- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.981
Sudbina žena u izdavaštvu
Žene zaposlene u američkoj izdavačkoj industriji, koje su učestvovale u nedavno sprovedenoj anketi časopisa Pablišers vikli, otkrile su da u proseku zarađuju 51 hiljadu dolara godišnje. Prosečna plata njihovih muških kolega je 70 hiljada. Iako je studija izvedena na relativno malom uzorku i nije naučnog karaktera, njeni rezultati samo su potvrdili ono čega su zaposleni u ovoj industriji odavno svesni. Iz autobiografskog eseja Anite Meklelan, objavljenog 1989. godine, saznajemo kakva su bila iskustva žena koje su prokrčile put današnjim generacijama.
Meklelan se priseća čitavog niza diskriminatornih praksi sa kojima se susretala od trenutka kada je 1969. započela karijeru u jednoj izdavačkoj kući u Bostonu. Ženama je već prilikom zapošljavanja davano do znanja da ne mogu očekivati jednak tretman – rad u firmi su počinjale na mestu daktilografkinje, bez obzira na kvalifikacije i iskustvo. Poštovao se čitav niz neobičnih pravila: imena žena su u spiskovima zaposlenih pisana malim slovima, a imena muškaraca velikim; žene su morale da koriste zadnje stepenište prilikom ulaska i izlaska iz zgrade; nisu smele da nose pantalone jer se smatralo da one „previše otkrivaju“. U jednoj kompaniji, u muškom toaletu su se nalazili peškiri, dok su žene na raspolaganju imale papirne ubruse.
Polna diskriminacija je išla pod ruku sa „usputnim“ rasizmom. Meklelan navodi da su zaposleni u jednoj kompaniji tokom radnog vremena zbijali šale na račun izvesne „braon devojčice“.
Iako je na uredničkim pozicijama bilo žena, put koji ih je vodio do tog mesta bio je daleko komplikovaniji od onog koji su prelazile njihove muške kolege. Jedina žena koja se nalazila na poziciji mlađeg urednika, za tu funkciju se izborila posle sedam godina rada u administraciji, dok su muški urednici na slična radna mesta dolazili „direktno sa Harvarda“. Žena koja je, decenijama ranije, napornim radom dogurala do visokog statusa u hijerarhiji iste kompanije, izgubila je položaj kada su 1946. godine „sinovi važnih ulagača počeli da se vraćaju sa fronta, gde su nekim čudom stekli kvalifikacije za pozicije urednika i šefova“.
Anita Meklelan je započela karijeru pre nego što su feministkinje primorale američke poslodavce da ozbiljno shvate problem seksualnog uznemiravanja. Navodi da ju je jednom prilikom poznati pisac „bukvalno jurio oko pisaćeg stola“. Kada se požalila nadređenom, ovaj joj je odgovorio da bi trebalo da se smatra počastvovanom što je izabrana.
Situacija je počela da se menja sedamdesetih godina prošlog veka, kada su žene intenzivirale borbu za ravnopravnost na radnom mestu. Muškarci su počeli da dobijaju početničke poslove u administraciji, a naziv „sekretarica“ uskoro je bio zamenjen titulom „asistent urednika“. Međutim, urednici koji su birali asistente služili su se drugačijim kriterijumima prilikom zapošljavanja žena, a muškarci obično nisu imali iskustva u administrativnim poslovima.
„Za žene iz administracije, 'jednakost na radnom mestu' sada je značila da su morale da se javljaju i na telefone muških asistenata, zavode dokumente, kucaju i fotokopiraju, dok su se mladići dodvoravali šefovima“, piše Meklelan.
Meklelan je tokom godina napredovala u industriji, prelazeći po potrebi iz kompanije u kompaniju kako bi izbegla nepotrebne prepreke. Često je sa sindikalnim aktivistima i borcima za prava žena sarađivala na iskorenjivanju rasne, polne i platne diskriminacije.
Trideset godina nakon objavljivanja njenog članka, očigledno je da nam predstoji duga borba za ravnopravan tretman žena u izdavaštvu.
Autor: Livija Geršon
Izvor: jstor.org
Prevod: Jelena Tanasković
Žene zaposlene u američkoj izdavačkoj industriji, koje su učestvovale u nedavno sprovedenoj anketi časopisa Pablišers vikli, otkrile su da u proseku zarađuju 51 hiljadu dolara godišnje. Prosečna plata njihovih muških kolega je 70 hiljada. Iako je studija izvedena na relativno malom uzorku i nije naučnog karaktera, njeni rezultati samo su potvrdili ono čega su zaposleni u ovoj industriji odavno svesni. Iz autobiografskog eseja Anite Meklelan, objavljenog 1989. godine, saznajemo kakva su bila iskustva žena koje su prokrčile put današnjim generacijama.
Meklelan se priseća čitavog niza diskriminatornih praksi sa kojima se susretala od trenutka kada je 1969. započela karijeru u jednoj izdavačkoj kući u Bostonu. Ženama je već prilikom zapošljavanja davano do znanja da ne mogu očekivati jednak tretman – rad u firmi su počinjale na mestu daktilografkinje, bez obzira na kvalifikacije i iskustvo. Poštovao se čitav niz neobičnih pravila: imena žena su u spiskovima zaposlenih pisana malim slovima, a imena muškaraca velikim; žene su morale da koriste zadnje stepenište prilikom ulaska i izlaska iz zgrade; nisu smele da nose pantalone jer se smatralo da one „previše otkrivaju“. U jednoj kompaniji, u muškom toaletu su se nalazili peškiri, dok su žene na raspolaganju imale papirne ubruse.
Polna diskriminacija je išla pod ruku sa „usputnim“ rasizmom. Meklelan navodi da su zaposleni u jednoj kompaniji tokom radnog vremena zbijali šale na račun izvesne „braon devojčice“.
Iako je na uredničkim pozicijama bilo žena, put koji ih je vodio do tog mesta bio je daleko komplikovaniji od onog koji su prelazile njihove muške kolege. Jedina žena koja se nalazila na poziciji mlađeg urednika, za tu funkciju se izborila posle sedam godina rada u administraciji, dok su muški urednici na slična radna mesta dolazili „direktno sa Harvarda“. Žena koja je, decenijama ranije, napornim radom dogurala do visokog statusa u hijerarhiji iste kompanije, izgubila je položaj kada su 1946. godine „sinovi važnih ulagača počeli da se vraćaju sa fronta, gde su nekim čudom stekli kvalifikacije za pozicije urednika i šefova“.
Anita Meklelan je započela karijeru pre nego što su feministkinje primorale američke poslodavce da ozbiljno shvate problem seksualnog uznemiravanja. Navodi da ju je jednom prilikom poznati pisac „bukvalno jurio oko pisaćeg stola“. Kada se požalila nadređenom, ovaj joj je odgovorio da bi trebalo da se smatra počastvovanom što je izabrana.
Situacija je počela da se menja sedamdesetih godina prošlog veka, kada su žene intenzivirale borbu za ravnopravnost na radnom mestu. Muškarci su počeli da dobijaju početničke poslove u administraciji, a naziv „sekretarica“ uskoro je bio zamenjen titulom „asistent urednika“. Međutim, urednici koji su birali asistente služili su se drugačijim kriterijumima prilikom zapošljavanja žena, a muškarci obično nisu imali iskustva u administrativnim poslovima.
„Za žene iz administracije, 'jednakost na radnom mestu' sada je značila da su morale da se javljaju i na telefone muških asistenata, zavode dokumente, kucaju i fotokopiraju, dok su se mladići dodvoravali šefovima“, piše Meklelan.
Meklelan je tokom godina napredovala u industriji, prelazeći po potrebi iz kompanije u kompaniju kako bi izbegla nepotrebne prepreke. Često je sa sindikalnim aktivistima i borcima za prava žena sarađivala na iskorenjivanju rasne, polne i platne diskriminacije.
Trideset godina nakon objavljivanja njenog članka, očigledno je da nam predstoji duga borba za ravnopravan tretman žena u izdavaštvu.
Autor: Livija Geršon
Izvor: jstor.org
Prevod: Jelena Tanasković