Apolo” misije zaista bile lazne, kako je ova velika prevara izvedena? I kako je celo covecanstvo moglo da nasedne na nju? Prema Kejsingu, lansiranje raketa „Saturn 5” bilo je pravo. Samo sto one nikada nisu odvele astronaute do Meseca. „Astronauti su bili lansirani Saturnom 5, a da bi se obezbedilo njihovo odsustvo, jednostavno su osam dana kruzili oko Zemlje. Na kraju su prikazane one lazne fotografije astronauta na Mesecu. Osmog dana komandna kapsula odvojila se od vozila i sletela na Zemlju, kako je i bilo prikazano...” Druga pretpostavka je da su astronauti odlazili do Meseca, ali da se nikada nisu spustili na njegovu povrsinu.
Ova teorija bila je osnova za snimanje filma „Kozorog 1” (1978. godine), u kome vlada SAD pokusava da obmane svet lazirajuci misiju na Mars. Snimci sa „Apola” zapanjujuce lice na scene iz ovog filma. Njegov reziser Pol Lazeres izjavio je da bi kulise iz filma pre mogle da budu stvarnost nego izmisljotina. „Verujem da je Nasa, ako je to zelela, zaista mogla da izvede najvecu prevaru svih vremena - da nikada ne posalje covaka na Mesec, vec da to namontira u TV studiju. Ono sto smo mi postavili na veliki ekran bila je nasa verzija onoga sto smo mogli da uradimo sa budzetom od 4,5 miliona dolara.” Nasa je imala budzet veci od 30 milijardi dolara. Zato je i Kejsing smatrao da su imali dovoljno novca da izvedu prevaru, ako vec nisu mogli da odu na Mesec. ”Jer, osnovni razlog zbog koga verujem da su Nasa i vlada lazirali spustanje na Mesec jeste sto je ta misija bila tehnicki neizvodljiva.” - objasnio je u emisiji. S druge strane, protivnici teorije zavere objasnjavaju da je u americkom drustvu posle vijetnamskog rata i afere „votergejt” doslo do pada poverenja u vladine institucije, pa otuda pojava ovakvih teorija („Apolo” program pokrenuo je predsednik Kenedi, a spustanje se dogodilo za vreme predsednika Niksona).
Kejsing pretpostavlja da su sva spustanja na Mesec u stvari snimljena u Visokim pustinjama Nevade, u tajnoj vojnoj bazi poznatoj kao zona 51. „Zona 51 jedno je od najcuvanijih mesta u Americi. Snimci sa ruskih spijunskih satelita otkrivaju ne samo niz hangara koji podsecaju na studije za snimanje filmova, vec i ogoljena podrucja slicna Mesecu. Ona su slucajno takodje prekrivena kraterima. Uporedite fotografiju kratera s Meseca, snimljenu iz Meseceve orbite iz ’Apola 10’, sa satelitskim snimkom kratera u zoni 51. Cak su i astronauti pominjali slicnost terena Meseca s tlom u Visokoj pustinji.”
Neverovatna prica tece dalje. Samo nekoliko meseci pre ovog istorijskog spustanja, prototip LM (Mesecev, lunarni modul) ispitan je u vojnoj bazi Elington. Dok Nasine kamere snimaju probni let, na visini od oko 100 metara Nil Armstrong bori se da obuzda pomahnitalu letelicu. Ne uspeva i u poslednjem sekundu katapultira se iz nje. Postavlja se pitanje: ako je letelica bila toliko nestabilna i teska za upravljanje u poznatim uslovima na Zemlji, kako je onda LM sleteo sest puta bez greske, u stranim uslovima kakvi su na Mesecu? Lunarni modul imao je jedan motor postavljen u sredini i nekoliko malih pomocnih mlaznica na vrhu. „Otkricu vam tajnu: kad biste pomerili rep te kabine samo desetak centimetara, promenili biste teziste i ta stvar pocela bi da se krivi i da se vrti” , kaze Ralf Rene, jos jedan zagovornik teorije zavere.
U emisiji se navodi ceo niz drugih „dokaza”. Otisci cizama astronauta ostali su utisnuti u povrsinu Meseca. „Povrsina je veoma fino granulirana. Kada joj se priblizite, izgleda kao prah. Mogu da ostavim trag stopala”, javio je jedan od astronauta. Kako su onda mogli da se vide otisci i oko sonde, kada je njen snazni raketni motor gruvao u povrsinu Meseca i valjda oduvao svu prasinu dalje od sebe? A mnoge fotografije pokazuju da je povrsina oko sonde prekrivena otiscima cizama. I kako to da su noge sonde utonule u tlo manje od stopala astronauta, kada je sonda bila teska oko 17 tona?
Nema udarnog kratera
„Cinjenica da nema udarnog kratera ispod lunarnog modula jedan je od najuverljivijih dokaza koji podrzava teoriju zavare. U stvari, udarni krateri ne vide se ni na jednom od sest spustanja na Mesec”, kaze Kejsing. Medjutim, Pol Fild, Nasin strucnjak za LM, objasnio je zasto sonda nije stvorila krater prilikom spustanja na Mesec. „Potisak na izlazu iz motora nije veci od 5000 kilograma i samo se rastera prasina. Nema tu spaljivanja, ili neceg slicnog.” Ali, zasto onda Nasine naucne ilustracije jasno prikazuju udarni krater?
„Ima tu jos jedna cudna stvar. Da su se stvarno spustili na Mesec, ta prasina bi se nakupila na sondi, na njenim nogama, a mi ne vidimo ni zrnce prasine na njima. Kad sam to otkrio, samo sam rekao: nema sanse da gledam Mesecevu sondu koja se spustila na Mesec” - kaze Kejsing. On dalje u emisiji ukazuje da je poletanje modula s povrsine Meseca jos sumnjivije, jer se na snimku ne vidi da izduvni mlaz izlazi iz raketnog motora. „Kakva voznja, kakva voznja!”, uzvikuju astronauti. „Ali, sta vidimo? Vidimo kako glavni modul odjednom odskace bez ikakvog izduvnog mlaza, kao da je povucen sajlom.”
Brajan Velc iz Nase odgovorio je na optuzbe: „Ako zele da predstave da je sve bilo lazno i obmana, onda moraju da dokazu i da je svaki, i najmanji dokaz boravka na Mesecu, svaki fizicki i naucni ogled bio lazan.”
Kejsing: Poletanja „Saturna 5” bila su istinita, ali sve ostalo bilo je obmana.
Cudni snimci
Prema Dejvidu Persiju, filmadziji, fotografu i oskarovcu, dokazi za prevaru postoje i u samim Nasinim fotografijama i video-snimcima. Dovoljno je da se samo malo prouce. On kaze: „S nase tacke gledista, slike sa ’Apola’ su lazne. Mnogi snimci imaju nedoslednosti i napravilnosti”. Cuveni prizor kada covek pravi svoj prvi korak na povrsini Meseca jedan je od najprepoznatljivijih u istoriji. Ali, zasto je tako vazan snimak toliko los i nejasan? Nasa tvrdi da je to zbog tehnologije sezdesetih. „Ako se vratite i pogledate, misija ’Apolo 11’ imala je veoma lose snimke. Po danasnjim merilima to su bili snimci sa senkama i uopste nisu delovali istinito.
Uticaj su imali i predajnici iz tog vremena i kamere koje smo imali na raspolaganju”, kaze Velc.
Medjutim, novinar istrazivac Bart Sajbrel veruje da je Nasa namerno napravila nejasne snimke. „Nasa je dirigovala prevaru na sasvim jednosatvan nacin - putem televizije. Imali su sliku koju su potpuno kontrolisali: crno-belu, losu, koja je uverila svet da smo na Mesecu... Nismo imali razloga za sumnju. Imali su celu pricu, sliku, zvuk. Tuzno je reci, ali bilo je to lakse nego sto bi iko mogao i da poveruje... Drugom prilikom je rekao: „U mojim pretragama, duboko u arhivama Nase, pronasao sam i jednu traku sa misije ’Apolo 11’.
Medjutim, njen sadrzaj potpuno se razlikovao od natpisa na nalepnici. To je verovatno slucajno uradjeno, jer sam na njoj otkrio nemontirani jednocasovni TV zapis u boji. Nasin atomski sat datirao je ove snimke u treci dan leta. Vide se Armstrong, Oldrin i Kolins kako vezbaju pred TV ukljucenje, od cega je prikazano samo desetak sekundi. Jasno je da se radi o prevari i da oni nisu setali Mesecom, a zbog pogresne nalepnice ova traka nije unistena.” (Prilikom jednog susreta astronaut Oldrin udario je Sajbrela pesnicom u glavu, posto ga je novinar nazvao lazovom i lopovom kada nije hteo da se zakune nad Biblijom da je bio na Mesecu).
I britanski izdavac Markus Alen ne veruju da se covek ikada setao Mesecom. Fotografije lunarnog modula za njega nisu dovoljan dokaz da je Amerika spustila coveka na Mesec. Jer, kaze, stici do Meseca nije nikakav problem, Rusi su to uradili jos 1959. godine. Sasvim druga stvar je spustiti ljude dole i potom ih vratiti na Zemlju. Zato Alen sumnja da su Amerikanci umesto ljudi poslali neku tajnu robotizovanu misiju. Ona je, da se zamazu oci, postavila ogledala, laserske reflektore na isti nacin kako su to uradili Rusi.
U zbirku cudnih stvari treba dodati i to sto je Nasa dopustila da se izgube originalni TV snimci sa misije „Apolo 11” koji su napravljeni u Australiji. Ovi snimci bili su mnogo jasniji od onih koji su posle pretvaranja u drugi format pusteni celom svetu iz Hjustona (o tome je „Zabavnik” pisao u broju 2880). Nedostaju i snimci „telemetrijskih” podataka sa ove misije, kao i detaljni projekti masina koje su na njoj koriscene. Nije li to namerno uradjeno ili mozda neki od njih nisu ni postojali?
Medjutim, uprkos nedostatku ostrine na snimcima, pobornici teorije zavere misle da su pronasli dokaze koji upucuju da su oni montirani. „Ovo je apsolutno nestvarno”, uzvikuju astronauti dok trckaraju po Mesecu. Iako izgleda da se krecu pod uticajem Meseceve gravitacije, koja je sestina Zemljine, kada se snimak pusti dvostrukom brzinom kao da trce na Zemlji - otkriva Dejvid Persi. Isto se dogadja i kada se snimak „rovera” dvostruko ubrza. Cudno je i sto astronaut skace samo oko 40 centimetara.
Tu je jos jedan „dokaz” koji ce mnoge navesti da pomisle da je „Apolo” misija snimljena na Zemlji. Ako na Mesecu ne postoji vazduh ili vetar, kako to da se americka zastava vijori? „Cinjenica da se zastava talasa na Mesecu, gde nema atmosfere, moze samo da znaci da je duvao neki povetarac, tamo u zoni 51 gde je ovo snimljeno”, uveren je Kejsing. Bart Sajbrel misli da se pre radi o ventilatorima za hladjenje dok je sve snimano u nekom studiju.
Sta je s fotografijama? Neki strucnjaci misle da bi gradja glomaznih svemirskih odela uslovila da astronauti izuzetno tesko rukuju kamerama koje su bile montirane na njihove grudi. Covek koji je konstruisao ovakve kamere, Jan Lundberg, iz Haselblada kaze: „Kada ste na Mesecevoj povrsini u odelu, u sistemu za odrzavanje zivota, ne mozete da vidite kameru. Oni nisu mogli toliko da sagnu glavu. Morali su da ’nisane’ pomerajuci telo.” „Ako se kamerama tako tesko rukovalo, kako su nacinjene hiljade izvrsnih fotografija sa sasvim preciznim kadriranjem?”, pita Kejsing. „Slike koje vidimo, koje su navodno snimljene na Mesecu, sasvim su savrsene.” Ali, kada se detaljnije ispitaju, Kejsing navodi da i tu pocinje da isplivava prevara. „Zasto nedostaju zvezde na Mesecevom nebu? Medjutim, na fotografijama sa Meseca glavni svedok prevare je svetlost. Jasno je da je jedini izvor svetlosti bilo Sunce. Astronauti nisu imali dodatno osvetljenje, bili su bez bliceva i slicnih stvari. Ipak, na snimku sa misije ’Apolo14’ senke su usmerene u razlicitim pravcima, sto ukazuje da je bilo nekoliko izvora svetlosti.” I na fotografiji sa misije „Apolo17” senke su usmerene u razlicitim pravcima. Senke od Sunca uvek su paralelne, tako da se nikada nece ukrstati. Na Mesecu ovaj zakon kao da ne vazi.
Nema zvezda na nebu. Tu je Zemlja, ali, da li je manja nego sto bi trebalo da bude?
Pobornici teorije zavere dodaju da nije samo prostiranje senki otkrilo da je koriscena dodatna rasveta, vec i ono sto se vidi u senkama. Na primer, kada se astronaut spusta u veliku, tamnu senku koju pravi lunarni modul, celo njegovo telo jasno se vidi. Kako to da nije tamno? Ista pojava postoji i u drugoj „Apolo” misiji. Na jednoj slici Sunce je pravo iza ledja astronauta, ali su cak i najmanji detalji njegovog odela prepoznatljivi, kao da je sa prednje strane bio osvetljen reflektorom.
Konacno, u emisiji se pominje slika gde je Sunce iza „Mesecevog modula”, a na prednjoj strana vozila jasno se vidi natpis „SJEDINjENE DRZAVE”, iako je u dubokoj senci. Zagovornici postojanja zavere misle da upravo ovaj detalj otkriva pravu svrhu Mesecevih misija - da se po svaku cenu pobedi u svemirskoj trci.
Iste pozadine
Pitanja u emisiji se mnoze. (Napisano je i vise knjiga sa ovom temom.) Dve fotografije imaju istu planinsku pozadinu. Ipak, lunarni modul prisutan je samo na jednoj. Na izgled nemoguce, posto se nikada nije pomerao, a njegovo postolje ostalo je na Mesecu i posle misije. „Kakva voznja, kakva voznja...”, ushiceni su astronauti dok se voze lunarnim vozilom. Postoji video-snimak sa misije „Apolo 16” gde se isto brdo pojavljuje u dva razlicita dana. Jedan snimak prikazuje prvi dan misije „Apolo 16”. „Nismo mogli da zamislimo bolje mesto”, javljaju astronauti.
Drugi video-snimak snimljen je sledeceg dana, na drugom mestu. „Ovo je najlepsi prizor”, klicu astronauti. Nasa je tvrdila da je drugo mesto udaljeno cetiri kilometra od prvog. Ali, kada se snimci preklope, mesta izgledaju potpuno isto.
Nasini strucnjaci odbacuju da su ovo sporne fotografije: ...„Osim toga, ako je istina ono sto pobornici teorije zavere govore, kako je Nasa, sve i da je htela, mogla da izvede prevaru tako sirokih razmera? Bez ikoga iznutra ko bi progovorio?” ...Uostalom, zar rusko cutanje nije najbolji dokaz da su misije bile uspesne? Ova pitanja glavni su aduti koje Nasa iznosi.
Senke padaju u raznim pravcima. Da li zato sto je korisceno dodatno osvetljenje?
Medjutim, suprotna strana poteze jos teze optuzbe. Virdzil Grisom izabran je u prvu grupu od sedam Nasinih astronauta. Porodicni covek i veteran sa nekoliko svemirskih letova, bio je nacionalni heroj. I najverovatnije bio bi i prvi covek koji je prosetao Mesecom. Ali, Grisom je takodje bio i tihi kriticar svemirskog programa „Apolo”.
Govorio je kako ce neko da nastrada. Na nesrecu, Grisomove najcrnje s**tnje uskoro su se obistinile. On se sa posadom ukrcao u kapsulu „Apolo 1” radi pune simulacije poletanja 27. januara 1967. godine. Problemi su poceli gotovo istog trenutka. Najpre su otkazali komunikacioni sistemi. Kontrola: „Da li se cujemo?” Grisom: „Ne, Cak, ne cujem te uopste. Ne cujem te, Cak. Zelis li da probas telefonom?”... Grisom: „Kako mislimo da stignemo do Meseca, kad ne mozemo da komuniciramo ni izmedju dve zgrade? Ne cujem nista.”
Odjednom, kapsula je buknula u plamenu, sa astronautima zakljucanim unutra. Grisom, Vajt i Cefi izgubili su zivot. Da li su Grisom i astronauti misije „Apolo 1” zrtve nesrece, ili su namerno ucutkani jer su znali previse? Grisomova porodica veruje da vatra u „Apolu 1” nije bila slucajnost. Bart Sajbrel smatra da je ova nesreca bila presudna, jer je uverila odgovorne da mogu da pobede u trci sa Sovjetima jedino ako izvedu prevaru. Samo dve i po godine kasnije, izveli su spustanje na Mesec.
Grisom nije bio jedini kriticar programa „Apolo”. Tomas Beron bio je inspektor za bezbednost tokom izgradnje „Apola 1”. Posle pozara svedocio je pred Kongresom da je „Apolo” program u takvom neredu da SAD nikada nece stici na Mesec. Kao deo svog svedocenja Beron je prilozio detaljan izvestaj na 500 strana. U Nasi je postojala bojazan da bi zbog ovoga ceo program mogao da bude otkazan. Tacno nedelju dana posle Beronovog svedocenja, voz je naleteo na njegov automobil. Poginuo je sa zenom i pastorkom na licu mesta. Pobornici teorije zavere naslucuju da je i Tomas Beron ubijen, jer je mogao da isprica istinu u vezi sa programom „Apolo”. U prilog tome navode da je njegov izvestaj tajanstveno nestao i da nikada nije nadjen. A, „Apolo” program je nastavljen. Osim toga, sumnjivo im je sto je izmedju 1964. i 1967. godine cak sedam astronauta izgubilo zivot u po njima cudnim nesrecama.
Da li je vlada SAD mogla da ode toliko daleko i da izvede ovako slozenu prevaru? U Nasi tvrde da je to nemoguce: „Bilo je tu verovatno 1/4 miliona ljudi neposredno umesanih u ’Apolo’ program i jos 1/2 miliona preko toga. Sa 750 000 ucesnika ne mozete da ocuvate tajnu. To jednostavno ne moze da se desi”, tvrdi Velc. Ali Bart Sajbrel veruje da vecina zaposlenih u Nasi nista nije znala o obmani, pa i nisu imali sta da kriju. Samo je nekolicina znala da je planirana prevara. „Ljudi su bili izdeljeni po sektorima: imate coveka koji pravi srafove u Hjustonu, ili radi ovo u Sijetlu, ili radi ono na Floridi. Niko nema celu predstavu, znate, izuzev sacice ljudi.”
Van Alenov pojas
Neki pobornici teorije zavere veruju da astronauti nikako ne bi mogli da prezive put do Meseca i povratak kuci. Razlog su takozvani Van Alenovi pojasevi radijacije. Na udaljenosti od oko 8.000 kilometara od Zemlje ovi prstenovi zracenja (uglavnom sastavljeni od brzih protona ili elektrona) obavijaju nasu planetu u hiljadama kilometara debelom sloju.
Nastaju kada cestice potekle sa Sunca i iz cele vasione naidju na Zemljino magnetno polje. Prema misljenju Kejsinga, svako ljudsko bice koje bi putovalo kroz Van Alenov pojas odmah bi obolelo i kasnije umrlo od posledica zracenja. Osim „Apolo” misija nijedan drugi svemirski let s ljudskom posadom nije prolazio kroz ovu radijaciju. Da bi zastitila astronaute, kapsula je trebalo da ima veoma debelu oblogu od olova, smatra Kejsing. „Jedina zastita koju su astronauti imali bio je omotac od aluminijuma, doslovno debljine papira, i odela napravljena od staklenih i aluminijumskih vlakana i silikonske gume”, dodaje Ralf Rene. „Cudno je da su astronauti bili zasticeni samo tankim slojem aluminijuma, dok ovde, na Zemlji, na nas stavljaju olovni stit i kad nam snimaju zube”, nastavlja Kejsing.
Laziranja nema
Ipak, treba reci da su vecinu ovih „dokaza” pobili razliciti strucnjaci. Neki su bili iz Nase, a neki nisu. Koliko su bili uverljivi, procenite sami.
Cinjenica da se zastava vijori, iako na Mesecu nema vetra ni atmosfere, objasnjena je uticajem astronauta. Kada je astronaut zabio zastavu u tlo i odmakao se od nje, ona se umirila. Talasast izgled dobila je tokom leta, jer je sve vreme bila uvijena. Motor lunarnog modula nije proizveo vidljiv plamen zbog prirode goriva. Providnost plamena pojacao je vakuum u kome se plamen jos brze siri. Astronauti su ginuli jer je njihov posao skopcan sa opasnostima.
Natpis za Sjedinjene Americke Drzave vidi se iako je u senci
Strucnjaci za fotografiju odgovorili su da su slike, iako nekada protivne nasoj predstavi, tacno onakve kakve bi trebalo da budu ako su snimljene na Mesecu. Za vrhunski kvalitet fotografija objasnjeno je da su one samo odabrani deo i da ima mnogo losih fotografija koje nisu objavljene. Objasnjenje zasto nema zvezda na nebu „pozajmljeno” je od astronauta koji su izjavili da ih ni oni nisu videli. „Sijalo je Sunce. Kamere su bile podesene za dnevne uslove.” Malo je teze shvatiti objasnjenje za nepravilnosti uocene na senkama: na prostiranje senki na Mesecu uticali su neravno tlo, distorzija sirokougaonih sociva kamera, svetlost odbijena od Zemlje i Meseceva prasina. Za iste detalje koji su snimljeni na mestima udaljenim vise kilometara, kaze se da nisu isti, vec slicni. U sredini gde ne postoji atmosfera tesko je proceniti razdaljine. Udubljenja u Mesecevoj prasini usmeravaju i odbijaju svetlost slicno malenim staklenim kuglicama kojima su presvuceni saobracajni znaci. Otuda na nekim fotografijama „vruce tacke”, koje se obicno pojavljuju kada se na kratkom odstojanju koriste snazni reflektori.
Odbaceno je i da je Van Alenov pojas imao poguban uticaj. Svemirski brod brzo prodje kroz njega, a astronauti su bili zasticeni od jonizujuceg zracenja metalnom ljuskom samog broda. Navodi se da je i Dzejms van Alen, (naucnik koji je otkrio ove pojaseve), odbacio mogucnost da je snaga njihovog zracenja tolika da je bila opasna po zdravlje astronauta.
Medjutim, na neka pitanja ni danas ne postoje valjani odgovori, sto moze da baci razumljivu sumnju na zvanicnu verziju. Na primer, u vakuumu Meseca trebalo bi da postoji jak kontrast, da stvari budu ili svetle ili tamne. Ali, neki objekti u senkama neobicno su svetli. Zatim, gravitacija Meseca ne odgovara ustanovljenoj neutralnoj tacki - mestu gde su privlacne sile Zemlje i Meseca jednake. Ako je Meseceva sila jaca od ocekivane, da li su astronauti imali dovoljno goriva za poletanje? Ili, kako su astronauti mogli da menjaju sociva i filtere kada su im rukavice omogucavale da drze samo one predmete koji su deblji od nekoliko centimetara? Ni objasnjenje za „vruce tacke” nije ubedljivo. Kako je lunarna kamera mogla da radi u temperaturnim uslovima koji su bili van dozvoljenog opsega (podaci dobijeni iz prirucnika kamere)?
Na kraju, moze li se poverovati da su sa cenom od 30 milijardi dolara „Apolo” misije bile najskuplji film ikada snimljen? Postoji li ikakav nacin da se jednom zauvek resi ova, mozda, nepotrebna nedoumica? Ako je Nasa zaista sletela na Mesec, ostaci sa sest uspesnih „Apolo” misija trebalo bi da su jos tamo: osnove lunarnih modula, napusteni „roveri”, cak i americke zastave. Da li ce se „Meseceva prasina” sleci tek posle neke od buducih misija, upravljene prema jedinom prirodnom satelitu nase planete?
Jucerasnji blic strip
Dokumentarac o najvecoj zaveri u istoriji covecansta Sletanja coveka na mesec
NASA Conspiracy Theory (Moon Landing Was Fake)
Fox TV Banned Documentary
Did We Really Land on the Moon
Potrebno je spojiti dva avi fajla sa programom HJsplit
Prevod
Rasprave zapocete ubrzo po okoncanju programa „Apolo” traju sve do danas.
Podsetimo se kako je to bilo davnog 16. jula 1969. godine, kada je Americi, pa i citavom svetu zastao dah. 10, 9, postupak paljenja zapocet... 6 ... 2, 1, 0... svi motori pokrenuti... Poletanje, imamo poletanje! „Apolo 11” odgrmeo je u vasionu zapocevsi svoj 386.000 kilometara dug put ka Mesecu... I onda, 20. jula: „Sve izgleda dobro tamo dole. Silazimo, ima malo prasine. Pravo napred, ispravljamo desni nivo... Kontakt desno... u redu... motori ugaseni. Hjustone, Trenkiliti baza ovde, Orao je sleteo...”
Stotine miliona ljudi gledali su na televizijskim ekranima direktan prenos spustanja „Mesecevog modula”. Mnogi se i danas jasno secaju tog trenutka, jer bio je uzvisen ne samo za Amerikance vec i za citavo covecanstvo. Tada su izrecene reci koje su usle u istoriju: „OVO JE MALI KORAK ZA JEDNOG COVEKA... ALI VELIKI ZA COVECANSTVO!”
Bil Kejsing smatra se rodonacelnikom teorije zavere posto je jos 1974. godine objavio knjigu o laziranom spustanju na Mesec. Nekada je radio u „Rokitdajnu”, preduzecu koje je pravilo motore za „Apolo” rakete i seca se mnogih teskoca koje su se javile tokom sezdesitih godina proslog veka. One su navele neke strucnjake da posumnjaju da ce ljudi ikada stici na Mesec. Ipak, pre skoro cetiri decenije ceo svet posmatrao je spustanja „Apolo” letelica na Mesec i Bil Kejsing takodje.
Ali, kako u emisiji kaze, ono sto je video na TV ekranu nije se uklapalo u njegova saznanja stecena u „Rokitdajnu.” Posumnjao je u prevaru: „Jos tada mi je cela ta stvar izgledala lazno...” Kad je malo pazljivije proucio materijal snimljen na Mesecu, bio je zapanjen nizom nelogicnosti. Ove cinjenice za njega su bile dokaz da covek nikad nije krocio na Mesec. Procenjuje se da ovakvo misljenje deli oko 20 odsto Amerikanaca.
Nasa, naravno, odbacuje optuzbe. „Uvek ce biti ljudi koji veruju u neke neobicne teorije i misljenje da smo mi nekako lazirali Meseceve misije. To je veoma cudnovato - kaze Brajan Velc, Nasin covek za odnose s javnoscu. Ni za Stivena Nesa, strucnjaka sa Univerziteta u Viskonsinu ovaj podatak nista ne govori ”jer u Americi uvek moze da se nadje isto toliko ljudi koji misle da se Krivi toranj nalazi u Parizu, a ne u Pizi.”
Politika hladnog rata
Postavlja se pitanje kako bi iko mogao da pomisli da je jedan od najvecih trenutaka ljudske istorije bio prevara. Da li je zaista moguce da je Nasa obmanula citav svet? „Sto se tice ,Apolo’ misije, ja ne mogu s potpunom sigurnoscu da tvrdim da su ti ljudi hodali Mesecom - kaze Brajan O’ Liri, Nasin astronaut iz sezdesetih godina, koji je radio i kao naucni savetnik tokom „Apolo” programa. „Moguce je da je Nasa to prikrila da bi prosla precicom i bila prva koja je zvanicno otisla na Mesec.”
Ali, zasto je stici prvi na Mesec bilo toliko vazno, da je americka vlada mozda odlucila da sve lazira? Da bismo pronasli odgovor moramo da se vratitimo 50 godina unazad, u vreme kada su SAD i Sovjetski Savez vodili bitku za prevlast u svetu. Onda se smatralo da ce nacija koja osvoji svemirsku trku pobediti i u hladnom ratu. Posle pocetnih poraza i zaostajanja, Amerikanci su jedino mogli dostojno da uzvrate ukoliko prvi stignu na Mesec.
Bilo je to vreme koje bi moglo da se opise kao nacionalna histerija. Prema priznanju Amerikanaca, Sovjeti su prestravili Ameriku 4. oktobra 1957. godine kada su u orbitu poslali „Sputnjik”, prvi vestacki satelit na svetu. „Njujork tajms” morao je da objavi clanak koji je obavestio uspaniceno stanovnistvo da protivnicki satelit ne nosi nuklearnu bombu koju bi mogao da ispusti na neki grad. Strahovalo se da je Rusima glavni cilj da postave raketnu bazu na Mesecu. U medjuvremenu, americki svemirski program nailazio je na velike teskoce, cak i da se odvoji od Zemlje. Kejsing kaze: „Nada za odlazak na Mesec i bezbedno vracanje na Zemlju bila je samo oko 0.0017 odsto, drugim recima taj poduhvat smatrao se gotovo nemogucim.” Zatim nastavlja: „Prisetio sam se da se tokom tih godina govorilo - ako ne mozes da ga napravis, laziraj ga!”
Ipak, ako su „Apolo” misije zaista bile lazne, kako je ova velika prevara izvedena? I kako je celo covecanstvo moglo da nasedne na nju? Prema Kejsingu, lansiranje raketa „Saturn 5” bilo je pravo. Samo sto one nikada nisu odvele astronaute do Meseca. „Astronauti su bili lansirani Saturnom 5, a da bi se obezbedilo njihovo odsustvo, jednostavno su osam dana kruzili oko Zemlje. Na kraju su prikazane one lazne fotografije astronauta na Mesecu. Osmog dana komandna kapsula odvojila se od vozila i sletela na Zemlju, kako je i bilo prikazano...” Druga pretpostavka je da su astronauti odlazili do Meseca, ali da se nikada nisu spustili na njegovu povrsinu.
Ova teorija bila je osnova za snimanje filma „Kozorog 1” (1978. godine), u kome vlada SAD pokusava da obmane svet lazirajuci misiju na Mars. Snimci sa „Apola” zapanjujuce lice na scene iz ovog filma. Njegov reziser Pol Lazeres izjavio je da bi kulise iz filma pre mogle da budu stvarnost nego izmisljotina. „Verujem da je Nasa, ako je to zelela, zaista mogla da izvede najvecu prevaru svih vremena - da nikada ne posalje covaka na Mesec, vec da to namontira u TV studiju. Ono sto smo mi postavili na veliki ekran bila je nasa verzija onoga sto smo mogli da uradimo sa budzetom od 4,5 miliona dolara.” Nasa je imala budzet veci od 30 milijardi dolara. Zato je i Kejsing smatrao da su imali dovoljno novca da izvedu prevaru, ako vec nisu mogli da odu na Mesec. ”Jer, osnovni razlog zbog koga verujem da su Nasa i vlada lazirali spustanje na Mesec jeste sto je ta misija bila tehnicki neizvodljiva.” - objasnio je u emisiji. S druge strane, protivnici teorije zavere objasnjavaju da je u americkom drustvu posle vijetnamskog rata i afere „votergejt” doslo do pada poverenja u vladine institucije, pa otuda pojava ovakvih teorija („Apolo” program pokrenuo je predsednik Kenedi, a spustanje se dogodilo za vreme predsednika Niksona).
Kejsing pretpostavlja da su sva spustanja na Mesec u stvari snimljena u Visokim pustinjama Nevade, u tajnoj vojnoj bazi poznatoj kao zona 51. „Zona 51 jedno je od najcuvanijih mesta u Americi. Snimci sa ruskih spijunskih satelita otkrivaju ne samo niz hangara koji podsecaju na studije za snimanje filmova, vec i ogoljena podrucja slicna Mesecu. Ona su slucajno takodje prekrivena kraterima. Uporedite fotografiju kratera s Meseca, snimljenu iz Meseceve orbite iz ’Apola 10’, sa satelitskim snimkom kratera u zoni 51. Cak su i astronauti pominjali slicnost terena Meseca s tlom u Visokoj pustinji.”
Neverovatna prica tece dalje. Samo nekoliko meseci pre ovog istorijskog spustanja, prototip LM (Mesecev, lunarni modul) ispitan je u vojnoj bazi Elington. Dok Nasine kamere snimaju probni let, na visini od oko 100 metara Nil Armstrong bori se da obuzda pomahnitalu letelicu. Ne uspeva i u poslednjem sekundu katapultira se iz nje. Postavlja se pitanje: ako je letelica bila toliko nestabilna i teska za upravljanje u poznatim uslovima na Zemlji, kako je onda LM sleteo sest puta bez greske, u stranim uslovima kakvi su na Mesecu? Lunarni modul imao je jedan motor postavljen u sredini i nekoliko malih pomocnih mlaznica na vrhu. „Otkricu vam tajnu: kad biste pomerili rep te kabine samo desetak centimetara, promenili biste teziste i ta stvar pocela bi da se krivi i da se vrti” , kaze Ralf Rene, jos jedan zagovornik teorije zavere.
U emisiji se navodi ceo niz drugih „dokaza”. Otisci cizama astronauta ostali su utisnuti u povrsinu Meseca. „Povrsina je veoma fino granulirana. Kada joj se priblizite, izgleda kao prah. Mogu da ostavim trag stopala”, javio je jedan od astronauta. Kako su onda mogli da se vide otisci i oko sonde, kada je njen snazni raketni motor gruvao u povrsinu Meseca i valjda oduvao svu prasinu dalje od sebe? A mnoge fotografije pokazuju da je povrsina oko sonde prekrivena otiscima cizama. I kako to da su noge sonde utonule u tlo manje od stopala astronauta, kada je sonda bila teska oko 17 tona?
Nema udarnog kratera
„Cinjenica da nema udarnog kratera ispod lunarnog modula jedan je od najuverljivijih dokaza koji podrzava teoriju zavare. U stvari, udarni krateri ne vide se ni na jednom od sest spustanja na Mesec”, kaze Kejsing. Medjutim, Pol Fild, Nasin strucnjak za LM, objasnio je zasto sonda nije stvorila krater prilikom spustanja na Mesec. „Potisak na izlazu iz motora nije veci od 5000 kilograma i samo se rastera prasina. Nema tu spaljivanja, ili neceg slicnog.” Ali, zasto onda Nasine naucne ilustracije jasno prikazuju udarni krater?
„Ima tu jos jedna cudna stvar. Da su se stvarno spustili na Mesec, ta prasina bi se nakupila na sondi, na njenim nogama, a mi ne vidimo ni zrnce prasine na njima. Kad sam to otkrio, samo sam rekao: nema sanse da gledam Mesecevu sondu koja se spustila na Mesec” - kaze Kejsing. On dalje u emisiji ukazuje da je poletanje modula s povrsine Meseca jos sumnjivije, jer se na snimku ne vidi da izduvni mlaz izlazi iz raketnog motora. „Kakva voznja, kakva voznja!”, uzvikuju astronauti. „Ali, sta vidimo? Vidimo kako glavni modul odjednom odskace bez ikakvog izduvnog mlaza, kao da je povucen sajlom.”
Brajan Velc iz Nase odgovorio je na optuzbe: „Ako zele da predstave da je sve bilo lazno i obmana, onda moraju da dokazu i da je svaki, i najmanji dokaz boravka na Mesecu, svaki fizicki i naucni ogled bio lazan.”
Kejsing: Poletanja „Saturna 5” bila su istinita, ali sve ostalo bilo je obmana.
Cudni snimci
Prema Dejvidu Persiju, filmadziji, fotografu i oskarovcu, dokazi za prevaru postoje i u samim Nasinim fotografijama i video-snimcima. Dovoljno je da se samo malo prouce. On kaze: „S nase tacke gledista, slike sa ’Apola’ su lazne. Mnogi snimci imaju nedoslednosti i napravilnosti”. Cuveni prizor kada covek pravi svoj prvi korak na povrsini Meseca jedan je od najprepoznatljivijih u istoriji. Ali, zasto je tako vazan snimak toliko los i nejasan? Nasa tvrdi da je to zbog tehnologije sezdesetih. „Ako se vratite i pogledate, misija ’Apolo 11’ imala je veoma lose snimke. Po danasnjim merilima to su bili snimci sa senkama i uopste nisu delovali istinito.
Uticaj su imali i predajnici iz tog vremena i kamere koje smo imali na raspolaganju”, kaze Velc.
Medjutim, novinar istrazivac Bart Sajbrel veruje da je Nasa namerno napravila nejasne snimke. „Nasa je dirigovala prevaru na sasvim jednosatvan nacin - putem televizije. Imali su sliku koju su potpuno kontrolisali: crno-belu, losu, koja je uverila svet da smo na Mesecu... Nismo imali razloga za sumnju. Imali su celu pricu, sliku, zvuk. Tuzno je reci, ali bilo je to lakse nego sto bi iko mogao i da poveruje... Drugom prilikom je rekao: „U mojim pretragama, duboko u arhivama Nase, pronasao sam i jednu traku sa misije ’Apolo 11’.
Medjutim, njen sadrzaj potpuno se razlikovao od natpisa na nalepnici. To je verovatno slucajno uradjeno, jer sam na njoj otkrio nemontirani jednocasovni TV zapis u boji. Nasin atomski sat datirao je ove snimke u treci dan leta. Vide se Armstrong, Oldrin i Kolins kako vezbaju pred TV ukljucenje, od cega je prikazano samo desetak sekundi. Jasno je da se radi o prevari i da oni nisu setali Mesecom, a zbog pogresne nalepnice ova traka nije unistena.” (Prilikom jednog susreta astronaut Oldrin udario je Sajbrela pesnicom u glavu, posto ga je novinar nazvao lazovom i lopovom kada nije hteo da se zakune nad Biblijom da je bio na Mesecu).
U zbirku cudnih stvari treba dodati i to sto je Nasa dopustila da se izgube originalni TV snimci sa misije „Apolo 11” koji su napravljeni u Australiji. Ovi snimci bili su mnogo jasniji od onih koji su posle pretvaranja u drugi format pusteni celom svetu iz Hjustona (o tome je „Zabavnik” pisao u broju 2880). Nedostaju i snimci „telemetrijskih” podataka sa ove misije, kao i detaljni projekti masina koje su na njoj koriscene. Nije li to namerno uradjeno ili mozda neki od njih nisu ni postojali?
Medjutim, uprkos nedostatku ostrine na snimcima, pobornici teorije zavere misle da su pronasli dokaze koji upucuju da su oni montirani. „Ovo je apsolutno nestvarno”, uzvikuju astronauti dok trckaraju po Mesecu. Iako izgleda da se krecu pod uticajem Meseceve gravitacije, koja je sestina Zemljine, kada se snimak pusti dvostrukom brzinom kao da trce na Zemlji - otkriva Dejvid Persi. Isto se dogadja i kada se snimak „rovera” dvostruko ubrza. Cudno je i sto astronaut skace samo oko 40 centimetara.
Tu je jos jedan „dokaz” koji ce mnoge navesti da pomisle da je „Apolo” misija snimljena na Zemlji. Ako na Mesecu ne postoji vazduh ili vetar, kako to da se americka zastava vijori? „Cinjenica da se zastava talasa na Mesecu, gde nema atmosfere, moze samo da znaci da je duvao neki povetarac, tamo u zoni 51 gde je ovo snimljeno”, uveren je Kejsing. Bart Sajbrel misli da se pre radi o ventilatorima za hladjenje dok je sve snimano u nekom studiju.
Sta je s fotografijama? Neki strucnjaci misle da bi gradja glomaznih svemirskih odela uslovila da astronauti izuzetno tesko rukuju kamerama koje su bile montirane na njihove grudi. Covek koji je konstruisao ovakve kamere, Jan Lundberg, iz Haselblada kaze: „Kada ste na Mesecevoj povrsini u odelu, u sistemu za odrzavanje zivota, ne mozete da vidite kameru. Oni nisu mogli toliko da sagnu glavu. Morali su da ’nisane’ pomerajuci telo.” „Ako se kamerama tako tesko rukovalo, kako su nacinjene hiljade izvrsnih fotografija sa sasvim preciznim kadriranjem?”, pita Kejsing. „Slike koje vidimo, koje su navodno snimljene na Mesecu, sasvim su savrsene.” Ali, kada se detaljnije ispitaju, Kejsing navodi da i tu pocinje da isplivava prevara. „Zasto nedostaju zvezde na Mesecevom nebu? Medjutim, na fotografijama sa Meseca glavni svedok prevare je svetlost. Jasno je da je jedini izvor svetlosti bilo Sunce. Astronauti nisu imali dodatno osvetljenje, bili su bez bliceva i slicnih stvari. Ipak, na snimku sa misije ’Apolo14’ senke su usmerene u razlicitim pravcima, sto ukazuje da je bilo nekoliko izvora svetlosti.” I na fotografiji sa misije „Apolo17” senke su usmerene u razlicitim pravcima. Senke od Sunca uvek su paralelne, tako da se nikada nece ukrstati. Na Mesecu ovaj zakon kao da ne vazi.
Nema zvezda na nebu. Tu je Zemlja, ali, da li je manja nego sto bi trebalo da bude?
Pobornici teorije zavere dodaju da nije samo prostiranje senki otkrilo da je koriscena dodatna rasveta, vec i ono sto se vidi u senkama. Na primer, kada se astronaut spusta u veliku, tamnu senku koju pravi lunarni modul, celo njegovo telo jasno se vidi. Kako to da nije tamno? Ista pojava postoji i u drugoj „Apolo” misiji. Na jednoj slici Sunce je pravo iza ledja astronauta, ali su cak i najmanji detalji njegovog odela prepoznatljivi, kao da je sa prednje strane bio osvetljen reflektorom.
Konacno, u emisiji se pominje slika gde je Sunce iza „Mesecevog modula”, a na prednjoj strana vozila jasno se vidi natpis „SJEDINjENE DRZAVE”, iako je u dubokoj senci. Zagovornici postojanja zavere misle da upravo ovaj detalj otkriva pravu svrhu Mesecevih misija - da se po svaku cenu pobedi u svemirskoj trci.
Iste pozadine
Pitanja u emisiji se mnoze. (Napisano je i vise knjiga sa ovom temom.) Dve fotografije imaju istu planinsku pozadinu. Ipak, lunarni modul prisutan je samo na jednoj. Na izgled nemoguce, posto se nikada nije pomerao, a njegovo postolje ostalo je na Mesecu i posle misije. „Kakva voznja, kakva voznja...”, ushiceni su astronauti dok se voze lunarnim vozilom. Postoji video-snimak sa misije „Apolo 16” gde se isto brdo pojavljuje u dva razlicita dana. Jedan snimak prikazuje prvi dan misije „Apolo 16”. „Nismo mogli da zamislimo bolje mesto”, javljaju astronauti.
Drugi video-snimak snimljen je sledeceg dana, na drugom mestu. „Ovo je najlepsi prizor”, klicu astronauti. Nasa je tvrdila da je drugo mesto udaljeno cetiri kilometra od prvog. Ali, kada se snimci preklope, mesta izgledaju potpuno isto.
Nasini strucnjaci odbacuju da su ovo sporne fotografije: ...„Osim toga, ako je istina ono sto pobornici teorije zavere govore, kako je Nasa, sve i da je htela, mogla da izvede prevaru tako sirokih razmera? Bez ikoga iznutra ko bi progovorio?” ...Uostalom, zar rusko cutanje nije najbolji dokaz da su misije bile uspesne? Ova pitanja glavni su aduti koje Nasa iznosi.
Senke padaju u raznim pravcima. Da li zato sto je korisceno dodatno osvetljenje?
Medjutim, suprotna strana poteze jos teze optuzbe. Virdzil Grisom izabran je u prvu grupu od sedam Nasinih astronauta. Porodicni covek i veteran sa nekoliko svemirskih letova, bio je nacionalni heroj. I najverovatnije bio bi i prvi covek koji je prosetao Mesecom. Ali, Grisom je takodje bio i tihi kriticar svemirskog programa „Apolo”.
Govorio je kako ce neko da nastrada. Na nesrecu, Grisomove najcrnje s**tnje uskoro su se obistinile. On se sa posadom ukrcao u kapsulu „Apolo 1” radi pune simulacije poletanja 27. januara 1967. godine. Problemi su poceli gotovo istog trenutka. Najpre su otkazali komunikacioni sistemi. Kontrola: „Da li se cujemo?” Grisom: „Ne, Cak, ne cujem te uopste. Ne cujem te, Cak. Zelis li da probas telefonom?”... Grisom: „Kako mislimo da stignemo do Meseca, kad ne mozemo da komuniciramo ni izmedju dve zgrade? Ne cujem nista.”
Odjednom, kapsula je buknula u plamenu, sa astronautima zakljucanim unutra. Grisom, Vajt i Cefi izgubili su zivot. Da li su Grisom i astronauti misije „Apolo 1” zrtve nesrece, ili su namerno ucutkani jer su znali previse? Grisomova porodica veruje da vatra u „Apolu 1” nije bila slucajnost. Bart Sajbrel smatra da je ova nesreca bila presudna, jer je uverila odgovorne da mogu da pobede u trci sa Sovjetima jedino ako izvedu prevaru. Samo dve i po godine kasnije, izveli su spustanje na Mesec.
Grisom nije bio jedini kriticar programa „Apolo”. Tomas Beron bio je inspektor za bezbednost tokom izgradnje „Apola 1”. Posle pozara svedocio je pred Kongresom da je „Apolo” program u takvom neredu da SAD nikada nece stici na Mesec. Kao deo svog svedocenja Beron je prilozio detaljan izvestaj na 500 strana. U Nasi je postojala bojazan da bi zbog ovoga ceo program mogao da bude otkazan. Tacno nedelju dana posle Beronovog svedocenja, voz je naleteo na njegov automobil. Poginuo je sa zenom i pastorkom na licu mesta. Pobornici teorije zavere naslucuju da je i Tomas Beron ubijen, jer je mogao da isprica istinu u vezi sa programom „Apolo”. U prilog tome navode da je njegov izvestaj tajanstveno nestao i da nikada nije nadjen. A, „Apolo” program je nastavljen. Osim toga, sumnjivo im je sto je izmedju 1964. i 1967. godine cak sedam astronauta izgubilo zivot u po njima cudnim nesrecama.
Da li je vlada SAD mogla da ode toliko daleko i da izvede ovako slozenu prevaru? U Nasi tvrde da je to nemoguce: „Bilo je tu verovatno 1/4 miliona ljudi neposredno umesanih u ’Apolo’ program i jos 1/2 miliona preko toga. Sa 750 000 ucesnika ne mozete da ocuvate tajnu. To jednostavno ne moze da se desi”, tvrdi Velc. Ali Bart Sajbrel veruje da vecina zaposlenih u Nasi nista nije znala o obmani, pa i nisu imali sta da kriju. Samo je nekolicina znala da je planirana prevara. „Ljudi su bili izdeljeni po sektorima: imate coveka koji pravi srafove u Hjustonu, ili radi ovo u Sijetlu, ili radi ono na Floridi. Niko nema celu predstavu, znate, izuzev sacice ljudi.”
Van Alenov pojas
Neki pobornici teorije zavere veruju da astronauti nikako ne bi mogli da prezive put do Meseca i povratak kuci. Razlog su takozvani Van Alenovi pojasevi radijacije. Na udaljenosti od oko 8.000 kilometara od Zemlje ovi prstenovi zracenja (uglavnom sastavljeni od brzih protona ili elektrona) obavijaju nasu planetu u hiljadama kilometara debelom sloju.
Nastaju kada cestice potekle sa Sunca i iz cele vasione naidju na Zemljino magnetno polje. Prema misljenju Kejsinga, svako ljudsko bice koje bi putovalo kroz Van Alenov pojas odmah bi obolelo i kasnije umrlo od posledica zracenja. Osim „Apolo” misija nijedan drugi svemirski let s ljudskom posadom nije prolazio kroz ovu radijaciju. Da bi zastitila astronaute, kapsula je trebalo da ima veoma debelu oblogu od olova, smatra Kejsing. „Jedina zastita koju su astronauti imali bio je omotac od aluminijuma, doslovno debljine papira, i odela napravljena od staklenih i aluminijumskih vlakana i silikonske gume”, dodaje Ralf Rene. „Cudno je da su astronauti bili zasticeni samo tankim slojem aluminijuma, dok ovde, na Zemlji, na nas stavljaju olovni stit i kad nam snimaju zube”, nastavlja Kejsing.
Laziranja nema
Ipak, treba reci da su vecinu ovih „dokaza” pobili razliciti strucnjaci. Neki su bili iz Nase, a neki nisu. Koliko su bili uverljivi, procenite sami.
Cinjenica da se zastava vijori, iako na Mesecu nema vetra ni atmosfere, objasnjena je uticajem astronauta. Kada je astronaut zabio zastavu u tlo i odmakao se od nje, ona se umirila. Talasast izgled dobila je tokom leta, jer je sve vreme bila uvijena. Motor lunarnog modula nije proizveo vidljiv plamen zbog prirode goriva. Providnost plamena pojacao je vakuum u kome se plamen jos brze siri. Astronauti su ginuli jer je njihov posao skopcan sa opasnostima.
Natpis za Sjedinjene Americke Drzave vidi se iako je u senci
Strucnjaci za fotografiju odgovorili su da su slike, iako nekada protivne nasoj predstavi, tacno onakve kakve bi trebalo da budu ako su snimljene na Mesecu. Za vrhunski kvalitet fotografija objasnjeno je da su one samo odabrani deo i da ima mnogo losih fotografija koje nisu objavljene. Objasnjenje zasto nema zvezda na nebu „pozajmljeno” je od astronauta koji su izjavili da ih ni oni nisu videli. „Sijalo je Sunce. Kamere su bile podesene za dnevne uslove.” Malo je teze shvatiti objasnjenje za nepravilnosti uocene na senkama: na prostiranje senki na Mesecu uticali su neravno tlo, distorzija sirokougaonih sociva kamera, svetlost odbijena od Zemlje i Meseceva prasina. Za iste detalje koji su snimljeni na mestima udaljenim vise kilometara, kaze se da nisu isti, vec slicni. U sredini gde ne postoji atmosfera tesko je proceniti razdaljine. Udubljenja u Mesecevoj prasini usmeravaju i odbijaju svetlost slicno malenim staklenim kuglicama kojima su presvuceni saobracajni znaci. Otuda na nekim fotografijama „vruce tacke”, koje se obicno pojavljuju kada se na kratkom odstojanju koriste snazni reflektori.
Odbaceno je i da je Van Alenov pojas imao poguban uticaj. Svemirski brod brzo prodje kroz njega, a astronauti su bili zasticeni od jonizujuceg zracenja metalnom ljuskom samog broda. Navodi se da je i Dzejms van Alen, (naucnik koji je otkrio ove pojaseve), odbacio mogucnost da je snaga njihovog zracenja tolika da je bila opasna po zdravlje astronauta.
Medjutim, na neka pitanja ni danas ne postoje valjani odgovori, sto moze da baci razumljivu sumnju na zvanicnu verziju. Na primer, u vakuumu Meseca trebalo bi da postoji jak kontrast, da stvari budu ili svetle ili tamne. Ali, neki objekti u senkama neobicno su svetli. Zatim, gravitacija Meseca ne odgovara ustanovljenoj neutralnoj tacki - mestu gde su privlacne sile Zemlje i Meseca jednake. Ako je Meseceva sila jaca od ocekivane, da li su astronauti imali dovoljno goriva za poletanje? Ili, kako su astronauti mogli da menjaju sociva i filtere kada su im rukavice omogucavale da drze samo one predmete koji su deblji od nekoliko centimetara? Ni objasnjenje za „vruce tacke” nije ubedljivo. Kako je lunarna kamera mogla da radi u temperaturnim uslovima koji su bili van dozvoljenog opsega (podaci dobijeni iz prirucnika kamere)?
Na kraju, moze li se poverovati da su sa cenom od 30 milijardi dolara „Apolo” misije bile najskuplji film ikada snimljen? Postoji li ikakav nacin da se jednom zauvek resi ova, mozda, nepotrebna nedoumica? Ako je Nasa zaista sletela na Mesec, ostaci sa sest uspesnih „Apolo” misija trebalo bi da su jos tamo: osnove lunarnih modula, napusteni „roveri”, cak i americke zastave. Da li ce se „Meseceva prasina” sleci tek posle neke od buducih misija, upravljene prema jedinom prirodnom satelitu nase planete?
Jucerasnji blic strip
Dokumentarac o najvecoj zaveri u istoriji covecansta Sletanja coveka na mesec
NASA Conspiracy Theory (Moon Landing Was Fake)
Fox TV Banned Documentary
Did We Really Land on the Moon
Kod:
http://rapidshare.com/files/117934068/MOON_LANDING_FAKED-Divx-By-Syber.avi.001
http://rapidshare.com/files/117942432/MOON_LANDING_FAKED-Divx-By-Syber.avi.002Prevod
Kod:
http://www.divx-titlovi.com/en-us/divx-subtitles/download/conspiracy_theory__didwelandonthemoon/11116.aspx
