- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
SVETISLAV BASARA, KNJIŽEVNIK
Narodnjačka “kultura” - miljenik političkih elita
“Srbija ne samo da nema kulturnu politiku, ona nema nikakvu politiku. Osim ako politikom ne smatramo deklamovanje praznih patriotskih priča i masno laganje. Politika, činjenica koja se često previđa, treba da proizlazi iz kulture, a ne da kultura proizlazi iz politike. Tamo gde je viši kulturni nivo i politika je uspešnija”
Svetislav Basara, jedan od najuglednijih srpskih književnika, nedavno je predstavio svoju novu knjigu, zbirku eseja i kolumni “Eros, giros i tanatos”, u kojoj analizira aktuelne političke, društvene i kulturne prilike u Srbiji. U razgovoru za “Akter” Basara ocenjuje da su izvesni pozitivni pomaci u kulturi uočljivi, ali istovremeno upozorava da je populistička, takozvana narodnjačka kultura i dalje miljenik političkih elita.
Iz štampe je, u izdanju novosadskog “Dnevnika”, izašla vaša nova zbirka eseja i kolumni sa satiričnim nazivom “Eros, giros i tanatos”. Šta simbolizuje “giros” u naslovu i kakva je njegova uloga u odnosu na erosa i tanatosa kada je o Srbiji i njenoj svakodnevici reč?
Giros je to što jeste – hrana. Odlučio sam se za taj naslov prvenstveno zbog toga što lepo zvuči, a potom i zbog toga što je to sažet opis tekstova u knjizi. Malo je komplikovano, a nema ni prostora, objašnjavati suptilne odnose između erosa kao pokretačke životne sile i nagona za smrću – tanatosa. Ta dva pola treba da stoje u ravnoteži. Iako je tu ravnotežu veoma teško postići. Ako usled nesublimisanog erosa prevagu odnese tanatos, a bojim se da se to nama dogodilo, onda dobijamo kulturu smrti, inercije, opsednutosti prošlošću. To je posledica predugog života u neslobodi. A giros, giros je tu umetnut kao šaljivi podsetnik da se kod nas velike, kosmičke i metafizičke teme zloupotrebljavaju radi besplatnog sendviča i čanka pasulja.
Zbirka predstavlja nastavak vaših kulturno-političkih istraživanja iz prethodne knjige pod nazivom “Fundamentalizam debiliteta”. Kakav, po vašem mišljenju, treba da bude odnos kulture i politike? Ima li Srbija kulturnu politiku?
Srbija ne samo da nema kulturnu politiku, ona nema nikakvu politiku. Osim ako politikom ne smatramo deklamovanje praznih patriotskih priča i masno laganje. Politika, činjenica koja se često previđa, treba da proizlazi iz kulture, a ne da kultura proizlazi iz politike. Tamo gde je viši kulturni nivo i politika je uspešnija. To je lako proveriti. Pogledajte kakva je kultura u jednoj zemlji, kakav je odnos prema kulturi, pa to uporedite sa politikom. Neću da kažem da nema baš nikakvih pomaka, neke stvari se pomeraju s mrtve tačke, ali ovde je populistička, narodnjačka “kultura” još uvek miljenik političkih elita. Ali čak i takva kultura je sasvim sporedna stvar u poređenju, recimo, sa sportom koji je apsolutni prioritet. Možeš ti napisati simfoniju ravnu Betovenovoj – mada se to ovde neće dogoditi – ništa ti ne vredi. Ostaćeš zauvek na margini. Ali ako baciš kamen s ramena nekoliko santimetara više – ti si nacionalni heroj. Našom kulturnom politikom dominira duh SOFK-a. Stariji čitaoci će znati o čemu govorim. A mlađi neka pitaju starije.
BIOGRAFIJA
Svetislav Basara rođen je 21. decembra 1953. godine u Bajinoj Bašti. Autor je više od dvadeset književnih dela, romana, zbirki pripovedaka i eseja. Dobitnik je više domaćih nagrada za književnost, među kojima je i NIN-ova nagrada za roman godine, koju je dobio 2006. godine za “Uspon i pad Parkinsonove bolesti”. Njegov roman “Fama o biciklistima” smatra se jednim od najboljih romana druge polovine dvadesetog veka u srpskoj književnosti. Drame su mu izvođene na mnogim scenama, a njegove knjige prevedene su na engleski, francuski, mađarski, bugarski, italijanski, makedonski jezik.
Od 2001. do 2005. godine bio je ambasador Srbije na Kipru.
Na promociji knjige u Beogradu rekli ste da je problem u kulturnoj politici Srbije to što još od vremena Vukovih reformi jezika, i stvaranja moderne države, zastupa populistički model. Kakav nam je kulturni model potreban?
Na prvom mestu treba promeniti dominantni model javnog govora. Mislim tu i na televiziju i na štampane medije. Ako pažljivije pogledate i oslušnete o čemu se ovde piše i govori, videćete da je tu reč o masovnoj kretenizaciji i psihotizaciji populacije. Svi mediji potenciraju gubitništvo, ojađenost i čemer. Nema za novine ovde slađe teme nego kad neki naš sugrađanin pogine u inostranstvu. Odmah slede ogromni naslovi tipa “Srbin ubijen u Tunguziji”. Time hoće da se poruči – eto, i dalje nas ubijaju, srbomržnja cveta. A sad ako je taj nesretnik, koji nema pravo na ime, već samo na etnonim, poginuo u gangsterskom revolveraškom obračunu, to nikoga previše ne interesuje. Ovde svako prolazi kroz ideološku obradu. Zato TV dnevnici traju po četrdeset pet minuta. Oni ne obaveštavaju, nego indoktriniraju. To se mora promeniti. Ali čisto sumnjam da će od tog posla nešto biti.
Čini se da su nasilje i netolerancija među mladim ljudima u Srbiji u porastu tokom poslednje decenije, čak i u poređenju s devedesetim godinama. Da li promena kulturnog modela može uticati na smanjenje agresije i netrpeljivosti prema razlikama?
Malopre sam rekao da vladajući kulturni model ide na ruku agresivnosti. Ako decenijama raspirujete osećanje stvarne ili izmišljene opasnosti, ako okolni svet predstavljate kao apriori neprijateljsko okruženje, agresija je logičan ishod. Pa tako se pljačkanje i premlaćivanje stranaca, recimo, ovde posmatra kao patriotski čin. Sve to dolazi od vrha države. Neću da kažem, naravno, da gospoda državnici bilo koga podstiču na nasilje, jer to, bar javno, ne čine. Ali stanje duha koje zagovaraju neizbežno stvara pogodno tle za agresivnost.
Da li po vašem mišljenju rijaliti šou-programi, koji su postali nezaobilazni deo programa većine domaćih televizija, utiču na ponašanje mladih ljudi? Mnogi se pozivaju na to da mladi ljudi, s obzirom na kablovsku televiziju, imaju mogućnost da odaberu i neke druge, edukativnije sadržaje, ali da to, očigledno, ne žele. Šta vi o tome mislite, da li je reč o slobodi izbora ili o automatizovanom izboru koji diktira većina?
Televizija uopšte puno utiče na ponašanje ljudi. Sad, ako neko nalazi zabavu u posmatranju beskrajno dosadnih događaja u “Velikom bratu” ili “Farmi”, protiv toga se ne može i ne treba boriti. Problem nije to što takvi programi postoje, nego što nema alternative. Visoka kultura je apsolutno marginalizovana. Ne mislim da emisije s kulturnim sadržajima treba da zamene rijaliti šoue u udarnim terminima. Visoka kultura nipošto ne treba da bude masovna. Ona se obraća eliti. E, nevolja je što se ovde i “elita” obrazuje na matricama rijaliti programa.
Kakav je vaš odnos prema savremenoj srpskoj književnoj sceni, šta ona nudi savremenim čitaocima - domaćim i inostranim? Ko treba da predstavlja Srbiju u svetu kada je o književnosti reč?
Srbiju u svetu treba, što se tiče umetnosti, da predstavljaju oni koje taj svet odabere. Ne možete vi nikom nametnuti svoj ukus. Rekoh već: srpska književnost, imajući na umu da smo mali narod, veoma je živa i interesantna. Da, mi Srbi smo dobri u svemu individualnom. Ne funkcionišemo kao kolektiv.
Koje savremene srpske pisce vi volite da čitate? Kada biste vi sastavljali lektiru za osnovnu i srednju školu koji bi pisci, i domaći i inostrani, neizostavno morali da se nađu na tom spisku?
Koga volim da čitam, a koga ne, neka ostane moja tajna. Ne moraju novine baš sve da saznaju.
Pišete roman u kojem, kako ste rekli, pratite događaje u Srbiji od 1790. do danas, a jedan od njegovih junaka je Gojislav Vojanica, iz čega se može naslutiti da je reč o satiričnom štivu. Da li je to glavni junak romana i čime se on bavi? Da li i drugi likovi u romanu imaju tako živopisna imena, možete li nam otkriti neka?
U podnaslovu romana stoji žanrovska odrednica - „sotija“. To je, bar tako kaže definicija, „alegorijska pripovest s filozofskim i moralnim temama, nastala iz srednjovekovne lakrdije“. I to je prilično tačan opis onoga što se zbiva između korica „Početka bune na dahije“. Ima tu, naravno, još mnogo koječega, fantastike i groteske, na primer. Roman mora da bude zanimljivo štivo bez obzira o čemu govori. Iako je ovaj usko povezan s nekim istorijskim događajima, u njemu je takozvana istorijska istina uvek podređena umetničkoj. Ima trideset godina kako sam napisao ovo: istinito je sve što je stilski i gramatički besprekorno. Toga se i dan-danas pridržavam. Što se imena ostalih likova tiče, neka sačekaju izlazak knjige.
IMAMO DOBRU KNJIŽEVNOST, POZORIŠTE, FILM, SLIKARSTVO, ALI…
Ova godina proglašena je Godinom jezika i knjige, najavljen je niz aktivnosti kojima treba da se promoviše srpska književnost na međunarodnoj sceni, podstiče se prevođenje srpske proze na strane jezike. Kako ocenjujete tu kampanju, da li bi to mogao da bude dobar model za kulturnu politiku Srbije ili imate primedbe?
To s prevođenjem, koliko ja znam, traje već neko vreme. I to dosta uspešno. I to je veoma dobro i korisno. Ali, da ponovim, ništa to ne vredi dok se ne podigne opšti kulturni nivo. Mi imamo dobru književnost, dobro pozorište, dobar film, još bolje slikarstvo. Ali uprkos svemu tome na samo dvadesetak kilometara od Beograda počinje Bliski istok. Unutrašnjost Srbije je ogrezla u primitivizmu i čamotinji. Džaba što imamo BITEF, recimo, sve dok i Kuršumlija ne postane mesto primamljivo za život.
Kom od aktuelnih političara predviđate svetlu budućnost? Izdvojte neke koje smatrate posebno talentovanima za taj posao.
Pred svima je svetla budućnost. Što se ne bi moglo reći za ostatak populacije. Lično, mislim da je Palma (Dragan Marković) najtalentovaniji. To je naš Bizmark.
Vaš umetnički rad odlikuje se, pored ostalog, duhovitošću i satiričnim odnosom prema stvarnosti. Na koji način humor pomaže da se prevaziđe turobna svakodnevica?
Smeh uvek ublaži turobnost. I to je ono što me zabrinjava. Sve ga je manje. Pre dvadeset–trideset godina bili smo veoma duhovit narod, bilo je vrlo mnogo duhovitih ljudi. Sada je to zamrlo. Čak su i naši čuveni aforističari malo posustali.
Proletos je u Inđiji premijerno izveden vaš komad “Hipertenzija”, u kojem ste se prvi put oprobali i kao reditelj. Predstava je potom s uspehom premijerno izvedena i na sceni “Kult” u Beogradu. Da li planirate neku novu režiju?
Ne. I “Hipertenziju” sam režirao zahvaljujući sili prilika. Budžet je bio veoma skroman, pa nije bilo para za honorar dobrog reditelja. A posao koji bi obavio loš reditelj, mogao sam, čak i bolje, da uradim i sam.
Izvor: Akter
Narodnjačka “kultura” - miljenik političkih elita
“Srbija ne samo da nema kulturnu politiku, ona nema nikakvu politiku. Osim ako politikom ne smatramo deklamovanje praznih patriotskih priča i masno laganje. Politika, činjenica koja se često previđa, treba da proizlazi iz kulture, a ne da kultura proizlazi iz politike. Tamo gde je viši kulturni nivo i politika je uspešnija”
Svetislav Basara, jedan od najuglednijih srpskih književnika, nedavno je predstavio svoju novu knjigu, zbirku eseja i kolumni “Eros, giros i tanatos”, u kojoj analizira aktuelne političke, društvene i kulturne prilike u Srbiji. U razgovoru za “Akter” Basara ocenjuje da su izvesni pozitivni pomaci u kulturi uočljivi, ali istovremeno upozorava da je populistička, takozvana narodnjačka kultura i dalje miljenik političkih elita.
Iz štampe je, u izdanju novosadskog “Dnevnika”, izašla vaša nova zbirka eseja i kolumni sa satiričnim nazivom “Eros, giros i tanatos”. Šta simbolizuje “giros” u naslovu i kakva je njegova uloga u odnosu na erosa i tanatosa kada je o Srbiji i njenoj svakodnevici reč?
Giros je to što jeste – hrana. Odlučio sam se za taj naslov prvenstveno zbog toga što lepo zvuči, a potom i zbog toga što je to sažet opis tekstova u knjizi. Malo je komplikovano, a nema ni prostora, objašnjavati suptilne odnose između erosa kao pokretačke životne sile i nagona za smrću – tanatosa. Ta dva pola treba da stoje u ravnoteži. Iako je tu ravnotežu veoma teško postići. Ako usled nesublimisanog erosa prevagu odnese tanatos, a bojim se da se to nama dogodilo, onda dobijamo kulturu smrti, inercije, opsednutosti prošlošću. To je posledica predugog života u neslobodi. A giros, giros je tu umetnut kao šaljivi podsetnik da se kod nas velike, kosmičke i metafizičke teme zloupotrebljavaju radi besplatnog sendviča i čanka pasulja.
Zbirka predstavlja nastavak vaših kulturno-političkih istraživanja iz prethodne knjige pod nazivom “Fundamentalizam debiliteta”. Kakav, po vašem mišljenju, treba da bude odnos kulture i politike? Ima li Srbija kulturnu politiku?
Srbija ne samo da nema kulturnu politiku, ona nema nikakvu politiku. Osim ako politikom ne smatramo deklamovanje praznih patriotskih priča i masno laganje. Politika, činjenica koja se često previđa, treba da proizlazi iz kulture, a ne da kultura proizlazi iz politike. Tamo gde je viši kulturni nivo i politika je uspešnija. To je lako proveriti. Pogledajte kakva je kultura u jednoj zemlji, kakav je odnos prema kulturi, pa to uporedite sa politikom. Neću da kažem da nema baš nikakvih pomaka, neke stvari se pomeraju s mrtve tačke, ali ovde je populistička, narodnjačka “kultura” još uvek miljenik političkih elita. Ali čak i takva kultura je sasvim sporedna stvar u poređenju, recimo, sa sportom koji je apsolutni prioritet. Možeš ti napisati simfoniju ravnu Betovenovoj – mada se to ovde neće dogoditi – ništa ti ne vredi. Ostaćeš zauvek na margini. Ali ako baciš kamen s ramena nekoliko santimetara više – ti si nacionalni heroj. Našom kulturnom politikom dominira duh SOFK-a. Stariji čitaoci će znati o čemu govorim. A mlađi neka pitaju starije.
BIOGRAFIJA
Svetislav Basara rođen je 21. decembra 1953. godine u Bajinoj Bašti. Autor je više od dvadeset književnih dela, romana, zbirki pripovedaka i eseja. Dobitnik je više domaćih nagrada za književnost, među kojima je i NIN-ova nagrada za roman godine, koju je dobio 2006. godine za “Uspon i pad Parkinsonove bolesti”. Njegov roman “Fama o biciklistima” smatra se jednim od najboljih romana druge polovine dvadesetog veka u srpskoj književnosti. Drame su mu izvođene na mnogim scenama, a njegove knjige prevedene su na engleski, francuski, mađarski, bugarski, italijanski, makedonski jezik.
Od 2001. do 2005. godine bio je ambasador Srbije na Kipru.
Na promociji knjige u Beogradu rekli ste da je problem u kulturnoj politici Srbije to što još od vremena Vukovih reformi jezika, i stvaranja moderne države, zastupa populistički model. Kakav nam je kulturni model potreban?
Na prvom mestu treba promeniti dominantni model javnog govora. Mislim tu i na televiziju i na štampane medije. Ako pažljivije pogledate i oslušnete o čemu se ovde piše i govori, videćete da je tu reč o masovnoj kretenizaciji i psihotizaciji populacije. Svi mediji potenciraju gubitništvo, ojađenost i čemer. Nema za novine ovde slađe teme nego kad neki naš sugrađanin pogine u inostranstvu. Odmah slede ogromni naslovi tipa “Srbin ubijen u Tunguziji”. Time hoće da se poruči – eto, i dalje nas ubijaju, srbomržnja cveta. A sad ako je taj nesretnik, koji nema pravo na ime, već samo na etnonim, poginuo u gangsterskom revolveraškom obračunu, to nikoga previše ne interesuje. Ovde svako prolazi kroz ideološku obradu. Zato TV dnevnici traju po četrdeset pet minuta. Oni ne obaveštavaju, nego indoktriniraju. To se mora promeniti. Ali čisto sumnjam da će od tog posla nešto biti.
Čini se da su nasilje i netolerancija među mladim ljudima u Srbiji u porastu tokom poslednje decenije, čak i u poređenju s devedesetim godinama. Da li promena kulturnog modela može uticati na smanjenje agresije i netrpeljivosti prema razlikama?
Malopre sam rekao da vladajući kulturni model ide na ruku agresivnosti. Ako decenijama raspirujete osećanje stvarne ili izmišljene opasnosti, ako okolni svet predstavljate kao apriori neprijateljsko okruženje, agresija je logičan ishod. Pa tako se pljačkanje i premlaćivanje stranaca, recimo, ovde posmatra kao patriotski čin. Sve to dolazi od vrha države. Neću da kažem, naravno, da gospoda državnici bilo koga podstiču na nasilje, jer to, bar javno, ne čine. Ali stanje duha koje zagovaraju neizbežno stvara pogodno tle za agresivnost.
Da li po vašem mišljenju rijaliti šou-programi, koji su postali nezaobilazni deo programa većine domaćih televizija, utiču na ponašanje mladih ljudi? Mnogi se pozivaju na to da mladi ljudi, s obzirom na kablovsku televiziju, imaju mogućnost da odaberu i neke druge, edukativnije sadržaje, ali da to, očigledno, ne žele. Šta vi o tome mislite, da li je reč o slobodi izbora ili o automatizovanom izboru koji diktira većina?
Televizija uopšte puno utiče na ponašanje ljudi. Sad, ako neko nalazi zabavu u posmatranju beskrajno dosadnih događaja u “Velikom bratu” ili “Farmi”, protiv toga se ne može i ne treba boriti. Problem nije to što takvi programi postoje, nego što nema alternative. Visoka kultura je apsolutno marginalizovana. Ne mislim da emisije s kulturnim sadržajima treba da zamene rijaliti šoue u udarnim terminima. Visoka kultura nipošto ne treba da bude masovna. Ona se obraća eliti. E, nevolja je što se ovde i “elita” obrazuje na matricama rijaliti programa.
Kakav je vaš odnos prema savremenoj srpskoj književnoj sceni, šta ona nudi savremenim čitaocima - domaćim i inostranim? Ko treba da predstavlja Srbiju u svetu kada je o književnosti reč?
Srbiju u svetu treba, što se tiče umetnosti, da predstavljaju oni koje taj svet odabere. Ne možete vi nikom nametnuti svoj ukus. Rekoh već: srpska književnost, imajući na umu da smo mali narod, veoma je živa i interesantna. Da, mi Srbi smo dobri u svemu individualnom. Ne funkcionišemo kao kolektiv.
Koje savremene srpske pisce vi volite da čitate? Kada biste vi sastavljali lektiru za osnovnu i srednju školu koji bi pisci, i domaći i inostrani, neizostavno morali da se nađu na tom spisku?
Koga volim da čitam, a koga ne, neka ostane moja tajna. Ne moraju novine baš sve da saznaju.
Pišete roman u kojem, kako ste rekli, pratite događaje u Srbiji od 1790. do danas, a jedan od njegovih junaka je Gojislav Vojanica, iz čega se može naslutiti da je reč o satiričnom štivu. Da li je to glavni junak romana i čime se on bavi? Da li i drugi likovi u romanu imaju tako živopisna imena, možete li nam otkriti neka?
U podnaslovu romana stoji žanrovska odrednica - „sotija“. To je, bar tako kaže definicija, „alegorijska pripovest s filozofskim i moralnim temama, nastala iz srednjovekovne lakrdije“. I to je prilično tačan opis onoga što se zbiva između korica „Početka bune na dahije“. Ima tu, naravno, još mnogo koječega, fantastike i groteske, na primer. Roman mora da bude zanimljivo štivo bez obzira o čemu govori. Iako je ovaj usko povezan s nekim istorijskim događajima, u njemu je takozvana istorijska istina uvek podređena umetničkoj. Ima trideset godina kako sam napisao ovo: istinito je sve što je stilski i gramatički besprekorno. Toga se i dan-danas pridržavam. Što se imena ostalih likova tiče, neka sačekaju izlazak knjige.
IMAMO DOBRU KNJIŽEVNOST, POZORIŠTE, FILM, SLIKARSTVO, ALI…
Ova godina proglašena je Godinom jezika i knjige, najavljen je niz aktivnosti kojima treba da se promoviše srpska književnost na međunarodnoj sceni, podstiče se prevođenje srpske proze na strane jezike. Kako ocenjujete tu kampanju, da li bi to mogao da bude dobar model za kulturnu politiku Srbije ili imate primedbe?
To s prevođenjem, koliko ja znam, traje već neko vreme. I to dosta uspešno. I to je veoma dobro i korisno. Ali, da ponovim, ništa to ne vredi dok se ne podigne opšti kulturni nivo. Mi imamo dobru književnost, dobro pozorište, dobar film, još bolje slikarstvo. Ali uprkos svemu tome na samo dvadesetak kilometara od Beograda počinje Bliski istok. Unutrašnjost Srbije je ogrezla u primitivizmu i čamotinji. Džaba što imamo BITEF, recimo, sve dok i Kuršumlija ne postane mesto primamljivo za život.
Kom od aktuelnih političara predviđate svetlu budućnost? Izdvojte neke koje smatrate posebno talentovanima za taj posao.
Pred svima je svetla budućnost. Što se ne bi moglo reći za ostatak populacije. Lično, mislim da je Palma (Dragan Marković) najtalentovaniji. To je naš Bizmark.
Vaš umetnički rad odlikuje se, pored ostalog, duhovitošću i satiričnim odnosom prema stvarnosti. Na koji način humor pomaže da se prevaziđe turobna svakodnevica?
Smeh uvek ublaži turobnost. I to je ono što me zabrinjava. Sve ga je manje. Pre dvadeset–trideset godina bili smo veoma duhovit narod, bilo je vrlo mnogo duhovitih ljudi. Sada je to zamrlo. Čak su i naši čuveni aforističari malo posustali.
Proletos je u Inđiji premijerno izveden vaš komad “Hipertenzija”, u kojem ste se prvi put oprobali i kao reditelj. Predstava je potom s uspehom premijerno izvedena i na sceni “Kult” u Beogradu. Da li planirate neku novu režiju?
Ne. I “Hipertenziju” sam režirao zahvaljujući sili prilika. Budžet je bio veoma skroman, pa nije bilo para za honorar dobrog reditelja. A posao koji bi obavio loš reditelj, mogao sam, čak i bolje, da uradim i sam.
Izvor: Akter