Svi biseri ministara prosvete

[crvendac_011]

Svi biseri ministara prosvete


„Dačo, care, ne daj pare”, poruka đaka Danilu Ž. Markoviću.
– Jovo Todorović: Po vekovnoj tradiciji Srbije nastava počinje 1. septembra.
– Ljiljana Čolić iz biologije za osmi razred izbacila Darvinovu teoriju evolucije

(Dragan Stojanović)


Da je fotelja ministra prosvete „vruć krompir” svake vlade, potvrđuju i mandati profesora koji su se u prethodnih dvadesetak godina usudili da prihvate funkciju prvog čoveka srpskog obrazovanja. Od 1989. godine do danas, bilo je 14 ministara prosvete, a većina je otišla u jeku protesta, štrajkova i afera, koji su potresali škole i fakultete, ali i celokupnu javnost. I dok aktuelni ministar prosvete ima problema da odgovori na pitanja sa buduće male mature, najčešći kamen spoticanja njegovih prethodnika bili su male plate prosvetnih radnika i Zakon o univerzitetu.


Socijalistička partija Srbije (SPS) dala je najviše ministara – osam, počevši od Danila Ž. Marković, pa do aktuelnog Tomislava Jovanovića, Demokratska stranka Srbije (DSS) četiri, a po jednog ministra su dali i Jugoslovenska levica (JUL) i Građanski savez Srbije (GSS).


Profesor, ambasador, potpredsednik vlade – Danilo Ž. Marković (SPS), oborio je svojevrstan rekord: pet puta mu je bio poveren mandat ministra obrazovanja (1989–1993), a u javnosti je ostao upamćen po kovanici „Dačo, care, ne daj pare!”, koja je svoje mesto našla čak i u „Vukajliji”, popularnom rečniku slenga. Ovaj, jedan od kultnih grafita i slogana iz devedesetih godina zapravo su skrojili đaci, kojima je išao na ruku štrajk nastavnika i neočekivani raspust usred školske godine.


Iz tog perioda ostala je upamćena i druga krilatica koju su uzvikivali besni prosvetni radnici „Ž. Danilo, sram te bilo”.


Dragoslav Mladenović (SPS, 1994–1997) prvi je ministar u istoriji Srbije protiv koga su štrajkovali i osnovci i srednjoškolci i studenti i prosvetni radnici. Pucanje po šavovima prosvetarske tolerancije krenulo je zbog kašnjenja plata i to istovremeno kada su se zaposleni u pravosuđu i zdravstvu izborili za bolji materijalni status i poprilično nadmašili ionako siromašnu prosvetu. Mladenoviću je na teret palo i to što su prvi put za pedeset godina školama nedostajali učitelji, profesori i nastavnici, posebno fizike, hemije, muzičkog, engleskog i francuskog jezika.


Protesti su „zakačili” i sledećeg ministra Jovu Todorovića (SPS, 1997–2000), čije izjave su novinari očekivali sa posebnim zadovoljstvom. „Po vekovnoj tradiciji prosvete Srbije, osnovne i srednje škole počinju nastavu 1. septembra”. Ili, „Pročitao sam u nekim od vaših novina, a i sam sam se uverio da postoji zahtev da reformom budu očišćeni nastavnici mrgudi koji jedva čekaju da uhvate učenika koji ne zna.”


Na njegovoj ostavci u više navrata su insistirali zaposleni u prosveti i na univerzitetu, roditelji i đaci – zbog ukidanja maturskog ispita i gužve koja se stvorila oko upisa u srednju školu i na fakultet. On se, ipak, najviše zamerio univerzitetskim profesorima – kao posledica novog zakona o univerzitetu, prvi put u istoriji visokog školstva Srbije, novi dekani su otpuštali profesore neistomišljenike, nepodobnima je zabranjen ulaz na fakultet, prvi put smo dobili i fakultetske „gorile”, to jest dekansko obezbeđenje, a jedna broj nepodobnih profesora je završavao u nepostojećim naučnoistraživačkim centrima. Todorović je zvanično podneo ostavku zbog zdravstvenih razloga.


Petooktobarska revolucija je za novog ministra dovela Gašu Kneževića (GSS), pod upravom premijera Zorana Đinđića. Iako protivnik pravoslavlja, Gašo je u škole posle pola veka vratio veronauku, ali istovremeno uveo i predmet koji je nazvan Građansko vaspitanje, oko čega će se do današnjih dana lomiti koplja.


U Nemanjinu 24 nakon njega ulaze četiri ministra DSS-a, od kojih je najveći pečat ostavila Ljiljana Čolić. Ova profesorka orijentalistike na Filološkom fakultetu u Beogradu, posle samo nekoliko meseci podnela je ostavku nakon ogromnog pritiska javnosti, jer je naredila da se iz biologije za osmi razred izbaci Darvinova teorija evolucije.


Tadašnji premijer Srbije Vojislav Koštunica, ostavku ministarke je okarakterisao kao gest odgovornosti i podsetio da je u vreme njenog mandata prvi put školska godina počela bez štrajkova prosvetnih radnika. „Svaki ministar treba da ostavi pečat u svom radu, a ovo je moj pečat”, izjavila je novinarima kasnije profesorka Čolić.


Udar na prosvetnu mafiju i afera „Indeks” čiji se epilog ne nazire ni danas, obeležio je mandat Slobodana Vuksanovića. On je tvrdio da to što se dogodilo nema veze sa Ministarstvom prosvete i da je optužena Emilija Stanković veoma dobro radila dok je bila na mestu pomoćnika ministra.


Zoranu Lončaru, kojeg će kasnije naslediti Žarko Obradović, prosvetna javnost je najviše zamerala što se tokom svog mandata više bavio Kosovom nego prosvetom. Na novinarsku konstataciju da je u proteklih 100 dana rada ministarstva više govorio o Kosovu nego o prosveti, odgovorio je da će se u narednom periodu više pojavljivati u javnosti u funkciji ministra prosvete. I ponovio stav prema Kosovu.


Mala matura ostaće upamćena kao kamen spoticanja Žarka Obradovića, ali i aktuelnog Tomislava Jovanovića. Obradović je do poslednjeg trenutka tvrdio da nije njegova odgovornost to što su testovi prodavani na ulici, a afera je završena tako što su đaci polagali ispite koji se nisu bodovali.


-------------------------------------------------------------------


Najkraći mandati


U Nemanjinoj 24 najkraće su se zadržali: Milivoje Lazić (SPS) (1993–1994), Milivoje Simonović (JUL), koji je posle samo dva meseca ministrovanja poginuo u saobraćajnoj nesreći, u junu 2000. godine, nasledila ga je Kata Lazović (SPS), čiji je mandat presekao 5. oktobar, a nju Mihajlo Jokić (SPS), kojeg je posle četiri meseca zamenio Gašo Knežević. Između Ljiljane Čolić i Slobodana Vuksanovića, u fotelji ministra prosvete dva meseca je bio Milan Brdar (DSS).


Sandra Gucijan
Objavljeno: 11.02.2014.
Izvor: Politika