Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Stjepko Gut, poznat i pod imenom Steve Gut, je džez muzičar rođen u Rumi 15.12.1950. Studirao je trubu na univerzitetu Berklee u Americi. Uz Duška Gojkovića smatra se jednim od najznačajnijih trubača sa ovih prostora.
Bio je član Lionel Hampton All Stars benda dve godine kao jedan od dvojice belaca u bendu. Nastupao je sa imenima kao što su Vince Benedetti, Sal Nistico, Clark Terry, Wild Bill Davis,Charly Antolini, Horace Parlan, Mel Lewis, Kenny Washington,Johhny Griffin, Jimmy Heath, James Moody, Clifford Jordan, Ernie Willkins,Frank Wess,Alvin Queen i Duško Gojković.
Kao dirigent osvojio je prvo mesto na takmičenju big bendova u Austriji. Profesor je na Džez institutu u Gracu od 1984.
Jedan od najboljih džez-trubača današnjice, oporavlja se posle pada sa terase. Posle teške povrede naš trubač bacio štake i ponovo krenuo na turneje po svetu
OD kada je džeza, od tada je i dilema: da li su bolji beli ili crni muzičari? Mimo toga, naš izbor je jedan riđi i oštrobradi. Doduše, sada u ovim godinama polako vuče na prosedo. Stjepko Gut, rođeni Sremac, već dugo je na prvoj liniji najboljih džez-trubača sveta. Ozbiljno je pretilo da ta linija bude "prekinuta" jer je Gut imao tešku nesreću i jedva preživeo. Posle dugotrajnog oporavka opet je u prvoj postavi najboljih. Što bi njegovi studenti iz Graca rekli: "Gut ist gut!".
- Sremački rečeno, skrndeljao sam se sa terase vikendice u okolini Smedereva - objašnjava Gut. - Okliznuo se, proleteo kroz terasu i pao na betonsko bure koje skuplja kišnicu. Razbio sam karlicu, slomio petu, iščašio zglob. Epilog: 16 šrafova, tri trajne pločice i vešte ruke doktora Voje Suđića. Voja je, da podsetim, jedan od najboljih hirurga, a ne automehaničar, zbog ovih šrafova.
Nije to kod mene bila opomena, već tačka, nastavlja sagovornik "Novosti". Kaže da je zapeta već imao nekoliko. Prešao je šezdesetu, a ponašao se kao da ima 25 godina. I živeo - turbo: - Evo jednog primera mog turbo života. Držim predavanja u Gracu do 12 časova, student me vozi na aerodrom, letim za Njujork i uveče sviram. A onda sam jednog dana poleteo sa terase. Bilo je to 3. septembra prošle godine. Sledio je dug bolnički, kućni, banjski oporavak. Stjepko je prvo učio da hoda, a sada uči i da vozi. U 62. godini. Prvo je bacio štake, potom štap, a već je krenuo i na svetske turneje. Upravo se vratio sa trodnevne na Siciliji. Sedimo sa Stjepkom u njegovom dorćolskom potkrovlju, okruženi retkom kolekcijom truba i pokušavamo da zaboravimo kobni let. I divanimo kako je Gut poleteo u sam svetski džezerski vrh. Stjepko je rođen 1950. godine u Rumi, i živeo među "brežanima", poznatim vrsnim tamburašima. Ali, njegov izbor je bila truba. - Nema tu velike filozofije - objašnjava Gut. - Jedno jutro sam se probudio i poželeo da sviram trubu. Možda je tu moju želju podgrejao i brat od ujaka pričajući mi o crnim muzičarima koji strašno sviraju džez i bluz. Ali, u Nižoj muzičkoj školi u Rumi učila se samo violina i klavir. Žeđ za trubom se nije gasila i on odlazi u Vatrogasno društvo, čiji je bleh-orkestar svirao uglavnom na sahranama i svetkovinama. Ne slaže se da su oni preteča Bregovićevog "Orkestra za svadbe i sahrane" jer su rumski vatrogasci svirali po strogo zadatim notama.
Slučaj je hteo da je na vratima Vatrogasnog doma zatekao Aleksandra Berčeka, školskog druga iz rumske gimnazije. I Aca je želeo da bude trubač, ali je kasnije odustao i otplivao u glumačke vode. Dvojicu "klasića" život će 6. oktobra ponovo sastaviti na proslavi stogodišnjice rumske gimnazije. Naravno da su u gimnaziji odmah pročulo da Gut svira trubu, a ne da "tambura" na Bregu. Redovno je pohađao srednju školu, da bi mu u trećem razredu "pukao film". I rešio da "rakijom" prekine školovanje. Nije znao kako da se izbavi iz školskih skamija, pa je počeo javno na času da pije rakiju. Ne bi li ga izbacili iz škole. Uspelo mu je. Prelazi u Muzičku školu "Josip Slavenski" u Beogradu. Kada su ga na prijemnom čuli profesori, rekli su da talentovanijeg trubača još od Duška Gojkovića nisu imali. Ostvario mu se životni san. Vežbao je po 16 sati dnevno i za nekoliko meseci uspeo da položi sve muzičke predmete koje je propustio u tri godine školovanja. Čak su mu dopustili, pošto je bio "tanak pevač", da i solfeđo zviždi, a ne peva. I onda je krenula njegova najpre beogradska karijera. Zatim je usledila Muzička akademija u Beogradu na kojoj je proveo tek nekoliko meseci. Umesto na predavanja, krenuo je na turneje po klubovima, za američke vojnike po Nemačkoj, gde je svirao hitove Džejmsa Brauna, Arete Frenklin, soul, fanki muziku...
U jednom delu Evrope put mu se ukrstio sa našim-svetskim trubačem Duškom Gojkovićem. Kada ga je "preslušao" Duško mu je rekao: "Možeš dobro da sviraš džez, ali moraš i da se školuješ". - Za mene su Duškove reči bile zakon. Poslušao sam ga i otišao na Džez akademiju u Bernu. Profesori su nas slušali u noćnim klubovima, a sutradan nas, uz ručak, učili džez majstorijama. U Bernu i kasnije na Berkliju sam shvatio da se džez uči celog života. Svirao sam sa značajnim i važnim džezerima, ali od te ideje nikad nisam odustao. I danas učim. Sve posle toga je istorija. Gut je svirao sa najboljim džezerima - Lajonelom Hemptonom, Salom Nistikom, Klarkom Terijem, Bilom Dejvisom, Bredom Lilijem... Svirao je i za tri dolara na ulicama metropola, kao i na najboljim festivalima. Nema, tvrdi, rupe džezerske u koju nije ušao. A nama, za dušu, odsvirao je jednu zavičajnu: "Divan je kićeni Srem".
ŽELJA DA ZASVIRA U GUČI
- Nekoliko puta su me zvali na Sabor trubača u Guči, ili kao gosta, ili člana žirija - kaže Gut. - Nažalost, uvek sam bio sprečen. Želja mi je i dalje da odem tamo i zasviram. Poštujem tu tradiciju, te zvuke i mnoge moje kolege koje dolaze tamo, iz cele Srbije.
VELIKA KOLEKCIJA
- Sakupljanje truba je moj hobi - kaže Gut. - Na putovanjima po svetu obilazim antikvarnice i pijace, i kad naletim na neku trubu - kupim. Svaka sada vredi mnogo više nego kada sam je kupio, neke sam platio samo nekoliko dolara ili evra. Svaku sam vratio u život. Neke su stare i 150 godina. Imam "kornet" iz 1928, koji sam svojevremeno pozajmio Mladenu Đorđeviću, profesoru na Muzičkoj akademiji za jedan koncert na Kolarcu. Zubin Mehta mu je posebno čestitao na izvođenju, jer je zvuk bio čaroban.
