Glumac i filmski producent Svetozar Cvetković kaže za „Blic nedelje“ da nas je vreme u kojem živimo potpuno ugušilo i da su nekadašnje podrazumevajuće ljudske vrednosti danas u našem društvu postale luksuz.
- Ratovi, politika, korupcija učinili su da dobrote, kao i nekih drugih stvari, više nema. Čovek, ako je dobar, kod nas biva marginalizovan, okarakterisan kao autsajder. Moral, plemenitost, dobrota prema bližnjima, prema prijatelju, prema neprijatelju... sve to, verujem, u nama postoji, samo treba da prevladamo okolnosti, ma koliko one teške bile, i ohrabrimo dobrotu u sebi.
- Zašto nijedna vlast ne uspeva da iskoreni korupciju u Srbiji?
- Otkud znam, nisam bio na toj poziciji. Bio sam na poziciji direktora pozorišta. I to je neka politička funkcija, ali sa ograničenim, a ipak velikim unutarnjim ovlašćenjima. Kad ste na pravoj vlasti i u pravoj opoziciji - a to je mislim zajednički politička elita, svašta vam se pruža. Bojim se da nije lako svesno tome odoleti, pa neko i nesvesno odleti u primamljivost visokih cifara. Što, naravno, ne opravdava postupak. Ljudski je grešiti, ali ne na tuđ račun. Tako mi se bar čini s pozicije bez uticaja, naivno i dobre volje. Znam da mi ovo baš ne veruju svi, ali čini mi se da imam prava to da kažem.
- Kako komentarišete to što je u Srbiji u toku konstantna politička kampanja, a izbori su samo kulminacija neprestanog marketinškog delovanja političkih partija?
- Zato što grabimo za svetom unazad, a ne unapred i zato što kasnimo više od deceniju. Imamo probleme koje drugi nemaju jer smo osujećeni i globalno i lično. Više ne raspoznajemo šta je normalno i ne verujemo da je moguće iskupljenje greha, već srljamo u nove. Više volimo da mrzimo nego da volimo i mislimo da je vlast svemoguća, ma čija bila. Ne želimo normalan život i volimo da nam ne bude bolje i ako nam je gore od onoga što je bilo. Ne priznajemo poraze i pretvaramo ih u lažne pobede, zato što nemamo izbora do izbora. Kad pobedimo, mislimo da smo prevareni, a kad smo poraženi, mislimo da smo bolji od pobednika. Sve to tako traje predugo i nikako da se normalno završi. Normalan život nam se učinio kao nedokučiva obala koju zaklanjaju opsene političkih elita.
- Posle haških optuženika, na red je došlo pitanje statusa Kosova. Koliko međunarodna zajednica stalnim uslovljavanje otežava Srbiji?
- Često putujem, lupaju mi pečate po ovom našem novom pasošu ti policajci međunarodne zajednice, pa onda ga neki put zagledaju, ispituju me... a ja strpljiv i malo ljut što je sve to tako. Pa ipak pomislim, nisu oni krivi. Mi smo krivi što je to tako. Ne veruju nam, jer smo ne jednom slagali. Ne ja, moji roditelji, deca - već mi kao društvo. Logično je da nam se ne veruje i da nas gledaju sumnjičavo. Pomislim da naš priključak na vagon sveta zavisi i od njih i od njihove dobre volje koju prema nama ne žele da imaju - pa nas onda uslovljavaju. A nisam primetio da nas uslovljavaju za Kosovo. To su rešili. Nažalost, tako kako su rešili.
- Koliko je danas u Srbiji teško biti filmski producent?
- Ne žalim se što sam se u jednom trenutku svog života, zahvaljujući Miši Radivojeviću, upustio u producentski posao - to je moj izbor i moja želja da podržim čoveka za koga mislim da zaslužuje mnogo više od onoga što mu se pruža, pa sam pomislio da tu nešto zajednički možemo da uradimo.
- Šta država konkretno može da učini za razvoj kinematografije, koja je prilično cenjena u evropskim okvirima?
- Naša kinematografija nije cenjena, cenjeni su lični pokušaji i uspesi pojedinaca, koji su zahvaljujući svojoj sposobnosti i upornosti uspeli da izbore svoje mesto na trnovitom zvezdanom nebu svetskih uspeha. Sistemskog uspeha kod nas u kinematografiji nema. Žao mi je - ali nema. Reći će neko: „Ali, čekajte, svake godine se bar pojavi neki film koji u svetu pobere nagrade i aplauze“. Tačno, ali zar je to sistem? To su pojedinci i treba im skinuti kapu za napor i uspeh koji nije nimalo lak i koji često kod nas kao reakciju nosi i zavist, mržnju i ismevanje. Mi jednostavno ne možemo kao sredina da podnesemo tuđi uspeh i nažalost više se radujemo lošem, no dobrom filmu naših autora, lošoj kritici no pohvalama. Pogana sredina.
Joj, teško pitanje. Država bi trebalo da svake dve, tri godine kaže - Makavejevu, Karanoviću, Markoviću, Žilniku, Radivojeviću... i drugim našim značajnim autorima: „Dobar dan, mi bismo voleli da vi ove godine uradite delo za koje ste zainteresovani, možemo vam obezbediti za to 50 odsto neophodnih sredstava, izvolite“. Ali budimo realni, shvatate da je to nemoguće.
- Zašto intelektualci u Srbiji nisu glasniji u iznošenju svojih stavova, bez obzira na reakciju političkih i ekonomskih elita?
- Zato što su izgubili previše vremena, zato što se vraćaju svojim malim zabranima kulturne, umetničke ili bilo koje druge lične i privatne svojine, koja i jeste jedino ostala neoštećena i koju ne žele da zagade spoljnim užasom lažnih obećanja i vrtoglavih cifara s kojima nemaju dodarnih tačaka. Zato što ne žele u kolo ekstremista bilo koje vrste, zato što im je dovoljan bio ovaj poslednji rat, zato što ih iskustvo uči povlačenju, zato što čuvaju lično jer je opšte izgubljeno. Zato što ne vide izlaz van tog izlaza. Bojim se da počinjem da im verujem...
Politička nekorektnost
- Šta kao glavni producent filma „Kako su me ukrali Nemci“, vidite kao njegov najveći kvalitet?
- „Kako su me ukrali Nemci“ je, pre svega, politički nekorektan film, što se tiče korektnosti u svetskim i evropskim okvirima. Kao što se danas u svetu zna ko su „dobri“, a ko „loši momci“, tako je paradigma zla u međunarodnim i bezvremenskim okvirima oficir u nemačkoj uniformi Trećeg rajha. Praviti film o oficiru nacističke vojske koji ne slučajno svoju ličnu dobrotu upućuje jednom dečaku iz srpske provincije u vreme paklenih užasa koji haraju Evropom, hrabar je i istinit pokušaj reditelja da otkrije novu mogućnost tumačenja ljudskih sudbina u užasu rata. Bio sam privilegovan da mi je Miša Radivojević poklonio poverenje, smatrajući da mogu da obezbedim uslove da se njegov lični i najambiciozni projekat u životu ostvari. I ne pitajte me po koju cenu, mi smo to realizovali, pre svega zahvaljujući Miši i negovoj jedinstvenosti. „Nemac“ jeste njegov životni projekat, on jeste zatvaranje kruga istine o jednom „lažnom“ životu, on jeste život sam, on - taj film - jeste kruna, ne samo njegove sposobnosti i rada već tužna kruna naše istorije druge polovine prethodnog veka, i razlog naših nesreća koje generacijski živimo.
- Kako ste zadovoljni reakcijom publike i stručne javosti?
Zadovoljan sam kako publika gleda film“, razni žiriji ocenjuju, neki nagrade daju, ali istovremeno tužan što je Mišin život morao biti takav, tužan što smo tu, na ovom prostoru, gde se smrt više ceni od života, ubistvo uživa veće poštovanje od umetnosti. Uspeli smo da napravimo film koji se bavi nečim što je danas retko i neprocenjivo vredno i nedostatno - dobrota.
Blic
