- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
STIL: UNIKATNA OBUĆA
U Milice lepe nanulice
Baletanke, sandale, čizme i tašne ne moraju da budu izrađene serijski
Foto Tamara Bošković-Dereta
Taj svoj dar da kreira obuću Milica Njegomir je otkrila pomažući drugarici koja je pravila nanule. Farbanje drvenih đonova, krojenje kožice, spajanje, išlo joj je kao pesma. Pošto je, kao sve žene, bila luda za cipelama, sledeće godine počela je neku svoju filozofiju izrade i u potpunosti izrazila svoj stil u malom, po kome je njena robna marka „Mini mi” i dobila ime.
Godina za godinom, otvorila je butik i proširila svoj asortiman.
Osim laganih letnjih papuča sa drvenim đonom počela je da pravi i tašne, gužvane, pufnaste, jer uglavnom takve voli, inspirativne su joj bile i baletanke, a kada je došla zima, setila se i čizama. Napravila je kalupe po svojim najudobnijim starim modelima. Ostalo je prepustila mašti. Izbor je bio veliki. Kratke, gužvane, preko kolena, roze, ciklama, crvene, bež, ljubičaste, crne, krznene, šarene, disko boje... Iako se za unikat smatra sve ispod dvanaest komada, za nju je unikat – unikat. Znači, samo jedan primerak.
Ništa bez saradnika
– Sve je, u stvari, ispalo tako zbog manjka materijala. Nisam ni imala za više osim jednog para. Odem u „Monu”, pa šta mi spakuju od restlova. Onda sklapam te parčiće, maltene, pravim pačvork. Tek kasnije sam počela da kupujem veće komade kože, pa se povećala i proizvodnja. Ipak, ostala sam pri tome da svaki model bude potpuno drugačiji. Iz tog traženja drugačijeg, dešavalo se da napravim i neke koje mi se ne dopadaju, što, naravno, nije značilo da se ne dopadaju i drugima – smatra ova vesela devojka puna ideja i elana.
Mada je taj butik zatvorila, jer je bilo nemoguće održavati ga, i dalje je, kaže, „padala na nos” od posla, pa je zadržala ekipu starih saradnika, bez kojih ne bi mogla da postigne i da cvika, i ušiva, hefta, buši, ukucava, lepi... Kod čizama sve u milimetar mora da bude podešeno, tako da veliki deo posla radi modelar. Ali, kad treba da se pokrije čukalj, otvore prsti, zatvori peta ili smisli neko drugo rešenje kako bi ih prilagodila stopalu, tada Milica stupa „na scenu”, jer čizma, ističe ona, mora da bude sasvim taman da bi bila udobna, ne može i Pepeljugina sestra da je nosi. Kod nanula joj je lakše, pa nekad i sama zakucava taj gornji deo. Onda se igra.
– Kitim ih stavljajući mašnice, pufnice, kamenčiće, perlice, nitne, alke... Kod nas postoje veleprodaje gde svi ti raznorazni ukrasi mogu da se nađu, ali više volim kad, na primer, iskoristim neke minđuše, koje su rasparene, jer na njima ima kristala koliko hoćete. Uopšte ne biram, samo idem i skupljam. Ma, stvarno, sa lustera skidam i kačim kristaliće. Mnogo toga dobijem i od drugarica. Kad im od narukvica ostanu visuljci, lančići, to je meni idealno, ja samo s tim i radim. Volim sve da iskoristim, jer mi je žao što se toliko baca. Stalno govorim da više pravimo nego što možemo i da pojedemo, i da popijemo, i da obučemo. Zato mi je draže kad od starih farmerki sama napravim tašnu, nego da je kupim u radnji, ma kako ekstravagantna bila – iskrena je Milica.
Hobi za ceo život
Toliko se, kaže, uvukla u ovaj posao, evo već je sedma godina kako to radi, a ne zna kada će i kako da prestane. Završila je fakultet za menadžere u umetnosti i medijima, sada priprema i magistraturu, ali sve usput, a ovo je obuzima celu. Jer, žene traže. Ne može tek tako da ih izneveri. Javljaju joj se i iz unutrašnjosti. Čak u Pirot je slala neke modele.
– Svake godine kažem, neću više, a onda mi neka nova ideja padne na pamet, pa hajde još to. Tako da se nikad ne zna dokle će trajati. Nikad, zapravo, ne mora ni da se završi. Uvek može da mi ostane kao hobi. Ali, da mi bude profesija i da od toga živim, teško. Ne isplati se. U svetu su unikati na ceni, a kod nas je simbolično. Sad, na sniženju, moje najskuplje nanule su četiri hiljade, a ima i za hiljadu dinara. Ovaj sistem je malo nepovoljan za zanatlije. Eto, gospodin koji mi je pravio drvo za nanule bio je prinuđen da prestane to da radi – konstatuje sa žaljenjem.
Ljudi su joj govorili da digne kredit i napravi jednu veliku firmu. Fabriku. Tek joj to nije odgovaralo.
– Da imam pogon gde ću u serijama da pravim obuću i da otvorim lanac butika po gradovima? Onda bi sve izgubilo smisao. Potpuno bih se udaljila od moje suštine. Na taj način neću da radim. Moja ideja je bila da osvestim i mlađe, i starije da smo svi drugačiji i da treba da budemo samo svoji. Ne samo u odevanju, to je vizuelni deo, treba raditi i na sebi, ali sa garderobom je možda najlakše početi – podseća Milica, koja kao budući menadžer kreiranja imidža ima potpuno pravo da savetuje.
To je dokazala i ličnim primerom, šetajući beogradskim asfaltom u svojoj originalnoj, udobnoj, praktičnoj i pomalo luckastoj obući. Za njom su krenule i ostale dame koje drže do stila, njene sestre i, naravno, mama Merima, drugarice, a nisu im odolele ni mnoge javne ličnosti. Koja god ih vidi, svaka se u nekom modelu prepozna. U posebnim prilikama, Milica voli i da ih poklanja. A, ima li išta lepše nego kad dobijete ono što je svojom rukom neko samo za vas napravio?
D. Stanković
Objavljeno: 08.08.2011.
Izvor: Politika magazin
U Milice lepe nanulice
Baletanke, sandale, čizme i tašne ne moraju da budu izrađene serijski
Foto Tamara Bošković-Dereta
Taj svoj dar da kreira obuću Milica Njegomir je otkrila pomažući drugarici koja je pravila nanule. Farbanje drvenih đonova, krojenje kožice, spajanje, išlo joj je kao pesma. Pošto je, kao sve žene, bila luda za cipelama, sledeće godine počela je neku svoju filozofiju izrade i u potpunosti izrazila svoj stil u malom, po kome je njena robna marka „Mini mi” i dobila ime.
Godina za godinom, otvorila je butik i proširila svoj asortiman.
Osim laganih letnjih papuča sa drvenim đonom počela je da pravi i tašne, gužvane, pufnaste, jer uglavnom takve voli, inspirativne su joj bile i baletanke, a kada je došla zima, setila se i čizama. Napravila je kalupe po svojim najudobnijim starim modelima. Ostalo je prepustila mašti. Izbor je bio veliki. Kratke, gužvane, preko kolena, roze, ciklama, crvene, bež, ljubičaste, crne, krznene, šarene, disko boje... Iako se za unikat smatra sve ispod dvanaest komada, za nju je unikat – unikat. Znači, samo jedan primerak.
Ništa bez saradnika
– Sve je, u stvari, ispalo tako zbog manjka materijala. Nisam ni imala za više osim jednog para. Odem u „Monu”, pa šta mi spakuju od restlova. Onda sklapam te parčiće, maltene, pravim pačvork. Tek kasnije sam počela da kupujem veće komade kože, pa se povećala i proizvodnja. Ipak, ostala sam pri tome da svaki model bude potpuno drugačiji. Iz tog traženja drugačijeg, dešavalo se da napravim i neke koje mi se ne dopadaju, što, naravno, nije značilo da se ne dopadaju i drugima – smatra ova vesela devojka puna ideja i elana.
Mada je taj butik zatvorila, jer je bilo nemoguće održavati ga, i dalje je, kaže, „padala na nos” od posla, pa je zadržala ekipu starih saradnika, bez kojih ne bi mogla da postigne i da cvika, i ušiva, hefta, buši, ukucava, lepi... Kod čizama sve u milimetar mora da bude podešeno, tako da veliki deo posla radi modelar. Ali, kad treba da se pokrije čukalj, otvore prsti, zatvori peta ili smisli neko drugo rešenje kako bi ih prilagodila stopalu, tada Milica stupa „na scenu”, jer čizma, ističe ona, mora da bude sasvim taman da bi bila udobna, ne može i Pepeljugina sestra da je nosi. Kod nanula joj je lakše, pa nekad i sama zakucava taj gornji deo. Onda se igra.
– Kitim ih stavljajući mašnice, pufnice, kamenčiće, perlice, nitne, alke... Kod nas postoje veleprodaje gde svi ti raznorazni ukrasi mogu da se nađu, ali više volim kad, na primer, iskoristim neke minđuše, koje su rasparene, jer na njima ima kristala koliko hoćete. Uopšte ne biram, samo idem i skupljam. Ma, stvarno, sa lustera skidam i kačim kristaliće. Mnogo toga dobijem i od drugarica. Kad im od narukvica ostanu visuljci, lančići, to je meni idealno, ja samo s tim i radim. Volim sve da iskoristim, jer mi je žao što se toliko baca. Stalno govorim da više pravimo nego što možemo i da pojedemo, i da popijemo, i da obučemo. Zato mi je draže kad od starih farmerki sama napravim tašnu, nego da je kupim u radnji, ma kako ekstravagantna bila – iskrena je Milica.
Hobi za ceo život
Toliko se, kaže, uvukla u ovaj posao, evo već je sedma godina kako to radi, a ne zna kada će i kako da prestane. Završila je fakultet za menadžere u umetnosti i medijima, sada priprema i magistraturu, ali sve usput, a ovo je obuzima celu. Jer, žene traže. Ne može tek tako da ih izneveri. Javljaju joj se i iz unutrašnjosti. Čak u Pirot je slala neke modele.
– Svake godine kažem, neću više, a onda mi neka nova ideja padne na pamet, pa hajde još to. Tako da se nikad ne zna dokle će trajati. Nikad, zapravo, ne mora ni da se završi. Uvek može da mi ostane kao hobi. Ali, da mi bude profesija i da od toga živim, teško. Ne isplati se. U svetu su unikati na ceni, a kod nas je simbolično. Sad, na sniženju, moje najskuplje nanule su četiri hiljade, a ima i za hiljadu dinara. Ovaj sistem je malo nepovoljan za zanatlije. Eto, gospodin koji mi je pravio drvo za nanule bio je prinuđen da prestane to da radi – konstatuje sa žaljenjem.
Ljudi su joj govorili da digne kredit i napravi jednu veliku firmu. Fabriku. Tek joj to nije odgovaralo.
– Da imam pogon gde ću u serijama da pravim obuću i da otvorim lanac butika po gradovima? Onda bi sve izgubilo smisao. Potpuno bih se udaljila od moje suštine. Na taj način neću da radim. Moja ideja je bila da osvestim i mlađe, i starije da smo svi drugačiji i da treba da budemo samo svoji. Ne samo u odevanju, to je vizuelni deo, treba raditi i na sebi, ali sa garderobom je možda najlakše početi – podseća Milica, koja kao budući menadžer kreiranja imidža ima potpuno pravo da savetuje.
To je dokazala i ličnim primerom, šetajući beogradskim asfaltom u svojoj originalnoj, udobnoj, praktičnoj i pomalo luckastoj obući. Za njom su krenule i ostale dame koje drže do stila, njene sestre i, naravno, mama Merima, drugarice, a nisu im odolele ni mnoge javne ličnosti. Koja god ih vidi, svaka se u nekom modelu prepozna. U posebnim prilikama, Milica voli i da ih poklanja. A, ima li išta lepše nego kad dobijete ono što je svojom rukom neko samo za vas napravio?
D. Stanković
Objavljeno: 08.08.2011.
Izvor: Politika magazin