- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
Suludo je danas imati mnogo vere u sebe
Sećam se reči Olivere Marković: „Videćete, Danice, najmanje 10 godina ćete morati da čekate na ulogu kada vam se dogodi značajna nagrada”, kaže Danica Maksimović
Danica Maksimović (Foto A. Vasiljević)
– Radujem se životu! Bilo je trenutaka kada sam se borila da se izdignem iznad određene situacije, pravila svoju odbranu. Poslednjim atomima snage pokušavala da izmamim osmehna svom licu: jer, kako mi je –ne mora svako da zna. Ljudi bi voleli da vas vide na kolenima, da mogu lakše vama da manipulišu. Ali zašto? Umem da budem odana, posvećena, ali ako neko krene da me gazi, ako osetim da odnos nije iskren, znam da budem i neprijatna i nezgodna. Kada se to završi, počnem da plačem jer ne umem da se svađam. Nisam negativac. Moja deviza je: ko mene kamenom –ja njega hlebom! To uvek vidi neko odozgo i nagradi me, kaže glumica Danica Maksimović, koja će se posle duže pauze pozorišnoj publici predstaviti novim scenskim junakinjama.
U predstavi „Otac na službenom putu” Abdulaha Sidrana koju u Ateljeu 212 postavlja intrigantni hrvatski reditelj Oliver Frljić Danica Maksimović priprema dve uloge: Živku Petrović i Ruskinju Lidiju. U novom smelom rediteljskom rukopisu Sidranovog komada gledaćemo i glumačke kreacije Vlastimira Đuze Stojiljkovića, Hane Selimović, Branislava Trifunovića, Aleksandre Janković, Ivana Jevtovića, Feđe Stojanovića, Aljoše Vučkovića, Miodraga Krstovića, Erola Kadića i drugih. Premijera je zakazana za 27. mart.
– Tako je to u životu. Sećam se reči Olivere Marković: „Videćete, Danice, najmanje 10 godina ćete morati da čekate na ulogu kada vam se dogodi značajna nagrada”. Na svom primeru sam videla da je to istina. Jednostavno vas zaobilaze. Šta se to dogodi u vazduhu? Verovatno uspeh ne mogu da vam oproste. Generalno je tako u svim profesijama, kaže naša sagovornica koja pleni šarmom, elegancijom, optimizmom. Zatekli smo je u Ateljeu 212 posle probe pomenutog komada u društvu sa osmogodišnjom devojčicom Jelenom koja će u ovoj predstavi igrati njenu kćerku. Rođena u Reljincima ispod Rudnika Danica Maksimović je kao devojčica ispoljavala svoj glumački talenat. Studije prava svesno je žrtvovala zarad glume koju je diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Rado se seća sa kojim emocijama je radila prvu filmsku ulogu u ostvarenju „Hajduk”, ali i sa kojim je žarom dugi niz godina igrala na sceni Pozorišta na Terazijama, gde je iz sezone u sezonu u društvu sa Tanjom Bošković i Radetom Marjanovićem bila nosilac repertoara. Sterijinu nagradu za glumu dobila je 1995. godine, a dve godine kasnije, praktično u zenitu karijere postala je slobodni umetnik. Pozorišna publika trenutno ima priliku da je gleda u Nušićevoj „Ožalošćenoj porodici” u režiji Juga Radivojevića na sceni zemunskog Madlenijanuma, kao u predstavi „Ko se boji Virdžinije Vulf“ u teatru Slavija.
– Otišla sam kada mi je bilo najteže i srećna sam što sam uspela da pružim sebi šansu da probam sama. Suludo je danas imati dosta vere u sebe. Strašno je biti glumac koji ne radi. Kada nisam dobijala pozive za rad, sama sam sebi tražila uloge. Sve je degradirano. Politika je uhvatila maha. Vidite koliko imamo golubova preletača. Samo gledaju kako ugodnije da prođu. Sve je u kolapsu, kao grad kad padne sneg. Taman smo mislili da smo sve odradili, da je došla nova demokratija, kad ono: sve se ponovo urušava, kaže naša sagovornica i dodaje:
– Oliver Frljić mi se slučajno dogodio. Nisam gledala ništa što je do sada radio. Osećam da će biti dobra predstava jer reditelj želi da predstavi priču iz ugla deteta. Muzika i songovi su namenski pisani. Ekipa je odlična. Đuza igra dete! Fascinirana sam kako to on radi. Svi smo uz reditelja, jer imamo pred sobom mladog čoveka koji bi, osećam, negde u duši voleo da nam se privoli, a sigurna sam da mu nije lako jer je došao iz Zagreba. Jedni drugima verujemo. Davno sam gledala istoimeni film koji je imao svoju lepotu, ali Oliver je delo dosta skratio. Ovde će biti jako malo podsećanja na film.
Maksimovićka ima ogromnu energiju. Dok razgovaramo u ženskoj garderobi Ateljea 212 pratimo kako se sve vreme znalački šminka, i razmišljamo koliko su novinarke uskraćene za takve momente.
– Moj dan je dug, jer sam ranoranilac, imam svoje rituale, koje nikako ne propuštam. Budim se uz otvaranje prozora i udisanje svežeg zvezdarskog vazduha. Zašto živim tamo? Jer ne volim smog. Jutarnju kafu pijem slušajući muziku. U ovom slučaju puštam songove iz predstave. Cvrkućem od ranog jutra. Koliko god da mi je ponekad teško, težim da se probudim sa pozitivnom energijom. Tako godinama! Živim životom glumice koja dok sprema nove uloge umotava sarme, kuva, sređuje kuću... Dok kuvam učim tekst koji mi je u kuhinji uvek otvoren na radnom stolu, vraćam se replikama, družim sa likovima i karakterima koje igram. Kada mi je teško, kada ne pronalazim izlaz, nateram sebe da odsanjam rešenja. I zaista se to dogodi. Probudim se i kažem: to je to – kaže umetnica.
Pored svojih likova koje u svojim mislima svuda nosi sa sobom Danica Maksimović nigde ne ide ni bez svog fotoaparata.
– Od prve probe predstave sve beležim, isto tako je i kada snimam film ili seriju. Beležim zalaske sunca na Adi Bojani, sove, skakavce, kornjače kako jedu lubenice. Moraću da napravim izložbu svojih fotografija. U kondiciji sam jer svakodnevno vežbam u svojoj maloj teretani. Posećujem dermatologa, iako je za izgled možda i najvažnije kako se hranite. Gajim cveće, sređujem svoju baštu i spremno dočekujem sve izazove koji nailaze, jer imam samo jedan život – zaključuje Danica Maksimović.
B. G. Trebješanin
Objavljeno: 07.03.2011.
Izvor: Politika
Sećam se reči Olivere Marković: „Videćete, Danice, najmanje 10 godina ćete morati da čekate na ulogu kada vam se dogodi značajna nagrada”, kaže Danica Maksimović
Danica Maksimović (Foto A. Vasiljević)
– Radujem se životu! Bilo je trenutaka kada sam se borila da se izdignem iznad određene situacije, pravila svoju odbranu. Poslednjim atomima snage pokušavala da izmamim osmehna svom licu: jer, kako mi je –ne mora svako da zna. Ljudi bi voleli da vas vide na kolenima, da mogu lakše vama da manipulišu. Ali zašto? Umem da budem odana, posvećena, ali ako neko krene da me gazi, ako osetim da odnos nije iskren, znam da budem i neprijatna i nezgodna. Kada se to završi, počnem da plačem jer ne umem da se svađam. Nisam negativac. Moja deviza je: ko mene kamenom –ja njega hlebom! To uvek vidi neko odozgo i nagradi me, kaže glumica Danica Maksimović, koja će se posle duže pauze pozorišnoj publici predstaviti novim scenskim junakinjama.
U predstavi „Otac na službenom putu” Abdulaha Sidrana koju u Ateljeu 212 postavlja intrigantni hrvatski reditelj Oliver Frljić Danica Maksimović priprema dve uloge: Živku Petrović i Ruskinju Lidiju. U novom smelom rediteljskom rukopisu Sidranovog komada gledaćemo i glumačke kreacije Vlastimira Đuze Stojiljkovića, Hane Selimović, Branislava Trifunovića, Aleksandre Janković, Ivana Jevtovića, Feđe Stojanovića, Aljoše Vučkovića, Miodraga Krstovića, Erola Kadića i drugih. Premijera je zakazana za 27. mart.
– Tako je to u životu. Sećam se reči Olivere Marković: „Videćete, Danice, najmanje 10 godina ćete morati da čekate na ulogu kada vam se dogodi značajna nagrada”. Na svom primeru sam videla da je to istina. Jednostavno vas zaobilaze. Šta se to dogodi u vazduhu? Verovatno uspeh ne mogu da vam oproste. Generalno je tako u svim profesijama, kaže naša sagovornica koja pleni šarmom, elegancijom, optimizmom. Zatekli smo je u Ateljeu 212 posle probe pomenutog komada u društvu sa osmogodišnjom devojčicom Jelenom koja će u ovoj predstavi igrati njenu kćerku. Rođena u Reljincima ispod Rudnika Danica Maksimović je kao devojčica ispoljavala svoj glumački talenat. Studije prava svesno je žrtvovala zarad glume koju je diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Rado se seća sa kojim emocijama je radila prvu filmsku ulogu u ostvarenju „Hajduk”, ali i sa kojim je žarom dugi niz godina igrala na sceni Pozorišta na Terazijama, gde je iz sezone u sezonu u društvu sa Tanjom Bošković i Radetom Marjanovićem bila nosilac repertoara. Sterijinu nagradu za glumu dobila je 1995. godine, a dve godine kasnije, praktično u zenitu karijere postala je slobodni umetnik. Pozorišna publika trenutno ima priliku da je gleda u Nušićevoj „Ožalošćenoj porodici” u režiji Juga Radivojevića na sceni zemunskog Madlenijanuma, kao u predstavi „Ko se boji Virdžinije Vulf“ u teatru Slavija.
– Otišla sam kada mi je bilo najteže i srećna sam što sam uspela da pružim sebi šansu da probam sama. Suludo je danas imati dosta vere u sebe. Strašno je biti glumac koji ne radi. Kada nisam dobijala pozive za rad, sama sam sebi tražila uloge. Sve je degradirano. Politika je uhvatila maha. Vidite koliko imamo golubova preletača. Samo gledaju kako ugodnije da prođu. Sve je u kolapsu, kao grad kad padne sneg. Taman smo mislili da smo sve odradili, da je došla nova demokratija, kad ono: sve se ponovo urušava, kaže naša sagovornica i dodaje:
– Oliver Frljić mi se slučajno dogodio. Nisam gledala ništa što je do sada radio. Osećam da će biti dobra predstava jer reditelj želi da predstavi priču iz ugla deteta. Muzika i songovi su namenski pisani. Ekipa je odlična. Đuza igra dete! Fascinirana sam kako to on radi. Svi smo uz reditelja, jer imamo pred sobom mladog čoveka koji bi, osećam, negde u duši voleo da nam se privoli, a sigurna sam da mu nije lako jer je došao iz Zagreba. Jedni drugima verujemo. Davno sam gledala istoimeni film koji je imao svoju lepotu, ali Oliver je delo dosta skratio. Ovde će biti jako malo podsećanja na film.
Maksimovićka ima ogromnu energiju. Dok razgovaramo u ženskoj garderobi Ateljea 212 pratimo kako se sve vreme znalački šminka, i razmišljamo koliko su novinarke uskraćene za takve momente.
– Moj dan je dug, jer sam ranoranilac, imam svoje rituale, koje nikako ne propuštam. Budim se uz otvaranje prozora i udisanje svežeg zvezdarskog vazduha. Zašto živim tamo? Jer ne volim smog. Jutarnju kafu pijem slušajući muziku. U ovom slučaju puštam songove iz predstave. Cvrkućem od ranog jutra. Koliko god da mi je ponekad teško, težim da se probudim sa pozitivnom energijom. Tako godinama! Živim životom glumice koja dok sprema nove uloge umotava sarme, kuva, sređuje kuću... Dok kuvam učim tekst koji mi je u kuhinji uvek otvoren na radnom stolu, vraćam se replikama, družim sa likovima i karakterima koje igram. Kada mi je teško, kada ne pronalazim izlaz, nateram sebe da odsanjam rešenja. I zaista se to dogodi. Probudim se i kažem: to je to – kaže umetnica.
Pored svojih likova koje u svojim mislima svuda nosi sa sobom Danica Maksimović nigde ne ide ni bez svog fotoaparata.
– Od prve probe predstave sve beležim, isto tako je i kada snimam film ili seriju. Beležim zalaske sunca na Adi Bojani, sove, skakavce, kornjače kako jedu lubenice. Moraću da napravim izložbu svojih fotografija. U kondiciji sam jer svakodnevno vežbam u svojoj maloj teretani. Posećujem dermatologa, iako je za izgled možda i najvažnije kako se hranite. Gajim cveće, sređujem svoju baštu i spremno dočekujem sve izazove koji nailaze, jer imam samo jedan život – zaključuje Danica Maksimović.
B. G. Trebješanin
Objavljeno: 07.03.2011.
Izvor: Politika