LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Стража код Ржевске избочине
Голос России
Ржевска битка из доба Отаџбинског рата трајала је од почетка јануара 1942. године до марта 1943. године, она је обухватала низ борби и стратешких операција. Према степену огорченсоти борби и огромном броју погинулих с обе стране, савремени историчари упоређују Ржевску битку са Стаљинградском. Данас на територији, где се некада налазила такозвана Ржевска избочина, раде волонтери, уједињени у одреде трагача. Они имају племенити и веома тешки задатак - да траже безимена војна гробља и одају последњу пошту војницима и официрима, који су пали у борбама за Отаџбину, која се тада називала СССР.
Ржевска избочина је добила свој назив због топографских контура немачке одбрамбене линије с оштрицом близу града Ржев. Она је била формирана почетком 1942. године у вези са контраофанзивом совјетских снага (у том периоду су оне имале назив Црвена Армија) код Москве. Ржевска избочина је била опширна територија, истурена за 160 километара унутар положаја наших снага. Стратешки је то било веома добро за немачку групу армија Центар место, које је било доста опасно за Црвену Армију. Зато су му обе стране придавале велики значај. Војни историчари све до сада не могу да назову тачне податке губитака Црвене Армије и Вермахта током борби за Ржевску избочину. У сваком случају, процена броја погинулих с наше стране се колеба од 433 хиљаде до 606 хиљада војника и официра. У заједничким гробовима су налазили и данас налазе остатке хиљада војника. У пролеће и лети у Сичевском и Гагаринском рејонима Смоленске области, који су се налазили у епицентру Ржевске битке, ради одред трагача Ескадрон. Они раде на терену, на месту борби и гробова. Основни део одреда сачињавају дечаци од 11 до 14 година – ученици Московске кадетске школе, која је управо база Ескадрона. Командант одреда је директор школе, потпуковник у оставци Руске Армије Александар Хмељ. За 17 година постојања одред је успео да нађе, ексхумира и сахрани уз одавање поште више од 450 својетских војника и официра. Нажалост, ретко успева идентификација војника, јер многи нису попуњавали војничке жетоне, док многи, нарочито народна војска, нису имали медаљоне, - испричао је Гласу Русије Александар Хмељ.
Највећи успех за трагаче није само да нађу остатке безименог војника, већ одреде, којој породици припада. Међутим, треба да се схвати једноставна ствар: војник, кога смо идентификовали, а који се налази у зајелничком гробу, тешко може да буде одвојен од оних, с киме је сахрањен. Зато се рођацима саопштава, где је сахрањен – они знају да је сахрањен у том братском гробу. Ако је војник сахрањен сам, идентификован је, његове остатке предају рођацима. Један од тешких подухвата је био у Сичевском рејону. Ексхумирали смо санитарни заједнички гроб, где је било сахрањено 147 војника.
Према речима команданта Ескадрона, за церемонију поновне сахране војника у заједничким гробовима увек долазе рођаци оних, кога је успело идентификовати. Они доносе земљу из родне груде погинулог и ставе је у последњи гроб. Трагачи имају своју традицију – ставе код привременог гроба остатака војника Заставу победе, која стоји све док их не сахране заувек. Без обзира на то што нису доживели Победу, они је морају осетити, верују трагачи.
Голос России
Ржевска битка из доба Отаџбинског рата трајала је од почетка јануара 1942. године до марта 1943. године, она је обухватала низ борби и стратешких операција. Према степену огорченсоти борби и огромном броју погинулих с обе стране, савремени историчари упоређују Ржевску битку са Стаљинградском. Данас на територији, где се некада налазила такозвана Ржевска избочина, раде волонтери, уједињени у одреде трагача. Они имају племенити и веома тешки задатак - да траже безимена војна гробља и одају последњу пошту војницима и официрима, који су пали у борбама за Отаџбину, која се тада називала СССР.
Ржевска избочина је добила свој назив због топографских контура немачке одбрамбене линије с оштрицом близу града Ржев. Она је била формирана почетком 1942. године у вези са контраофанзивом совјетских снага (у том периоду су оне имале назив Црвена Армија) код Москве. Ржевска избочина је била опширна територија, истурена за 160 километара унутар положаја наших снага. Стратешки је то било веома добро за немачку групу армија Центар место, које је било доста опасно за Црвену Армију. Зато су му обе стране придавале велики значај. Војни историчари све до сада не могу да назову тачне податке губитака Црвене Армије и Вермахта током борби за Ржевску избочину. У сваком случају, процена броја погинулих с наше стране се колеба од 433 хиљаде до 606 хиљада војника и официра. У заједничким гробовима су налазили и данас налазе остатке хиљада војника. У пролеће и лети у Сичевском и Гагаринском рејонима Смоленске области, који су се налазили у епицентру Ржевске битке, ради одред трагача Ескадрон. Они раде на терену, на месту борби и гробова. Основни део одреда сачињавају дечаци од 11 до 14 година – ученици Московске кадетске школе, која је управо база Ескадрона. Командант одреда је директор школе, потпуковник у оставци Руске Армије Александар Хмељ. За 17 година постојања одред је успео да нађе, ексхумира и сахрани уз одавање поште више од 450 својетских војника и официра. Нажалост, ретко успева идентификација војника, јер многи нису попуњавали војничке жетоне, док многи, нарочито народна војска, нису имали медаљоне, - испричао је Гласу Русије Александар Хмељ.
Највећи успех за трагаче није само да нађу остатке безименог војника, већ одреде, којој породици припада. Међутим, треба да се схвати једноставна ствар: војник, кога смо идентификовали, а који се налази у зајелничком гробу, тешко може да буде одвојен од оних, с киме је сахрањен. Зато се рођацима саопштава, где је сахрањен – они знају да је сахрањен у том братском гробу. Ако је војник сахрањен сам, идентификован је, његове остатке предају рођацима. Један од тешких подухвата је био у Сичевском рејону. Ексхумирали смо санитарни заједнички гроб, где је било сахрањено 147 војника.
Према речима команданта Ескадрона, за церемонију поновне сахране војника у заједничким гробовима увек долазе рођаци оних, кога је успело идентификовати. Они доносе земљу из родне груде погинулог и ставе је у последњи гроб. Трагачи имају своју традицију – ставе код привременог гроба остатака војника Заставу победе, која стоји све док их не сахране заувек. Без обзира на то што нису доживели Победу, они је морају осетити, верују трагачи.