Dałe
- Učlanjen(a)
- 04.10.2011
- Poruka
- 3.295
[h=2]Suzana Petričević: Smejemo se svojoj nesreći[/h]
Novosti
Glumica Suzana Petričević o monodrami „Poslednja šansa“, nagradi u Rusiji, rijaliti programima: Ljudi se najviše smeju svojoj nesreći, jer tako im je najlakše da se suoče sa njom
KADA je početkom osamdesetih, tadašnja studentkinja FDU Suzana Petričević otputovala na apsolventsku ekskurziju u Lenjingrad, bila je na koncertu čuvenog ruskog šansonjera i glumca Vladimira Visockog. Tri decenije kasnije, na sceni koja nosi njegovo ime, izvela je monodramu „Poslednja šansa“ i osvojila prvo mesto u konkurenciji malih pozorišnih formi na nedavno završenom međunarodnom festivalu „Zlatni vitez“ u Moskvi.
Tako je monodrama Mirjane Bobić Mojsilović o Velikom Bratu koji upravlja našim životima, posle publike u regionu, osvojila i rusku. Plakali su i smejali se uz junakinju „Poslednje šanse“, frizerku iz okoline Beograda, koja nakon mnogo pokušaja, uspeva da uđe u rijaliti „Tražim muža“, a Suzana je bila počastvovana samom činjenicom da igra u Teatru na Taganki.
- Bilo je veličanstveno. Na festivalu je učestvovalo 14 pozorišta sa svojim protagonistima, među kojima i poznati ruski glumac Sergej Bezrukov, kao i velikan sovjetske kinematografije Leonid Mozgovoj. Nagradu mi je uručio predsednik žirija i osnivač festivala Nikolaj Petrovič Burljajev, sa posebnim osvrtom na bogatu i raskošnu srpsku školu glume u obrazloženju žirija.
Publika je fantastično reagovala, ali, to i ne čudi, s obzirom na činjenicu da i tamo obični, mali čovek pokušava da zadrži identitet i da se bori protiv Velikog Brata. Bata Karadžić iz Favi teatra je ponudio „Poslednju šansu“ moskovskom festivalu i time joj omogućio učešće, a Ministarstvo kulture je finansiralo troškove prevoza. Obe inicijative su veoma dragocene, jer su svaka podrška i ulaganje u umetnost od velikog značaja za našu kulturu - kaže Suzana kojoj je ovo treća nagrada za predstavu „Poslednja šansa“.
* Koliko vam znače nagrade?
- Priznanja svakako gode egu, a glumci jesu sujetni. Ali, sve dok te sujeta ne prevazilazi, dok ne ulazi u prostoriju pre čoveka, može biti pozitivna, jer te provocira da radiš na sebi. Bila bih neiskrena kada bih rekla da mi nije drago zbog nagrada. Laže svaki glumac koji kaže da mu nije stalo da ovacija, pune sale, nagrada, ali nikad nisam bila glumica koja „puca“ na priznanja. Nisam se ni otimala za uloge, a u ovoj profesiji ipak treba biti malo borbeniji, i to sebi zameram.
* Zbog čega je predstava „Poslednja šansa“ toliko uspešna?
- Svi smo mi Gordana Lukić, ali za razliku od nas, ona je iskrena i otvoreno govori o svojim problemima. Bolno je identifikovati se sa njom, jer nam ona ukazuje na naše moralno i kulturološko posrnuće. Dok posmatra nju, publika bi najradije zaplakala, ali umesto toga, smeje se. Ljudi se najviše smeju svojoj nesreći, jer tako im je najlakše da se suoče sa njom. I zato je predstavu za dve godine videlo 30.000 ljudi. Bila je na repertoaru Ustanove kulture „Vuk Karadžić“, ali ove godine nije produžen ugovor. Bila je to najgledanija predstava, rasprodata uvek mesec dana unapred. Ali, igram i dalje. Igrala sam nekoliko puta u Ženevi, Cirihu, Londonu, Crnoj Gori, Kanadi i ići ću gde god me budu zvali. Već 22. decembra „Poslednju šansu“ igram na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta u Beogradu.
* Da li biste, kao vaša junakinja, ušli u rijaliti?
- To mi je dno dna, pokazatelj koliko nam nedostaje život. Posmatramo tuđu muku, pa tako umanjujemo svoju - jer, vidi, neko je jadniji i veća budala od mene. Ali, ako bih znala da će od novca koji taj program zaradi, biti otvoreno još pozorišta u ovoj zemlji, onda bih pristala. I to pod uslovom da u tom rijalitiju učestvuju slikari koji bi slikali na licu mesta, pesnici koji recituju, mladi, ali i stariji glumci koji sada sede na rezervnoj klupi, jer se nisu učlanili niti u jednu organizaciju, pa im samim tim nije data šansa da ispolje svoj talenat. Možete misliti da sam osoba koja živi van vremena i veruje u snove, ali mislim da bi takav rijaliti bio gledan. Probudio bi u ljudima nešto pozitivno i kreativno.
* Ako televizija nije poslednja šansa za malog čoveka da pronađe sebe, šta jeste?
- Ljubav prema svojima i lična sreća. Borba za život nas melje, ali moramo sačuvati tradiciju, običaje, slavu. Nisam za preterivanje u bilo čemu, ali mislim da treba slaviti tri dana - da se okupimo, da svi nešto seckamo, mutimo, istražujemo stare recepte. Danas je sve instant, i roštilj za slavu kupujemo.
Bila sam nedavno na turneji na Kosovu. Kad uđete u naše manastire opasane bodljikavom žicom, i osetite mir u kom monasi i monahinje čuvaju našu baštinu, ne možete da ostanete ravnodušni. Čovek je drugačiji posle tog iskustva. Da, porodica i tradicija su najvažnije.
Novosti
Glumica Suzana Petričević o monodrami „Poslednja šansa“, nagradi u Rusiji, rijaliti programima: Ljudi se najviše smeju svojoj nesreći, jer tako im je najlakše da se suoče sa njom
KADA je početkom osamdesetih, tadašnja studentkinja FDU Suzana Petričević otputovala na apsolventsku ekskurziju u Lenjingrad, bila je na koncertu čuvenog ruskog šansonjera i glumca Vladimira Visockog. Tri decenije kasnije, na sceni koja nosi njegovo ime, izvela je monodramu „Poslednja šansa“ i osvojila prvo mesto u konkurenciji malih pozorišnih formi na nedavno završenom međunarodnom festivalu „Zlatni vitez“ u Moskvi.
Tako je monodrama Mirjane Bobić Mojsilović o Velikom Bratu koji upravlja našim životima, posle publike u regionu, osvojila i rusku. Plakali su i smejali se uz junakinju „Poslednje šanse“, frizerku iz okoline Beograda, koja nakon mnogo pokušaja, uspeva da uđe u rijaliti „Tražim muža“, a Suzana je bila počastvovana samom činjenicom da igra u Teatru na Taganki.
- Bilo je veličanstveno. Na festivalu je učestvovalo 14 pozorišta sa svojim protagonistima, među kojima i poznati ruski glumac Sergej Bezrukov, kao i velikan sovjetske kinematografije Leonid Mozgovoj. Nagradu mi je uručio predsednik žirija i osnivač festivala Nikolaj Petrovič Burljajev, sa posebnim osvrtom na bogatu i raskošnu srpsku školu glume u obrazloženju žirija.
Publika je fantastično reagovala, ali, to i ne čudi, s obzirom na činjenicu da i tamo obični, mali čovek pokušava da zadrži identitet i da se bori protiv Velikog Brata. Bata Karadžić iz Favi teatra je ponudio „Poslednju šansu“ moskovskom festivalu i time joj omogućio učešće, a Ministarstvo kulture je finansiralo troškove prevoza. Obe inicijative su veoma dragocene, jer su svaka podrška i ulaganje u umetnost od velikog značaja za našu kulturu - kaže Suzana kojoj je ovo treća nagrada za predstavu „Poslednja šansa“.
* Koliko vam znače nagrade?
- Priznanja svakako gode egu, a glumci jesu sujetni. Ali, sve dok te sujeta ne prevazilazi, dok ne ulazi u prostoriju pre čoveka, može biti pozitivna, jer te provocira da radiš na sebi. Bila bih neiskrena kada bih rekla da mi nije drago zbog nagrada. Laže svaki glumac koji kaže da mu nije stalo da ovacija, pune sale, nagrada, ali nikad nisam bila glumica koja „puca“ na priznanja. Nisam se ni otimala za uloge, a u ovoj profesiji ipak treba biti malo borbeniji, i to sebi zameram.
* Zbog čega je predstava „Poslednja šansa“ toliko uspešna?
- Svi smo mi Gordana Lukić, ali za razliku od nas, ona je iskrena i otvoreno govori o svojim problemima. Bolno je identifikovati se sa njom, jer nam ona ukazuje na naše moralno i kulturološko posrnuće. Dok posmatra nju, publika bi najradije zaplakala, ali umesto toga, smeje se. Ljudi se najviše smeju svojoj nesreći, jer tako im je najlakše da se suoče sa njom. I zato je predstavu za dve godine videlo 30.000 ljudi. Bila je na repertoaru Ustanove kulture „Vuk Karadžić“, ali ove godine nije produžen ugovor. Bila je to najgledanija predstava, rasprodata uvek mesec dana unapred. Ali, igram i dalje. Igrala sam nekoliko puta u Ženevi, Cirihu, Londonu, Crnoj Gori, Kanadi i ići ću gde god me budu zvali. Već 22. decembra „Poslednju šansu“ igram na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta u Beogradu.
* Da li biste, kao vaša junakinja, ušli u rijaliti?
- To mi je dno dna, pokazatelj koliko nam nedostaje život. Posmatramo tuđu muku, pa tako umanjujemo svoju - jer, vidi, neko je jadniji i veća budala od mene. Ali, ako bih znala da će od novca koji taj program zaradi, biti otvoreno još pozorišta u ovoj zemlji, onda bih pristala. I to pod uslovom da u tom rijalitiju učestvuju slikari koji bi slikali na licu mesta, pesnici koji recituju, mladi, ali i stariji glumci koji sada sede na rezervnoj klupi, jer se nisu učlanili niti u jednu organizaciju, pa im samim tim nije data šansa da ispolje svoj talenat. Možete misliti da sam osoba koja živi van vremena i veruje u snove, ali mislim da bi takav rijaliti bio gledan. Probudio bi u ljudima nešto pozitivno i kreativno.
* Ako televizija nije poslednja šansa za malog čoveka da pronađe sebe, šta jeste?
- Ljubav prema svojima i lična sreća. Borba za život nas melje, ali moramo sačuvati tradiciju, običaje, slavu. Nisam za preterivanje u bilo čemu, ali mislim da treba slaviti tri dana - da se okupimo, da svi nešto seckamo, mutimo, istražujemo stare recepte. Danas je sve instant, i roštilj za slavu kupujemo.
Bila sam nedavno na turneji na Kosovu. Kad uđete u naše manastire opasane bodljikavom žicom, i osetite mir u kom monasi i monahinje čuvaju našu baštinu, ne možete da ostanete ravnodušni. Čovek je drugačiji posle tog iskustva. Da, porodica i tradicija su najvažnije.