- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
BEOGRAD 30. 08. 2011.
PRESS
Intervju, Svetozar Cvetković
Dobar sam jer mi nije preostalo drugo
Vek trajanja - Glumac bogate karijere objašnjava zašto dobrota nije omiljena tema srpske kinematografije i kaže da ga nerviraju oni koji ljude otpisuju posle pedesete godine
Svetozar Cvetković nije dobio nijednu nagradu na ovogodišnjem festivalu Filmski susreti koji je prošle nedelje održan u Nišu. Međutim, sa stoicizmom koji ga karakteriše ne samo kao glumca, već i kao čoveka, Cvetković kaže da ih nije ni očekivao. Niškoj publici se poklonio nakon projekcije filma „Kako su me ukrali Nemci" Miloša Radivojevića, koji je kod gledalaca prošao dobro, ali ne i kod festivalskog žirija, makar ne dovoljno dobro da bi nekom od protagonista dodelilo bilo kakvu nagradu.
Cvetković kaže da, bez obzira na bogatu karijeru, još ne planira da napusti glumište, te da ga nerviraju oni koji glumce, i uopšte ljude, otpisuju posle pedesete. Kaže da se ne oseća starim zaslugom četvorogodišnje ćerke Klare, koja ga stalno podseća da njegovo vreme još nije prošlo.
Film „Kako su me ukrali Nemci" promovisao je dobrotu na jedan originalan način. Ovu ljudsku osobinu pronašao je u čoveku koji je nosio uniformu Trećeg rajha, što je apsolutna retkost u srpskoj kinematografiji.
Poznati glumac ističe da je dobrota proterana iz naših života, a samim tim i iz filmova, i to ne samo iz srpskih. U cilju komercijalizacije, nastoji se da se vrate one pare koje su u film uložene i ide se na nešto što, ako nije zlo, ono je neko slikanje i preslikavanje zla. Ide se na snimanje nekih ekstremnih situacija u kojima postoji borba između dva zla, a ne borba između dobra i zla, a onda je malo toga ostalo za nešto što su plemenitost i dobrota, pre svega prema deci, porodici, nešto što je jedna normalna priča. Zbog toga dobrog nema ni u svetskoj, pa, logično, ni u našoj kinematografiji jer očigledno tema dobra nije više prijemčiva za široke narodne mase.
Možemo li reći da su filmski reditelji shvatili oni što mnogi od nas nikako ne uspevaju - da se ne isplati biti dobar?
- U komadu „Sveti Georgije ubiva aždahu" Dušana Kovačevića, Đorđe Džandar kada kreće u rat odgovara tetki Katarininoj, koja mu kaže: „Đorđe, nisam u životu srela tako dobrog i plemenitog čoveka kao što si ti", rečima: „Lako mi je biti dobar kad mi ništa drugo ne preostaje." Eto, ako je to Dušan Kovačević pre dvadeset i kusur godina napisao, onda je na pravi način osetio ono što će se desiti, a to je da čoveku, kad mu sve izmakne, kad mu u životu propadnu sve prilike, ništa drugo ne preostaje nego da ostane dobar.
A gde je Svetozar Cvetković u odnosu na Đorđa Džandara?
- To ne znam da vam kažem. Na to pitanje treba drugi da odgovore. Ne može se čovek truditi da bude dobar, jer on to jeste ili nije. Nikada se nisam nešto trudio da činim dobro. Ponašao sam se onako kako sam vaspitan, a ako je to dobro, dobro, ali ako nije, umeo sam da se potrudim da se popravim.
Dok razgovaramo, vaša četvorogodišnja ćerka nas podjednakom žestinom nutka voćem. Čini li vas srećnim ta osobina kod ljudi koju, evo, ima i vaša ćerka?
- Normalno je da sam srećan zbog nje uopšte, pa i zbog te dobrote koju sam na nju preneo. Nekako se desi da vas u životu dotakne ta sreća da imate porodicu, decu i da budete njima posvećeni. Ja imam devetnaestogodišnju ćerku Deu i Klaru od četiri i po godine. Ta velika razlika među njima mi pomaže da na neki način shvatim da moj život nije gotov, da još mnogo toga mogu da uradim.
U ovom trenutku, gde ste vi na profesionalnoj i životnoj lestvici?
- Kod nas se ljudi nekako brzo otpisuju. Gledam komad Biljane Srbljanović i u njemu glavni lik Nadežda ima 40 godina i, kako se tumači, ona je stara žena. Čovek već sa 40 ili, ne daj bože, sa 50 godina već se smatra neupotrebljivim. Mislim da to može da bude i slika našeg društva u kojem se ne poklanja dovoljna pažnja ljudima koji zbog zrelosti mogu da daju dragocen kvalitet.
Jeste li ispunili svoju misiju?
- Pa, nikad ne ispunite svoju misiju i uvek se trudite da terate dalje i više. Ovaj posao je takav da svaki put morate da se dokazujete od početka, i to ne nekom drugom već prvo sebi. Međutim, glumački posao je jedan od najlepših. On podrazumeva veliku slobodu. Niko nije toliko slobodan kao glumac koji na sceni može da uradi šta hoće. Sve vam je na ovom svetu dozvoljeno, samo je pitanje da li umete to da iskoristite i da tu mogućnost ne zloupotrebite. Ovaj posao je lep jer ne podrazumeva nikakvu obavezu. Neće država propasti ako vi odigrate loše, ali će vaš život propadati. Zato volim film jer ostavlja traga. Volim i pozorište, ali ono je umetnost zaborava, jer u trenutku kada se desi, već odlazi u prošlosti i ostane u sećanju gledalaca. Film ostaje, a ako ste dobri, utoliko bolje, a ako ste loši, ajde probajte da ga zaboravite. Stidećete se i vi i oni koji ga gledaju generacijama. Ipak, prosto ne mislim da na naša pleća pada preteško breme. To nije posao od koga zavisi život. Nije to otvaranje nečijeg stomaka i skidanje tumora. Međutim, od njega zavisi da li će nam život biti lepši ili ružniji jer može da bude skidanje tumora iz misli i duha.
Ne mislite li da ste i vi vrlo odgovorni jer vi skidate tumor" entitetu većem od bilo kojeg pojedinca?
- To je lepo poređenje, ali to mnogi ne mogu da shvate. Međutim, ne možemo da preuzmemo odgovornost za sudbinu umetnosti jer je ona nadgradnja baze koja je na vrlo klimavim nogama.
Srpski film je jedno vreme bio crn, a onda još crnji. Sada smo svedoci da se u njemu promovišu neka ljubav i dobrota. Ko je za to kriv?
- Kod nas ne postoji neka organizovana podrška kinematografiji, tako da sve što se dešava sve je to posledica individualne, a ne organizovane akcije. Tako je i s tim pokušajem promocije ljubavi, a ne rata.
A mislite li da je to donkihotovska misija?
- Pa to zavisi u velikoj meri od publike. Ti crni filmovi su bili refleksija ratova i nesreća koji su nas okruživali, a sada valjda dolazi vreme drugačijih. Mislim da je sad trenutak da promenimo tu sliku koju sami o sebi imamo.
Kako vidite sebe u sutrašnjem danu?
- Sebe vidim kao čoveka koga će, pre svega, porodica činiti srećnim.
A zbog čega niste srećni?
- To su problemi koje morate da rešavate sami sa sobom, a ne javno. Međutim, važno je održati sopstveni mir jer od sposobnosti da to učinite zavisi i kakav će vam život biti. Mislim da sam u tome uspeo.
PRESS
Intervju, Svetozar Cvetković
Dobar sam jer mi nije preostalo drugo
Vek trajanja - Glumac bogate karijere objašnjava zašto dobrota nije omiljena tema srpske kinematografije i kaže da ga nerviraju oni koji ljude otpisuju posle pedesete godine
Svetozar Cvetković nije dobio nijednu nagradu na ovogodišnjem festivalu Filmski susreti koji je prošle nedelje održan u Nišu. Međutim, sa stoicizmom koji ga karakteriše ne samo kao glumca, već i kao čoveka, Cvetković kaže da ih nije ni očekivao. Niškoj publici se poklonio nakon projekcije filma „Kako su me ukrali Nemci" Miloša Radivojevića, koji je kod gledalaca prošao dobro, ali ne i kod festivalskog žirija, makar ne dovoljno dobro da bi nekom od protagonista dodelilo bilo kakvu nagradu.
Cvetković kaže da, bez obzira na bogatu karijeru, još ne planira da napusti glumište, te da ga nerviraju oni koji glumce, i uopšte ljude, otpisuju posle pedesete. Kaže da se ne oseća starim zaslugom četvorogodišnje ćerke Klare, koja ga stalno podseća da njegovo vreme još nije prošlo.
Film „Kako su me ukrali Nemci" promovisao je dobrotu na jedan originalan način. Ovu ljudsku osobinu pronašao je u čoveku koji je nosio uniformu Trećeg rajha, što je apsolutna retkost u srpskoj kinematografiji.
Poznati glumac ističe da je dobrota proterana iz naših života, a samim tim i iz filmova, i to ne samo iz srpskih. U cilju komercijalizacije, nastoji se da se vrate one pare koje su u film uložene i ide se na nešto što, ako nije zlo, ono je neko slikanje i preslikavanje zla. Ide se na snimanje nekih ekstremnih situacija u kojima postoji borba između dva zla, a ne borba između dobra i zla, a onda je malo toga ostalo za nešto što su plemenitost i dobrota, pre svega prema deci, porodici, nešto što je jedna normalna priča. Zbog toga dobrog nema ni u svetskoj, pa, logično, ni u našoj kinematografiji jer očigledno tema dobra nije više prijemčiva za široke narodne mase.
Možemo li reći da su filmski reditelji shvatili oni što mnogi od nas nikako ne uspevaju - da se ne isplati biti dobar?
- U komadu „Sveti Georgije ubiva aždahu" Dušana Kovačevića, Đorđe Džandar kada kreće u rat odgovara tetki Katarininoj, koja mu kaže: „Đorđe, nisam u životu srela tako dobrog i plemenitog čoveka kao što si ti", rečima: „Lako mi je biti dobar kad mi ništa drugo ne preostaje." Eto, ako je to Dušan Kovačević pre dvadeset i kusur godina napisao, onda je na pravi način osetio ono što će se desiti, a to je da čoveku, kad mu sve izmakne, kad mu u životu propadnu sve prilike, ništa drugo ne preostaje nego da ostane dobar.
A gde je Svetozar Cvetković u odnosu na Đorđa Džandara?
- To ne znam da vam kažem. Na to pitanje treba drugi da odgovore. Ne može se čovek truditi da bude dobar, jer on to jeste ili nije. Nikada se nisam nešto trudio da činim dobro. Ponašao sam se onako kako sam vaspitan, a ako je to dobro, dobro, ali ako nije, umeo sam da se potrudim da se popravim.
Dok razgovaramo, vaša četvorogodišnja ćerka nas podjednakom žestinom nutka voćem. Čini li vas srećnim ta osobina kod ljudi koju, evo, ima i vaša ćerka?
- Normalno je da sam srećan zbog nje uopšte, pa i zbog te dobrote koju sam na nju preneo. Nekako se desi da vas u životu dotakne ta sreća da imate porodicu, decu i da budete njima posvećeni. Ja imam devetnaestogodišnju ćerku Deu i Klaru od četiri i po godine. Ta velika razlika među njima mi pomaže da na neki način shvatim da moj život nije gotov, da još mnogo toga mogu da uradim.
U ovom trenutku, gde ste vi na profesionalnoj i životnoj lestvici?
- Kod nas se ljudi nekako brzo otpisuju. Gledam komad Biljane Srbljanović i u njemu glavni lik Nadežda ima 40 godina i, kako se tumači, ona je stara žena. Čovek već sa 40 ili, ne daj bože, sa 50 godina već se smatra neupotrebljivim. Mislim da to može da bude i slika našeg društva u kojem se ne poklanja dovoljna pažnja ljudima koji zbog zrelosti mogu da daju dragocen kvalitet.
Jeste li ispunili svoju misiju?
- Pa, nikad ne ispunite svoju misiju i uvek se trudite da terate dalje i više. Ovaj posao je takav da svaki put morate da se dokazujete od početka, i to ne nekom drugom već prvo sebi. Međutim, glumački posao je jedan od najlepših. On podrazumeva veliku slobodu. Niko nije toliko slobodan kao glumac koji na sceni može da uradi šta hoće. Sve vam je na ovom svetu dozvoljeno, samo je pitanje da li umete to da iskoristite i da tu mogućnost ne zloupotrebite. Ovaj posao je lep jer ne podrazumeva nikakvu obavezu. Neće država propasti ako vi odigrate loše, ali će vaš život propadati. Zato volim film jer ostavlja traga. Volim i pozorište, ali ono je umetnost zaborava, jer u trenutku kada se desi, već odlazi u prošlosti i ostane u sećanju gledalaca. Film ostaje, a ako ste dobri, utoliko bolje, a ako ste loši, ajde probajte da ga zaboravite. Stidećete se i vi i oni koji ga gledaju generacijama. Ipak, prosto ne mislim da na naša pleća pada preteško breme. To nije posao od koga zavisi život. Nije to otvaranje nečijeg stomaka i skidanje tumora. Međutim, od njega zavisi da li će nam život biti lepši ili ružniji jer može da bude skidanje tumora iz misli i duha.
Ne mislite li da ste i vi vrlo odgovorni jer vi skidate tumor" entitetu većem od bilo kojeg pojedinca?
- To je lepo poređenje, ali to mnogi ne mogu da shvate. Međutim, ne možemo da preuzmemo odgovornost za sudbinu umetnosti jer je ona nadgradnja baze koja je na vrlo klimavim nogama.
Srpski film je jedno vreme bio crn, a onda još crnji. Sada smo svedoci da se u njemu promovišu neka ljubav i dobrota. Ko je za to kriv?
- Kod nas ne postoji neka organizovana podrška kinematografiji, tako da sve što se dešava sve je to posledica individualne, a ne organizovane akcije. Tako je i s tim pokušajem promocije ljubavi, a ne rata.
A mislite li da je to donkihotovska misija?
- Pa to zavisi u velikoj meri od publike. Ti crni filmovi su bili refleksija ratova i nesreća koji su nas okruživali, a sada valjda dolazi vreme drugačijih. Mislim da je sad trenutak da promenimo tu sliku koju sami o sebi imamo.
Kako vidite sebe u sutrašnjem danu?
- Sebe vidim kao čoveka koga će, pre svega, porodica činiti srećnim.
A zbog čega niste srećni?
- To su problemi koje morate da rešavate sami sa sobom, a ne javno. Međutim, važno je održati sopstveni mir jer od sposobnosti da to učinite zavisi i kakav će vam život biti. Mislim da sam u tome uspeo.