- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.982
Tajanstveni govor lepeze
Lepeze - statusni simbol i obavezni damski i letnji “rekvizit”. U mletačkim novinama iz 18. veka zabeleženo je da „žene ponekad lepezama izvode veća junaštva nego muškarci mačem"
Obavezni damski i letnji “rekvizit”
Ne tako davno bilo je nezamislivo da jedna dama ode u pozorište, operu, na izložbu, bal ili večeru, bez lepeze. Njom se rashlađivala po velikim vrućinama, iza nje je skrivala lice od znatiželjnih pogleda, štitila se od sunca i vetra. A u zavisnosti od materijala od kojeg je bila napravljena, lepeza je odavala i status svoje vlasnice. Lice lepeze, ukrašene najčešće perjem, ali i dijamantima i dragim kamenjem, izrađivano je od pirinčanog papira oslikanog raznobojnim slikama, raznobojne trske, brokata, svile, izvezenih tkanina, čuvene briselske čipke, ali i kineske, japanske, viktorijanske, "vintejdž" ili flamenko crvene španske čipke. Bogato izrezbarene drške lepezari su pravili od slonovače, abonosa, zlata, srebra, kitove kosti, sedefa, kornjačevine, najfinije kože... Od ogromnih, preko pozlaćenih do malih zlatnih koje su se mogle zadenuti za pojas, lepeze su bile i ostale omiljeni ženski rekvizit. Vremenom su se pretvorile u prava mala umetnička remek dela koja su svoj vrhunac dostigla u vreme baroka i rokokoa. Mnoge od njih danas pripadaju najpoznatijim svetskim kolekcijama koje se čuvaju u Muzeju Topkapi saraj u Istanbulu, Nacionalnom muzeju Holandije, Muzeju primenjene umetnosti u Beču i Ermitražu u Sankt Peterburgu, muzeju u kojem se nalaze lepeze sa carskog dvora, počev od vremena Petra Velikog. On se lično uverio u prednosti korišćenja lepeze na svojim brojnim putovanjima po Evropi, a naročito tokom posete Francuskoj i Versaju. Posle njegove smrti, njegova kćerka Elizabeta Petrovna, zaljubljena u francuski stil i garderobu koju je nabavljala iz Pariza, obogatila je porodičnu kolekciju novim i retkim primercima, a čak je otvorila i radionice za izradu lepeza.
U starom Egiptu lepeze su predstavljale statusni simbol, jer su robovi svoje gospodare hladili veličanstvenim lepezama od nojevog perja ili palminog lišća. Korišćene su i u ceremonijalne svrhe kada su u kraljevskoj povorci nošene kao amblem kraljevskog dostojanstva. Lepeza je ovekovečena i na starogrčkim vazama, a od Grkinja su je preuzele Rimljanke. U 11. veku počele su da se pojavljuju japanske lepeze na sklapanje. Rebra na njima pravljena su od ratana, bambusa, a povremeno i od skupljih materijala poput zlata ili žada.
Glumci u japanskim pozorištima i danas ih koriste kako bi naglašenim pokretima oblikovali gestove i iskazali svoja osećanja prema publici. Zanimljivo je takođe da je u Japanu lepeza bila obavezan novogodišnji, ali i poklon dečacima koji su navršavali 16 godina. O popularnosti lepeze takođe svedoči i podatak da je i čuveni britanski pisac Oskar Vajld, jedan od svojih romana nazvao „Lepeza ledi Vindemir“. Doživela je i svoju filmsku slavu u "Snežnom cvetu i tajni lepeze", ekranizovanom bestseleru američke spisateljice Lize Si. Govori o hiljadugodišnjoj tradiciji tajnog "ženskog pisma", ni šua, u zabačenoj kineskoj pokrajini i opisuje iskrena prijateljstva koja su devojčice od malih nogu uspostavljale sa svojim "laotung", srodnim dušama. Dopisivale su se tako što su poruke ispisivale na lepezama i vezle na maramicama, deleći svakodnevicu, nade i snove sa svojim najčešće doživotnim drugaricama.
Velike lepeze na dugačkim štapovima, u Kini su se koristile u carskim procesijama, po dve jednake u paru, a izrađivale su se od perja i luksuznih materijala. Tokom duge kineske istorije na lepezama su se susretale tri vrhunske kineske umetnosti - slikarstvo, kaligrafija i poezija, stvarajući tako jedinstvena umetnička dela. Običaj oslikavanja i ispisivanja lepeza zabeležen je vrlo rano, još 33. godine p.n.e. Za vreme dinastije Song bile su vrlo popularne ovalne oslikane lepeze izrađene od bele svile ili kvalitetnog ukrasnog papira koje su služile i kao slikarsko platno. Takođe, često su ih vadili iz okvira i stavljali u posebne albume zbog čega su ostale sačuvane do danas. Inače, kada bi se lepeza istrošila, menjao se samo papir ili tkanina: ako je bila neoštećena, konstrukcija je ostajala ista, jer su lepeze s patinom od korišćenja bile vrlo cenjene. Inače, papir se posebno pripremao tako što se presvlačio zlatnim listićima kako bi bio otporan na vodu.
Lepeza je u Evropu došla sa Istoka, krajem 15. i 16. veka i bila je deo damske toalete, naročito u Italiji i Španiji. Obično su bile napravljene od guščijeg perja, dok su egzotičniji primerci izrađivani od perja fazana, pauna, ždrala, sokola, petla, jastrebovog i orlovog repa. Jedna od najstarijih sačuvanih lepeza, tipa brise, iz 1620. godine napravljena je u Firenci, tada jednom od središta izrade lepeza. Izrađena je od sedam delova, s drvenim rebrima od kojih je svako oblikovano poput nojevog pera.
I dok su lepeze u Evropi isključivo koristile žene, u Aziji su ih koristila oba pola. U Osmanskom carstvu njima su se rashlađivali i janjičari koji su imali posebne lepeze sa oznakama svojih odreda, orti. Lepeze od konjske ili dlake divljači predstavljale su statusni simbol muških vladara.
Dvadesetih godina prošlog veka, lepeze prestaju da se koriste kao neizostavni modni dodatak ali ne i kao rekvizit za rashlađivanje u vrelim letnjim danima. Jer, i pored najsavremenijih klima uređaja, ni danas se ne može bez lepeze.
IGRA S VETROM
Reč lepeza potiče od turske reči „jel“ što znači vetar i persijske reči „bez“ što znači igra, odnosno onaj koji igra s vetrom, koji pravi vetar, raspiruje. Prve lepeze napravljene su po uzoru na ptičje krilo. Veza između lepeza i ptica postoji u brojnim kulturama pa je, na primer, u Indiji, naziv za lepezu panka, što znači pero ili ptičje krilo, a isto značenje ima i šan, kineski naziv za lepezu. Prva fabrika lepeza podignuta je u Beču, a budući da se lepeza i danas izrazito koristi u Japanu, Kjoto je ostao glavni centar proizvodnje tradicionalnih japanskih lepeza.
FENG ŠUI I LEPEZA
Tradicionalni kineski ukras, lepeza, u feng šui-u služi za preusmeravanje energije u pravcu u kojem bi inače strujao vazduh da se neko njome hladi. Jačina njenog delovanja zavisi od veličine i lokacije lepeze, a pri upotrebi tok energije ne treba da se prekida, već samo preusmeri u željenom pravcu. Lepeze se uglavnom postavljaju na vrata prostorije u koju ne želimo da pustimo energiju, kao što su kupatila i toaleti ili ostave. Postavljanjem lepeze na vrata kupatila, omogućavamo da energija struji bez zaustavljanja i da se ne "prlja" ulaskom unutra. Kada želimo da deo energije uđe u prostoriju, lepeze treba staviti i na zid, a deo u pravcu koji je nedovoljno snabdeven energijom. Nije nužno da lepeza na sebi ima naslikane motive, a ukoliko ih ima, obratite pažnju pri postavljanju, da likovi ne budu okrenuti naopako. Boja lepeze ne treba da bude crna ili bela, jer su to tradicionalne boje žalosti.
REČ STRUČNJAKA: ETNOLOG ŽIVKA ROMELIĆ
OBAVEZNA NA VENČANJIMA
- Koliki se značaj pridavao lepezi kao simbolu društvenog statusa žene, vidi se iz podataka da je ona tokom 19. veka, u zapadnoevropskom svetu, bila često i sastavni deo venčanog dara ili deo opreme prilikom veridbe ili venčanja. Lepeza je kao predmet za ukras i upotrebu bila poznata još starim civilizacijama i kulturama. U Aziji, odakle je i potekla, lepeza nije bila samo deo dvorske etikecije i rekvizit za tradicionalne plesove, već i deo svakodnevne kulture. Na „starom kontinentu“ lepeze su najpre bile prihvatane od žena iz visokih društvenih slojeva, a pre svega od onih iz dvorskih krugova. Osim što su služile za hlađenje, predstavljale su neizostavni modni detalj, deo modne opreme bogate i ugledne žene, što joj je bila i osnovna funkcija sve do prvih decenija prošlog veka. Lepeza je bila omiljeno žensko pomagalo, a u mletačkim novinama iz 18. veka zabeleženo je da „žene ponekad lepezama izvode veća junaštva nego muškarci mačem".
Lepeza je bila i jedan od glavnih atributa starih a zaboravljenih salonskih okupljanja otmenih krugova, obavezni rekvizit prilikom šetnji, zatim u razgovorima i dugim satima dokolice, na balovima. Smatra se da je u 18. veku nastao tzv. jezik lepeze kao sredstvo neverbalne komunikacije prilikom društvenih okupljanja i zbivanja. Njihova funkcija posebno je dolazila do izražaja prilikom romantičnih susreta i trenutaka zaljubljivanja kada su se određenim kretnjama slale poruke kavaljeru ili partneru o privlačenju ili odbijanju, sklapanjem, rasklapanjem, okretanjem lepeze prema licu, očima... U Narodnom muzeju u Kruševcu čuva se jedan primerak knjižice štampane dvadesetih godina prošlog veka, o pravilima ponašanja mladih devojaka kao i osnovnim koracima popularnih igara, sa dodatkom značenja određenih poza lepeza - kaže etnolog Živka Romelić.
KADA TE MOGU VIDETI...
Postojala je čitava "strategija" kako se pomoću lepeze šalju fini ljubavni signali, pa je 1797. godine u Londonu objavljen i priručnik za dame u kojem se između ostalog objašnjava da, ako se lepeza priljubi uz grudi, blizu srca, time devojka mladiću poručuje da ga voli, a širom otvorena lepeza bila je šifra za „čekaj me!” Zatvorena lepeza ispred desnog oka - kada te mogu videti; prst preko određenog broja krila – sat sastanka; brzo i čujno zatvaranje lepeze – sastanak je nemoguć; polagano mahanje otvorenom lepezom ispred očiju - sledeći ples je naš.
Izvor: Večernje novosti
Lepeze - statusni simbol i obavezni damski i letnji “rekvizit”. U mletačkim novinama iz 18. veka zabeleženo je da „žene ponekad lepezama izvode veća junaštva nego muškarci mačem"
Obavezni damski i letnji “rekvizit”
Ne tako davno bilo je nezamislivo da jedna dama ode u pozorište, operu, na izložbu, bal ili večeru, bez lepeze. Njom se rashlađivala po velikim vrućinama, iza nje je skrivala lice od znatiželjnih pogleda, štitila se od sunca i vetra. A u zavisnosti od materijala od kojeg je bila napravljena, lepeza je odavala i status svoje vlasnice. Lice lepeze, ukrašene najčešće perjem, ali i dijamantima i dragim kamenjem, izrađivano je od pirinčanog papira oslikanog raznobojnim slikama, raznobojne trske, brokata, svile, izvezenih tkanina, čuvene briselske čipke, ali i kineske, japanske, viktorijanske, "vintejdž" ili flamenko crvene španske čipke. Bogato izrezbarene drške lepezari su pravili od slonovače, abonosa, zlata, srebra, kitove kosti, sedefa, kornjačevine, najfinije kože... Od ogromnih, preko pozlaćenih do malih zlatnih koje su se mogle zadenuti za pojas, lepeze su bile i ostale omiljeni ženski rekvizit. Vremenom su se pretvorile u prava mala umetnička remek dela koja su svoj vrhunac dostigla u vreme baroka i rokokoa. Mnoge od njih danas pripadaju najpoznatijim svetskim kolekcijama koje se čuvaju u Muzeju Topkapi saraj u Istanbulu, Nacionalnom muzeju Holandije, Muzeju primenjene umetnosti u Beču i Ermitražu u Sankt Peterburgu, muzeju u kojem se nalaze lepeze sa carskog dvora, počev od vremena Petra Velikog. On se lično uverio u prednosti korišćenja lepeze na svojim brojnim putovanjima po Evropi, a naročito tokom posete Francuskoj i Versaju. Posle njegove smrti, njegova kćerka Elizabeta Petrovna, zaljubljena u francuski stil i garderobu koju je nabavljala iz Pariza, obogatila je porodičnu kolekciju novim i retkim primercima, a čak je otvorila i radionice za izradu lepeza.
U starom Egiptu lepeze su predstavljale statusni simbol, jer su robovi svoje gospodare hladili veličanstvenim lepezama od nojevog perja ili palminog lišća. Korišćene su i u ceremonijalne svrhe kada su u kraljevskoj povorci nošene kao amblem kraljevskog dostojanstva. Lepeza je ovekovečena i na starogrčkim vazama, a od Grkinja su je preuzele Rimljanke. U 11. veku počele su da se pojavljuju japanske lepeze na sklapanje. Rebra na njima pravljena su od ratana, bambusa, a povremeno i od skupljih materijala poput zlata ili žada.
Glumci u japanskim pozorištima i danas ih koriste kako bi naglašenim pokretima oblikovali gestove i iskazali svoja osećanja prema publici. Zanimljivo je takođe da je u Japanu lepeza bila obavezan novogodišnji, ali i poklon dečacima koji su navršavali 16 godina. O popularnosti lepeze takođe svedoči i podatak da je i čuveni britanski pisac Oskar Vajld, jedan od svojih romana nazvao „Lepeza ledi Vindemir“. Doživela je i svoju filmsku slavu u "Snežnom cvetu i tajni lepeze", ekranizovanom bestseleru američke spisateljice Lize Si. Govori o hiljadugodišnjoj tradiciji tajnog "ženskog pisma", ni šua, u zabačenoj kineskoj pokrajini i opisuje iskrena prijateljstva koja su devojčice od malih nogu uspostavljale sa svojim "laotung", srodnim dušama. Dopisivale su se tako što su poruke ispisivale na lepezama i vezle na maramicama, deleći svakodnevicu, nade i snove sa svojim najčešće doživotnim drugaricama.
Velike lepeze na dugačkim štapovima, u Kini su se koristile u carskim procesijama, po dve jednake u paru, a izrađivale su se od perja i luksuznih materijala. Tokom duge kineske istorije na lepezama su se susretale tri vrhunske kineske umetnosti - slikarstvo, kaligrafija i poezija, stvarajući tako jedinstvena umetnička dela. Običaj oslikavanja i ispisivanja lepeza zabeležen je vrlo rano, još 33. godine p.n.e. Za vreme dinastije Song bile su vrlo popularne ovalne oslikane lepeze izrađene od bele svile ili kvalitetnog ukrasnog papira koje su služile i kao slikarsko platno. Takođe, često su ih vadili iz okvira i stavljali u posebne albume zbog čega su ostale sačuvane do danas. Inače, kada bi se lepeza istrošila, menjao se samo papir ili tkanina: ako je bila neoštećena, konstrukcija je ostajala ista, jer su lepeze s patinom od korišćenja bile vrlo cenjene. Inače, papir se posebno pripremao tako što se presvlačio zlatnim listićima kako bi bio otporan na vodu.
Lepeza je u Evropu došla sa Istoka, krajem 15. i 16. veka i bila je deo damske toalete, naročito u Italiji i Španiji. Obično su bile napravljene od guščijeg perja, dok su egzotičniji primerci izrađivani od perja fazana, pauna, ždrala, sokola, petla, jastrebovog i orlovog repa. Jedna od najstarijih sačuvanih lepeza, tipa brise, iz 1620. godine napravljena je u Firenci, tada jednom od središta izrade lepeza. Izrađena je od sedam delova, s drvenim rebrima od kojih je svako oblikovano poput nojevog pera.
I dok su lepeze u Evropi isključivo koristile žene, u Aziji su ih koristila oba pola. U Osmanskom carstvu njima su se rashlađivali i janjičari koji su imali posebne lepeze sa oznakama svojih odreda, orti. Lepeze od konjske ili dlake divljači predstavljale su statusni simbol muških vladara.
Dvadesetih godina prošlog veka, lepeze prestaju da se koriste kao neizostavni modni dodatak ali ne i kao rekvizit za rashlađivanje u vrelim letnjim danima. Jer, i pored najsavremenijih klima uređaja, ni danas se ne može bez lepeze.
IGRA S VETROM
Reč lepeza potiče od turske reči „jel“ što znači vetar i persijske reči „bez“ što znači igra, odnosno onaj koji igra s vetrom, koji pravi vetar, raspiruje. Prve lepeze napravljene su po uzoru na ptičje krilo. Veza između lepeza i ptica postoji u brojnim kulturama pa je, na primer, u Indiji, naziv za lepezu panka, što znači pero ili ptičje krilo, a isto značenje ima i šan, kineski naziv za lepezu. Prva fabrika lepeza podignuta je u Beču, a budući da se lepeza i danas izrazito koristi u Japanu, Kjoto je ostao glavni centar proizvodnje tradicionalnih japanskih lepeza.
FENG ŠUI I LEPEZA
Tradicionalni kineski ukras, lepeza, u feng šui-u služi za preusmeravanje energije u pravcu u kojem bi inače strujao vazduh da se neko njome hladi. Jačina njenog delovanja zavisi od veličine i lokacije lepeze, a pri upotrebi tok energije ne treba da se prekida, već samo preusmeri u željenom pravcu. Lepeze se uglavnom postavljaju na vrata prostorije u koju ne želimo da pustimo energiju, kao što su kupatila i toaleti ili ostave. Postavljanjem lepeze na vrata kupatila, omogućavamo da energija struji bez zaustavljanja i da se ne "prlja" ulaskom unutra. Kada želimo da deo energije uđe u prostoriju, lepeze treba staviti i na zid, a deo u pravcu koji je nedovoljno snabdeven energijom. Nije nužno da lepeza na sebi ima naslikane motive, a ukoliko ih ima, obratite pažnju pri postavljanju, da likovi ne budu okrenuti naopako. Boja lepeze ne treba da bude crna ili bela, jer su to tradicionalne boje žalosti.
REČ STRUČNJAKA: ETNOLOG ŽIVKA ROMELIĆ
OBAVEZNA NA VENČANJIMA
- Koliki se značaj pridavao lepezi kao simbolu društvenog statusa žene, vidi se iz podataka da je ona tokom 19. veka, u zapadnoevropskom svetu, bila često i sastavni deo venčanog dara ili deo opreme prilikom veridbe ili venčanja. Lepeza je kao predmet za ukras i upotrebu bila poznata još starim civilizacijama i kulturama. U Aziji, odakle je i potekla, lepeza nije bila samo deo dvorske etikecije i rekvizit za tradicionalne plesove, već i deo svakodnevne kulture. Na „starom kontinentu“ lepeze su najpre bile prihvatane od žena iz visokih društvenih slojeva, a pre svega od onih iz dvorskih krugova. Osim što su služile za hlađenje, predstavljale su neizostavni modni detalj, deo modne opreme bogate i ugledne žene, što joj je bila i osnovna funkcija sve do prvih decenija prošlog veka. Lepeza je bila omiljeno žensko pomagalo, a u mletačkim novinama iz 18. veka zabeleženo je da „žene ponekad lepezama izvode veća junaštva nego muškarci mačem".
Lepeza je bila i jedan od glavnih atributa starih a zaboravljenih salonskih okupljanja otmenih krugova, obavezni rekvizit prilikom šetnji, zatim u razgovorima i dugim satima dokolice, na balovima. Smatra se da je u 18. veku nastao tzv. jezik lepeze kao sredstvo neverbalne komunikacije prilikom društvenih okupljanja i zbivanja. Njihova funkcija posebno je dolazila do izražaja prilikom romantičnih susreta i trenutaka zaljubljivanja kada su se određenim kretnjama slale poruke kavaljeru ili partneru o privlačenju ili odbijanju, sklapanjem, rasklapanjem, okretanjem lepeze prema licu, očima... U Narodnom muzeju u Kruševcu čuva se jedan primerak knjižice štampane dvadesetih godina prošlog veka, o pravilima ponašanja mladih devojaka kao i osnovnim koracima popularnih igara, sa dodatkom značenja određenih poza lepeza - kaže etnolog Živka Romelić.
KADA TE MOGU VIDETI...
Postojala je čitava "strategija" kako se pomoću lepeze šalju fini ljubavni signali, pa je 1797. godine u Londonu objavljen i priručnik za dame u kojem se između ostalog objašnjava da, ako se lepeza priljubi uz grudi, blizu srca, time devojka mladiću poručuje da ga voli, a širom otvorena lepeza bila je šifra za „čekaj me!” Zatvorena lepeza ispred desnog oka - kada te mogu videti; prst preko određenog broja krila – sat sastanka; brzo i čujno zatvaranje lepeze – sastanak je nemoguć; polagano mahanje otvorenom lepezom ispred očiju - sledeći ples je naš.
Izvor: Večernje novosti