Stevan Sremac

[Ana_ana]

Стеван Сремац
​

​

Стеван Сремац је рођен у Сенти, у Бачкој, 1855.године, гдје је провео рано дјетињство. Пошто је остао без родитеља, ујак Јован Ђорђевић доводи га у Београд на даље школовање. Старатељство Јована Ђорђевића, историчара по струци и либерала по политичком увјерењу, оставиће трагове на штићенику који се опредјељује за студије историје на Великој школи у Београду и за припадност Либералној странци. Везивање за политику Либералне странке одредиће Стевана Сремца као окорјелог конзервативца окренутог националној прошлости, приврженог династији и противника свега новог и напредног у политици и друштвеном животу. Свој радни вијек провео је као професор у гимназији у Нишу , Пироту и Београду. Умро је 1906.године у Сокобањи.

Почео је да пише релативно касно . У тридесет и трећој години живота, 1888. године , почео је да објављује прозне хронике о личностима и догађајима из српске прошлости , које ће се појавити као књига 1903.године под насловом ''Из књига староставних''. То је било пишчево одуживање дуга професији историчара , љубави према националној прошлости и сну о Великој Србији Реалистичку прозу почиње да пише тек послије доласка у Београд . Дугогодишњи живот У Нишу (и врло мало у Пироту) био је период стваралачке инкубације: посматрање,

Запажање и биљежење. Прву реалистичку приповијетку објавио је 1893. године под Насловом Божићна печеница , а потом слиједе Ивкова слава(1895), Вукадин (1896 као књига 1903.), Лимунација на селу(1896), Поп Ћира и поп Спира (1898), један од најбољих хумористичких романа у нашој књижевности и Зона Замфирова (1906), најбоље компоновано Сремчево дјело.

Рођен у Бачкој, у крају који је био под Аустроугарском, гдје је сан о великој Србији и оданост националној традицији било основно духовно обиљежје Срба пречана Сремац је брзо пришао Либералној странци која се заносила романтичном прошлошћу А у пракси била потпора режиму Обреновића. То ће га окренути против свега што је Ново и што је дошло са стране, из Европе. То ће га окренути и против Светозара Марковића и његових присталица па ће до краја живота остати окорјели конзервативац Окренут прошлости и старини , противник сваке промјене. Сремац је на страни газда, Бирократије, власти и владара; он је против сеоске сиротиње и слободоумних учитеља Лимунација на селу није ништа друго него указивање прстом на учитеље као реметилачки фактор у друштву. Његов идеал је да се сељаци ''слажу са влашћу, слушају власт и скидају фес пред капетаном'', а огорчени је противник учитеља Сретена, кога назива ''заточеником слободе истине и правде'', дајући овим ријечима, Наравно , подсмјешљиви тон. У Лимунацији на селу и Вукадину проговорио је Сремац либерал , огорчен на политичке противнике и нетрпељив. У првом се окомио на Социјалисте и учитеље у другом на радикале који су снажну потпору добијали из села. Тиме је ова дјела ставио у службу својих политичких ставова и свога апсолутног Конзервативизма. Памфлетско и пасквилно избија из свих Сремчевих књига. У Сремчевом дјелу сукобљавају се две стране његове личности:Сремац Грађанин и политичар и Сремац писац. Као грађанин , Сремац је на страни старог, Патријархалног и старовременског у људима и животу, на страни онога што полако чили И нестаје. Његов живот у паланци је живот у амбијенту који воли , који му лежи. Чак је, По Нушићевом свједочењу, пред смрт одабрао Сокобању као љечилиште баш зато што Је још била задржала паланачко и старо у архитектури, животу и наравима. Као политичар је на страни конзервативних идеја, на страни оних који имају и владају. Противник је свега новог и напредног, онога што је уперено против власти и династије. Сремац писац има изванредну моћ опсервације и пријемчивости за стварност која га Окружује;сагледава реалне чињенице и законите друштвене токове; реална грађа из Које обликује умјетнички свијет надвладава идеолошку свијест и не дозвољава Искривљење стварности. Сремац писац надвладава Сремца политичара и тада настају Приповијетке и романи трајне умјетничке вриједности.

 

[sendi]

Anegdota od života

Anegdota od života


“Do poslednjeg daha” - knjiga sa 184 duhovite priče o Stevanu Sremcu. Njegov život bio je sazdan od anegdota koje su ključ za razumevanje njegove popularnosti, kaže autor Staniša Vojinović



- DA su to bili Srbi, oni bi pustili da im izrastu škrge, pa bi plivali - kazao je Stevan Sremac dok je, predavajući istoriju pojedinih naroda, govorio o tome kako su Holanđani, da ih more ne bi potopilo, izgradili veliki bedem, nasip duž cele obale.
Ovo je jedna od 184 anegdote sabrane u knjizi “Do poslednjeg daha”, o duhovitosti Stevana Sremca, koju je priredio Staniša Vojinović a objavilo Izdavačko preduzeće “Kolubara” iz Valjeva. O Stevanu Sremcu ima više anegdota, kažu, nego na primer pesama o Kraljeviću Marku.
- U našem narodu bilo je značajnih duhovitih ličnosti, koje su bile spremne da životne situacije pretoče u anegdotu, ali Stevan Sremac se po tome osobito izdvajao - ističe autor. - Njegov život bio je sazdan od anegdota koje su ključ za razumevanje njegove popularnosti. Zato se ova zbirka dogodovština od njegovih đačkih dana, pa do smrti, može nazvati: Stevan Sremac - anegdota od života.
U stvaranju anegdota o Sremcu, značajnu ulogu imale su upravo kafane, poznate “Dardaneli”, “Kolarac”, “Ruski car”, koje je zvao - “moja druga Treća gimnazija”. U društvu znamenitih književnika, boema, Radoja Domanovića, Janka Veselinovića, Milovana Glišića, polemisao je Sremac, utrkivao se u duhovitosti, nekada prednjačio, ređe odustajao, da bi se tek u grobu smirio.
- Njegove vrcave pošalice, podrugalice, u anegdote su pretočili Sremčevi prijatelji, poznanici, bivši učenici. Pamtile su se, prenosile od Beograda do Niša, često menjale, kao narodne priče - navodi priređivač zbirke. - One najbolje sačuvane su u više verzija. Neke anegdote pričao je sam Sremac, pojedine su našli zapisane u njegovim notesima, kao građu za buduće književne radove...

UŽIČANI I TOGE
ODGOVARAO učenik u petom razredu na pitanje o državnom uređenju: “Rimski senatori nosili su toge i tojage”. Sremac se nasmejao, pa rekao: “E, de, de. Toge i tojage, pa to su onda izgledali kao užičke kiridžije kad nose tulume katrana u Beograd!”

Novosti

 

[crvendac_011]

Stevan Sremac u svojoj zaostavštini ostavio originalne rukopise „Zone Zamfirove“

Srbija zaštitila biblioteke i lična dokumenta značajnih ličnosti koje su obeležile njeno trajanje. U piščevoj zaostavštini originalni rukopisi „Zone Zamfirove“, „Ibiš age“...

SPOMEN-SOBA Stevana Sremca poslednje decenije putovala je u Sentu, pa u Beograd, Kruševac, Pirot... Uskoro će se vratiti Nišlijama. Lični predmeti, rukopisi i knjige pisca „Ivkove slave“ deliće galerijski prostor sa zaostavštinom Branka Miljkovića. Dok se to ne dogodi, njihov dom je depo niškog narodnog muzeja.

Put ovog dela Sremčeve ostavštine bio je vijugav. Posle njegove smrti 1906, prešla je u vlasništvo bliskog prijatelja i biografa Milorada Pavlovića Krpe. Sremčev kolega iz niške gimnazije preselio se u njegovu kuću kada je pisac prešao u Beograd. Početkom pedesetih godina, uprava niškog muzeja otkupila je od Pavlovića Sremčevu radnu sobu i rukopise. Kasnije je piščev brat Jovan Sremac poklonio niškoj biblioteci i piščevu ličnu biblioteku. Po podacima ondašnjeg bibliotekara Pavla Sofrića zbirka je imala 770 dragocenih dela, sa 1294 sveske. Deo knjiga, od kojih su mnoge i stare i retke, iz biblioteke je kasnije prebačen u muzej. Sremčeva književna zaostavština postala je kulturno dobro od velikog značaja.

Po svedočenju biografa Pavla Popovića i Milorada Pavlovića, Sremac je bio veoma načitan. Njegove knjige poklonjene su 1906. niškoj biblioteci, a 1954. godine prenete su u Fond Muzeja, kao sastavni deo Zbirke Stevan Sremac. Zbirka se sastoji od 458 knjiga od kojih je najveći broj na srpskom jeziku. Ima ih i na crkvenoslovenskom, nemačkom, francuskom, ruskom, češkom, mađarskom, latinskom i jedna na turskom jeziku. Dela stranih pisaca Sremac je čitao u originalu, jer je znao ruski, nemački, francuski i mađarski jezik. Engleske pisce čitao je preko nemačkog prevoda. U biblioteci je najviše istoriografiskih, zatim dela svetske i nacionalne književnosti, memoarska literatura, klasici, pedagoška štiva, lingvistika, geografija...

- Imamo originalne rukopise „Zone Zamfirove“, „Ibiš age“, „U tramvaju“, „Politički mučenik i druge priče“, kao i kratke esejističke zapise - priča nam Jovan Mladenović, viši kustos Narodnog muzeja. - U Narodnoj biblioteci je rukopis „Ivkove slave“, a dosta onoga što je napisao nalazi se u Muzeju grada Beograda. Prepiska i službena dokumenta su u Arhivu Srbije, dok su u njegovoj rodnoj Senti tri ordena svetog Save i jedan Takovskog krsta.
Originalni rukopisi ovog velikog posmatrača života i ljudi su u većini nepotpuni i fragmentarni, ali dobro očuvani i zaštićeni. Na polici u depou smeštena je i Sremčeva beležnica iz 1895. Pisac je u ovom malom notesu zapisivao interesantne događaje, reči, anegdote. Tu su i zapisi o Zoni, Ibiš-agi, pop Ćiri i pop Spiri.

- Na osnovu tih zapisa kasnije je razvio romane i pripovetke - objašnjava Mladenović. - Kao realisti, stvarni događaji i ličnosti su mu bili veoma važni za fabulu. Sremac je svoje tekstove neprestano dorađivao. Originalni rukopisi prepuni su beležaka na marginama. Pisao je guščijim perom i mastilom. Ispravljao je i na štamparskom tabaku.

- Bio je vrlo pedantan i od izdavača je uvek tražio da se knjiga dotera do savršenstva - priča naš sagovornik. Pored mastionice, pritiskivača za hartiju, brojanice, kutije za duvan, šoljice za kafu, nalazi se račun o kupovini iz trgovine Đorđa Aćimovića.

Rekonstrukcija Radna soba Stevana Sremca u niškom Narodnom muzeju

- Račun za trgovinu ilustruje njegovu brigu za izgled. Oblačio se aristokratski. Bio je pedantan u tome. Dendi i boem podjednako u kafani i na časovima u gimnaziji. Tako su ga i savremenici opisali.

Sremac je dobijao dosta poklona od svojih prijatelja slikara. Među umetničkim delima izdvaja se ulje na platnu Đorđa Krstića.

U NIŠKOM MUZEJU ČUVAJU SEĆANjE NA PISCA HIMNE “BOŽE PRAVDE“

U NIŠKOM muzeju čuva se i deo zaostavštine Jovana Đorđevića, pisca srpske himne „Bože pravde“ i ujaka Stevana Sremca. Po rečima Jovana Mladenovića, kustosa niškog Narodnog muzeja, najveći deo zaostavštine Jovana Đorđevića čuva se u Matici srpskoj u Novom Sadu, ali se šesnaest njegovih originalnih rukopisa nalazi i ovde.

- Posle smrti Jovana Đorđevića, Sremac je nasledio deo njegove biblioteke i rukopisa, koja je kasnije stigla kod nas - priča Mladenović.
Pisac himne „Bože pravde“, osnovao je Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu. Bio je prvi direktor i dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu, sekretar Matice srpske, urednik „Letopisa“ i „Srpskog dnevnika“. Kratko je obavljao i funkciju ministra prosvete i crkvenog dela, a kralja Aleksandra Obrenovića je učio istoriju i geografiju.

Đorđević je napisao spev „Knez Pavo“, pozorišnu alegoriju „Markova sablja“, dve biografije, klasični Srpsko-latinski rečnik, Opštu istoriju, u dva toma.

- Uticao je na svog sestrića Stevana Sremca, na njegov moralni, intelektualni, nacionalni i politički razvoj i životno opredeljenje za istoriju i književnost - kaže Mladenović.

ZASLUGE

VELIKA zasluga za otkup Sremčeve zaostavštine pripada Aleksandru Nenadoviću i Bori Gojkoviću, osnivačima niškog muzeja. Posle otkupa Sremčeve zaostavštine krajem 1952. godine, Muzej je priredio izložbu o Stevanu Sremcu u Narodnoj biblioteci u Obrenovićevoj ulici. Izloženi su prvi put otkupljeni originalni rukopisi, radna soba, lični predmeti. Letopisac je zabeležio da je izložbu posetilo oko 25.000 Nišlija.

Izvor: Večernje novosti