Sve o emocijama

Član
Učlanjen(a)
30.11.2011
Poruka
1.872
Sve o emocijama






Preosetljivost – reakcija neizgrađenog i krhkog ega. Ključ nesigurnosti u porodici. Sujetne, egocentrične i uvredljive osobe najčešće nesigurne, ali i odbačene i neprihvatljive za zdravo okruženje.



Čovek nije samo racionalno biće, jer su naši postupci često izazvani i osećanjima (emocijama). Hteli mi to ili ne, ali emocije su sastavni deo čovekovog postojanja. Kako se razvijaju emocije (od radosti do tuge, od brige do nade, od strepnje do ponosa, od ljubavi do mržnje…) mnogi psiholozi su pokušali da daju odgovore. Pokušaćemo da odgovorimo na pitanje da li emocije mogu da se definišu univerzalnom definicijom.

U najširem psihološkom smislu termin „emocija“ odnosi se na uzbuđeno stanje organizma, koje se manifestuje na tri različita načina: emocionalnim doživljajem (npr. osoba oseća bes), emocionalnim ponašanjem (npr. osoba grdi i napada svoga mučitelja) i fiziološkim promenama u telu (npr. krv jurne u lice, srce udara brže, itd.).
Svi emocionalni doživljaji imaju četiri glavne dimenzije: intenzitet osećanja (snaga), nivo tenzije (impuls ka aktivnosti), hedonistički ton (stepen prijatnosti odnosno neprijatnosti) i stepen složenosti osećanja (sklop različitih osećanja).

Ranjivi egocentrici


Najistaknutija komponenta svih emocija je stanje u kome se nalazi naše telo: osećamo napetost, suvoću grla, kucanje srca, nesvesticu, slabost udova… Osećamo da naše telo reaguje bez voljne kontrole: plačemo, smejemo se, drhtimo, iznenađeni smo… Specifičnom karakteru emocionalnih doživljaja doprinose, dakle, instinktivne reakcije. Emocija straha je prirodno povezana sa bežanjem, gnev sa napadanjem, materinska osećanja sa zaštićivanjem. Oni prirodno idu zajedno kao delovi jedinstvenog ponašanja.
Ako se kod neke osobe javlja preosetljivost kao način ispoljavanja emocija i kao stil reagovanja na životne situacije, to može da bude izraz naslednih osobina nervnog sistema ili način i stil reagovanja naučen u porodici. Isto tako, može
predstavljati i deo specifične strukture ličnosti, koju možemo definisati kao hipersenzibilnu.


U svakom slučaju, preosetlljivost osobu stavlja u nepovoljnu poziciju pošto prejako, predugo ili neadekvatno emotivno reaguje na neki nadražaj iz spoljašnje sredine.
Preosetlivost ne mora nužno da bude povezana sa uvredljivošću, a ako jeste onda je ona izraz neizgrađenog i krhkog ega („ja“) u odnosu na druge ljude i okolnosti. Primera radi, karakteristično je za adolescente i mlade ljude u pubertetu da su preosetljivi i lako se uvrede, jer kod njih još nisu izgrađene ego – strukture i ne postoje čvrste granice između doživljaja sebe i okruženja, pa zato mnogi uticaji spolja mogu nekontrolisano „ući“ u unutrašnji psihološki prostor adolescenta i izazvati previše burnu emocionalnu reakciju.Međutim, ako se odarasla osoba ponaša preosetljivo, ona sve događaje i druge ljude i njihovo ponašanje doživljava isuviše emotivno i ne uspeva da odvoji emocionalni doživljaj od racionalnog. Pretpostavka je da se tu radi o bazičnoj nesigurnosti ličnosti u sebe (nedostatak samopouzdanja i samouvernosti).

S obzirom da je izgradnja sigurnosti u sebe i samopouzdanja proces, koji se gradi tokom vremena, moguće je i da se preosetljivost prevaziđe tokom vremena i preinači u normalnu osetljivost, koja neće remetititi funkcionisanje ličnosti. Bazična nesigurnost je psihoanalitički termin (S.Frojd), koja nastaje usled nepružanja dovoljno prave ljubavi i zaštite detetu u prvih nekoliko
godina života. Osoba kasnije ima problema u sazrevanju i adaptaciji, a hipersenzibilnost može biti jedan od njenih načina (mehanizama) odbrane.











Izvor: Lepota&Zdravlje
 
Član
Učlanjen(a)
30.11.2011
Poruka
1.872
Sve o emocijama (2. deo)







Preosetlivost i povredljivost nisu svrsishodne i nefunkcionalne su za život pojedinca. Onemogućavaju ga da realno sagleda život i prihvati događaje onakve kakvi jesu. Rane frustracije čine da sve doživljava samo u relaciji sa sobom i svojim preosetljivim egom (sujeta, samoljublje, taština ) i na taj način štiti sebe i svoj ranjivi ego, bolje rečeno brani dete u sebi, koje je nekad bilo povređivano ili prezaštićeno.

Otuda povredljivost i uvredljivost imaju i adaptivnu ulogu za tu osobu, jer je brane od surove stvarnosti i služe da se pokaže drugima da sa njom treba postupati nežnije i drugačije nego sa drugima da se ne bi uvredila (očekuje da se i drugi ponašaju, na izvestan način, kao njeni roditelji). Ali, na žalost takvih osoba, drugi nisu tu da bi ispunjavali njihova očekivanja! Paradoksalno, posledica je distanciranje drugih od nje, nerazumevanje, a krajnja posledica može da bude i izolacija te osobe od društva.

Usled kompleksa niže vrednosti (slab ego) osoba je sklona da precenjuje svoje „ja“ (odbrambeni mehanizam), a svrha jeste da sačuva ličnu vrednost (integritet ), osnovne potrebe i ubeđenja od „neprijateljskog“ okruženja. Intenzitet osetljivosti kod ovih osoba ometa racionalne procese tako da svojim nesvesnim, preterano emotivnim i neracionalnim ponašanjem, iako očajnički traže od drugih bliskost, odobravanje, empatiju, sažaljenje i razumevanje za svoje postupke, doživljavaju sasvim suprotno: neshvaćenost, neprihvatanje, osećanje krivice, istinski pate, dok ih drugi ljudi odbacuju i doživljavaju kao „teške osobe“, koje se vređaju za svaku sitnicu, krute i neprilagođene.

Ove osobe imaju problem sa onim emocijama, koje su povezane sa percepcijom sopstvenog ega u odnosu na standarde vladanja i ponašanja, kako spoljašnje tako i unutrašnje. Najčešće se to odnosi na emocije srama, stida, ponosa, krivice i sl. Takve osobe nisu tolerantne na kritiku bilo koje vrste, rigidne su i nisu u stanju da odvoje svoje „ja“ od svojih postupaka (simptom infantilnosti). Stoga su one u stalnom „gardu“, spremne na reakciju u slučaju napada (reaktivne). Neopuštene su, u grču, nesigurne da li će uspeti da odgovore na očekivanja sredine od njih, a istovremeno od sebe očekuju da uvek budu uspešne i pohvaljivane. Takve osobe istinski pate, jer ne smeju da se opuste pošto opuštanje za njih
predstavlja opasnost da će opet biti povređene.

Najbolji i najefikasniji način da se osoba oslobodi navedenih problema jeste psihoterapija, a ona nije ni brza ni laka i najčešće je povezana sa ponovnim proživljavanjem nekih bolnih situacija iz prošlosti. Obzirom da preosetljive osobe same sebe povređuju stalno i iznova, neophodno je da dijalogom sa psihoterapeutom dođu do sopstvenih uvida u svoje iracionalno ponašanje i strahove, koji su u osnovi. U međuvremenu, mogu primeniti i neke tehnike kontrole emocionalnog doživljavanja ili kontrole situacije. Ali, ako osoba kontroliše i obuzdava socijalno nepoželjne impulse (npr. želju da udari ako je besna, želju da plače ako je tužna, seksualne impulse, itd.) može doći u rizik da se oni još više pojačaju ili, pak, može doći do gneva, ogorčenja ili mržnje prema osobi, koja ga frustrira. Neprekidno sprečavanje emocionalnog izraza može da stvori trajnu i duboko usađenu apatiju ili gubitak spontanosti u emocionalnom životu.








Izvor: Lepota&Zdravlje
 
Član
Učlanjen(a)
30.11.2011
Poruka
1.872
Sve o emocijama (3. deo)









Pošto emocinalni odgovor zavisi od situacije, neophodno je menjati situaciju na odgovarajući način kako bi čovek izbegao da reaguje preosetljivo. Kako se to postiže? Upravljanje situacijom, tj. upravljanje našim načinom gledanja i odgovorom na nju je ključ emocionalne kontrole i može se primeniti kako na kontrolu sopstvenih tako i na kontrolu tuđih emocija. Prethodno je nužno otkriti koje misli prethode našoj burnoj emocionalnoj reakciji, a onda ih analizirati i pobijati (osporavati).

Možemo da ublažimo osećanje srama zadržavajući se u mislima na našim
vrednim osobinama i upoređujući svoje nedostatke sa nedostacima mnogo gorih ljudi. Možemo da smanjimo zbunjenost u situaciji punoj stresa pričanjem vica, koji će sve nasmejati i skrenuti kritičnu pažnju sa nas. A, možemo “rashladiti” naš trenutni bes brojanjem do deset čime ćemo omogućiti da situaciju vidimo na drugi način.

Jedan posebno moćan način kontrole je otkrivanje postupaka, koji u datoj situaciji pružaju čoveku širi “prostor slobodnog kretanja”. Naša frustracija neće biti kanalisana u pravcu besa, već će biti skrenuta na drugu stranu ako možemo da sagledamo druge moguće puteve do cilja. Naš strah će biti smanjen ako budemo videli neki mogući izlaz iz situacije. Zato, valja obavljati one aktivnosti, koje su za nas poželjne, zadovoljavajuće i vredne, a izbegavati one koje smatramo negativnim, odbijajućim.

Do nekih prostora slobodnog kretanja se dolazi fizičkom kretanjem i vežbama, do drugih upoznavanjem pravih ljudi, a do trećih apstraktnim mišljenjem (analiziranjem situacije) ili sećanjem na prošla zbivanja. Takođe, možemo praviti i tabele koristi i štete, koju imamo kad se ponašamo preosetlivo i iste takve tabele kad se ne ponašamo tako. Jedan od načina, vrlo efikasnih, je da sebe izlažemo, polako i postepeno, upravo onim situacijama u kojima reagujemo preosetljivo i tako treniramo sebe, ostajući mirni i staloženi (možemo izgovarati afirmacije poput “To jeste za mene neprijatno i frustrirajuće, ali to nije ništa tako strašno i ja to mogu da podnesem!”).








Izvor: Lepota&Zdravlje
 
Natrag
Top