- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.982
„Starmali“ - dete kao mali čovek
S. B. | 25. jul 2011. 13:51 | Večernje novosti
Malo dete, a govori kao veliko, preozbiljno je za svoje godine, ima fine manire, neprestano iznenađuje zrelim komentarima...
Kada se za nakoga kaže da je „starmali“, kakvo je to dete? Pa, ono je malo, a govori kao veliko, preozbiljno je za svoje godine, ima fine manire, neprestano iznenađuje zrelim komentarima... Najčešće je reč o jedincu, i to kojeg su roditelji dobili posle dugo godina pokušaja pa ga sada preterano maze i paze, štite ga da ga druga deca ne bi povredila, uvredila i rasplakala. Iz tih razloga ovakvi roditelji radije plaćaju nekome da čuva njihovo mezimče, nego da ga šalju u vrtić gde mu se „svašta može dogoditi“. Još ako je jedan od roditelja dominantan, eto svih uslova da dete stasa u starmalo. Kako? Dete oponaša takvog roditelja i „druži“ se uglavnom sa starijim osobama, među kojima su i baka i deka. Do druge godine to nije primetno, ali već od treće takvo dete više interesovanja pokazuje za društvo starijih nego dece. Ukoliko u okolini nema vršnjaka sa kojima će se družiti, ono i posle treće godine nastavlja da se igra samo, ili sa drugarima koje je stvorilo u mašti, kao i sa roditeljima i njihovim roditeljima.
Ovakvo dete suočava se sa velikim problemom kada krene u prvi razred, jer se odvaja od porodice i mora da se prilagodi novim pravilima igre - igre sa vršnjacima. Kako to ide nešto teže, ono u međuvremenu postaje predmet podsmeha i okolina ga često odbacuje kao neprilagođeno i ulizički nastrojeno ka odraslima (čitaj: učiteljici). Počinje da se povlače u sebe, u društvu druge dece je nesigurno, a u prilog mu ne ide ni to što ga roditelji neprestano teše kako mu druga deca zavide jer je mnogo bolji od njih, pametniji i sve u superlativu. Onda dete sebi postavi previsoke ciljeve, želeći da bude savršeno, a to je u potpunom neskladu sa njegovim samopouzdanjem i realnim mogućnostima.
Može li ova pojava ikako da se spreči? To zavisi najpre od roditelja. Ako puste svoje dete da ponekad bude i povređeno, da „zaradi“ boginje, da povremeno izgovori i ružnu reč koju je naučilo, da se izbori za sebe među sebi ravnima, onda ima sve šanse da ga zaobiđe etiketa – starmalo. Dakle, važno je da ide u vrtić ili da, ako niste u mogućnosti da mu to priuštite, što češće komunicira sa vršnjacima na igralištu, u igraonicama, komšiluku... Shvatili ste – dopustite mu da bude dete! Doći će godine kada će kao zreo čovek moći da zablista, ali tada će umesto podsmeha dobijati pohvale okoline.
S. B. | 25. jul 2011. 13:51 | Večernje novosti
Malo dete, a govori kao veliko, preozbiljno je za svoje godine, ima fine manire, neprestano iznenađuje zrelim komentarima...
Kada se za nakoga kaže da je „starmali“, kakvo je to dete? Pa, ono je malo, a govori kao veliko, preozbiljno je za svoje godine, ima fine manire, neprestano iznenađuje zrelim komentarima... Najčešće je reč o jedincu, i to kojeg su roditelji dobili posle dugo godina pokušaja pa ga sada preterano maze i paze, štite ga da ga druga deca ne bi povredila, uvredila i rasplakala. Iz tih razloga ovakvi roditelji radije plaćaju nekome da čuva njihovo mezimče, nego da ga šalju u vrtić gde mu se „svašta može dogoditi“. Još ako je jedan od roditelja dominantan, eto svih uslova da dete stasa u starmalo. Kako? Dete oponaša takvog roditelja i „druži“ se uglavnom sa starijim osobama, među kojima su i baka i deka. Do druge godine to nije primetno, ali već od treće takvo dete više interesovanja pokazuje za društvo starijih nego dece. Ukoliko u okolini nema vršnjaka sa kojima će se družiti, ono i posle treće godine nastavlja da se igra samo, ili sa drugarima koje je stvorilo u mašti, kao i sa roditeljima i njihovim roditeljima.
Ovakvo dete suočava se sa velikim problemom kada krene u prvi razred, jer se odvaja od porodice i mora da se prilagodi novim pravilima igre - igre sa vršnjacima. Kako to ide nešto teže, ono u međuvremenu postaje predmet podsmeha i okolina ga često odbacuje kao neprilagođeno i ulizički nastrojeno ka odraslima (čitaj: učiteljici). Počinje da se povlače u sebe, u društvu druge dece je nesigurno, a u prilog mu ne ide ni to što ga roditelji neprestano teše kako mu druga deca zavide jer je mnogo bolji od njih, pametniji i sve u superlativu. Onda dete sebi postavi previsoke ciljeve, želeći da bude savršeno, a to je u potpunom neskladu sa njegovim samopouzdanjem i realnim mogućnostima.
Može li ova pojava ikako da se spreči? To zavisi najpre od roditelja. Ako puste svoje dete da ponekad bude i povređeno, da „zaradi“ boginje, da povremeno izgovori i ružnu reč koju je naučilo, da se izbori za sebe među sebi ravnima, onda ima sve šanse da ga zaobiđe etiketa – starmalo. Dakle, važno je da ide u vrtić ili da, ako niste u mogućnosti da mu to priuštite, što češće komunicira sa vršnjacima na igralištu, u igraonicama, komšiluku... Shvatili ste – dopustite mu da bude dete! Doći će godine kada će kao zreo čovek moći da zablista, ali tada će umesto podsmeha dobijati pohvale okoline.