Stripovi (najzad) uzvraćaju udarac

[maja_jevtic]

Stripovi (najzad) uzvraćaju udarac
| Izvor: Tanjug
Strip se, čini se, na velika vrata vraća u pop kulturu zahvaljujući pre svega visokobudžetnim holivudskim ekranizacijama DC-jevih i Marvelovih stripova i na veliko zadovoljstvo ljubitelja devete umetnosti, a kao potvrda tome može da posluži i nedavna prodaja prvog broja "Supermena" za rekordnih 3,2 miliona dolara.


Beta/AP
Upravnik biblioteke Jugoslovenske kinoteke Borisav Stanojević podseća da je u 20. veku popularna kultura počela da zauzima mesto ozbiljne, akademske kulture, navodeći Fabriku umetnosti Endija Vorhola, kadrove koje je štampao na velikim formatima i koji su dobili mesto u značajnim muzejima.

"Polako je i strip došao na red i normalno je da je što stariji to vredniji, ako ne umetnički, onda materijalno, naročito u Americi, gde, na primer, poglavica od drveta koji je na Divljem Zapadu reklamirao duvan ili stari automat za koka kolu postižu enormne cene", rekao je on Tanjugu.

To su stvari koje u Americi dobijaju status tradicije, za razliku od Velike Britanije gde su i stvari iz 1500-ih godina još relativno mlade.

“Reč je o sistemu vrednosti. ‘Supermena’ lično volim, ali ne mogu da ga poredim sa jednom ‘Gernikom’ koja košta otprilike toliko”, izjavio je Stanojević.

Što se tiče poplave filmova po Marvelovim stripovima u aktuelnoj holivudskoj produkciji, podseća da je svojevremeno DC bio u ekspanziji.

"Oni se logično smenjuju, sada je Marvel u navali. Opet, to se dešava u Americi, koja sve više preuzima ulogu svetskog policajca i bitno joj je da jedan lik kao Kapetan Amerika, obučen u američku zastavu ili, na primer, nordijski bog Tor predstavljaju sistem vrednosti koji ona smatra važnim i pokušava da nametne ostatku sveta", rekao je on.

Stanojević je autor stripa "Kapetan Nitrat", koji objavljuje Kinoteka. Na pitanje ima li šanse za ekranizaciju, primetio je da se "super heroji u Srbiji nikad nisu dobro primili i da će se tek sada, sa razmahom liberalnog kapitalizma, razabrati taj vigilantski sistem pravde, kada pojedinac više ne veruje u sistem i počinje sam da se bori".

Ipak, ne očekuje snimanje.

"Srpska kinematografija nema novca ni za stvarnosne filmove, u kojima bi glumci igrali u svojoj odeći, a kamoli za kostimiranu produkciju. Pritom ‘Kapetan Nitrat’ nije nikakva državna propaganda pa da može da računa na neku fondaciju", rekao je on.

Napominjući da ga Amerikanci ne bi uzeli, jer neće tuđe super heroje, dodao je da su svojevremeno bili zainteresovani u Italiji, gde bi publici bio blizak ovaj lik koji je pomalo revolucionaran i pomalo anarhista.

Stanojević je primetio da bi eventualno mogao da se napravi animirani film, ali da je za nas i to skupo.

"Voleo bih da ga se dohvati jedan Lik Beson i da napravi od njega nešti poput ‘Petog elementa’. To smo svojevremeno pokušavali pokojni Dinko Tucaković i ja, ali nismo stigli do Besona", dodao je on.

Strip autor, animator i reditelj Aleksa Gajić duhovito je prokomentarisao prodaju prvog broja Supermena za 3,2 miliona dolara - "šta manje očekivati - kad je strip Super".

"Šalu na stranu , strip se putem visokobudžetnih filmova vraća u centar pažnje. Filmske verzije avantura poznatih strip heroja nisu ništa novo, to se oduvek radilo. Ipak, svedoci smo da su u zadnjih desetak godina ta ostvarenja izuzetno skupi i kvalitetni filmovi koje podržava neverovatna marketinška mašinerija", rekao je on Tanjugu.

"Da bi se zaradilo mnogo, mnogo mora i da se uloži - to je poznata stvar, ali na stripovskim filmovima to zaista i funkcioniše. Zli jezici tvrde da je ta marketinška agresivnost želja američkog establišmenta da SAD predstave ostatku sveta kao ‘zastitnike planete’ od zlih terorista. Sigurno je da deo istine treba i tu tražiti, ali nama ljubiteljima stripa, samo se smeška brk što se strip na najveća vrata vraća u popularnu kulturu i što smo se dobrano mrdnuli sa margine", rekao je Gajić.

A koliko smo se mrdnuli govori i podatak da je strip sa početka ovog teksta 1938. zapravo koštao samo 10 centi, dodao je on.

Vlasnik i urednik izdavačke kuće "Čarobna knjiga", koja poslednjih godina ima bogatu strip produkciju kako Marvelovih izdanja tako i klasika ove umetnosti, Borislav Pantić je na pitanje da prokomentariše rekordnu sumu datu za jedan strip rekao da se istorija stripa danas posmatra sa pažnjom kakvu imaju najznačajnije oblasti pop kulture, rok muzika i filmovi.

"Nije zato čudno što se retka materijalna svedočanstva ranih dana stripa tretiraju sa obožavanjem kakvo je rezervisano za umetnička dela i najređe antikvitete kulturne istorije 20. veka", rekao je on Tanjugu.

Pantić smatra da su Marvelovi i DC-jevi stripovi, zbog svoje vizuelne atraktivnosti, dinamičnosti i maštovitosti, postali veoma zanimljivi za filmsku adaptaciju otkada su stvaraoci iz ove oblasti ovladali moćnim vizuelnim efektima.

"Popularnost filmova snimljenih na osnovu stripova uticala je i na probuđeno interesovanje stripske publike. Ipak, ovo sada je drugačija vrsta zainteresovanosti nego što je to bilo nekoliko decenija ranije. Više ne možemo očekivati ogromne tiraže, jer strip danas čitaju posvećeni zaljubljenici, koji očekuju kvalitetne, dobro opremljene knjige, a ne jeftina novinska izdanja", rekao je on.

Na pitanje da li je Holivud postao jedan veliki Marvel, budući da su već duže vreme najgledaniji filmovi (i filmovi sa najvećom zaradom) upravo ekranizacije Marvelovih strip junaka, Pantić kaže da holivudski studiji imaju tendenciju da idu iz krajnosti u krajnost, što i nije iznenađujuće s obzirom na to da film posmatraju više kao biznis nego kao umetnost.

"Tako se desilo da je i adaptiranje superherojskih stripova, koje nesumnjivo predstavlja veliki izazov za studije, i koje je obradovalo ljubitelje stripova i filmskih spektakla, postalo dominantna preokupacija Holivuda. Mene raduje svaka dobra adaptacija superherojskih stripova, ali čini mi se kao da su zanemarene neke druge mogućnosti stvaranja dobrih naučnofantastičnih filmova", rekao je on.

 

[maja_jevtic]

Ako kaniš pobijediti...



Izvor: Politika

„Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti”, savetuje Broj Jedan, vođa legendarne Grupe „TNT” i jedan od živopisnih likova stripa „Alan Ford”, koji je prvi put ugledao svetlost dana u Italiji, u maju 1969. godine. Autori stripa, prvi crtač Magnus (Roberto Ravijola) i scenarista Bunker (Lućano Seki) odneli su, bar što se Srba, a onomad i Jugoslovena tiče, pobedu.

I danas, 40 godina od rođenja, detektiv Alan Ford i ostali članovi Grupe „TNT”, koji se iz svog tajnog skrovišta, sirotinjske cvećare u Njujorku, bore protiv socijalne nepravde, kriminala i korupcije, imaju na ovim prostorima verne čitaoce i poštovaoce. Pored toga, u Pozorištu na Terazijama, dugo je prikazivana istoimena predstava.

U čemu je tajna popularnosti i svevremene vrednosti stripa Alan Ford? Svakako je za to zaslužan čuveni crtač Magnus, koji je uradio prvih 75 brojeva stripa, dok su se u kasnijim brojevima smenjivali razni crtači, ali pre svega proslavio ga je genijalni scenarista Bunker, koji je kroz opise avantura grupe „TNT” uspeo da provuče jednu od najoštrijih kritika modernog društva. Specifičan cinični humor koji napada pohlepne gradske oce Njujorka, nesposobnog inspektora policije Broka ili razne bogate biznismene (ko je rekao tajkuni?), jednostavno prija srpskom čitaocu. Ismevanje moćnih, a bahatih i glupih, dobro se primilo na prostoru koji se može pohvaliti da je iznedrio Radoja Domanovića, Branislava Nušića, Steriju...

Recimo, kako se ne setiti Alana Forda i ovih dana, kada se u Vladi Srbije raspravljalo o smanjenju broja ministarstava, a u stripu postoji Ministarstvo za istraživanje ruda i gubljenje vremena.

Popularnosti Alana Forda doprineli su i neprevaziđeni glavni likovi iz stripa. Ni oni nisu pošteđeni Bunkerove ironije. Pored Alana, ima još šest izgladnelih boraca protiv nepravde: omiljeni Bob Rok, kepec sa impozantnim nosem, večito nervozan i nezadovoljan. Zatim Sir Oliver, engleski plemić i kleptoman. Tu je i Jeremija, hipohondar koji ne radi ništa. I Debeli Šef, koji je u hijerarhiji grupe drugi ispod Broja Jedan, ali nema nikakav autoritet i uglavnom se bavi spavanjem. Pored njih, životinjsku podršku grupi daju pas Nosonja, zamorac Skviki i papagaj Klodovik.

Jedan od omiljenijih članova, Grunf, nemački pilot, zadužen je za prevoz agenata. Grunf ima vrlo sumnjivo poreklo, što se vidi i kada podigne ruku u znak pozdrava. Taj pozdrav jako podseća na nacistički, a Grunf se obično izvuče tako što kaže nešto u stilu: „Ovoliko je visoka devojka koju sam upoznao.”

Na vrhu se nalazi siva eminencija, Broj Jedan, gramzivi vođa grupe „TNT”, koji sav novac od zarade uzima za sebe, uporno ostavljajući svoje tajne agente u gladi i nemaštini. On je toliko star da se družio sa Leonidom kod Termopila, a priseća se i rata u Troji. Broj Jedan je, navodno, bio ćata u službi Homera, koji, po alanfordovskoj verziji, nije bio pesnik, nego slepi ratni reporter. Njih dvojica su izveštaje pisali vrlo pristrasno, u zavisnosti od toga ko im ponudi više para – Trojanci ili Grci.

Pored niza negativaca sa kojima se grupa „TNT” uspešno obračunava, svakako je najčuveniji Superhik, bivši čistač ulica, koji, besan zbog toga što sirotani bacaju smeće svuda po ulici, odlučuje da krade od siromašnih i daje bogatima. Ovaj suludi kriminalac dobro je namučio grupu „TNT”. Superhikovo oružje je njegov užasni alkoholni zadah, kojim momentalno obeznanjuje svoje protivnike.

Popularnosti Alana Forda doprineo je i čudesni prevod Nenada Briksija, na čiju inicijativu je i objavljen prvi broj u zagrebačkom „Vijesniku”, 1972. godine. Briksi je zaslužan što i dan-danas Srbi vole da prozbore koju na hrvatskom. Makar kada citiraju besmrtne replike: „Tko leti vrijedi, tko ne leti ne vrijedi!” ili „Bolje častan bijeg nego nečasna smrt”. Tu je i genijalna umotvorina Boba Roka: „Bolje živeti sto godina kao milijunaš, nego sedam dana u bijedi!”

U moru genijalnih detalja iz stripa, među obožavaocima je posebno drag trenutak kada Sir Oliver pohara neku prodavnicu, a onda pozove izvesnog Binga, kome prodaje svu kradenu robu. Sir Oliver Bingu kaže da je za robu „cijena, prava sitnica”, što je u srpskom jeziku postala fraza kojom se ironično opisuje neki skup proizvod.

Alan Ford i danas, u kvalitetnom prevodu mesečno izlazi u Srbiji. I za kraj, nagradno pitanje: koje je pravo ime Debelog Šefa? Odgovor glasi: Gervasius Tvinkelminkelson. Svi koji su pogodili, neka potraže nagradu na adresi Šesta avenija, Njujork.

 

[maja_jevtic]

“Ako kaniš pobijediti…” i tako već 45 godina
| Izvor: Hina
Strip "Alan Ford", čiji je prvi broj u Italiji izašao u maju pre 45 godina, odavno je na ovim prostorima stekao kultni status i verne obožavaoce.

Kao i nekada, njegova britka satira i dalje se redovno citira, čak i među retkima koji ne znaju ko je Grunf ali ne mogu se ne složiti sa njegovim glupavim, a istovremeno logičnim krilaticama, poput one da je "bolje ispasti budala nego iz vlaka".

Izjave tog bivšeg pilota i beznadežnog pronalazača legendarne su među ljubiteljima stripa, štampaju se na majicama po uzoru na Grunfa, razmenjuju u razgovorima, “šetaju se” u forumskim potpisima ili se, kao i dijalozi među likovima, pamte, prepričavaju i, premda smo ih mnogo puta čuli, ne gube na duhovitosti.

"Tko leti vrijedi, tko vrijedi leti, tko ne leti, ne vrijedi", "Bolje nešto od nečega nego ništa od ničega", "Bolje izdati knjigu nego prijatelja", "Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti", "Bolji je nečastan bijeg nego častan poraz" i "Bolje živjeti sto godina kao milijunaš, nego sedam dana u bijedi", samo su neke od izjava tajnih agenata Grupe TNT koje su se, poput njihovih imena, ukorenile u našem svakodnevnom govoru.

U “politički nekorektnom” stilu stripa tako se ponekad neko malog rasta i velikog nosa naziva Bob Rok, mnogi će u svom radnom okruženju prepoznati ponekog Debelog Šefa ili pak Broja 1, koji uz pomoć “male crne knjižice” vuče sve konce, a nema sumnje ni o kakvom je poslovnom dogovoru reč kada se pomenu one Ser Oliverove "Halo Bing, kako brat?" i "Cijena? Prava sitnica".


Generacija koja je odrasla uz strip danas verovatno sve bolje razume Jeremijinu jadikovku "boli me sve i još mnogo toga", zna se da kada se za nekog kaže da ima “Superhikov dah” ne znači da miriše kao ljubičice, a jasno je i zašto korumpirani političari podsećaju na svinjolike gradske činovnike iz stripa.

Antun Halonja, naučni saradnik sa Instituta za hrvatski jezik i jezikoslovlje, smatra kako stripovi, iako se doživljavaju bezvrednim i trivijalnim, a njihov jezik manje vrednim, zaslužuju punu pažnju lingvista i stilističkih analiza, naročito kada je reč o klasiku kao što je "Alan Ford".

Kod jezičkog izraza stripa, ograničenog prostorom sličice, postoje dve oprečne situacije, jedna u kojoj je vizuelna poruka dominantna, a jezička svedena na minimum, s uzvicima poput "Aaargh!" i druga u kojoj je verbalna poruka vrlo razvijena i dominira nad crtežom, napomenuo je Halonja.

U "Alanu Fordu" te su dve situcije vrlo spretno uravnotežene, pa osim simpatičnih likova legendarne Grupe TNT, pamtimo njihove dosetke koje su malo-pomalo ušle u svakodnevni govor, zahvaljujući sjajnomu prevodu Nenada Briksija sa italijanskoga, rekao je Halonja za Hinu.

Magnus, Bunker i - Nenad Briksi

YouTube Printscreen
Priču o nesposobnim tajnim agentima koji gotovo uvek, nekako, ipak pobeđuju u borbi protiv negativaca, osmislio je scenarista Lučano Seki (pseudonim - Maks Bunker), a izgled likovima dao je crtač Roberto Raviola (pseudonim - Magnus). Već i sam njihov potpis, Magnus&Bunker, sinonim je za taj strip. Ipak, među publikom s područja bivše Jugoslavije, gde se strip pojavio tri godine nakon italijanskog prvog izdanja, ravnopravno je i ime Nenada Briksija (Nenad Brixy), prevodioca i pisca kojem je ove godine 30. godišnjica smrti.

"Alan Ford" je Briksijevo autorsko jezičko delo, njegov istančan humor i talent sjajnog pisca ključni su kada se govori o uspehu tog stripa, rekao je Nenad Rizvanović, pisac i književni urednik. Briksi je doneo potpuno novi književni jezik koji je ušao duboko u urbanu narodnu kulturu, dirnuvši neku našu populističku crtu, pa "Alana Forda" čitaju čak i oni koji inače uopšte ne čitaju stripove, dodao je.

Režiser Dalibor Matanić kaže da je "genijalni Briksijev prevod dao novi nivo u tumačenja stripa". Najzanimljivije mi je kako je strip zaživeo samo ovde i u Italiji, iako je humorom bio sličan 'pajtonovcima' koji su bili globalno popularni, rekao je Matanić, koji smatra da bi Alana Forda bilo vrlo zahtevno preneti u drugi medij, poput filma, a i "ko bi osim Džona Kliza glumio Ser Olivera?"

I direktor festivala "Crtani Romani Šou" Slaven Gorički slaže se da je "Alan Ford" bio prijemčiv zahvajujući Briksijevom prevodu koji je "situaciju prilagodio našem mentalitetu, tadašnjem vremenu i sastavu". Strip je govorio o onome o čemu se drugi nisu usudili, a kako se sastav promenio, ali ne i socijalne razlike između bogatih i siromašnih, čitaju ga nove generacije dok se stari brojevi i dalje dobro prodaju, tvrdi on.

Nije važno sudjelovati, važno je pobijediti

YouTube Printscreen
Svojevrsni fenomen tog stripa je u tome što je bio popularan samo u bivšoj Jugoslaviji i Italiji, a iako je slavna cvećara smeštena u Njujork, nikada nije preveden na engleski. U Francuskoj, Brazilu, Danskoj i drugim zemljama nije preživeo više od nekoliko brojeva, dokazavši na svom primeru tačnost poslovice Broja 1 kako "nije važno sudjelovati, važno je pobijediti".

Veliki deo zasluga za ovdašnji uspeh pripisuje se hrvatskom prevodu (srpski prevod prošao je neslavno), ali i specifičnostima ovih prostora o čemu je u knjizi "Cvjećarnica u Kući cveća" pisao Lazar Džamić. On kaže kako taj strip nije bio samo satirična kritika kapitalizma, već i svakog korumpiranog i nekompetentnog sistema, a nadrealna farsa koja je u njemu prevladavala ovde je bila prepoznatljivi način života, dok je kroz karaktere glavnih likova, disfunkcionalne diletante koji ipak dočekaju svoj “srećan kraj”, ljudima davao inspiraciju i nadu.


Za Davora Gobca, pevača grupe Psihomodo Pop, razlozi zbog kojih ih je voleo (i još uvek ih voli) mnogo su jednostavniji, a ljubav prema stripu preneo je i na sina koji ga, u skladu s vremenom, čita na računaru.

Kupovali smo 'Alana Forda' zbog specifičnog humora i stalno smo ga citirali u muzičkim krugovima, rekao je Gobac, dodavši da negde još čuva prvih sto brojeva, ali i majicu s Bobom Rokom.

Iako je to bio satirički i crnohumorni prikaz društva, cenzori zemlje u kojoj ona "Neprijatelj nikada ne spava" kao da se prirodno nadovezuje na fordovsku "Ko spava, nije budan", nisu mogli preći preko nacističkih simbola, koji su stoga nevešto brisani ili precrtavani: jedna je visoko uzdignuta desna ruka čak bila prepravljena da stoji uz telo, a bila je i zabranjena čitava epizoda u kojoj se TNT-ovci nalaze sa Titom.

Ljude treba odgajati i obrazovati, a ne zabranjivati im jer tako neke stvari napravite još važnijima nego što zaista jesu, rekao je dizajner Mirko Ilić, dodavši da mu se "Alan Ford" nikada nije sviđao. Kako tvrdi, bio je loše nacrtan i dosadan, i tada je čitao američke “underground” stripove.

Ipak mogu razumeti kult tog stripa, možda je uspeo zato što su mu likovi bili u raspadu, baš kao i zemlja u kojoj smo živeli, izjavio je Ilić.

Uprkos tome što se država odavno raspala, popularnost stripa i dalje traje, o čemu svedoče domaći internet portali s oglasima, na kojima se pojedini raritetni rani brojevi, bez obzira na to što su izlizani i poderani, nude za ne malu sumu novca, dok talijanski originali dosežu i cenu od stotine evra.