- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
ТО МЕ ЈЕ ПРОСЛАВИЛО: СВЕТЛАНА ВЕЛМАР ЈАНКОВИЋ
Сенка ме је пратила
„Парче” ме је тамо прогурало, међу познате! Гурнуло ме је! Ту причу и данас видим као одлучни корак, као суштинску прекретницу на животној спирали мојих књижевних тражења, успеха, заплитања и падова као и лутања и опет одскока: слава блесне, ако је има и ако се догоди, пре но што исхлапи. Мени се догодила у два новембра, оба пута трећег у том месецу, на временском растојању од четрдесет година - прво са причом „Парче”, а затим са романом „Лагум”
Висока признања за романе, приче, есеје...
Укњижевном свету Београда обично се сматра да ме је роман “Лагум”, објављен новембра 1990. године, избацио у просторе онога што се назива славом, и то јесте тачно, на известан начин.
Тада је књижевни критичар Чедомир-Чеда Мирковић, тада културни делатник од највећег угледа и утицаја, објавио приказ моје књиге у суботу, 3. новембра, на културним странама “Политике”, са насловом “То је роман!” Сада ми је врло тешко да, у овом тренутку, после двадесет година, призовем силу одјека које је изазвао тај Мирковићев текст са тако узбудљивим насловом, пуним подразумеваних похвала и обећања.
Уредници “Бигза”, издавачке куће која ми је штампала роман, тада једне од три најугледније у Београду, запањено су гледали, презадовољни, како се током истог дана, на Сајму књига десетине примерака мога романа пресељавају у руке будућих читалаца што стоје у дугачким редовима, у настојању да купе књигу. За непуна три дана продат је цео први тираж, па је, у великој брзини, штампан други, па трећи, четврти, и тако редом. Нашла сам се у хучном брују многобројних честитки, похвала, носио ме је тај неочекивани вал гласова који су понављали и наслов мог романа, али и наслов Мирковићевог приказа са несумњивим одушевљењем. Окретала сам се у том ковитлацу сјаја као неко сасвим неспособан да схвати шта му се уистину догађа, и зашто. Тако сам, сасвим спетљана у себи, на истом Сајму књига и у тој удаљеној години, почела да следим пут своје, кажу, најславније књиге, међу читаоце.
Али - морам одмах да напоменем - то никако није прави почетак мог пута према тачки познатости, пошто о било каквој слави не може ни да буде речи. У жељи да вам представим ту тачку коју помињем дозволите ми, драги читаоци, да вас вратим у дане своје најраније младости, сасвим друкчије од дана које живе данашњи млади људи. У то време, а година је 1952, они - садашњи млади - нису могли бити ни рођени, као ни многи од њихових родитеља. И опет је реч о новембру, али о том месецу ћу говорити мало касније. Тек сам почела да студирам и, несигурно, сасвим снебивљива, као прави књижевни полетарац, нашла сам се у малој групи такође збуњених књижевних полетараца, охрабрених настојањем да добију, од строгих социјалистичко-комунистичких власти, ново гласило намењено новој књижевној генерацији, још потпуно непознатој.
Сусрет са забрањеним идејама
Овакву изузетну смелост ових полетараца оснажили су дахови наде о могућем ослобођењу уметности од захтева што су, до тог времена, владали, једини и неумитни, над светом југословенске уметности - захтева социјалистичког реализма. Одмах у почетку 1952. ти дахови олабављених политичких стега су се осетили: већ у марту почео је да излази лист “Сведочанства”, у којем се расправљало о различитим видовима европске модерне уметности, што је звучало као да нам је допуштена радост упознавања са дотад забрањеним идејама, уметничким и научним остварењима.
Касније, али у истој години, био је објављен и реферат Мирослава Крлеже, одржан на Конгресу југословенских књижевника у Љубљани. И у том реферату је, готово невероватно за уштогљене умове, заступано право савремених уметника, књижевника, сликара, вајара, композитора да говоре својим особеним уметничким језиком, без икаквих идеолошких ограничења. Стицао се утисак да се свет југословенске уметности полако ослобађа најтежих окова тврде, једносмерне идеолошке мисли.
Још муцави и врло несигурни у сопственим хтењима, књижевни полетарци су били и помало лукави: осетили су да је прави час да промакну кроз ситне процепе у друштву, кроз које је до њих допирао дух слободне мисли. Окупили су се, окупили смо се, свесни међусобних разлика које нас деле, али сви везани истом тежњом - да се огледамо у сопственом књижевном гласилу. Чудо се догодило: власти су нам обећале да ћемо добити свој лист.
Била је свесна разлике између свих других и ње саме
Вероватно већ у новембру!
Пре тог новембра, било је могуће наслутити долазак идеолошких немира. Врло јаки политички - тако се говорило у то доба - заступници идеја социјалистичког реализма показивали су намеру да се “обрачунају” са својим противницима, заступницима такозваног “модернизма” у уметности, које су нападали као браниоце познатих, превазиђених облика уметности, насталих на бедном вашаришту трулог капитализма.
У наше дане, савремени млади људи би се вероватно слатко смејали овом речнику који им је остао непознат, сва срећа. Ми, ондашњи млади, нисмо се смејали, јер смо знали да би тај смех могао да нам опако преседне, ако би одјекнуо. У тој групи књижевних полетараца, без икаквог политичког искуства и без икакве праве друштвене подршке били смо, од почетка, мој тадашњи пријатељ и истомишљеник, будући значајни писац Бора Ћосић и ја, уз друге чланове нашег “кружока”. Кад је било одлучено да ће млади списатељи у повоју ипак добити своје гласило под именом “Млада култура” - настало је опште одушевљење, само сам ја била прилично уздржана, јер сам стрепела.
Ако покушам да будем писац...
Била сам свесна разлике између свих других и - мене саме. Нисам бринула за Бору: свестрано образован, бритког ума и проницљив као вештац, а даровит, био је обезбеђен и политичком историјом своје породице што се тада, и те како, процењивало. Али са мном је прича звонила друкчије, јер ми је била и друкчија породична историја. Моје особено презиме ме је, одмах и без сумње, представљало као неког који припада породици државног непријатеља, сарадника окупатора и, укратко, издајника народа.
То презиме ме је пратило као политичка сенка, било где да сам. Била сам сасвим навикла на њу, јер ме је следила кроз све моје гимназијске године, сродила сам се с њом у дугој усамљености на коју ме је она осудила у оним првим годинама после рата, кад је страх умео да буде моћан господар политички поражених људи у које смо моја мајка, сестра и ја свакако спадале. Нисам ни помишљала да могу да је уклоним, ту сенку, нисам то ни желела, у ствари, али сам успевала да је малко припитомим страсним учењем и читањем којима сам се скривала и препокривала.
Али, примакао се одсудни час, објављивање: питала сам се шта ће бити са мном и са мојом сенком ако покушам да будем писац? Ако икада будем писац? Пожелела сам да побегнем из групе полетараца, али је било касно. Не могу сад никуд назад! Уосталом, зар да побегне једина девојка у целој групи и при том и најмлађа - баш бедно, с моје стране, да тако нешто пожелим!
Остала сам, разуме се. Морам одмах да признам: сви су знали за моју сенку коју ћу, у свом првом роману, означити као ожиљак и сви су се, савршено предани другарству које је тада било на високој цени, претварали да о тој сенци ништа не знају, јер је просто не примећују, као да је нема. Тако је било не само са мојим другарима, књижевним полетарцима него и с уредницима, претходно добро политички усмереним и, спремни, рачунали на ефекат танушних слобода које су нам допуштали.
Била сам и ја спремна да поверујем да се моја сенка неочекивано повлачи.
Али није: остала је ту, уз мене, кроз низ деценија, само успешно маскирана. Користила је, кад је требало, и неку модерну капу невидимку. Ваљда је, уз мене, сувише добро упила поуке народних приповедака, које сам често читала.
А онда ми је, преко Боре, стигао позив од главног уредника тек успостављене “Младе културе”, песника Славка Вукосављевића, који је тих година значио велико име. Тражио је да за први број листа дам своју причу. Препала сам се, испуњена сумњама у све своје приче - а имала сам, у ствари, само једну, завршену. Бора ме је убеђивао да је што пре предам - и предала сам је. Дала сам јој наслов “Парче”.
У свет књижевности ушла је на велика врата
Додир могуће славе
И - први број је објављен у првој недељи новембра, а на средњим странама “Младе културе” налазио се, обликован врло лепим слогом, текст који се звао “Парче”.
Нисам могла да верујем у оно што видим - па то је моја рођена прича, моје “Парче”! Одштампана, и то са мојим именом и презименом! Што је најзанимљивије - у тој новој ситуацији ја сам се лепо и брзо снашла. Чак сам искрено поверовала да је моја сенка сасвим ишчилела, ишчезла.
Прича је читана, причу су читали, сви: и моји потенцијални приврженици, “модернисти”, и моји неоспорни одрицатељи, поборници “социјалистичког реализма”. У то доба се мало издавало, а много се читало. И зато су ме сви препознавали, као да сам изненада искочила из неке рупе право на осветљену сцену. Тиме што су ме једни примали а други одрицали, и они млади, и они средњи, и они најстарији међу свима њима - потврђивало је да сам била несумњиво примљена у свет књижевности, и то на велика врата!
“Парче” ме је тамо прогурало, међу познате! Гурнуло ме је!
Ту причу и данас видим као одлучни корак, као суштинску прекретницу на животној спирали мојих књижевних тражења, успеха, заплитања и падова као и лутања и опет одскока: слава блесне, ако је има и ако се догоди, пре но што исхлапи. Мени се догодила у два новембра, оба пута трећег у том месецу, на временском растојању од четрдесет година - прво са причом “Парче”, а затим са романом “Лагум”.
Друге приче и романи, књиге проза и есеја од којих су ми неки донели високе награде и веома значајна признања као што су “Ожиљак”,”Дорћол”, “Бездно”, “Врачар”, “Нигдина”, “Прозраци”, “Востаније”, “Књига за Марка”, “Очаране наочаре” и друге, никада нису могле да добију улогу онога што ме својом непојамном силом гонило у прва сретања и са мојим ликовима и са мојим читаоцима. У њима је, у читаоцима, прави одјек мог упознавања са људском природом и додир могуће славе се таложи у слојевима њиховог памћења.
Забележила Љ. З. ТОМИЋ
Снимио Д. ТИМОТИЈЕВИЋ
Извор: Илустрована политика
Сенка ме је пратила
„Парче” ме је тамо прогурало, међу познате! Гурнуло ме је! Ту причу и данас видим као одлучни корак, као суштинску прекретницу на животној спирали мојих књижевних тражења, успеха, заплитања и падова као и лутања и опет одскока: слава блесне, ако је има и ако се догоди, пре но што исхлапи. Мени се догодила у два новембра, оба пута трећег у том месецу, на временском растојању од четрдесет година - прво са причом „Парче”, а затим са романом „Лагум”
Висока признања за романе, приче, есеје...
Укњижевном свету Београда обично се сматра да ме је роман “Лагум”, објављен новембра 1990. године, избацио у просторе онога што се назива славом, и то јесте тачно, на известан начин.
Тада је књижевни критичар Чедомир-Чеда Мирковић, тада културни делатник од највећег угледа и утицаја, објавио приказ моје књиге у суботу, 3. новембра, на културним странама “Политике”, са насловом “То је роман!” Сада ми је врло тешко да, у овом тренутку, после двадесет година, призовем силу одјека које је изазвао тај Мирковићев текст са тако узбудљивим насловом, пуним подразумеваних похвала и обећања.
Уредници “Бигза”, издавачке куће која ми је штампала роман, тада једне од три најугледније у Београду, запањено су гледали, презадовољни, како се током истог дана, на Сајму књига десетине примерака мога романа пресељавају у руке будућих читалаца што стоје у дугачким редовима, у настојању да купе књигу. За непуна три дана продат је цео први тираж, па је, у великој брзини, штампан други, па трећи, четврти, и тако редом. Нашла сам се у хучном брују многобројних честитки, похвала, носио ме је тај неочекивани вал гласова који су понављали и наслов мог романа, али и наслов Мирковићевог приказа са несумњивим одушевљењем. Окретала сам се у том ковитлацу сјаја као неко сасвим неспособан да схвати шта му се уистину догађа, и зашто. Тако сам, сасвим спетљана у себи, на истом Сајму књига и у тој удаљеној години, почела да следим пут своје, кажу, најславније књиге, међу читаоце.
Али - морам одмах да напоменем - то никако није прави почетак мог пута према тачки познатости, пошто о било каквој слави не може ни да буде речи. У жељи да вам представим ту тачку коју помињем дозволите ми, драги читаоци, да вас вратим у дане своје најраније младости, сасвим друкчије од дана које живе данашњи млади људи. У то време, а година је 1952, они - садашњи млади - нису могли бити ни рођени, као ни многи од њихових родитеља. И опет је реч о новембру, али о том месецу ћу говорити мало касније. Тек сам почела да студирам и, несигурно, сасвим снебивљива, као прави књижевни полетарац, нашла сам се у малој групи такође збуњених књижевних полетараца, охрабрених настојањем да добију, од строгих социјалистичко-комунистичких власти, ново гласило намењено новој књижевној генерацији, још потпуно непознатој.
Сусрет са забрањеним идејама
Овакву изузетну смелост ових полетараца оснажили су дахови наде о могућем ослобођењу уметности од захтева што су, до тог времена, владали, једини и неумитни, над светом југословенске уметности - захтева социјалистичког реализма. Одмах у почетку 1952. ти дахови олабављених политичких стега су се осетили: већ у марту почео је да излази лист “Сведочанства”, у којем се расправљало о различитим видовима европске модерне уметности, што је звучало као да нам је допуштена радост упознавања са дотад забрањеним идејама, уметничким и научним остварењима.
Касније, али у истој години, био је објављен и реферат Мирослава Крлеже, одржан на Конгресу југословенских књижевника у Љубљани. И у том реферату је, готово невероватно за уштогљене умове, заступано право савремених уметника, књижевника, сликара, вајара, композитора да говоре својим особеним уметничким језиком, без икаквих идеолошких ограничења. Стицао се утисак да се свет југословенске уметности полако ослобађа најтежих окова тврде, једносмерне идеолошке мисли.
Још муцави и врло несигурни у сопственим хтењима, књижевни полетарци су били и помало лукави: осетили су да је прави час да промакну кроз ситне процепе у друштву, кроз које је до њих допирао дух слободне мисли. Окупили су се, окупили смо се, свесни међусобних разлика које нас деле, али сви везани истом тежњом - да се огледамо у сопственом књижевном гласилу. Чудо се догодило: власти су нам обећале да ћемо добити свој лист.
Била је свесна разлике између свих других и ње саме
Вероватно већ у новембру!
Пре тог новембра, било је могуће наслутити долазак идеолошких немира. Врло јаки политички - тако се говорило у то доба - заступници идеја социјалистичког реализма показивали су намеру да се “обрачунају” са својим противницима, заступницима такозваног “модернизма” у уметности, које су нападали као браниоце познатих, превазиђених облика уметности, насталих на бедном вашаришту трулог капитализма.
У наше дане, савремени млади људи би се вероватно слатко смејали овом речнику који им је остао непознат, сва срећа. Ми, ондашњи млади, нисмо се смејали, јер смо знали да би тај смех могао да нам опако преседне, ако би одјекнуо. У тој групи књижевних полетараца, без икаквог политичког искуства и без икакве праве друштвене подршке били смо, од почетка, мој тадашњи пријатељ и истомишљеник, будући значајни писац Бора Ћосић и ја, уз друге чланове нашег “кружока”. Кад је било одлучено да ће млади списатељи у повоју ипак добити своје гласило под именом “Млада култура” - настало је опште одушевљење, само сам ја била прилично уздржана, јер сам стрепела.
Ако покушам да будем писац...
Била сам свесна разлике између свих других и - мене саме. Нисам бринула за Бору: свестрано образован, бритког ума и проницљив као вештац, а даровит, био је обезбеђен и политичком историјом своје породице што се тада, и те како, процењивало. Али са мном је прича звонила друкчије, јер ми је била и друкчија породична историја. Моје особено презиме ме је, одмах и без сумње, представљало као неког који припада породици државног непријатеља, сарадника окупатора и, укратко, издајника народа.
То презиме ме је пратило као политичка сенка, било где да сам. Била сам сасвим навикла на њу, јер ме је следила кроз све моје гимназијске године, сродила сам се с њом у дугој усамљености на коју ме је она осудила у оним првим годинама после рата, кад је страх умео да буде моћан господар политички поражених људи у које смо моја мајка, сестра и ја свакако спадале. Нисам ни помишљала да могу да је уклоним, ту сенку, нисам то ни желела, у ствари, али сам успевала да је малко припитомим страсним учењем и читањем којима сам се скривала и препокривала.
Али, примакао се одсудни час, објављивање: питала сам се шта ће бити са мном и са мојом сенком ако покушам да будем писац? Ако икада будем писац? Пожелела сам да побегнем из групе полетараца, али је било касно. Не могу сад никуд назад! Уосталом, зар да побегне једина девојка у целој групи и при том и најмлађа - баш бедно, с моје стране, да тако нешто пожелим!
Остала сам, разуме се. Морам одмах да признам: сви су знали за моју сенку коју ћу, у свом првом роману, означити као ожиљак и сви су се, савршено предани другарству које је тада било на високој цени, претварали да о тој сенци ништа не знају, јер је просто не примећују, као да је нема. Тако је било не само са мојим другарима, књижевним полетарцима него и с уредницима, претходно добро политички усмереним и, спремни, рачунали на ефекат танушних слобода које су нам допуштали.
Била сам и ја спремна да поверујем да се моја сенка неочекивано повлачи.
Али није: остала је ту, уз мене, кроз низ деценија, само успешно маскирана. Користила је, кад је требало, и неку модерну капу невидимку. Ваљда је, уз мене, сувише добро упила поуке народних приповедака, које сам често читала.
А онда ми је, преко Боре, стигао позив од главног уредника тек успостављене “Младе културе”, песника Славка Вукосављевића, који је тих година значио велико име. Тражио је да за први број листа дам своју причу. Препала сам се, испуњена сумњама у све своје приче - а имала сам, у ствари, само једну, завршену. Бора ме је убеђивао да је што пре предам - и предала сам је. Дала сам јој наслов “Парче”.
У свет књижевности ушла је на велика врата
Додир могуће славе
И - први број је објављен у првој недељи новембра, а на средњим странама “Младе културе” налазио се, обликован врло лепим слогом, текст који се звао “Парче”.
Нисам могла да верујем у оно што видим - па то је моја рођена прича, моје “Парче”! Одштампана, и то са мојим именом и презименом! Што је најзанимљивије - у тој новој ситуацији ја сам се лепо и брзо снашла. Чак сам искрено поверовала да је моја сенка сасвим ишчилела, ишчезла.
Прича је читана, причу су читали, сви: и моји потенцијални приврженици, “модернисти”, и моји неоспорни одрицатељи, поборници “социјалистичког реализма”. У то доба се мало издавало, а много се читало. И зато су ме сви препознавали, као да сам изненада искочила из неке рупе право на осветљену сцену. Тиме што су ме једни примали а други одрицали, и они млади, и они средњи, и они најстарији међу свима њима - потврђивало је да сам била несумњиво примљена у свет књижевности, и то на велика врата!
“Парче” ме је тамо прогурало, међу познате! Гурнуло ме је!
Ту причу и данас видим као одлучни корак, као суштинску прекретницу на животној спирали мојих књижевних тражења, успеха, заплитања и падова као и лутања и опет одскока: слава блесне, ако је има и ако се догоди, пре но што исхлапи. Мени се догодила у два новембра, оба пута трећег у том месецу, на временском растојању од четрдесет година - прво са причом “Парче”, а затим са романом “Лагум”.
Друге приче и романи, књиге проза и есеја од којих су ми неки донели високе награде и веома значајна признања као што су “Ожиљак”,”Дорћол”, “Бездно”, “Врачар”, “Нигдина”, “Прозраци”, “Востаније”, “Књига за Марка”, “Очаране наочаре” и друге, никада нису могле да добију улогу онога што ме својом непојамном силом гонило у прва сретања и са мојим ликовима и са мојим читаоцима. У њима је, у читаоцима, прави одјек мог упознавања са људском природом и додир могуће славе се таложи у слојевима њиховог памћења.
Забележила Љ. З. ТОМИЋ
Снимио Д. ТИМОТИЈЕВИЋ
Извор: Илустрована политика
