Starac pajsije svetogorac

[sector]

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC -DUH BOZJI i duh ovoga svijeta
SVJETSKO OBRAZOVANjE I ZNANjE STARAC PAJSIJE SVETOGORAC

DUH BOZJI I DUH OVOGA SVETA POGLAVLjE I SVJETSKO OBRAZOVANjE I ZNANjE
Mudar covek je ociscen covek Kada covek ne izostrava svoj um Bogom, nego ga izostrava zlobom, prima u sebe djavola. Bolje bi mu bilo da je izgubio pamet, jer bi tako barem imao olaksanje na dan Suda. - Starce, razlikuju li se prostota ( = neznalastvo) i lukavstvo? - Da, kao lisica od sakala. Sakal, kada nesto vidi, on to i pozeli, i zurno ide da to uzme. Lisica ce, pak, prvo primeniti lukavstvo, a potom ce otici da uzme ono sto je htela. - Moze li neko, starce, da lukavost smatra za mudrost? - Da, moze, ali ako ispita samoga sebe, shvatice sta je lukavstvo a sta je mudrost. Ima i spisak, pomocu koga to moze da razume. Koji su darovi Duha Svetoga? ljubav, radost, mir, itd. Da li je ono sto ima u sebi, ima sa tim veze? Ako nema, onda je to nesto satansko, onda je njegova mudrost iskvarena Mudar covek je onaj koji se procistio, koji je ociscen od strasti. Onaj ko je osvetio svoj um, taj je zaista mudar. A ako mu um nije ociscen, mudrost mu uopste ne koristi. Pogledajte novinare, politicare - mudri su. Ali mnogi od njih,
1

zbog toga sto nemaju osveceni um, kada govore mudre stvari, govore i bezumnosti. Od velike mudrosti govore velike bezumnosti! Ako covek ne usavrsava svoj um, djavo ga iskoristi. Ako ne usavrsava svoj um u pravcu cinjenja dobra, djavo ga iskoristi za zlo. - Ako, dakle, covek ne usavrsava svoj um, time djavolu otvara mogucnosti? - Ako ga ne usavrsava, sve te mogucnosti se same otvaraju. Ako covek ne dela duhovno, postaje nepostojan u dobru, i on sam, a ne djavo, cini zlo. Tako je neko, na primer, mudar, ali ne dela umom svojim vec lenjstvuje. A ako ne koristi svoj um, kakve koristi ima od toga sto je mudar? - Moze li neko da bude mudar, ali da njime vladaju strasti, pa ne moze svoju mudrost pravilno da koristi? - Kao prvo, treba paziti da se ne veruje sopstvenom umu, jer, ako je covek duhovan pa veruje svom umu - prelastice se, a ako je od ovoga sveta - poludece. Ne treba da veruje svom razumu. Treba da pita, da se savetuje, da osvecuje svoju mudrost. I uopste, covek treba da osvecuje sve sto ima. Ako je mudrost osvecena, ona pomaze pri svakom rasudjivanju. Ako je neko mudar, ali njegova mudrost nije osvecena, on ne moze duhovno da rasudjuje. Neko moze, zbog svoje prirodne prostote, da nekog varalicu smatra za svetitelja, i da neki bezobrazluk smatra za blagocestivost. Kada se, pak, mudar osveti, postaje veoma razborit. - Starce, kako se mudrost osvecuje? - Da bi se covek osvetio, ne treba da od lukavog ( = djavola) primi poruke, niti da razmislja lukavo, vec da sve cini sa dobrotom i prostodusnoscu. Tako dolazi duhovna jasnoca, bozansko prosvetljenje, i tada covek sagledava srca ljudi, i ne donosi ljudske zakljucke. - Starce, da li je rasudjivanje povezano sa znanjem? - Rasudjivanje dolazi od bozanskog prosvetljenja. Neko moze da cita Oce, da pravilno zna odredjene stvari, da se podvizava i da se moli. Rasudjivanje, medjutim, dolazi od bozanskog prosvetljenja, i to je sasvim druga stvar.

2

- Da li je svet, starce, nekada bi bolji? - Nije bio bolji, ali su ljudi nekada imali prostodusnost i dobro razmisljanje. Danas ljudi na sve gledaju sa lukavstvom, jer sve mere umom. Evropski duh je doneo mnogo zla. Taj duh je ono sto sakati ljude. Ljudi bi danas bili u mnogo boljem duhovnom stanju, jer su skolovaniji i mogli bi da se sporazumeju. Medjutim, naucili su ih ateizmu, i svemu satanskom, tako da su vec na samom pocetku skrenuli sa puta i ne mogu da se sporazumeju. Nekada, nisi mogao da se sa nekim razumes, jer iako je bilo blagocestivosti,[1] nije bilo ni obrazovanja. Secam se, jedan kaludjer se jednom prilikom, kada je cuo da se pominje “Grigorije, Papa rimski”[2], sablaznio i pobegao iz Crkve, jer je pomislio da pominju rimskog Papu! Vidis li sta cini neznanje! Neznanje je strasna stvar. Najgore zlo cine oni koji u isto vreme imaju u sebi i blagocestivosti i onoga sto je skodljivo. Takvi, bez da ispitaju stvari, stvaraju probleme. Znanje bez bozanskog prosvetljenja je propast Ako se ljudi u brzini svoga razmisljanja na trenutak zaustave, njihov um ce se odmoriti, ali ce im se i bozanska blagodat lako pribliziti. Znanje bez prosvetljenja je propast. Ako se neko trudi na duhovnom planu, ako se podvizava, tada ga Bog i prosvetljava. Tada on ima bozansko prosvetljenje, bozanska iskustva, i nema svoje sopstvene misli, pa zato i vidi daleko. Onaj ko je kratkovid, izbliza dobro vidi stvari, ali na daljinu ne vidi. A onaj ko nije kratkovid, videce malo dalje, ali i ovo jos nista ne govori. Jer telesnih ociju je jedan par, a duhovnih ima mnogo. Oni koji su se udaljili od Hrista, odbacuju bozansko prosvetljenje, jer odbacuju sunce kao nesto bezumno, i odlaze tamo gde sunca nema. Kao posledica toga javlja se duhova prehlada i bolest. Ako se covek ne osveti, ako ne dodje bozansko prosvetljenje, ako je ostalo znanje i ispravno - na ovo mislim - to je samo jedan racionalizam i nista vise od toga. Ako nedostaje bozansko prosvetljenje, i ono sto ce ljudi reci, i ono sto ce napisati, nece im pomoci. Pogledajte kako Psaltir, koji je ispisan bozanskim prosvetljenjem, ima veliku dubinu! Sakupi, ako zelis, sve teologe i sve filologe, i videces da jedan psalam sa takvom dubinom ne mogu da sastave! David je bio nepismen, ali mozes jasno da vidis kako ga je vodio Duh Bozji. I Crkva je danas u teskobi, jer nedostaje bozansko prosvetljenje, i svako radi
3

kako hoce. Ulaze i ljudski elementi od kojih nastaju strasti koje kasnije koristi djavo. Zbog toga ne bi trebalo da vlast traze ljudi kojima vladaju njihove strasti. - Dakle, ljudi treba neprestano da traze bozansko prosvetljenje? - Da, jer drugacije, resenja do kojih dolaze nastaju dejstvom uma. Tako se kasnije stvaraju smutnje. Skupstine, paraskupstine… A zlo je u tome sto nisu prepoznali ono sto je prethodno bilo u njima samima. Jer ako mi u sebi samima imamo neko ispravno znanje, zasto takvog znanja ne bi bilo i kod ostalog sveta? Kada covek sebe spozna smireno, biva prepoznat i od ljudi. Ako neki spoznaju same sebe, spoznace i rugobu svoju i vise uopste nece govoriti. Jednom prilikom mi neko rece. “Nema ni jednog pravoslavnog da predstavlja pravoslavlje van njega samog, na skupovima, itd”. I tako je govorio, govorio, govorio, prekorevajuci. “Prorok Ilija”, rekoh mu, “kada ga Bog upita: sta trazis Ilija na Horivu, on odgovori: ostadoh sam. Tada mu Bog rece: “Ostavih sebi sedam hiljada koji nisu preklonili kolena pred Vaalom”. Sedam hiljada ljudi bilo je verno Bogu, a prorok Ilija rece: “Ostah sam!” I ti tako prekorevas, iako postoje toliki verni! … Ko je nas Pantokrator ( = Svedrzitelj)? Da li je On Svedrzitelj u gradjevini koja ima ostecenja od zemljotresa, i mi razmisljamo sta da radimo da je spasemo da ne padne, pa zovemo arheologe da je podupru?” “Ali tamo u Americi nema nikoga”, rece mi. “Ali je sam upoznao toliko vernih iz Amerike”, rekoh mu. “Da, ali katolici deluju lukavo”. “Ali katolici sami, ostavljaju papizam i prelaze u pravoslavlje. Dobro, kada je Patrijarh Dimitrije isao u Ameriku, zar ti isti katolici nisu vikali: “Patrijarh je istiniti hriscanin, a papa je trgovac”? Zar nisu to katolici govorili sa gnevom? Zasto onda govoris o tome da katolici zele da prevare Pravoslavne, da ih promene, itd? Gde je Bog? Zar djavo moze uspeti?” Na zalost, zapadni racionalizam je uticao i na istocne pravoslavne predstojatelje, i tako se nasao i u telu jedine Istocne Pravoslavne Crkve Hristove, dok je on sav u stvari na Zapadu koji u njemu gleda kao na vladaoca sveta. Ako se na Zapad pogleda duhovno, svetloscu Istoka, svetloscu Hristovom, tada ce se videti zalazak Zapada, koji malo po malo gubi svetlost mislenog Sunca, Hrista, i koji napreduje ka dubokom mraku. Skupljaju se i saboruju[3] i dogovaraju se o stvarima o kojima ne treba raspravljati, o kojima ni Sveti Oci nisu raspravljali toliko vremena. Sve je ovo od lukavoga, kako bi vernima dotuzilo i kako bi se sablaznili, i kako bi ih gurnuli - jedne u jeres a druge u raskol, i kako bi time
4

djavo zaradio. O, o… muce i usloznjavaju zivot ovi ljudi! I kuda vodi sve ovo? Niko se ne bavi duhovnim delanjem, nego umislja da je duhovan covek i govori bezumnosti. Jedno dete sa prirodnom cistocom uma i sa malim znanjem koje ima, reci ce ti ispravne stvari. Nasuprot tome, neko sa velikim obrazovanjem, sa umom zamucenim demonskim iskustvom koje je primio, govori ti najvece bezboznosti. Onaj ko stalno izostrava svoj um znanjem, a zivi udaljeno od Boga, na koncu razdvaja svoj um na dva dela. Jedan deo ce malo po malo sam propasti, a drugim ljudi pribegavaju potpuno ljudskim resenjima. Ljudsko znanje, kada se osvecuje, postaje bozansko i tada je od pomoci. Drugacije je sa ljudskim suceljavanjima, umom, logikom ovoga sveta. Cisti um je kao koristiti lepak za gvozdje. A magnet privlaci metale, i ovaj prijanja, ali se ne lepi. To je danasnji svet. Na sve stvari se gleda suvom logikom. Ova logika je katastrofalna. Zar nije receno da “znanje nadima” (1 Kor. 8, 2). Ako nema bozanskog prosvetljenja, znanje nicemu ne koristi, nego donosi propast. Nauka treba da se razvija duhovnim zivotom Svako zlo potice od uma, onda kada se um stalno zabavlja jedino naukom i kada je sasvim odvojen od Boga. Zbog toga ovakvi ljudi i ne nalaze svoj unutrasnji mir i ravnotezu. Nasuprot ovome, kada se um krece oko Boga, ljudi koriste i nauku za staranje o svojoj unutrasnjosti, i za dobro sveta, jer je tada um osvecen. - Dakle, starce, nauka nije od pomoci coveku? - Nauka mnogo pomaze ali i mnogo zamucuje. Iako nauka poznaje duse sa najvecom jasnocom, malo o njima zna. Oni koji su svoj um prvo zamutili naukom, pa ga blagodacu Bozijom razbistrili, tada, svakako imaju vise alata za svoj posao. Ali ako pak nisu osvetili svoj alat - ako nisu osvetili znanje - mogu da ga koriste jedino za svetska, ali ne i za duhovna dela. No oni svoj um brzo osvecuju, ako u njega udje doba ustreptalost. Oni koji se posvete unutrasnjem obrazovanju, obrazovanju duse, i koji koriste i spoljasnje obrazovanje za unutrasnje, oni se brzo duhovno preobrazavaju. Ako se duhovno vezbaju, tada su u stanju da mnogima pomognu, jer ih oslobadjaju straha od muka, i vode ih
5

rajskom blazenstvu. Ovi ljudi Bozji, mogu u mnogim slucajevima da imaju malo skole, ali da mnogo pomazu, jer imaju mnogo blagodati iako nemaju mnogo papira (= diploma). Svet je ispunjen grehom i potrebno mu je mnogo molitve i iskustva. Novcanice su ispisane mnogim slovima, ali njihova vrednost zavisi od toga kakvo pokrice ima onaj ko ju je izdao. Tako je potrebno mnogo se truditi i kada je u pitanju “rudnik” duse. Secam se jednog starcica u Manastiru Esfigmenu, koji je bio toliko prost (=neobrazovan) da je i za Vaznesenje mislio da je kakav svetac. On nacini jednu metaniju i rece: “Svetitelju Bozji, zastupi nas”! Jednom jedan brat bese bolestan, a on nije imao sta da mu da da pojede. Silazio je penjao se uz stepenice, pa otvori prozor koji gleda na more, ispruzi ruke prema moru i rece: “Sveti Vaznesenje, daj mi jednu ribicu za brata”. I odmah - o, cuda - jedna vrlo velika riba iskoci iz mora pravo u njegove ruke. Oni koji su to posmatrali, bili su zaprepasceni. On ih pogleda i samo se nasmeja, kao da im govori: “Sta ste cudno videli?” Mi imamo znanje, znamo kada se koji svetitelj proslavlja, kako je neki drugi mucenicki postradao. Znamo kada je praznik Vaznesenja, gde se ono i kako dogodilo, medjutim ne mozemo ni jednu takvu ribu da dobijemo! To je ta cudesnost duhovnog zivota, koju oni, koji logiku traze samo u sebi samima, a ne u Bogu, ne mogu da razumeju, jer imaju jedino znanje ovoga sveta, koje je sjedinjeno sa duhovnim bolestima ovoga sveta, a Duha Svetoga nemaju. Duh Sveti ne silazi mehanicki Rec uma ne menja duse, jer je telesna. Rec Bozija, koja se radja od Duha Svetoga, ima bozanske energije i menja duse. Duh Sveti ne silazi na neki mehanicki nacin - zbog toga teologija nema nikakva posla sa nekim cisto naucnim duhom. Duh Sveti Sam silazi, kada u coveku naidje na odgovarajuce pretpostavke. A duhovna pretpostavka je da ukloni rdju sa svog duhovnog uzeta, da bude dobar vodic, da primi struju duhovnog prosvetljenja, i da tako postane duhovni naucnik, teolog. Kad kazem “teolog”, mislim na one teologe koji imaju teolosko pokrice, i cija diploma tako ima vrednost. Ne mislim na one koji imaju samo papir bez ikakvog pokrica, i cija je diploma nalik novcu neke nepostojece zemlje. Um se cesto godinama zamara, kako bi naucio jedan ili dva strana jezika. U nase vreme mnogi ljudi znaju strane jezike, ali ovi jezici nemaju nikakve veze sa jezicima Svete Pedesetnice, jer zivimo u velikom Vavilonu. Veliko je zlo
6

kada se teologijom bavimo samo pomocu naseg uma, i kada nas um predstavljamo kao prisustvo Duha Svetoga. Ovo se naziva “mozgologija” (εγκεφαλολογια) koja radja Vavilon, dok u teologiji postoje mnogi jezici, mnogi darovi ( = harizme), ali su svi jezici u saglasnosti, jer je jedan Gospodar njihov, Duh Sveti Pedesetnice, a jezici su ognjeni. - Starce, zar ne govori tropar da Duh Sveti “stalno pruza…”?[4] - Da, pruza, ali tamo gde je prisutan. A ako nije prisutan, kako da pruza? Vrednija je jedna rec iskusnog i smirenog coveka, koja sa bolom izlazi iz dubine njegovog srca, nego mnoge reci mudrog spoljasnjeg coveka, koje, spretnoscu jezika izlaze brzo, i od koga dusa nema koristi, jer je takav jezik telesan i nije ognjeni jezik Svete Pedesetnice. Osvetimo jezik Dobar je jezik, dobro je i obrazovanje, ali ako nisu osveceni, stetni su i vode u propast. Dodjose jednom u Koliviju, neki studenti optereceni knjigama i rekose mi: “Dosli smo, starce, da razgovaramo o Starom Zavetu. Zar Bog ne dopusta znanje?” “Koje znanje?” - rekoh im. “Ono koje se stice umom?” “Da”, rekose. “To znanje, rekoh im, moze te odvesti do meseca, ali te nece odvesti Bogu”. Dobre su snage koje postoje u nasem mozgu i koje mogu coveka da podignu do zvezda, sa velikim troskovima goriva itd… Ali, od ovoga su bolje duhovne snage, koje coveka uspinju do Boga, sto i jeste njegovo naznacenje. Ove snage uzdizu coveka do Boga sa malo goriva, sa jednim naprstkom. Jednom sam jednog Amerikanca, koji je dosao u Koliviju, upitao: “Kako ste vi uznapredovali, posto ste tako veliki narod?” “Isli smo na mesec”, odgovori mi. “Koliko je daleko?”, upitah ga. “Recimo, pet stotina hiljada kilometara”, rece. “Koliko ste stotina miliona potrosili da biste isli na mesec’?” Od 1950-te do sada potrosili smo ogromne kolicine dolara”. “A do Boga, jeste li dosli?”, upitah ga. “Koliko daleko je Bog?” “Bog je, rece mi, veoma daleko”. “Mi, rekoh mu, sa jednim naprstkom (, tj. sa beznacajnim materijalnim troskovima - prim. prev.) idemo do Boga!” Prirodno znanje nam pomaze da steknemo duhovno znanje. Ako, medjutim, covek ostane samo pri prirodnom znanju, ostaje pri onome sto je prirodno i ne uspinje se ka Nebeskom. Ostaje dakle, u zemaljskom raju, sazdanom izmedju Tigra i Eufrata[5] i raduje se prirodnim lepotama i zivotinjama, ali se ne uspinje
7

nebeskom Raju, da se raduje sa Andjelima i sa Svetima. Da bismo se uspeli u nebeski Raj, neophodna je vera u Domoupravitelja Raja, neophodno je da Ga ljubimo, da spoznamo svoju gresnost, da se smirimo, da Ga upoznamo i da sa Njim molitveno govorimo, da Ga proslavljamo i kada nam pomaze i kada nas kusa. - Starce, da li je nekome ko prebiva u pokajanju, u postu, u podvigu, potrebno da izucava i dogmatiku, teologiju, itd? - Kada neko ima elementarno obrazovanje, bavljenje time mu moze pomoci. On, medjutim, ne tezi tome da stekne znanje, da se pokaze mudar ili da govori mudrosti, nego da sebi pomogne. Ako neko nastoji da se osveti, ako da Bog, dolazi blagodat i prosvetljuje ga. A unutar toga moze biti i dogmatike i teologije, jer takav zivi tajne Bozije. A neki drugi moze da bude prostodusan, i da ne zeli da nauci nesto vise, nego se zadovoljava onim sto mu je Bog dao. - Ako smo u manastiru (tj. ako smo se zamonasili - prim. prev.), a jos uvek zelimo znanje ovoga sveta, sta to znaci? - Znaci da nemamo znanje. “Poznajete istinu i istina ce vas osloboditi”.[6] Kada se covek smirava i prosvetljuje, tada se osvecuje i um njegov, kao i njegove razumske sile, dok je, pre nego sto se osveti, delatnost njegovog uma telesna. Ako je neko sebeljubiv, i ako se, dok je jos nepismen, upusti u tumacenje dogmata, Otkrovenja, Otaca itd., pomracuje se, i napokon se gubi u bezverju. Takvoga napusta blagodat Bozija, jer je uznapredovao u egoizmu. Vidite, smirenje u svemu pomaze, ono daje snagu. Najpametnija stvar koju cu pomisliti, najmudrije resenje koje cu pronaci, jesu najveca bezumlja, ako se u njima nalazi i egoizam, dok je smirenje stvarna mudrost. Zbog toga treba da se borimo protiv castoljublja i za sticanje velikog smirenja. Drugacije, znanje umesto da koristi, ima sasvim suprotne posledice. Um se tada pomracuje, i onda se izgovaraju bogohulstva, jer je egoizam uznapredovao. To je iznad nasih moci. Ako tako, neko ko je obrazovan, pokusa da izucava dogmate, postoji opasnost od stete. Isto je i ako neko ko je neupucen, pokusa da se udubljuje u duh Otaca, bez da je u odgovarajucem duhovnom stanju. Jer, da je bio imalo duhovan, ne bi to cinio.
8

Rekao bi: “Ako mi je nesto potrebno, Bog ce to prosvetliti ( = razjasniti). Da ispunim ono sto sam razumeo. Toga je toliko mnogo!” - Dakle, starce, kada neko izucava Jevandjelje, to je zato sto nema smirenja i blagocestivosti? - Da, jer kada nedostaje smirenje, tumacenje koje daje, jeste tumacenje uma, razuma, i ono ostaje bez bozanskog prosvetljenja. - Ako, dakle, ne razume nesto, bolje je da covek to ostavi za kasnije? - Da, da kaze: “Ovde je nesto dobro receno, ali ja to ne razumem”. I ja sam tako radio. Kada sam bio mlad i kada sam citao Jevandjelje, ako nesto nisam mogao da razumem, nisam pokusavao da to rastumacim. Razmisljao sam: “Ovde je nesto dobro receno, ali ja to ne razumem”. I kasnije sam video, da kada mi je to sto nisam razumeo zatrebalo - cak - i doslo je tumacenje. Ali ja opet rekoh: “Da pitam, i neko ce mi objasniti kako se ovo tumaci”. I bilo je tacno onako, kako sam i razumeo. Jer je drskost da neko pokusa da tumaci Jevandjelje kad ga ne razume. Zbog toga, kada izucavate Jevandjelje, nemojte ga tumaciti umom, vec promislite dobro, dok ne dodje bozansko prosvetljenje rasudjivanja, i samo ce se rastumaciti. - Moze li covek, kada dodje u odgovarajuce duhovno stanje, da razume i nesto dublje? - Ne dublje. Jedan bozanski smisao u sebi sadrzi mnostvo bozanskih smislova. Neka covek moze da razume sada a neka kasnije. Neko moze da cita - da cita, da sazna mnogo, a da uopste ne moze da udje u smisao Jevandjelja. Neko, pak, moze da ne cita mnogo, ali da ima smirenje, podviznicki duh, pa da ga Bog prosvetli i on spoznaje smisao. Onaj ko zeli da cita mnogo, moze to da zeli zbog castoljublja ili da bi stekao zahvalnost. Taj je kao neko go gleda borbu i ne vidi ko se bori, da bi mogao da pomogne, da bi bio borac. On posmatra sta radi borac, i umesto da pokusa da se i sam bori, on gleda jos jednu borbu, pa jos
9

jednu, a sam ne postaje borac, nego ostaje gledalac. - Starce, za nekoga ko je obrazovan cesto kazu: “Ovaj je covek dobrodeteljan ( = vrlinski)”[7]. Da li uvek tako? - Kada kazemo: “ovaj covek je dobrodeteljan”, mislimo na onoga ko je duhovno dobrodeteljan, ko je duhovno zreo. Primetio sam da postoje neznalice koje su veoma gorde, i neznalice koje su smirene. Postoje i obrazovani koji su veoma gordi, i obrazovani koji su smireni. Dakle, unutrasnja dobrodetelj je sva dubina. Zbog toga Sveti Vasilije Veliki kaze: “Najvaznije je da imas uzvisenu misao[8] i smirenu pomisao”. Onaj ko ima takvu misao, ako i ima malo gordosti, nekako se opravdava. Ali onaj ko nema takvu misao, ako ima gordosti, sasvim je bez opravdanja. Sva dubina je u nasem staranju o nama samima, u nasoj unutrasnjoj dobrodetelji. Ako je neko dobrodeteljan, on je i obrazovan, i ima smirenu misao. Ovo je najvece dobro. Za nekoga, pak, ko nema veliko obrazovanje, veoma je stetno ako o sebi ima visoko misljenje. Prirodno znanje Spoljasnje obrazovanje u mnogim slucajevima skodi, jer u coveku podstice visoko misljenje o sebi samom. Ovo visoko misljenje predstavlja zapreku koja sprecava blagodat Boziju da se priblizi. S druge strane, kada covek odbaci takvu, laznu, ideju o sebi samome, tada nas Dobri i Bogati Otac obogacuje svojim bozanskim i prosvetljenim idejama. Kada, medjutim, napaceni covek ima visoko misljenje o sebi, i kada tu ideju drzi u svome mozgu, on nastavlja da bude samo mozak, samo telesno, i ne poznaje blagodat Boziju, blagodat Duha Svetoga. Kod mnogog znanja, dakle, postoji strah da ce glava biti napumpana /znanjem/, a da ce time u stvari biti isprazna. Tako dolazi do opasnosti da se to isprazno znanje rastoci u nista (shizofrenijom), ili da bude gordoscu razoreno na komade. Zbog toga znanje treba da sleduje strahu Bozijem, i da bude sjedinjeno sa delanjem, kako bi postojala ravnoteza. Znanje, samo po sebi, steti. Kada udju egoizam i razgovorljivost, da bi se zacudio kako lepo razmisljam,
10

tada pocinju da deluju duhovni zakoni, koji sabiraju ovo dvoje. Ako se ovo stalno dogadja, onda je to znacajno. Kada u oko upadne nekakva truncica ona malo smeta. Ali, ako stalno upada, ona stvara veliki problem. Ako je neki covek pametan i zbog toga neko delo vrsi sa lakocom, treba da se pred Bogom pokloni, i da Mu blagodari danju i nocu sto mu je dao pamet, koju moze da koristi a da se ne umara. A ako ovoga nema, onda neka ne blagodari! - Ako, medjutim, ima znanje koje ne sluzi nicemu? - Tada mu to donosi stetu sa druge strane. Upitase kamilu: “Da li ti se vise dopada put navise ili nanize?” Ona rece: “Zasto? Prav se izgubio?” Bolje je onima koji nemaju um. Nama je dat um, da bi nam bilo bolje, ali sta mi cinimo? Za to cemo morati da polozimo racun. Kako je to uredio Bog! Oni koji nemaju um su radosni, a i u drugom zivotu bice im bolje. A ovi koji imaju um, imaju mnogo muka. - Starce, da li ce u buducem zivotu, oni koji su sada zaostali u razvoju imati dobru moc misljenja? Da li ce im ona i tada nedostajati? - Sve u svemu, i mnogo pameti bice nista i malo pameti bice nista. Jer ono sto je Nebesko, to je nadumno. Sveti na Nebu nece biti u boljem polozaju u pogledu znanja o Bogu, od onih koji su se u ovom zivotu razgoreli vrlinama. Mozda ce im o Drugom dolasku, Pravedni Bog dati i nesto vise, jer su ovde ziveli utvrdjeni. Radimo ispravno na svome umu - Zasto, medjutim, stalno govore da je obrazovanje dobra osnova za monastvo? - Vidi da ti kazem. Neko ko je obrazovan moze da uzme da cita neki Otacki tekst, i sa malo truda da ga razume, i da tako brzo napreduje. A neko ko je neobrazovan, ako nema blagocestivosti, tesko ce napredovati. Neobrazovani
11

treba da se trudi da stekne iskustvo i bozansku pomoc, i da u okviru toga shvati ono sto cita. Sa druge strane, onaj ko je obrazovan, ako se samo malo potrudi, dobro ce napredovati. On treba da dela na svom umu, i da se ne drzi samo teorije. Svakako nisam rekao da treba da zeli da umom spozna tajne Bozije. - Dakle, starce, treba koristiti svoj um u borbi protiv strasti? - Ne samo to, nego i sire. Pogledaj na sva dobrocinstva Bozija, na sav svemir. Proslavi Boga i zablagodari mu. Vidis, prvo je Avram trazio Boga, a potom je Bog trazio Avrama. - Kako, dakle? - Otac Avramov, bio je idolopoklonik, postovao je idole. Avram vide svemir, i zapita se zasto se postuju bezdusni idoli, i njegov um stade da dela: “Nije moguce da su ovi idoli, da su ova drva, bogovi, i da su oni stvorili sav svet. Ko je nacinio nebo, zvezde, sunce, itd.? Treba da pronadjem istinitog Boga, u Njega da verujem i Njemu da se molim”. Tada se Bog otkri njemu i rece mu. “Izidji iz zemlje svoje i od rodjaka svojih” (Post. 12, 1). I Avram otide u Hevron, i postade ljubljeno cedo Bozije. Obrazovani, ako i nema blagocestivosti, lako moze da razume, i sa malo smirenja i malo borbe napredovace. Evo mog primera, dok sam bio u vojnoj sluzbi veze. Kada su me tamo postavili, bilo je nekoliko Engleza. Oni koji su bili obrazovani i koji su znali engleski, odmah su se uklopili, a nama ostalima bilo je tesko. Ali i u pogledu onoga sto smo ucili, drugi su to razumeli, jer su znali razne stvari, a nama je opet bilo tesko. Svi treba da znaju dobrocinstva Bozija. Svako treba da razume sta mu je dato. zasto nam je, inace, Bog dao um? Da ispitujemo, da izucavamo, da sledujemo sebi samima, itd? Bog nije coveku dao um, zato da bi pronasao kako da sa jednog mesta brze predje na drugo, vec zbog necega sto je mnogo vaznije: da spoznamo kako da krenemo putem naseg naznacenja, kako da pridjemo Bogu, kako da udjemo u zemlju istinitu, u Raj.

12

Kakva je dobrocinstva ucinio Bog Izrailjskom narodu! Kakve znake! Kakva dela! Kada je, medjutim, Mojsije, sa tablicama deset Bozjih zapovesti, zakasnio da sidje sa gore Sinaja, narod vec bese dao svoje zlato, da se napravi zlatno tele, da mu se poklone (vidi Iz. 32, 1-6). U nase vreme nema ni jednog coveka sa… telecim umom. Zbog toga za onoga ko je obrazovan, nema opravdanja zasto ne bi razumeo sta je ispravno. Bog je dao coveku um, da bi covek pronasao svoga Tvorca. Evropljanima se um pomutio. Oni pate od smucenosti i padaju sa litice, jer su izbacili Boga iz svog zivota. Ima i onih, koji, iako su dobili sve predispozicije - um, pamet, itd., da bi napredovali, ne paze sta govore. Ako im das neki savet, oni kazu “razumeo sam”, i onda zure da to uproste. Na Svetu Goru dolaze pametni momci. Oni odmah uhvate smisao onoga sto im govoris, ali uhvate vazduh jer ne paze. A ako, i sa manje pameti, paze, ako sa paznjom slusaju sto im se govori, u njima ostaje ono sto cuju. A razumeju mnogo. Odavde i odande uzimaju, pune se znanjem a ne cine nista. Ne koriste um koji im je Bog dao, zaglupljuju se. Imaju u sebi gordosti, i ne dozvoljavaju da ih oseni bozanska blagodat. A oni koji nisu mnogo pametni, veoma su smireni. Kazu. “Nisam razumeo”, i ponovo pitaju: “Kako si to rekao?”, i pokusavaju da to ispune. Takvi su ispunjeni radoscu i napreduju. Smireni covek je cesto veoma ucen, a egoista, posto nema smirenje ne zeli da pita, pa ni ne zna. Arsenije Veliki[9] je bio najobrazovaniji u citavoj vizantijskoj imperiji. Teodosije Veliki ga je drzao kao ucitelja svoje dece, Arkadija i Onorija. Kada je, pak, Arsenije kao monah otisao u pustinju, on sede pokraj Avve Makarija, koji je bio nepismen, i rece: “Ni azbuku njegovu ne znam”! - Starce, kako se postize, da stvari ne istrazujemo samo umom? - Um treba pravilno da radi. Da radi na velicanju Boga, da radi kako bi Boga pronasao, a ne da sebe gradi bogom. Oni koji imaju /dobar/ um, treba da budu duhovno napredni. Jedan pogled da bace, razumeju. Kada neko radi na svom umu, on moze da pomogne drugima, a moze i da ga muci. Imam pred ocima ono sto se dogadja medju laicima. Znao sam jednog decacica koji je ostao siroce,
13

zajedno sa troje svoje brace, a njihova majka se preudala. Sirocici nisu imali ljubavi ni od majke ni od svog ocuha. Taj jadnicak, kada je odrastao, postade trgovac. Jednom prilikom cu da je neko umro i za sobom ostavio troje sirocadi. Sazali se na sirocice, ode toj zeni i rece: “Zelis li da se uzmemo i da zivimo kao brat i sestra, i da othranimo ovu decu”? I ona se slozi. Sada zive duhovnim zivotom, citaju sinaksar, dobrotoljublje, idu u manastire, imaju duhovnika. Ovaj covek je ispravno razmisljao i u skladu sa tim i cinio, i zadobio je blagodat Boziju. A neko bi mu rekao: “Sada ces da mucis tu decu, kao sto su nekad tebe mucili”. Ovaj covek, medjutim, nije hteo da potrazi zadovoljenje u zlu nego u dobru. Jedni, dakle svoj um koriste za postizanje dobrih dela, a drugi za propast. Pokvarenost ih na to primorava. Vidimo to i u pripovesti o Avelju i Kajinu (vidi: Post. 4, 2-15). Mozda je Bog drugacijim nacinio Avelja a drugacijim Kajina? Avelj je medjutim, na ispravan nacin upotrebljavao um koji mu je Bog dao. Razmisljao je: “Bog mi je dao sve. Zar da mu ne dam jedno jagnje?” I uze i zakla najbolje jagnje. Kajin uze zito sa plevom, i sve to zajedno ponudi Bogu na zrtvu. Jedan je Bogu prineo najbolje jagnje, a drugi nekorisnu plevu. Dobro, ako ne zelis da ponudis jagnje, uzmi i samo malo cistog zita. Kajin je na zalost, uzeo zito sa plevom i to spalio. Sta je prineo jedan, a sta drugi? I Bog prihvati zrtvu Aveljevu. A Kajin tada postade ljubomoran i ubi Avelja. Bog uze Avelja u Raj, a Kajin, kao divlja zver, otide u sumu. Bog je svakako dao slobodu, ali je Avelj tu slobodu pravilno iskoristio.
-------------------------------------------------------------------------------------------------NAPOMENE: 1. Grcka rec “ευσεβεια” obicno se na srpski prevodi kao blagocetivo i blagocestije. Bukvalno znaci dobro postovati, tako da kod Otaca cesto ima istovetno znacenje kao pravo-slavlje, ispravno postovanje Boga. Videti. Sv. Jovan Damaskin, Besede, prev. Ep. Atanasije, Trebinje 2002, str. 90, napomena 6, (prim. prev.). 2. Prepodobni grigorije Dvojeslov, Papa Rimski (540 - 604), je Svetitelj nase Crkve. Njegov spomen se proslavlja 12. marta. 3. Starac ovde ne misli na sve sabore, vec na one na kojima se razmatraju teme koje su vec razresene u Crkvi od strane Svetih Otaca, i o kojima vise nema potrebe da se raspravlja.

14

4. Stihira na praznik Pedesetnice. 5. Prema Biblijskoj pripovesti, Edemski vrt u kome su bili praroditelji se tu nalazio (prim. prev.) Jn. 8, 22. 6. Rec καλλιεργημενος ne moze se doslovno prevesti. Ona ima znacenje: obradjen, negovan,itd. 7. Osnovno znacenje je poljoprivredno - obradjivanje zemlje, ali ima i preneseno znacenje. 8. Tj. vazno je misliti o uzvisenim stvarima, o Bogu, itd (prim. prev.). 9. Vidi: Starecnik, Avva Arsenije, str. 5 (na grckom).

POGLAVLjE II RACIONALIZAM NAŠEG VREMENA
Razum u duhovnom zivotu - Starce, kakva je uloga razuma u duhovnom zivotu? - Kog razuma? Ovoga sveta? Taj razum[1] nema nikakve uloge u duhovnom zivotu. Andjeli, Svetitelji ulaze kroz prozor, a ti ih gledas. Razgovaras sa njima, i oni odlaze… Ako ovo pokusas da objasnis razumom, to ne ide. U nase vreme kada su znanja veoma uznapredovala, poverenje samo u razum je na zalost, uklonilo veru kao temelj, i ispunilo duse pitanjima i sumnjama. Zbog toga nas cuda utvrdjuju, jer se cudo dogadja i ono se ne objasnjava Razumom (= logikom). Vera u Boga privlaci bozanske sile dole, i svi ljudski zakljucci se preokrecu. Cini cuda, vaskrsava mrtve i ostavlja nauku sa otvorenim ustima. Sve vezano za duhovni zivot spolja izgleda naopako. Ko ne obrne svoj svetski nacin misljenja, i ko ne postane duhovan covek, nemoguce mu je da spozna tajne Bozije koje nam se javljaju kao cudne. Onaj ko misli da moze da spozna tajne Bozije spoljasnjim izucavanjem, lici na nekog bezumnika koji pokusava
15

da vidi Raj pomocu teleskopa. Razum cini mnoga zla kada neko pomocu njega pokusa da izuci ono sto je bozansko, da tako shvati tajne, cuda. Katolici su sa razumom dosli dotle da hemijski ispituju Sveto Pricesce, da bi videli da li je ono stvarno Telo i Krv Hristova. Sveti su, medjutim, verom koju imaju, uvek videli Telo i Krv u svetoj Casi. Jos malo pa ce doci dotle da Svetitelje stave pod rentgen da vide u cemu se sastoji njihova svetost! Odbacili su Duha Svetoga, a ubacili su svoj razum i sada se sluze belom magijom. Jednom Katoliku, koji je imao dobro raspolozenje - jadnik se zaplakao - rekoh: “Jedna od najvaznijih razlika medju nama je ovo: vi se oslanjate na mozak, a mi na veru. Vi ste razvili racionalizam i uopste ljudska dostignuca. Svojim razumom ogranicavate bozansku silu, jer ste bozansku blagodat ostavili po strani. Vi u osvecenu vodicu stavljate konzervans da se ne pokvari. Mi u ono sto se pokvarilo stavljamo osvecenu vodicu, da bi postalo dobro. Verujemo u blagodat koja osvecuje, i osvecenu vodicu cuvamo po dvadeset i po pedeset godina i ona se uopste ne kvari”. - Da li razum, ispravno misljenje, dolazi pre Boga? - Mozda ne dolazi razum nego gordost? U sustini, ovakva logika je pre kriva nego ispravna. Gordost je ostecenje razuma. Razum koji je egositican je gnezdo demona. Kada se ovakva logika pretoci u nasa dela, predajemo se djavolu. - A kada, starce, neko ko je duhovan treba da se suprotstavi iskusenju, zar tu razum nema nikakvu ulogu? - Tada, covek treba da cini ono sto je u njegovoj moci, a ono sto nije neka ostavi Bogu. Neki pokusavaju da sve postignu samo svojim umom. Takvi su, na primer oni koji pokusaju da dostignu umnu molitvu umom. Stiskaju glavu da bi se skoncentrisali, i posle ih boli glava. Ako se ja suprotstavljam onome cemu treba da se suprotstavljam svakoga dana, zar mislis da bih to mogao, tek tako,
16

sam da cinim? Nego, ono sto kao covek mogu, to cinim, a ostalo cu ostaviti Bogu. “Bog ce, kazem, dati, ukazace na ono sto treba da bude”. Mnogi pocinju: “Kako ce ici ovaj posao, i sta ce biti s ovim ili sa onim”, i tako ih i zbog sitnica boli glava. Kada neko pokusa da stvari uredi samo logikom, tada mu se sve pomuti. Trebalo bi da Boga postavi ispred svakog svog dela. Da ne cini nista, bez poverenja u Boga, jer se kasnije njegov um bori i umara, a dusa se lose oseca. - Starce, rekli ste da ne dolazite u stanje napetosti. Kako se to postize - Ne, ne dolazim, jer se stvarima ne suprotstavljam umom. Ako mene zaboli glava, zabolece me od prehlade ili od niskog pritiska. Tome imam da se suprotstavim! Svakoga dana mi dolaze ljudi sa svojim problemima, sa svojim bolovima. Mislim na one koji su prosli kroz razlicite probleme, kroz bolesti itd. I ako nekome bude dobro, ne govori da mu je dobro, da se i ja poradujem malo, nego i dalje mislim da mu nije dobro. - Kako moze monah da pravilno uredi svoje misli, a da se ne umori od razmisljanja? - Stvarni spokoj biva od drugog spokoja. Bog uspokojava coveka, i covek postaje covek, obozuje se. Drugacije je ako radi samo umom, jer tada je sve telesno, ljudsko. Svetska logika umara um i oslabljuje telesne sile, ogranicava srce, dok je duhovna logika za srce blagotvorna. Um, ako se ispravno koristi, moze da pokrene srce i da bude od pomoci. Kada um sidje u srce i kada sa srcem zajedno dela, svako delo koje cinimo nije vise samo delo razuma. Razum je blagodat. Medjutim i on treba da se osveti. - Starce, imam li ja srce? - Imas srce, ali umesto da ono radi, tvoj um ga ucutkava. Pokusaj da ostvaris
17

logiku srca, logiku vere, ljubav. - Kako da to postignem? - Prvi korak - da prosetas Solunom bos, da kazu da si poludeo, kako bi um otisao!!! Ti, blagosloveni, sve uzimas sa matematickom tacnoscu. Ti si astronom? Prestani da razmisljas racionalisticki, da bi mogao da radis na samom sebi. - Starce, koje izucavanje ce mi pomoci da se odvojim od logike ovoga sveta? - Pre svega treba da citas Starecnik, Filotejevu Istoriju, dakle, ne teorijske knjige, nego one koje govore o delanju, da bi jednostavnim otackim duhom svetiteljstva odagnao logiku ovoga sveta. Nakon toga treba da citas Avvu Isaaka, ali da ga ne shvatis kao filosofa, nego kao onoga ko je od Boga prosvetljen. Logika ovoga sveta kvari duhovnu osetljivost Sveti Oci su sve sagledavali duhovnim, bozanskim ocima. Svetootacki spisi su pisani Duhom Bozjim, i Duh Bozji je taj koji tumaci Svete Oce. Danas nema cesto ovoga Duha Bozijeg, da bi se razumeli spisi Otaca. Sve se gleda ocima ovoga sveta, i nista se drugo ne vidi. Nema dobrih dela koja daju veru i ljubav. Arsenije Veliki[2] je stavljao bosiljak u vodu i nije je menjao, tako da je voda mnogo mirisala. A sta cemo mi razumeti o toj ustajaloj vodi! “Ma ne razumem ovo”, kazu ti. Ne zaustavlja se da vidi ima li tu jos nesto, nego dobacuje zato sto ne razume! Kada se umesa logika, nista ne moze da se razume - ni Jevandjelje ni Sveti Oci. Duhovni osecaj se kvari, i Jevandjelje i Oci postaju coveku nekorisni, tako da on dolazi do toga da kaze: “Tolike godine se ljudi nepravedno pate podvizavanjem, postom, itd!” Ovo je bogohuljenje. Dodje jednoga dana jedan monah u Koliviju automobilom. “Dete moje, rekoh mu, sta ce tebi automobil?
18

Ne ide to!” “Zasto starce”, rece mi. Zar ne pise u Jevandjelju: “sto puta vise primice i nasledice zivot vecni? (Mt. 19, 29)” Ovo, “sto puta vise primice”, rekao je zato sto je zeleo da ima. Ali, na monaha se odnosi ono sto kaze Apostol Pavle da: “nista nemajuci sve poseduju”. Monah, dakle, nema nista, ali moze da raspolaze tudjim vrednostima, zato sto mu veruju radi njegovih vrlina. Mi monasi ne treba da imamo! Vidite kako se uz pomoc logike moze doci do pogresnih tumacenja? Imajte uvek na umu da, ako se covek ne posveti ( = ocisti od greha), ako ne dodje bozansko prosvetljenje, svako tumacenje koje ce dati bice uvek smutno. Upitase me jednom: “Zbog cega Presveta /Bogorodica/ nije ucinila cudo na Tinu, i Italijani razvalise brodic “Eli” na dan njenog spomena?” A Presveta je tamo ucinila i vece cudo. Unistavanje brodica “Eli” izazvalo je srdzbu Grka. Grci su shvatili da Italijani nista ne postuju i razljutili su se, i zatim su ih proterali vicuci “napolje”. Da nije tako bilo, Grci bi rekli: “I ovi /Italijani/ su religiozni, oni su nasi prijatelji”. Ne bi razumeli bezboznost Italijana. A sada dolaze ovi sa svojom logikom i govore: “Zasto Presveta nije ucinila cudo?” I sta da im kazes? A drugi pitaju: “Zar su u Vavilonu, kada su u pec bacili trojicu mladica, zaista merili vatru, i izmerili da je bila cetrdeset devet lakata?” Pa kada je vatra isprva bila sedam metara visoka, dodali su jos materijala za lozenje da bude sedmostruko veca. Zar sedam puta sedam ne daje cetrdeset devet? Vidis li kako su znali kolika je vatra? Ovde vidis jedan racionalizam, jednu bezumnu logiku, koja je na koncu odvojena od stvarnosti. Neki od danasnjih teologa zamajavaju se i ovakvim pitanjima. Tako, na primer, pitaju: “Da li su se demoni koji su bacili krdo svinja u more udavili? (up. Mt. 8, 32)” A znacenje je da su otisli od coveka. Sta se tebe tice sta je bilo? Bolje pazi da demoni tebe ne posednu, i nemoj se brinuti o tome gde se sada nalaze oni demoni. - Starce, neki pokusavaju da usaglase Jevandjelje sa ljudskom logikom. Tumace Jevandjelje logikom ovoga sveta bez ikakvog zazora.

19

- Jevandjelje i logika ovoga sveta ne mogu da se usklade. U Jevandjelju je ljubav. U logici ovoga sveta je interes. Jevandjelje kaze: “ako te ko neko potera jednu milju, idi sa njim dve ( up. Mt. 5, 41)”. Gde je tu logika? To je skoro ludost! Zbog toga oni koji pokusavaju da Jevandjelje usklade sa logikom ovoga sveta cine jednu ruzno zamesateljstvo. Postoje, primera radi, razlicite grupe koje se bave filantropskim radom. Oni, tako saznaju da je neko postradao, da je osiromasio i da mu je potreban novac. “Pomoci cemo mu, ali da se prvo uverimo da li mu je novac zaista neophodan”. I onda idu dva tri puta da ga posete, da se uvere da li mu je pomoc zaista potrebna. I ako, pretpostavimo, vide da ima nekoliko fotelja u sobama, kazu: “E, pa on ima toliko fotelja u tim sobama! Posto ima toliko namestaja, pomoc mu nije potrebna”. I ne daju mu pomoc. Oni, medjutim, ne razumeju da je taj covek gladan. Jer, kada neko osiromasi, to ne znaci da se istog casa promeni i njegova odeca. Otkud znas da taj namestaj nema od ranije, a jos niko do sada nije dosao da ga kupi? A moze biti, da mu je to poklonio neko ko je saznao sa siromastvo njegove porodice. Takvi dobrotvori se kriju iza logike i vrse smutnje, a Jevandjelje ostaje van njihovog zivota. Ljudi gledaju na stvari spoljasnje, i zato sve pogresno tumace. - Starce, logiku i ljudsko razmisljanje koje imam, osecam kao zapreku za napredak u duhovnom rasudjivanju. - To zaista i jeste prepreka za duhovni napredak, jer tada odlazi blagodat Bozija. Covek tada ostaje bez pomoci Bozije, padne i razbije nos. Ljudsko sudjenje i rasudjivanje su, po pravilu, nepravedni. Rasudjivanje Bozije jeste ljubav, dugotrpljenje, podsticanje. Bakterija koja izaziva tvoju duhovnu bolest je to sto stvari istrazujes ljudskom logikom. Delotvoran lek su dobre misli. Kada covek skrece desno, ima dakle, dobre misli, a raste i sposobnost njegovog srca. Stoga, ako mnogo koristis razum, neophodno je da dobro pazis na svoje pomisli, jer i zakljucci do kojih svojim umovanjem dolazise jesu ljudski a ne duhovni i osveceni. - Starce, zasto tako cesto padam u osudjivanje?

20

- U tebi je Pravo koje studiras, i zato osudjujes. Mnogo puta odredjene studije ili neko zanimanje, na izvestan nacin stvaraju jednu suvu logiku. Logika je cesta bolest onih koji umuju. Ona je sustina bolesti. Ako imas srca, logika ide mnogo ispred tvog srca. Ima mnogo onih koji imaju veliku moc misljenja i koji rasudjuju sa egoizmom, i koji nista ne primaju. Sve traze od drugih ali ne i od sebe. Sami ostaju u svojim nemocima a druge osudjuju. Zaista je to veoma cudno! Spolja su uobliceni, napravili su jednog spoljasnjeg coveka punog licemerja i u sebi nemaju ni traga od prostodusnosti. To i jeste razlika izmedju evropskog i jelinskog duha. Kada kazem “jelinskog” mislim na duh Pravoslavlja. Kod evropljanina nikad ne mozes da shvatis kada mozes, a kada ne mozes da mu se priblizis. Uvek kaze “dobro dosli” sa lazljivim osmehom. Dok Jelina mozes da razumes. Radostan je? To i pokazuje. Hoce da te prevari? I to pokazuje, pa i to uvidjas. - Kako biva kriv, onaj ko lako osudjuje ljude, stvari ( = dogadjaje) i vlasti ( drzavne)? - Samo se krecete u sferi logike, sluzite se samo svojim mozgom, a ovo je posledica toga. Dobro je za one koji imaju otvoren um, da Bog uzme ventil pa da ga malo okrene. Koliko se um vise isprazni, toliko vise blagodat ispunjava coveka. Kada kazem um, mislim na ljudsko rasudjivanje, na egoizam, na samouverenost. U onom momentu, medjutim, kada neko shvati da ne rasudjuje ispravno i kada kaze: “Rasudjujem na nacin ovoga sveta, moje rasudjivanje nema bozanskog prosvetljenja i stoga cu pogresiti. Zato ne treba da koristim to moje rasudjivanje” - tada ga Bog prosvetljuje, i tada moze ispravno da rasudjuje sta je pravo. Pametnim ljudima iskusenje ne dolazi kao ocigledno osudjivanje. Kada covek u sebi ima ljudske elemente, on sudi ljudski i cini zlodelo. Covek treba da se udalji od tog ljudskog elementa, da bi se njegov sud postao bozanski. Sud ovoga sveta je krivi sud. Kolike samo nepravde bivaju! Jednom prilikom za Pashu, nakon Svete Vaskrsnje Liturgije, sedosmo malo u jednu kucicu da pojedemo sir
21

i jaje. Pored mene je sedeo jedan monah koji je bio vodic mazgi, i koji je donosio drva. Gledam ga, stavlja u svoj cosak ono sto mu je ponudjeno. “Jedi”, rekoh mu. “Dobro, dobro, jescu”, rece mi. Gledam ga posle, opet ne jede. “Jedi, opet ti govorim. Danas je Pasha.” “Blagoslovi starce, rece mi, “ja, kad se pricescujem, ne jedem do dva popodne”. Od prethodnog dana posti (tj. ne jede prim. prev.) a jesce tek popodne! Vidis sta on cini radi blagocestivosti? A drugi mogu da ga smatraju obicnim mazgovodcem. Covek je tajna! I ako te primoravaju da sudis, razmisljaj: “Da li je ovaj sud bozanski, ili je pun pristrasnosti?” Da li je to nesebicno ili puno samovolje? Nemojte imati poverenja u sebe niti u svoj sud. U tom sudu ima mnogo egoizma. Mene su postavili da sudim o jednoj stvari, i iako to nisam hteo, primorali su me. I kada sam stao na molitvu, posto sam sa nesebicnoscu i nepristrasnoscu sudio, nisam osecao onu sladost kao drugim prilikama. Nije me uznemiravala moja odluka o tom pitanju, nego to sto sam sudio kao covek. Koliko je cesto nas sud prevaran i koliko su tu cesto prisutni ljudski kriterijumi! Mnogo je drskosti u sudjenju. Sud pripada Bogu. To je strasno! I nije vazno, ako onaj ko sudi ima i dobru nameru. Vazno je sta je u njegovom sudu. Potrebno je mnogo rasudjivanja. Prirodno, svi mi imamo neko rasudjivanje, ali na zalost, mnogi od nas ga ne primenjuju na sebi samima, nego na bliznjima svojim. To rasudjivanje koje imamo, pomucujemo sudjenjem i osudjivanjem i zahtevom da se drugi poprave, dok je u stvari to trebalo da zahtevamo samo od sebe, posto ne uzimamo dovoljno ucesca u duhovnoj borbi i u odsecanju sopstvenih strasti, kako bi se dusa nasa oslobodila i kako bi uzletela na Nebesa.
---------------------------------------------------------------------------------------------NAPOMENE: 1. Kada starac ovde govori o razumu, on ne misli na harizmu kojom je Bog pocastvovao coveka, vec na racionalizam, koji je, kako on sam kaze “iskvaren” i koji odvaja od vere u Boga, koji odrice Bozije promisljanje i odbacuje cuda. 2. Upitase neki Avvu Arsenija: “Zasto ne promenis vodu, kad se umirisala?”. A on odgovori: “Umesto da mirisem ono sto dolazi od sveta, treba da podnosim ovaj miris” (Vidi Stracnik, Avva Arsenije, 18, str. 6 - na grckom) 22

POGLAVLjE III NOVA POKOLENjA
Nestade duha zrtve Mnogi ljudi danas nisu osetili radost zrtve i ne ljube trud. Lenjost i nebriga su usli, donoseci mnoga kvarenja. Nestalo je marljivosti i zrtve. Uspehom smatraju kada nesto postignu bez truda, bez marljivosti. Ne raduju se, ako nesto nije postignuto bez pregora. S druge strane, ako stvari sagledamo duhovno, trebalo bi da se raduju onda kada moraju da se trude, jer im to daje priliku za borbu. Svi sada, i mali i veliki, gledaju kako da nesto postignu sa lakocom. Duhovni ljudi gledaju kako da se sto manje trude. Svetski, pak, kako da zgrnu sto vise novca, a da ne rade. Mladi, kako da prodju ispit, bez ucenja, kako da dobiju diplomu, a da ne izlaze iz kafica. I ako bi bilo moguce, da telefoniraju iz kafica, i da im daju diplome! Da, to traze! Mnogi mladici dolaze u Koliviju i kazu mi: “Pomoli se da prodjem ispit.” Ne uce, a kazu: “Bog moze da mi pomogne”. “Uci”, kazem mu, “i pomoli se”. “Zasto”, kaze, “Bog ne moze da mi pomogne”. Da Bog, dakle, blagoslovi njegovu lenjost? To ne ide. Ako uci, ali mu ne ide, onda ce mu Bog pomoci. Ima mladih koji imaju teskoce sa pamcenjem ili sa razumevanjem, ali koji pokusavaju da to savladaju. Ovima ce Bog pomoci da postanu mudri. Srecom da postoje ispiti. Jedan mali sa Halkidikija je dao ispit u tri skole i u svima je prosao[1]. U jednoj je bio prvi, u drugoj drugi, ali je on vise voleo da nadje posao i da tako olaksa svom ocu koji je radio kao metalski radnik. Tako nije otisao da studira nego se odmah prihvatio teskog posla. Ova dusa je za mene lek. Zbog takve omladine bih umro, postao bih zbog njih zemlja. Na mnoge mlade je, medjutim, uticao duh ovoga sveta tako da zbog toga trpe stetu. Naucili su da se zanimaju samo za sebe same, i uopste ne misle na svoje bliznje nego samo na sebe. I sto im vise pomazes, sve vise nepodopstina prave. Gledam danas neku neblagodarnu decu. Jedno osudjuju, drugo im je tesko, i srce njihovo niti se umara niti uopste stari. Da postanu monasi, tesko im je, da se ozene plase se. Dolaze, i opet dolaze na Svetu Goru… “O, tesko je biti monah”, kazu. Stalno treba da ustajes u ponoc! Nije to jedan ili dva dana!… “. Vracaju se onda u svet. “Sta da radim u ovom drustvu, s kim cu se uplesti ako se
23

ozenim? To je bezveze”, kazu, i opet dolaze na Svetu Goru. Malo ostanu, i kazu “tesko je…”. Mladi danas lice na nove masine kad im se zamrzne ulje. Treba da promene ulje, da bi masina krenula, drugacije ne ide. U Koliviju dolazi jadna omladina - i to ne jedan ili dvojica - i pitaju me: “Sta da radim, oce? Kako da utrosim vreme? Dosadno mi je”. “Nadji posao, sine”. “Imam para”, kaze mi. “Sto da radim?” “Apostol Pavle kaze da “ko nece da radi neka i ne jede” (2 Sol 3, 10). Treba da radis, da bi jeo, ako i imas para. Rad pomaze ljudima da odlede ulje u njihovim masinama. Rad je stvaranje. Rad donosi radost i odgoni stres i dosadu. Tako, dete, da nadjes neki posao koji ce ti se malo dopadati, i da se pokrenes. Pobaj da vidis!” Vidis, neki se umaraju, odmaraju se i opet su umorni. Dolazi omladina u Koliviju, sednu i umore se od sedenja. Ali me vrlo priljezno pitaju: “Sta da za tebe uradimo, sta da ti donesemo?” Nikad nista ne trazim. Uvece radim, odem da skupljam drva da zimi nalozim dve peci. Mnogi posetioci sve ostave u neredu, uprljano, smrdljive carape. Dam im tanke carape koje i donose, a oni ih posle bace. Dam im maramice, ne nose ih. Tri puta sam u svom zivotu nesto zatrazio. Jednom mladicu rekoh: “Zelim dve kutije sibica iz Kareje” - iako sam imao cetiri upaljaca, ali sam to ucinio da ga obradujem. Otrca radostan, oznoji se da ih donese, ali ga je taj zamor odmorio, jer je osetio radost zrtvovanja. A drugi je sedeo i od sedenja se umorio. Oni traze da osete radost, ali covek treba se zrtvuje, da bi radost dosla. Radost biva od zrtve. Zaista, radost dolazi od istrajnosti. Tako, ko se drzi revnosti, uspeh sledi! Muka covekova je egoizam, sebeljublje. To je ono sto svakoga hvata. Jednom dodjose dva oficira na Svetu Goru i rekose mi: “Zelimo da postanemo monasi”. “Zasto”, rekoh, “zelite da postanete monasi? Otkuda vam je to doslo?” Eto, dosli smo ovde na Svetu Goru u posetu, i onda nesto mislimo da ostanemo, jer mozda ce biti neki rat”. “Ajde, nemojte se sramotiti”, rekoh. “Mozda ce da bude nekakva rat! I kako cete da napustite vojsku?” “Naci cemo neki razlog”, rekose mi. Sta ce da nadju. Da se prave ludi… ili tako nesto da nadju. “Ako sa takvim mislima krenete da postanete monasi, od samog pocetka necete imati uspeha”, rekoh im. Drugi, pak, kada je po uzrastu bio spreman da se ozeni, da zasnuje porodicu, dodje i kaze mi: “Zasto da se ozenim? Zar da stvaram decu i porodicu u ova teska vremena?” “Dobro, rekoh. A u vreme progona, da li je zivot stao. Zar i tada nisu radili, zenili se i udavali? Da se nisi ti zamorio?”
24

“Zelim da postanem kaludjer”, rece mi. “Ti si umoran! Kakav ces ti trudoljubivi kaludjer da budes?” Shvatate? Ako neko podje da se zamonasi pa razmislja: “Zasto da ostanem u svetu, da stvaram porodicu, odgajam decu? Otici cu u manastir, izvrsicu neko poslusanje, odgovornosti nemam, a ako mi nesto kazu sagnucu glavu. Zasto bih pravio kucu? Tamo cu imati svoju keliju, imacu hranu, itd”. Takav neka zna da je od pocetka osudjen na neuspeh. Postoje i takvi ljudi. Znajte, onaj ko je vredan, stalno se trudi. Onaj ko je vredan u staranju za porodicu, i kao monah ce biti vredan, a vredan monah, da je zasnovao porodicu, i tamo bi bio vredan. Jedan je tako bio u nekom manastiru kao iskusenik, i nije zeleo da se zamonasi. “Zasto, dete moje, ostajes ovde?”, upitao sam ga. “Zato sto me kaludjerska sufija podseca na kacigu”, cuh odgovor. Nije zeleo da postane kaludjer, da ne bi nosio kaludjersku skufiju. Podseca ga na kacigu! A kad nosis kacigu? Samo ponekad treba da se nosi. Gde ce da ide u rat! Podseca ga na kacigu! Pa, sta on trazi u monastvu? Kad neko tako pocne, kakav ce kaludjer da bude? Mozes li da mi kazes? Na kraju je postao nekakav jadni kaludjer, i nije nosio veliku skufiju. Jednom dodjose u Koliviju dvojica mladica sa kosom do zemlje. Ja podjem da ih osisam, a oni se bune. Na kraju sam im samo napravio percine. Imao sam i jednu macku tamo. “Da je ponesem”, pita me jedan. “ponesi”, kazem mu. Isli smo za Iviron, oko sat vremena putem, a on nosi macku u rukama. Poce da kisi. Kad smo stigli do manastira, on trazi da ga prime sa mackom. “Ne moze”, rekose mu, i on citavu noc ostade napolju na kisi. A da mu kazes da pricuva skorpiju jedan sat, kazace: “ne mogu”. Ali da celu noc sedi napolju sa mackom, to moze. Jedan drugi, ode u vojsku pa pobeze. Dodje u Koliviju i kaze mi: “Zelim da se zamonasim”. “Idi da odsluzis svoj vojni rok!”, kazem mu. “U vojsci nije kao kod kuce”, kaze mi. “Dobro da si mi to rekao, dete, da to kazem i drugima!” U medjuvremenu su ga njegovi trazili. Nakon kratkog vremena vratio se rano ujutro. Bila je Tomina nedelja. “Tebe trazim”, rece mi. “Sta hoces?”, rekoh mu. Gde ides u crkvu?” “Nigde”, kaze mi. Danas, na Tominu nedelju, u Manastiru je svenocno bdenije, a ti ne ides? A hoces da budes monah. Gde si bio?” “Bio sam u hotelu. Bilo je tiho. U manastiru je buka!” “I sta ces sada da radis?” “Razmisljam da odem na Sinaj jer zelim da zivim tezim zivotom”, “Ucini jedno poslusanje”, rekoh mu. Udjoh unutra i uzeh jednu zemicku koju su mi doneli i dadoh mu. “Uzmi ovu veliku zemicku, rekoh mu, da zivis tezim zivotom, i idi!”
25

Takvi su mladi danas. Ne znaju sta traze, a smetnje ne otklanjaju. Gde da se posle zrtvuju? Secam se, kada sam sluzio vojsku, kako si mnogo puta u slucajevima nuzde mogao da cujes: “Gospodine oficiru, da idem ja umesto ovoga. Ozenjen je ima decu. Da mu deca ne ostanu na ulici”. Molili su oficire da dodju na mesto drugog, u prvu liniju! Radovali su se da sami stradaju a da ne bude ubijen drugi, kom bi deca ostala na ulici! Gde ce danas neko da ucini takvu zrtvu! Cudna je to stvar. Jednom prilikom smo na polozaju ostali bez vode. Oficir vide na karti da u blizini ima vode. Medjutim, tamo su bili neprijatelji. “Ovde u blizini ima vode, ali je veoma opasno. Ko ce da ide na napuni cuturu? Ni svetlo ne sme da se pali”. Jedan skoci: “Ja cu da idem, gospodine oficiru”, za njim drugi “ja cu”, pa treci “ja cu! Svi su dakle trazili da idu! A nocu, bez svetla, strah je veliki. “Ne mozete svi da idete!”, rece oficir. Zelim da kazem, kako niko nije mislio na sebe. Nisu se izvlacili, pa da neko kaze. “Gospodine oficiru, mene boli noga”, a drugi “mene boli glava” ili “umoran sam”. Svi smo zeleli da idemo, iako je bilo opasno po zivot. Danas postoji jedan duh mlakosti - nema muzevnosti, nema zrtve. Sve je preokrenuto danasnjom stetnom logikom. Vidis, nekad su rado isli u vojsku, a danas uzimaju potvrde da su ludi, da ne sluze vojsku. Gledaju sta da rade, da ne idu u vojsku. Imali smo jednog kapetana, bilo mu je dvadeset tri godine, ali je bio junacan! Jednom prilikom ga pozva telefonom otac, koji je bio vojni oficir, i rece mu kako razmislja da pobegne sa prvih linija i da ode u pozadinu. A kapetan povika: “Sram te bilo oce, da kazes tako nesto! Samo prevaranti tamo sede”. Bio je iskren i castan, veoma hrabar, tako da je jednom prilikom presao liniju fronta i potrcao pravo. Njegova kabanica je bila izresetana od metaka, ali nije poginuo. Kada je bio demobilisan, uzeo je kabanicu kao uspomenu. Nerazumna ljubav cini decu nesposobnom Gledam ovu danasnju decu, narocito ove koji studiraju, i vidim da od svoje kuce imaju mnogo stete. Iako su to dobra deca, nesposobni su. Ne misle, neosetljivi su. Roditelji su ti koji ih kvare. Roditelji su prosli kroz teske godine i ne zele da njihova deca oskudevaju, ne zele da oskudevaju ni u cemu. Ne razvijaju kod dece ljubav prema revnosti, tako da se raduju i kada oskudevaju. Naravno, to rade sa dobrom namerom. Uskracivati deci nesto, a da ona to ne razumeju, je stetno. Ali pomoci im da izgrade monasku svest, i da se sama raduju kada su za
26

nesto uskracena, to je veoma dobro. Medjutim, tom svojom dobrotom, tom nerazumnom dobrotom, roditelji od njih prave nesposobnjakovice. Sve im daju u ruke, cak i vodu, kako bi ucili i kako ne bi gubili vreme. Tako i mladici i devojke postaju nesposobni. Tako ta deca, i onda kada ne uce, zele da sve dobiju na ruke. Od dobre namere pocinje zlo. “Ti dete moje samo da ucis. Ja cu carape da ti donesem, noge cu da ti perem. Uzmi kolac, uzmi kafu”! I deca ne razumeju koliko je umorna majka koja im sve to donosi, jer se sami ne trude. I onda pocinje - tanjir za jednokratnu upotrebu, odelo za jednokratnu upotrebu jedu pice, a ne znaju ni da ih stave na papir!… Tako postaju sasvim nesposobni ljudi. Umaraju se od zivota. Ako im se pertla odveze, kazu: “Mama, vezi mi pertle!” Takva deca da kasnije postanu vredna? Oni kasnije nisu ni za brak ni za monastvo. Zato kazem majkama: “Ne dajte deci da stalno uce. Citaju, citaju pa im dotuzi. Neka naprave petnaest minuta ili pola sata pauze, da obave i neki poslic u kuci, da se malo pomuce”. Ove zle navike savremene omladine prenose se i na monastvo. Tako vidite u manastirima da ima po sedam pisara, i svi mladi i obrazovani, zajedno sa starijima. Nekada je bio jedan pisar, a i taj nije imao dva razreda gimnazije, a sam je zavrsavao citav posao. A sada i da ih je sedmorica i da vredno rade, ne mogu da savrse ni svoje duhovno poslusanje, nego neko stariji mora da im pomogne! Poredak mracnih sila Danasnja nesrecna deca stradaju od razlicitih teorija. Zbog toga su smucena i osamucena. Dete, tako, jedno zeli da cini a cini drugo. Zeli da ide na jednu stranu, ali ga struja ovog vremena odnosi na drugu stranu. Velika je propaganda sila tame, koja zavodi onu decu koja ne misle mnogo. U skolama neki ucitelji govore: “Da biste uspeli, nemojte postovati roditelje, nemojte im se potcinjavati”, i tako decu cine nesposobnom. Ta deca kasnije ne slusaju ni roditelje ni ucitelje. I smatraju da je to opravdano, jer misle da tako treba da rade. A i drzava to podstice, i oni koji su na vlasti, i iskoriscavaju ih i oni koji ne mare ni za otadzbinu, ni za porodicu, ni za bilo sta, ne bi li kako ostvarili svoje planove. E, sve ovo, malo po malo, pricinjava veliko zlo danasnjoj omladini. I to veoma veliko zlo, koje vodi tome da deca za svog vodju imaju rogatog djavola! Satanizam se mnogo prosirio. Cuo sam da u nekim centrima, citavu noc pevaju: “satano, mi te obozavamo, ne zelimo Hrista. Ti nam sve dajes”. Strasno! Sta vam daje a sta vam uzima, nesrecna deco!
27

Mala deca, razdrazena kafom i cigaretama… Kako da vidis cist pogled, kako da vidis blagodat Hristovu na njihovim licima! Imao je pravo jedan arhitekta, kada je, jednoj grupi mladih koji su isli na Svetu Goru, rekao: “Nase oci su kao oci pokvarene ribe”. Dosao je na Svetu Goru sa desetak mladica, od osamnaest do, otprilike, dvadeset pet godina. On se duhovno preobratio, ali su mladici ziveli raspusnim zivotom. Jednom prilikom, on im dade karte da idu na Svetu Goru. Posao sam iz Kolivije i oni me susretose na putu. “Sada idem, rekoh im, ali hajde da malo ovde posedimo”. I sedosmo. Tada naidjose i neka deca iz Atonijade. “Sedite i vi malo ovde”, rekoh im. I sedose. Onda arhitekta rece ovim koji su bili sa njim: “primecujete li nesto?” Oni rekose da ne primecuju. “Pogledajte malo lica jedni drugima, a posle pogledajte lica ovih drugih mladica. Da vidite kako njihove oci sijaju, a nase su kao kod pokvarene ribe. Zamucene, izmenjene… A oci druge dece su sijale! Jer deca iz Skole cine metanije, idu na sluzbe. Covek se poznaje po ocima. Zbog toga je i Hristos rekao: “Svetiljka telu je oko (Lk. 11, 34)”. Koliko mladih dolaze na Svetu Goru, obilaze sve manastire i postaju monasi, ali pored svega - kako bi rekli? - nemaju karamele u manastirima, ali imaju radost od koje im lice sija. U svetu, pak, imaju sve sto pozele, ali jadnici uzasno zive. Do nas sa svih strana dolaze razlicite struje. Sa istoka nam dolazi induizam, i druge tajne religije, sa severa stize komunizam, sa zapada gomile teorija, sa juga, iz Afrike, magija i druge bolesti. Jedan mladic, zahvacen takvim strujama, dodje jednom u Koliviju. Shvatio sam da su ga tu dovele molitve njegove majke. Kada smo malo porazgovarali, rekoh mu: “Vidi, dete moje, da nadjes duhovnika, da se ispovedis i da te pomaze, i da ti sada od pocetka pomogne. Treba da te pomazu, jer si odbacio Hrista”. Zaplaka se jadnik. “Molio sam se, oce, rece mi, jer ne mogu ovoga da se oslobodim. Napunili su mi glavu. Shvatam da su me ovde dovele molitve moje majke”. Koliko je pomogla molitva majke! Onesposobljavaju jadnike kada ih obrlate, a onda ih hvata strah, stres i prihvataju se narkotika itd. Sa jedne nizbrdice na drugu. Neka im Bog pomogne! - Starce, da li se interesuju kada im neko kaze da je to satanska rabota? - Kako da ih ne interesuje? Ali to treba uciniti na pravi nacin. - Kako takvi mladi mogu da spoznaju Hrista?
28

- Kako da spoznaju Hrista, kad, pre nego sto su se upoznali sa Pravoslavljem, idu u Indiju kog gurua, ostanu tamo dve tri godine, omame se magijom, saznaju tamo da u Pravoslavlju postoji mistika, pa onda dolaze ovde da traze vidjenje svetlosti, da traze visa stanja itd. A kada ih pitas: “Koliko vremena ima a da se nisi pricestio”, kazu: “Ne secam se, ako me je majka pricestila kad sam bio mali”. “Jesi li se nekad ispovedio?” “Ne interesuje me ta tema”. Sta tu moze da se ocekuje? Nista o Pravoslavlju ne znaju.

POGLAVLjE IV DRSKOST I NEMANjE ČASTI
Bestidnost proteruje poboznost - Starce, odakle dolazi bestidnost? - Bestidnost je drskost, i ona daleko izgoni strah Bozji, kao dim koji koristimo da bismo oterali pcele od kosnice. - Starce, kako da se oslobodim bestidnosti? - Smatraj sebe manjim od svih. Za to je potrebno mnogo smirenja. Kao najmanji, treba da prema svoj braci svojoj imas postovanje i cestvovanje. Svoje misli treba da izlazes smireno, ne pokazujuci se kao onaj ko sve zna. Tada ce te Bog posetiti i napredovaces. Pasivna (prikrivena - prim. prev.) bestidnost je tvoj najveci neprijatelj, jer to izgoni blagocesce. Obicno za bestidnoscu sledi buntovnistvo i, u pocetku se, radja neosetljivost i nezaintenerpvanost za male grehe, na koje se covek, malo po malo, navikava i na njih pocinje da gleda kao na nesto prirodno ( = normalno). Tako, medjutim, u dusi ne ostaje nista drugo do uznemirenost. Covek cak ne moze ni da razume sta mu je, jer mu je srce spolja zaprljano (=ublatnjavljeno) pa ne oseca koliko je tvrdovrat.[1] - Kakav je, starce, odnos prostodusnosti i bestidnosti? - Jedna je stvar prostodusnost a druga bestidnost. Prostodusnost u sebi ima i blagocesca i neceg decijeg. Bestidnost je bezobzirnost.
29

I u neposrednosti mnogo puta ima bestidnosti. U neposrednosti i u prostodusnosti mnogo puta se, ukoliko covek ne pazi, krije mnogo bestidnosti. Kaze neko: “Ja sam po karakteru neposredan”, ili, “ja sam jednostavan”, i onda govori bestidno, a da to i ne shvata. Medjutim, drugo je prostodusnost a drugo je bestidnost. - Starce, sta je duhovno sabiranje? - Duhovno sabiranje je strah Bozji, sa dobrom mislju. Taj strah, njegovo prisustvo, donosi radost i toci med u srce - duhovni med! Vidis, jedno malo detence, koje je stidljivo postuje svog oca, stidi se, i od stida ne gleda svog oca. Ako nesto hoce da pita, pocrveni! Da ga stavis u ikonostas. Drugo dete razmislja: “To je moj otac”, i bezobzirno istupa napred. A kad nesto zeli, zahteva da mu se da, i udara nogama kao da preti. U dobroj porodici deca zive slobodno. Postoji postovanje, ali deca nisu pritesnjena, nema vojnicke discipline. Deca se raduju svom ocu, svojoj majci, i oni se raduju njima. “Ljubav ne poznaje sram”, kaze Avva Isaak.[2] Postoji strah, ali sa dobrim razmisljanjem. U ovakvoj ljubavi postoji cestvovanje i postovanje, i ona pobedjuje strah. Neko je stisnut, okleva, ali se i plasi, jer ne postoji stvarna sabranost. Drugi je sabran, ali se ne plasi, jer stvarno ima duhovno sabranje. Kada je neko duhovno sabran, oseca radost. Detence, tako, voli svog oca i svoju majku, ali je i bezobrazno na neki nacin, jer se ne plasi da ce ga istuci. Uzima ocev sesir, i ako je ovaj oficir, baca ga i raduje se. Ono ima jednostavnost, ali nije bestidno. Treba da razlikujemo jedostavnost (= prostodusnost) od bestidnosti. A posle cujes devojku koja sedi besposlena, kako govori majci: “Mama, donesi mi casu vode! Da bude hladna! … E, nije hladna. Rekoh ti da mi doneses hladnu”. Tako pocinje, i posle govore: “Zasto da se zena plasi muza?”[3] U strahu je medjutim i postovanje, a u postovanju ljubav. Zena treba da postuje muza, a muz treba da voli zenu. Ali danas je sve unizeno ( = obezvredjeno), i porodica se raspada, jer su Jevandjelje bacili pod noge. “Zena treba da slusa”, govori muz. Ali ako nemas ljubavi, drugi te ne cuje, i ne mozes ni casu vode da mu potrazis da ti donese. Kada neko postuje drugog, samoga sebe postuje, ali sebi ne polaze racuna. U postovanju drugoga moze biti castoljublja, ali ako se covek pazi, onda to izbegava. Postovanje starijih
30

- Starce, cesto sam ruzno govorio sa starijima. Shvatam da sam gresio i to ispovedam. - Kada to razumes i ispovedis. malo po malo ces omrznuti sebe sa dobrom mislju, smirices se, i tada ce doci blagodat Bozija, a ova ruzna navika ce nestati. - Starce, vise puta sam govorio bestidno, iskusavajuci ljubav brace, ali se plasim bezobrazluka. - Ne moze tako, ti si jos mlad! U jednoj porodici, odrasli su ti koji kusaju decu i sa njima se igraju, a ne mali sa odraslima. Tako se raduju i mali i veliki. Ne ide da jedno dete iskusava svog oca ili majku. Ne ide da jedno dete iskusava dedu ili baku. Zamisli da neko dete, sa dobrim namerama, krene da davi oca za vrat? Ali kad odrastao zacikava dete, ono se raduje i zadovoljno je. Tako i odrastao postaje kao dete i zajedno se raduju. - Starce, kada svoje misljenje kazem nekom starijem, a on mi kaze nesto za sta mi razum govori da nije ispravno, trebali da se sa njim saglasim? - Ne, ne treba se saglasiti sa necim sto je zlo. Treba da kazes ono sto je ispravno, ali na dobar ( = ispravan, odgovarajuci) nacin. “Mozda to ipak ide ovako? Kazem to kao svoje misljenje”. Ili da kazes: “Imam ovakvo misljenje”. Tako se, kao magnetom, privlaci blagodat Bozija. Ima i onih koji po navici, a ne iz namere, iznose svoje misljenje na bezobziran nacin. Medjutim, svakome, kakav god bio, treba postovanje starijih. Ali i stariji, na neki nacin ocekuje postovanje. I ako i ima nekih gresaka, ima i svojih dobrih strana, ima iskustva, itd. Ti, kada te pitaju, kazi svoje misljenje smireno i sa postovanjem, ako u sebi i ne verujes da je bas onako kako ti kazu, jer drugi moze da zna nesto sto ti ne znas ili o cemu nisi razmisljao. Kada je neko mlad, tada, kada na primer, cuje raspravu o nekoj stvari, i misli da je ono sto on o tome misli najispravnije. Ako vodi racuna o sagovorniku, treba da kaze: “Izgubio sam misao”. A ako je sagovornik neko ko je po godinama stariji, treba da kaze: “Izmace mi jedna ruzna (= pogresna) misao”. Ako neko kaze i nesto sto je tacno, ali pri tom nema odgovornosti ( za drugoga - prim. prev.) to sto kaze je drskost. - Kada govorite o starijima, mislite li na godine ili na duhovni zivot?

31

- Uglavnom na godine. Jer, vidis, onaj ko je uznapredovao u duhovnom zivotu, postuje onoga ko je po godinama stariji od njega. - Starce, da li je prirodno da covek vise postuje nekoga ko je mladji ali je duhovno vise napredovao, od nekoga ko je stariji ali je napredovao manje? - Ne, ovo nije pravilno postavljeno. Ako je neko stariji, treba ga postovati makar zbog godina. Starijeg ces postovati zbog godina, a mladjeg zbog duhovnosti. Kada postoji postovanje, tada i mladji postuje starijeg i stariji mladjeg. U postovanju je ljubav. Apostol Pavle kaze: “Podajte svakome sto ste duzni: kome porezu - porezu, kome cast cast” (up. Rim. 13, 7). - Ako mladji prigovaraju starijima, to je zlo? - Ovo je tipicno za danasnju mladez. Ali Pismo nam govori: “Ako ti zgresi brat tvoj idi i pokaraj ga nasamo”, a ne kaze: “Ako ti zgresi otac tvoj” (up. Mt. 18, 15). Danasnja omladina razmislja sa protivljenjem, ne shvatajuci to. I takav nacin razmisljanja smatraju prirodnim. Govore bestidno i kazu ti: “Rekao sam jednostavno”. Iskusani su pravim duhom ovoga sveta, koji nista ne postuje. Nema postovanja u odnosu mladjih prema starijima, i mladi ne razumeju kakvo je ovo zlo. Kada mlad covek bez postovanja govori starijima, da bi tako navodno izrazio svoju licnost, sta ocekujes? Potrebno je mnogo paznje. Savremeni duh ovoga sveta, kaze. “Ne slusajte roditelje, ne slusajte ucitelje, itd”. Zbog toga su najmladja deca danas najgora. Odrasli takodje skode toj istoj deci, jer kao njihovi roditelji ne shvataju kakvo im zlo cine time sto im se dive i smatraju ih pametnima kad govore bestidnosti. Tako su jednom u Koliviju dosla dva decacica od osam - devet godina, zajedno sa svojim ocem. Jedan ga drzi za levu, a drugi za desnu ruku. Tamo je bio i jedan moj poznanik, ikonopisac, dobar decko i dobar umetnik - za jedan minut moze da nacrta nekoga. “Dionisije, rekoh mu, nacrtaj decu kako sede zajedno”. “Da vidimo, rece, da li cu uspeti, posto se mrdaju”. I poce da crta. Kad ce jedan od decaka: “Da vidimo bre budalo, sta si uradio”. Mali uopste nije imao straha. “Takva su danasnja deca oce, rece mi i nastavi da slika”. A meni krv navre u glavu. A njihov otac sedi, kao da se nista nije dogodilo! Da tako kaze coveku od trideset godina, a on ih slika! Bezobrazluk, bezboznost je to! … Strasno! A posle ce neko od takve dece hteti da postane monah. Koliko je truda potrebno da takvo dete postane dobar monah! Kad majke ne vode racuna, unistavaju svoju
32

decu. Majke su tu najodgovornije. U Rusiji, ako se nesto i promenilo, to je zato sto su se majke krisom drzale vere i blagocstivosti i sto su na taj nacin pomagale deci. Dobro je da jos uvek ima malo paznje u hriscanskim porodicama inace bi smo se skroz iskvarili. - Mogu li takva deca, starce, kada odrastu, ako zele, kasnije da se promene ili da postanu monasi? - Ako veruju da nije dobro ono sto su cinili, Hristos ce im pomoci. Ako u coveka udje dobra uznemirenost, onda prima (blagodat). Ali, ako smatraju da imaju pravo, i govore igumanu ili igumaniji: “Kakvu diktaturu imamo ovde? Ko je cuo za ovako nesto u danasnje vreme?”, kako ce se ispraviti. Dolazili su poneki kaludjeri sa nemirom da mi govore ovakve gluposti. Malo po malo, postovanje se sasvim izgubi. Dolaze u Koliviju mladi, pa posedaju jedni preko drugih, a stariji nemaju gde da sednu. A, opet gledam, ako se panj nalazi dva koraka dalje, tesko im je da odu da ga donesu, da bi seli. Ja treba da im donesem. I gledaju me kako ga vucem a ne dolaze da ga uzmu. Hoce da piju vode, a nece da odu da sami uzmu. Treba ja da im donosim i po drugi put. Ne ostavlja to zaista na mene neki utisak - tako velika deca - dolaze po njih tridesetoro u drustvu, gledaju me kako donosim kutiju ratluka i bokal vode, kako vadim case da ih postavim, i nista. Misle da kao kad odu u restoran ili u hotel pa im dodje konobar, da tako i u Koliviji ima konobara. Pet sest puta sam morao da se potrudim, da donesem vodu i da je stavim pred njih. “Donecu vam vode, deco, ali to vam nece pomoci”. U gradskom prevozu, gledas malu decu kako sede, a stari stoje. Mladi sede sa nogama jedni preko drugih, a odrasli stoje, umesto da ustupe mesto nekom starijem. Ali mladi ne daju. “Platio sam, kaze, za ovo mesto”, i nastavlja da sedi ne izvinjavajuci se nikome. Kakva je duh nekada vladao! Zene su sedele sa desne i leve strane ulice, a kada naidje svestenik ili neko stariji, ustajale su, i deca njihova su se ovome ucila. Koliko su puta ustajale! Stariji, ozbiljni ljudi sa zvanjima, razgovaraju, a deca ih bezobrazno prekidaju u razgovoru da bi pricala gluposti, i to smatraju uspehom. Da pomisle da prekinu - nista od toga. Treba da ih posramis da bi prekinuli, drugacije ne ide! Nigde u Pateriku ( = Otacniku) ne stoji da mladi tako govre. Starecnik govori: “Rece starac”, a ne: “Rece mladic”. Nekada mladi nisu
33

govorili pred starijima i bili su srecni zbog toga. Nisu cak ni sedeli tamo gde sede odrasli. A ako je neko dete ruzno govorilo svojim roditeljima, nije smelo da izadje napolje od stida. I na Svetoj Gori, ako neko nije bio sed, nije se peo za pevnicu. A danas vidis (kako poju) i iskusenici i oni koji jos nisu ni iskusenici! … Tako nece nauciti da zajednicare u postovanju i blagocestivosti. Mozes videti i ucenika Atoniade, kako se obraca rekrotu, koji je i vladika: “Preosveceni rektore, da govorimo kao jednaki”. Eto dokle se stiglo! Zlo je sto ti kaze: “Zasto, sta sam rekao? Ne shvatam”. Ne kaze: “Oprostite, imam li blagoslov da kazem jednu rec? Moze da bude i besmislica”, nego rec po rec kao da to nema nikakvog znacenja: “Tvoje misljenje i moje misljenje”. Shvatas: Ovaj duh je nazalost usao i u dihovni zivot monastva. Poslusaj iskusenike kako govore: “Rekao sam to starcu, a on me ne razume! Reci cu mu ponovo.” “Dobro, kako ces mu to “ponoviti”? To je kao da kazes: “Starac se nije popravio”. “Zasto, kaze, ne mogu da iznesem svoje misljenje?” Da skocis u vis od takvih stvari. I na kraju ti kaze: “Ozalostio si se? Oprosti”. Oprosticu mu, ali ne zbog toga sto je rekao, vec zbog toga sto mi je krv jurnula u glavu! Pocinju da sude i Bogu - Starce, kod novih narastaja postoji jedno raspolozenje da svemu i svakome sude. Da li je tako bilo i nekada? - Ne, nekada nije bilo tako, to je duh ovog vremena. Danas nije dovoljno sto osudjuju laike, sto osudjuju politicare i crkvene ljude, danas sude i Svetiteljima i dolaze do toga da sude i Bogu. “Bog je, kazu, u tom slucaju trebalo da ucini nesto. Nije postupio ispravno. Bog to nije trebalo da ucini! Cujes li taj razgovor? “Dete moje, kuda ides?” “Zasto? Govorim po svom saznanju”, kaze ti, i ne shvata koliko u tome ima bezobraznosti. Duh ovoga sveta unistio je mnoge dobre stvari. U tako losem stanju, u bogohulstvu, zlo napreduje. Osudjuju Boga i uoste ih se ne dotice sto je to bogohuljenje. Ima i onih koji su odrasli, i ako imaju i malo pameti, pocinju da osudjuju: “Ovaj je zbunjen, ovaj je slap, drugi radi tako i tako”, govore, i nikad se ne izvinjavaju. Dodje jednom jedan u Koliviju i kaze mi: “Bog ovo nije trebao tako da ucini”.
34

“Mozes li ti, rekoh mu, da jedan kamencic drzis u vazduhu da lebdi? Ove zvezde koje gledas, nisu samo okrugle lopte koje sijaju. One su cvrsta tela koja se okrecu i koja se tako drze, a ne padaju”. “Koliko ja znam, to ne bi trebalo da bude tako”, rece. Cujes li ti ovaj razgovor! Zar mi da sudimo Bogu? Dodje logika i nestade vere u Boga. I sta god da mu kazes, odgovara: “Oprosti, ali moje znanje mi govori drugacije. Zar ne mogu da kazem ono sto znam?” Sta Bog slusa da pricamo! Srecom, te nam to ne uzima za zlo. U Starom Zavetu je zapisano kako Bog govori Izrailjcima: “Proterajte Hananejce sasvim iz zemlje” (up. Pon. zak. 7, 2 itd). Bog je znao zasto je to rekao. Ali neki od njih rekose. “To bas nije covekoljubivo. Odbacimo to, nemojmo to uciniti”. Medjutim, kasnije su zapali u nemoral, u idolatriju, i svoju decu su zrtvovali idolima, kako sto kaze Psalam[4]. Sve sto cini, Bog zna zbog cega cini. Neki bestidno govore: “Zasto bi Bog cinio strasne stvari?” Tako pocinje sudjenje i nakon toga u coveku nestaje svakog duhovnog stanja, te vise nema nimalo blagodati Bozije, da bi shvatio malo dublje, da bi, dakle, shvatio, zbog cega je Bog tako postupio. To “zasto?” predstavlja sudjenje, preuznosenje, egoizam. - Neki mladi, starce, pitaju: “Zbog cega je bilo potrebno da Hristos bude razapet? Zar nije Bog mogao da spase svet na drugaciji nacin?” - On nas je spasao na takav nacin i nije na ljudima da pitaju zasto to nije drugacije uradio! Ima i onih koji govore. “Bog uopste nije stradao. Sin se zrtvovao”. Jedan otac bi, prema mom misljenju, pre pristao da sam strada nego da strada njegov sin. Kolika je to muka za jednog oca da zrtvuje svoje dete za druge. Kad ne razumeju sta je to ljubav, sta mozes da im kazes? A jedan drugi mi kaze. “Adam je imao dvoje dece, Avelja i Kajina. Gde je Kajin kasnije nasao sebi zenu?” Ali ako neko pazljivo cita Stari Zavet, videce da je Adam “rodio mnogo sinova i kceri” nakon Sita. Kajin[5] je pobegao u planine nakon ubistva svoga brata, pa nije znao da je zena koju je uzeo njegova sestra. Tako je Bog to ustrojio, da ljudi budu iz jednog kolena, da ne bi postojala zloba
35

i zlocin. Ucinio je to Bog da bi ljudi rekli: “Od istih smo praroditelja, od Adama i Eve”, da bi se tako izbegla ljudska zloba. I uprkos svemu tome vidis kakva sve zla postoje danas! Sta sam sve cuo od takvih nekih koji dolaze u Koliviju! Kazem im: “Boli me glava a nemam aspirin”. Nakon toga odlaze tuzni. Ne razumeju zasto sam im rekako da me boli glava, i govore: “Toliko smo se trudili da dodjemo ovde da bi nam on rekao kako ga boli glava!” Drugi me pitaju: “Da ti donesemo aspirin?” Bestidnost izgoni blagodat Boziju Potrebno je mnogo paznje. Neuredno i nepazljivo postupanje ( = delanje) je prepreka za bozansku blagodat. Nedostatak cestitosti je najveca prepreka za priblizavanje blagodati Bozije. Koliko su mladi neposlusniji toliko se vise udaljavaju od blagodati Bozije. Sloboda ovoga sveta ne proteruje samo blagocestivost, nego i svetsku mudrost. Dosli su tako, ovde u Koliviju neki mladi, i vicu svom ocu: “Ej, tata, imas li cigare? Popusio sam moje”. Na sta to lici? Cak i da puse, treba da puse krisom. Danas kao da to nije nista! Kako da na koncu ne ostanu sasvim bez blagodati Bozije? Danas devojke vredjaju svoju bracu, i pred roditeljima koriste tako prljave reci, a otac nista na to ne kaze. Meni se kosa na glavi dize kad to cujem. Kad ostanem sam, kazem i vise nego sto treba. Okruzenje koje vlada u svetu i roditelji u svetu unistavaju svoju decu. Svetovno okruzenje mnogo stete nanosi. Malo je mladih koji su sabrani i cestiti. Mnogo je vise mladih koji su besni ( = divlji, neobuzdani), a to ja zato sto se ponasaju bestidno. Mnogi roditelji mi dovode svoju decu i govore: “Oce, moje dete je djavoimeno”. A vidim da nije djavoimeno - neka Bog sacuva! Malo je maladih koji su stvarno djavoimeni. Mnogo je vise onih koji imaju jedno spoljasnje iskustvo sa demonima. Djavo im, dakle, spolja naredjuje, nije u njima, ali i od spolja on zavrsava svoj posao. Odakle to potice? Od bestidnosti. Kada se deca sa bestidnoscu obracaju starijima, blagodat Bozija se udaljuje. A kada se udalji blagodat Bozija deca postaju divlja i cine bezakonja. S druge strane, deca koja
36

su blagocestiva, koja imaju postovanja, koja slusaju svoje roditelje, svoje ucitelje, starije, stalno primaju blagodat Boziju i imaju Njegov blagoslov. Njih pokriva blagodat Bozija. Sa velikim cestvovanjem Boga, sa velikim postovanjem prema starijima, u dusu dolazi i velika blagodat Bozija, koja je raduje, dok je blagodat sasvim ne obasja. Blagodat Bozija ne dolazi na one koji se bune. Ona dolazi na one koji revnuju, koji su razboriti i koji se pokazuju blagocestivi. Takvi imaju pogled koji zraci! I sto vise postovanja imaju prema roditeljima, utoliko vise primaju blagodat Boziju. Onaj, medjutim ko pocinje: “Ne, ne zelim ovo, zelim ono drugo”, i ko to cini bezobrazno, takav uskoro postaje bundzija, postaje djavo ( jer “djavo” znaci klevetnik, ali i protivnik - prim. prev.). Zato je i Neprijatelj ( = djavo) zeleo da svoj tron postavi iznad prestola Bozijeg. Vidite, svi mladi koji vrse volju njegovu, postaju buntovnici. Ako se ovi mladi ne pokaju, ako se ne izvuku iz talasa koji ih dave, i ako nastave da se bestidno ponasaju, tada - Boze sacuvaj! nastaje dvostruko ostavljenje i dolaze u situaciju da i o Bogu govore ruzno, i sasvim potpadaju pod vlast zlih duhova. “Postuj oca i mater svoju” [6] Dokle su stigla danasnja deca! Ne drze ni jedno misljenje. Nemaju postovanja, ali su egoisti i nervozni. Zloupoptrebljavaju slobodu. Dete kaze svojim roditeljima: “Prijavicu vas policiji”. Dete koje ima petnaest godina i koje je napravilo veliki prekrsaj, kada ga je otac osamario, napise tuzbu i tuzi oca sudu. A otac na sudjenju kaze. “Nepravedno mi sudite, jer da ga nisam tada osamario, zatvorili bi moje dete u zatvor. Tada ne biste patili vi, nego bih ja patio”. Pridje decaku, udari mu dva samara i rece: “Zbog ova dva samara me osudite, a ne za onaj. Sada me stavite u zatvor, jer sam ga za malu stvar udario”. Zelim da kazem, dokle su stigla deca. Na ovaj nacin danas razmisljaju. Nekada su nas roditelji tukli, udarali nam samare, ali nam nisu dopustali da nedolicno govorimo. Dobijali smo batine kao i milovanje, a da se i ne suprotstavljamo i da ne znamo da li smo pogresili mnogo ili malo. Verovali smo da su i batine za
37

nase dobro. Znali smo da nas roditelji i vole i kada nas kaznjavaju, i kad nas cuvaju i kad nas osamare. Jer i samar i milovanje i cuvanje roditelja, sve - kako bi se reklo - je iz ljubavi. Kad roditelji biju svoju decu, srce im uzdrhti. A dete, kada dobije samar, zaboli ga obraz. Veci je bol u srcu roditelja, od bola na obrazu. Majka, sta god da radi deci, bilo da ih kaznjava ili da ih bije ili da ih miluje, sve to cini iz ljubavi, i sve to dolazi iz istog materinskog srca. Kada, medjutim, deca to ne razumeju i kada govore bestidno, suprotstavljaju se i tvrdoglave, tada izgone iz sebe blagodat Boziju, i tada podlezu odgovarajucim demonskim uticajima. - Starce, zar ne postoje i losi roditelji? - Da, ali toj deci, koja imaju takve roditelje, pomoci ce Bog. Bog nije nepravedan. Divlje masline su pune gorcine. Tu na putu za Koliviju raste divlja sljiva. Roda ne donosi jer je prepuna sljiva. Grane se slome od previse plodova. Tako i danas, pored svega sto im se pruza, mladi ne donose roda. Jaz medju generacijama Svet je postao ludnica. Mala deca izlaze o ponoci, a trebalo bi da izlaze po danu. Zatvoreni su u zgradama i podrazavaju nacin zivota odraslih. Sta da rade ta deca, sta da rade njihovi roditelji? “Roditelji nas ne razumeju”. Dolaze roditelji i kazu mi: “Deca nas ne razumeju”. Stvorio se jaz izmedju dece i roditelja. Da bi se to prevazislo, potrebno je da roditelji sagledaju stvari iz ugla dece i deca iz ugla roditelja. Jer ako roditelji danas ne vaspitavaju svoju decu, ni ona kasnije nece vaspitavati svoju. Jer ako oni danas ne cuju i ne postuju svoje roditelje, i njih ce kasnije muciti njihova sopstvena deca, jer ce delovati duhovni zakon. - Starce, neka deca kazu da im skodi ljubav roditelja? - Nemaju pravo. Kada deca imaju u sebi revnosti, onda im ne skodi ljubav roditelja. Ako iskoristavaju njihovu ljubav, propasce. Ako dete ima stete od roditeljske ljubavi, onda je ono, u sustini, poremeceno. Dok bi trebalo da
38

blagodari Bogu za svoje roditelje, za ljubav njihovu, ono se zalosti sto ga vode putem vrline, a neka druga deca nemaju roditelje! Sta reci! Ako neko dete ne vidi svoje roditelje kao dobrocinitelje i ako ih ne voli - tim pre ako roditelji imaju straha Bozijeg - kako je moguce da takvo dete postuje i voli Boga, velikog dobrocinitelja i Oca svih ljudi, sto je u mladalackom dobu i inace teze razumeti?
-------------------------------------------------------------------------------------NAPOMENE: 1. Grka rec “Στραβοξυλο”, ima znacenje “tvrdoglavost”, “tvrdicluk”, ali bi ovde bolje odgovarao smisao nase reci “tvrdovratost” (prim. prev.) 2. Up. Avva Isaak, Asketika, Slovo 58, str. 256, grckog izdanja. 3. Up. Ef. 5, 33. 4. Psalam 105, 37 (prema Septuaginti - prim. prev.): “I zrtvovase sinove svoje i kceri svoje demonima”. 5. Post. 5, 4. 6. Izl. 20, 12.

POGLAVLjE V UNUTRAŠNjI BESPOREDAK I SPOLjAŠNjI RAZVOJ
Jadnici ovoga sveta oblace se a to sto oblace je u njima - Starce dajte mi blagoslov (= poslusanje). - Blagoslovim da cinis duhovni karneval kao Sveta Isidora[1] jurodiva, kako bi izgradio jednu dobru dvolicnost.[2] Vidis, jadnici ovoga sveta slave svoju svetsku dvolicnost, oblaceci na sebe ono sto je u njima.[3] Nekada su karnevali bili samo jednom godisnje, na poklade. Danas stalno ima nekakvih karnevala…. Svako se oblaci kako hoce! Ljudi su danas zaista postali cudni. Poludese! Malo je onih koji su pribrani, casni, bilo da su u pitanju muskarci, zene ili deca. Zene su, pak posebno grozne. Kada sam danas isao u grad, video sam jednu sa
39

vrpcom dugackom kao zavoj, sa cizmama do gore i sa jednom kratkom maramom. Kazu mi: “To je moda!” Druge, opet idu sa nekakvim tankim stiklama! Ako s tim samo malo hodaju, morace da idu kod ortopeda… A kakve su frizure, nemoj ni da pitas! Gledam jednog - neka mi Bog oprosti - kakav je to covek bio? Sa nekakvim besnim izrazom lica, sa cigaretom u ustima, pusi, a oci mu crvene! … Sada kazu da je neko pravilo da ne puse kod kuce kad imaju malu decu. Medju njima, ta jadna deca su od rodjenja pusaci! Ljudi stradaju i od silnih kafa, prave neke grimase… Otisla je blagodat Bozija. Sasvim ih je napustila! Secam se, kada sam bio na Sinaju. Koliko me je samo bolelo kada sam gledao turiste koji su dolazili u manastir! Kako je to bilo ruzno! Kao da sam gledao divne vizantijske ikone, bacene na djubre, samo sto su ovi turisti, sami sebe bacili. Jednom sam video jednu devojku koja je nosila nesto kao felon[4], i rekoh: “Hvala Bogu da neko nosi nesto pristojno, makar i da lici na felon, nije kao kod ovih drugih”. Ali kad se vracala, imam sta da vidim, sva je bila dekoltirana! Dokle je svet stigao! … Poslali su mi sliku jedne neveste ( = mlade) da se pomolim za srecu tog braka. Imala je na sebi neku groznu vencanicu. Takvo oblacenje je nepostovanje Svete Tajne, i svetog crkvenog tla. Duhovni ljudi a ne misle! Sta drugi da rade? To kazem zbog toga, sto ako se u manastirima ne drze pravila, gde ce ih drzati. Danas su ljudi sasvim neumni. Ranije kada je bilo makar dvoje Hrista radi jurodivih, bilo je manje ludih na svetu. Mozda treba da molimo ovo dvoje jurodivih Hrista radi, da se ponovo prihvate svog jurodstva? Danas svuda vidis i cujes najcudnovatije stvari. Kaze mi jedan - prekrstio sam se kada sam cuo - da je danas moderno kod ovih lenjivaca, da pocepaju svoju odecu, da je iseku pa da posle stave zakrpe. Dobro, normalno je da neki radnik izgleda tako, ali da tako izgleda neka lenstina! … Taj sto mi je to rekao, pojednostavio je. “Da ti kazem, starce, nesto jos cudnije: moja zena je jednom isla u Omoniju, i tamo je videla kako dete iz porodice nasih prijatelja, ima pantalone iscepane od pozadi. “Dete moje, kaze mu, pogledaj se od pozadi…” Ma pusti me, kaze, to je moda”! Jadna ta deca! - Starce, da li je ispravno to sto neki nose na garderobi likove Svetitelja? - Ako je na bluzi ili na majci, dobro, nema veze. Bolje je tako, nego da stave
40

djavola. Ali ako je na pantalonama, onda stvarno ne ide, onda je to bezbozno. Eto, kada je Patrijarh Dimitrije isao u Ameriku, neki su pravili majce sa likom patrijarha i crkve Svete Sofije. - To su cinili iz blagocestivosti? - Pa nisu to cinili Jevreji, nego hriscani. Ima i nekih koji cine dobra dela, kao sto postoje i dobri lekari, a i oni losi! - Starce, svo ovo bezakonje je pod uticajem stranaca? - A odakle bi bilo? Zbog toga su u moje vreme govorili: “Ljudi iz Smirne su…” Jer je to bio primorski grad i dolazilo je tamo mnogo stranaca. Sveti Arsenije je bio veoma strog po ovom pitanju. Bila je tamo na Farosu neka mlada, koja je nosila nekakvu sarenu smirnsku maramu. Stalno joj je Sveti ponavljao da je baci i da nosi onakvu kakvu su nosile i ostale zene. Ali ona ga nije slusala. Jednoga dana, kada je Sveti Arsenije vide da ponovo nosi tu sarenu maramu, rece joj strogo: “Bolestine Francuske na Farosu ne zelim. Ako ne poslusas, decu koju ces roditi, nakon sto se krste, odnece andjeli a ti neces imati radosti”. I ni tada nije poslusala, i dvoje dece joj umre. Tek tada dodje, baci onu maramu, i ode kod Svetog Arsenija da trazi oprostaj. - Starce, da li tamna odeca pomaze u duhovnom zivotu onome ko zeli da postane monah? - Da, tamna odeca mnogo pomaze. Na taj nacin se covek udaljava od sveta, dok se sarenom odecom vezuje za svet. Onaj ko kaze: “Ici cu u manastir i tamo cu nositi crninu. Ici cu u manastir i tamo cu vrsiti pravila”, takav ce i kad ode tamo, ciniti crne ( = lose, pogresne) stvari. Kada je neko u svetu i kada sa radoscu cini ono sto cine monasi, takav se i svetu duhovno raduje, i u monastvu ce napredovati dva po dva i tri po tri stepenika. - Starce, cesto puta, mladi koji su pobozni i koji se oblace blagocestivo imaju mnogo problema sa odraslima. - Ako veruju i ako to cine od srca, privesce i odrasle na svoju stranu. Znao sam jednu devojku koja je nosila crninu i dugacke rukave. Bila je blagocestiva! Kaze joj jednom jedna moderna starica: “Ne stidis li se devojko, da nosis crninu i
41

dugacke rukave?” A ona joj odgovori: “Posto ne vidimo vas primer, onda cemo mi nositi crninu”. Tako ju je pridobila. Vidis, ta zena je nedavno postala udovica a nosila je sareno. Ali sta da kazes? Moja sestra je pre dvadeset tri godine postala udovica, i od kada joj je muz umro, nije skidala crninu. Ja smatram blazenom udovicu koja nosi crninu celog zivota, i koja zivi cistim duhovnim zivotom, bez roptanja proslavljajuci Boga, dok nesrecnicama smatram one koje nose sarenu odecu i i u skladu sa takvom odecom zive. Danas ne moze da se razlikuje covek od zene Nekada su, da bi iskusali mudrost Solomonovu, doveli grupu decaka i devojcica, slicno odevenih, da ih on razdvoji.[5] On ih odvede do jednog vrela i rece im da plivaju. Po nacinu na koji su plivali, razdelio ih je. Devojcice su skakale pazljivo, stidljivo, dok su decaci skakali na glavu i dlanovima pljuskali. Danas muskarci tako mnogo oponasaju zene da cesto puta ne mozes da ih razlikujes. U stara vremena si sa pedeset metara mogao da razlikujes da li je neko muskarac ili zena. A danas, mnogo puta, ni izbliza ne mozes da razlikujes ko je sta. Ne shvatas - muskarac je? - zena je? Zbog toga i postoji prorostvo da ce doci vreme kada nece moci da se razlikuje da li je neko muskarac ili zena. Starac Arsenije Spileotis, rece jednom mladicu koji je imao kosu do zemlje: “Dobro, sta si ti? Mladic ili devojka?” Nije mogao da razlikuje. Kasnije su ih na Svetoj Gori sisali. Sada dolaze kao pod konac… Ja sam ih sisao makazama kojima secem konop kada pletem brojanice. Koliko njih sam samo osisao! Sisao sam ih iza crkve. Kad dodju takvi, kazem im: “Treba mi kose za neke celavce da im zalepim… Ucinite mi ljubav da vam malo kose odsecem!” Sta da rade sad? - I to su prihvatali? - Vazno je na koji nacin im pridjes. Ne pocnem. “Kako je to grozno. Zar se ne stidite? Ne postujete ovu svetu zemlju!” Nego im kazem: “Bre deco, vi sa tom kosom ismejavate svoju muskost. Da vidite nekoga kako po Omoniji seta sa zenskom tasnom, na sta bi to licilo? Zar to ide? `Ajde da odsecete kosu!” I onda ih sisam. Znate li koliko sam kose skupio? Ponekad, ako se neko malo buni, i pocne da pita “zasto”, itd, kazem mu: “Sta “zasto”? Zar nisam kaludjer? Ja
42

sisam. To je moj posao”! To je nacin da im to kazes. Smeju se i to je to. A posle ih sisam. Ne menjam im imena! Samo sam jednog nazvao Dostojno jest, jer je u tom casu prosla Litija sa ikonom Dostojno jest. Kako su se samo roditelji radovali sto ih sisam! Shvatas li koliko sam obradovao roditelje, majke njihove? Ohoho… Samo zbog toga da me prosti Bog! … Sada je opet moda da se sisaju i da pozadi ostavljaju nesto kao pramenove. “Cemu ti to sluzi?”, pitam ponekad. “To ostavljamo, kaze mi, da nas se svi paze”. “Dete, i da platite, sa toliko problema koje imaju danas nece na vas obracati paznju”. A vidis kako mnogi mladici danas stavljaju mindjuse! I to koliko mindjusa stave! - Starce, neki nose samo jednu mindjusu. - To su anarhisti koji nose jednu mindjusu. Jedna mindjusa je simbol anarhije. Ne stavljaju mindjusu zato sto su homoseksualci - buse usi i stavljaju to, kao znak pobune. Dodje jedan momcic sa ocem, ovde u Koliviju, dvadeset dve godine, sa dugackom kosom, bradom i jednom mindjusom u uvu. “Nije vazno, rekoh. Mnogi vas osudjuju. Ja vas ne osudjujem. Ti koji vas osudjuju ne znaju da ste anarhisti, i zato vas osudjuju”. Posle je to skinuo i dao mi. Bilo je od zlata. “Daj to, rekoh, nekom zlataru, i neka ti od toga napravi krstic”. - Starce, neki stavljaju mindjuse i u nos. - To znaci da im je djavo stavio alku u nos, samo se povodac ne vidi… Ima i onih koji oko vrata imaju zlatne lance, odavde do ovde! Jednome sam dao sredstvo za ciscenje. Kasnije ga je stavio na vrat, a ja mu rekoh. “To da das nekom sirocetu, ili da das svojoj majci da da nekom siromahu”. Kad sam mu izneo takvo razmisljanje, rece mi: “Sta da radim”? “Od sad pa nadalje, rekoh, da nosis lancic sa krsticem”. Muskarci, pa da nose nakit! Nose debele zlatne lance, od po dva tri reda, sto ni princevi ne stavljaju na sebe. Stave to oko vrata, a onda ti pricaju o svojim problemima. To /sto rade/ je problem! Pravila! Neka ih preuzmu od drugih, neka ih sami postave. Izgubili su meru. Sasvim sasvim, sasvim! Neki oko vrata stavljaju znakove zodijaka. Pitam jednog: “Sta je to? Prvi put to vidim”. “To je moj horoskopski znak”, kaze. A ja sam mislio da je ikonica Presvete Bogorodice. “Dobro, rekoh, zivotinje ste, pa nosite zodijak”.[6] Ludost! Unutrasnje bezakonje ( = besporedak) je provalilo napolje. Treba mnogo da se molimo Bogu da prosvetli omladinu, kako bi sacuvali barem malo
43

pameti. Ljudi su zedni jednostavnosti Dobro je ako su ljudi zedni jednostavnosti, pa su dosli dotle da prave jednostavnu modu, ako se i ne cini jednostavnom. Dolaze neki na Svetu Goru sa ispranom odecom. Kazem: “Ovi ne rade na polju, zasto su takvi”‘? Neko govori seljacki po prirodi, i njemu to stoji. A drugi se trudi da tako govori i to je da ti pripadne muka. Ima i onih koji dolaze sa svojim kravatama… Iz jedne krajnosti u drugu. Jedan je imao sest-sedam kravata sa sobom. Jedno jutro kad su se spremali, ponese sa sobom kravatu, sako, itd. “Sta radis tamo”?, pita ga neko. “Ici cu kod oca Pajsija”, kaze. “A, sta ti je to sto nosis?” “To sam obukao da mu tako ukazem postovanje”. E, gde smo stigli! Uopste nemaju jednostavnosti, i zbog toga postoji ovaj huliganizam ( = divljastvo). Kada duhovni ljudi ne zive jednostavnim zivotom, nego su stegnuti, onda ne pomazu omladini. Tako mladi danas, nemajuci nikakvog uzora, zive razvratno ( = kao divljaci). Jer, kada gledaju ustogljene hriscane, ljude pridavljene kravatama, stegnute - ne vide tu nikakvu suprotnost niti protivljenje svetu. Ako ne vide jednostavnost kod duhovnih ljudi, ni sami nece dostici to stanje. Mladi danas prihvataju duha ovoga sveta, poredak ovoga sveta. “Tako treba da cinimo mi hriscani, tako treba ovo, tako treba ono…”. I ne cine to iz sebe, zbog blagocestivosti, nego zato sto “tako treba”. Nekada mladi govore: “Sta je ovo? Da idu u crkvu sa stisnutim vratom ( - zbog kravate - prim. prev.)! Odoh odande!” I odlaze i vracaju se nagi. Idu u drugu krajnost. Shvatas: Sve to cine jer se suprotstavljaju. I kada imaju ideale, nemaju valjane uzore. Zbog toga je potrebno da ih neko usmeri ka revnosti, da ih pokrene jednostavnim zivotom. Oni se ljute kada duhovni ljudi i svestenici pokusavaju da ih zadrze metodima ovoga sveta. Kada, medjutim, nadju ono sto je casno, ali i jednostavno i iskreno, tada imaju problema. Jer kada je neko iskren i ne potcini samoga sebe, onda je jednostavan i ima smirenje. Onoga ko je to postigao ovo smiruje, ali to osecaju i drugi. Svako razume da li sa njim zaista saosecas ili licemerstvujes. Jedan huligan je bolji od jednog licemernog hriscanina. Zato, ne treba imati licemerni osmeh ljubavi, nego se treba prirodno ponasati - niti zloba niti licimerstvo, nego ljubav i iskrenost. Jos je bolje ako su tu i emocije, kada je ostalo dobro postavljeno. Treba imati postovanja ( prema ljudima - prim. prev) i svakako ljubavi. Treba delati jednostavno a ne po sablonu, jer tako covek ostaje samo na onome sto je spoljasnje i postaje spoljasnji covek, karnevalski klovan.
44

Unutrasnja cistota divne duse istinitog coveka, ulepsava i njegovu spoljasnjost, i sladost bozanske ljubavi osladjuje i njegov pogled. Unutrasnja lepota duse, osim sto ulepsava i osvecuje coveka duhovno, cini to i sa njegovom spoljasnjoscu, predaje ga bozanskoj blagodati, ulepsava i osvecuje i ruznu odecu koju nosi blagoslovni covek Bozji. Otac Tihon je sasio samo jednu skufiju i jedan ogrtac od dela rase - to je nosio, ali je zadobio veliku radost. Jer ako je od spolja i nosio nesto sto je stvarno bilo ruzno, to nije izgledalo ruzno, jer ga je ulepsavala unutrasnja lepota njegove duse. Jednom ga je neki posetilac fotografisao u toj njegovoj odeci i u nekakvoj pidzami, kojom ga je ogrnuo jer je video da se starac smrzava. I sada, oni koji gledaju na fotografiji oca Tihona, misle da je nosio vladicansku mandiju, dok je to u stvari bila stara pidzama. Ljudi su i njegove dronjke posmatrali sa poboznoscu i uzimali su ih kao blagoslov. Jedan takav blagosloveni covek, koji se iznutra izmenio i koji se i spolja osvetio, ima vece dostojanstvo, od svih onih ljudi koji se samo spolja menjaju (presvlaceci svoju odecu), a u sebi zadrzavaju starog coveka sa drevnim gresima. Zena da ne nosi musko odelo,niti covek da se oblaci u zenske haljine” [7] - Starce, kako se treba postaviti prema zenama koje u manastir dolaze u pantalonama? Cesto kazu da je to mnogo prakticnije, a i da je bolje tako nego da dolaze u kratkim suknjama. - Danas ce nositi i kratke pantalone! To je tacno reseno u Starom Zavetu! “Covek ne treba da nosi zensku odecu, niti zena da nosi musku”. To je zakon, a i tako nesto je nepristojno. Muskaraca koji nose suknje je malo, vrlo malo. - Zene koje rade na polju ( = na njivi), kazu da ne mogu lako da se pokrecu, ako ne nose pantalone. - To je opravdavanje. - Starce, majke takodje govore devojcicama da nose pantalone da se ne bi prehladile.

45

- Nema drugog resenja? Ne postoje carape do struka? Ako neko zeli, naci ce resenje. - A kada dodju neki zvanicnici i kada medju ima nekih zena u pantalonama? - Ispitajte ih. “Zelite li da vam snishodimo, da pokvarimo poredak i da u manastiru nastane besporedak?” - Jednom prilikom je doslo trideset uciteljica u pantalonama i i smo ih pustili da udju. - Lose, to ni ide! Trebalo je da im kazete: “Oprostite, postoji manastirska uredba da ne dopustamo da udju zene u pantalonama”. Jer one ce posle da odu u neki drugi manastir i da kazu: “U tom manastiru su nas pustili da udjemo u pantalonama”. Jer vi ste snishodili i pustili ih, a posle ce neko zbog vas takodje da snishodi. Stavite na vrata tablu sa onim mestom iz Starog Zaveta. Nabavite i pedeset suknji, da ih na lep nacin date onima koje prvi put dolaze u pantalonama pa ne znaju, ili onima koje imaju kratke suknje. - Starce, a kada dodje citava srednja skola, i sve devojke su u suknjama? - Pocastite ih napolju, ispred vrata, jer je to kako su obucene, problem. Ili, ako se najavljuju telefonom da ce doci, kazite: “Molimo vas da nastavnice i ucenice ne nose pantalone”. Tako ce razumeti da je potrebno da postuju mesto na koje idu. Manastir nije parohijska crkva. U parohiji, svestenik je duzan da ispravlja zene, da bi shvatile zbog cega ne treba da nose pantalone, i da se upristoje. Ako nekada dodje kod njega zena koja je iz druge parohije, i koja nosi pantalone, treba da se stara da uredi stvar. Crkva je majka a ne maceha. - Starce, mnogi, medjutim kazu. “eto sta radite, odbijate narod od crkve”. - Ma zasto u Starom Zavetu postoji zapovest od Boga koja zabranjuje zenama da nose musko odelo itd? Sta jos hoce? Ti kazi: “Zasto da zene ne idu u crkvu u
46

pantalonama? Zasto da se za upravitelje crkve ne izaberu ateisti, kad je crkva narod?” Tako ce dobrobit Crkve zavisiti od bezboznika. Nacinice do Crkava biblioteke, apoteke itd, kada raznesu sve! “Zasto ovo, zasto ono?” Sta da se kaze? U manastir ne treba pustati ni golisave turiste da bi se sakupio novac za siromasne, jer je ovo zamka lukavoga, kako bi monaha udaljio od blagoslova Bozjih i kako bi ga posvetovnjacio. U stvari, stranstvovanje Hrista radi, cini monaha bogatim vrlinama. - Starce, u Stomiji su morali da stave tablu zbog turista? - Da, bile su table. Na manastiru je bila jedna na kojoj je pisalo “Dobro dosli!” Nize, dvadesetak minuta od manastira, stajala je druga tabla na kojoj je pisalo: “Nepristojno obuceni, neka idu prema Aosu”[8] sa strelicom koja je pokazivala prema potoku. A na drugoj tabli je pisalo: “Pristojno obuceni, neka idu pram Svetom Manastiru”, sa strelicom koja je pokazivala prema manastiru. Zar nisu dobro napisali? - Sta da radimo starce, kada na prolece dolaze zene sa velikim dekolteom? - Dajte im nesto da se ogrnu. Tako ce shvatiti da je potrebno postovati mesto na koje su dosle. Ulepsavanje: Prljanje ikone Bozije Kakvog izgubljenog sveta ima danas! Zene danas stavljaju u svoju kosu nekakve smese i na sta mirisu! Tako se dobija alergija. Kada gledam zene ovoga sa njihovom svetskom lepotom i mirisima, iznutra se zestim. Kazu mi: “Ova je isla u Nemacku da uci za kozmeticarku”. Sta je to kozmetika, pitam. “Kozmeticarke traze, stare mlade ( = stare devojke - prim. prev)”. Tada se setih da sam video jednu stariju zenu sa necim na celu. Posle sam pitao jednog njenog poznanika: “Sta joj se, jadnici, dogodilo?” A, nista, kaze mi. Imala je operaciju
47

zatezanja koze, da bi nestale bore”. A ja sam mislio da se povredila pa je imala hirursku intervenciju… Dokle je stigao danasnji svet! - Starce, danas ulepsavanje ne smatraju grehom. - Da, to sam shvatio. Video sam jednu dusu, koja je prvo bila kao Andjeo, a kasnije nisam mogao da je prepoznam kada se ofarbala. “Bog je sve stvorio veoma dobro, rekoh joj, ali je sa tobom napravo veliku gresku!” “Zasto oce”? kaze mi. Nije ti dao crne oci! Tu je pogresio! Dok je druge ljude stvorio dobro, i nacinio ih lepima, kod tebe je pogresio! Zar ne shvatas? To te poruznjuje! Kao da uzmes jednu vizantijsku ikonu, pa je odavde i odande zamazes bojama, i tako je pokvaris. Da odemo do ikone Bozije da stavimo boje? To je kao da jedan ikonopisac naslika ikonu, a da posle dodje neki koji ne zna da ikonopise, pa uzme boje i poruzni ikonu. Isto i ti radis. To je kao da kazes Bogu: “Nisi to dobro uradio, Boze moj. Ja cu to da ispravim!” Drugom prilikom dodje jedna sa noktima do ovde, kao u macke, ofarbana u crveno, i kaze mi: “Dete mi je ozbiljno bolesno. Pomoli se oce! I ja sam se molila, ali… ” “Kako si se molila”, kazem joj. Ti grebes Hrista sa ovakvim noktima! Prvo iseci nokte, i dete ce biti dobro. Za zdravlje svoga deteta, ubuduce da seces nokte i da se ostavis farbanja. “Da ih ofarbam u belo, oce?” Ja sam ti rekao da iseces nokte, da ucinis jednu zrtvu za zdravlje svog deteta. Sta je ovo? Da je hteo, Bog bi te napravio sa crvenom kosom. ” “Da ih ofarbam u belo?” Eto ti opet! “Da si dobro i ti i tvoje dete”, rekoh u sebi. Dete najvise osudjuje majku, kad nije obucena pristojno i kada pokusava tako da cini i sa detetom. Moze neko da bude malo ruzan, ili da ima neki nedostatak. Zna Bog to i duhovno ce mu pomoci, jer se Bog vise stara o dusi nego o telu. Svi imamo svoja dobra i malo nedostataka - neke svoje krstice - ne krst - sto nam pomaze u spasenju duse nase.

 

[sector]

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC GRIJEH I POKAJANjE

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu​

GREH I POKAJANjE - GREH MUČI ČOVEKA

Očišćenje srca

- Starče, da li Hristos može da boravi u svim srcima?

- Hristos može, ali nemaju svi ljudi za Njega mesta u svojim srcima, zato što se ne trude da to postignu. Da bi Hristos mogao da boravi u nama, srce mora da se očisti. "Srce čisto sazdaj u meni, Bože..." (Psal. 51,10).

- Zašto, starče, divlje životinje ne diraju svete ljude?

- Kada ljudi postanu krotki ukrote se i divlje zveri i priznaju čoveka za svog gospodara. U raju, pre pada, divlje zveri su Prvozdanima s poštovanjem lizale ruke, dok su, posle pada, htele da ih rastrgnu. Kada neki čovek ponovo dođe u stanje duha kao pre pada, divlje životinje ga ponovo priznaju za svog gospodara. Danas, međutim, možeš videti ljude gore od divljih zveri, gore od zmija. Izrabljuju nezaštićenu decu, pa im uzimaju novac, a kada se nađu u teškom.položaju, njih okrivljuju, zovu policiju, pa ih čak i smeštaju u psihijatrijske ustanove.
Zato 148; Psalam, koji je sveti Arsenije Kapadokijski čitao da se pripitome divlje životinje i da ljudima ne nanose zlo, ja čitam da se pripitome ljudi i da ne nanose zlo svojoj sabraći i životinjama.

- Kako se, starče, čovek vraća u duhovno stanje od pre pada?

- Treba da se očisti srce. Mora da dostigne duševnu čistotu, a to znači iskrenost, poštenje, nesebičnost, smirenje, dobrotu, bezazlenost i požrtvovanost. Na taj način čovek se srodi sa Bogom i u njemu počiva blagodat Božija. Kada neko neguje čistoću tela, ali ne poseduje čistotu duše, u njemu ne počiva Bog, zato što u njemu postoji lukavstvo, gordost, zlobivost i tako dalje. Njegov život je tada farsa. Odatle započnite svoju duhovnu borbu: nastojte da steknete čistotu duše.

- Starče, može li se neka rđava navika odmah iskoreniti?

- Pre svega, čovek mora da shvati da mu ta navika škodi i da poželi da se bori da je iskoreni. Potrebno je da neko ima veoma jaku volju da bi bio u stanju da je iskoreni odjednom. Kao što, na primer, uže malo-pomalo pravi žleb na rubu studenca, pa više ne klizi, tako i svaka navika postepeno useca brazdu u srcu i teško se odstranjuje iz njega. Zato čovek mora dobro da pazi da ne stekne rđave navike, jer kasnije mu je potrebno mnogo smirenja i jake volje da ih odbaci. Otac Tihon je govorio: "Dobra navika, čedo moje, donosi vrlinu, a rđava navika strasti."
Međutim, uverio sam se da, kada čovek, iako se bori, nastavi da greši i ne menja se, uzrok tome je egoizam, samoljublje i sebičnost. Nedostaju mu smirenje i ljubav i tako sam sprečava Božije posredovanje. Sam čovek ne pomaže Bogu da On njemu pomogne. Kada bi Bog pomogao takvom čoveku da savlada neku svoju strast, ovaj bi to uzeo kao svoju zaslugu i pogordio bi se, jer bi mislio da je tu strast savladao sam, bez pomoći Božije.

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu​

GREH I POKAJANjE - GREH MUČI ČOVEKA

Izbavljenje iz tame sagrešenja

- Da li je mnogo ozbiljan greh ako neko oskvrni svetu Tajnu Krštenja?
- Zavisi od toga koliko je oskvrni. Neko napravi jednu mrlju, neko dve...

- A jesu li veliki oni gresi koji ostavljaju mrlje na svetoj Tajni Krštenja?

- Eh, smrtni gresi, razume se, skvrne svetu Tajnu Krštenja i onda se blagodat Božija udaljava od čoveka. Ali ona ga, naravno, ne napušta, kao što ga ne napušta ni Anđeo Čuvar. Sećate li se šta je rekao đavo idolopokloničkom svešteniku o monahu koji je hteo da se oženi njegovom ćerkom? "Nemoj da žuriš: on je napustio Boga, ali Bog njega još nije napustio."[1]

- Starče, može li neko da živi u tami sagrešenja, a da to ne oseća?

Ne, svi imaju svest o tome, ali su ravnodušni. Da bi neko izašao na svetlost Hristovu, treba da želi da izađe iz tame sagrešenja. Uzmimo za primer nekoga ko je greškom zatvoren u nekakvom mračnom podrumu. Čim ugleda jedan jedini zračak kroz neku pukotinu, gleda kako da izađe na svetlost. Otvoriće polako pukotinu da bi našao vrata i tako izašao iz podruma. Isto tako, od trenutka kada čovek oseti dobro kao potrebu i uvuče se u njega pozitivna uznemirenost, napregnuće se da izađe iz tame sagrešenja. Ako kaže: "To što činim je pogrešno, nisam na dobrom putu", on se smirava, spušta se na njega blagodat Božija i on tada kreće dalje dobrim putem. Ali, ako se u njega ne uvuče pozitivna uznemirenost, teško da mu re može pomoći.
Neko se, na primer, nalazi u zatvorenom prostoru i loše se oseća. Kažeš mu: "Ustani, otvori vrata i izađi napolje da dobiješ malo kiseonika, da se povratiš", a on počne: "Ne mogu da izađem napolje. A zašto sam zatvoren unutra i ne mogu da dođem do daha? I zašto nemam kiseonika? Zašto mene Bog drži ovde, a druge napolju?" Može li se takvom pomoći? Znate li koliko je onih koji se muče zato što ne čuju nikoga ko može duhovno da im pomogne?
Čovek svojom grešnošću zemaljski raj pretvara u zemaljski pakao. Ako se njegova duša uprlja smrtnim gresima, on živi u demonskom stanju: otima se, muči se, nema mira. Nasuprot tome um onoga ko je blizu Boga, bavi se mislima o Bogu, ima uvek dobre pomisli, ispunjen je mirom i živi u raju na zemlji. Taj čovek poseduje nešto što ga razlikuje od onog čoveka koji je udaljen od Boga, a to moraju da osete i drugi ljudi. Evo, to je blagodat Božija koja odaje čoveka čak i ako se krije.




NAPOMENE:

1. Vidi: Dobročinitelj (Eoep^stivoc,), knjiga Prva (tocod A') str. 54 i dalje.

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu​

GREH I POKAJANjE - GREH MUČI ČOVEKA

Namerni gresi

Treba veoma da pazimo na namerne grehe, jer naša namera je ono što će Bog da ispituje. Grehovi koje činimo iz nepažnje su lakši. Izvesni gresi jesu gresi, ali se sude manje strogo.
Zatim, kada zgrešimo nehotice, Bog tako uredi da naše sagrešenje ispadne na dobro. Ali, to ne znači.da je trebalo da zgrešimo, kako bi se dogodilo to dobro, već, pošto smo zgrešili, a nismo to hteli, Bog naš greh koristi za to da od njega ispadne nešto dobro. Kada, međutim počinimo neki greh svesno i posle toga se pokajemo, treba da se pomolimo da od posledica našeg greha ne proizađe neko zlo.

- Starče, a kako se spasao onaj monah o kome govori Evergetinos, koji je deset godina, svakoga dana, upadao u neki greh, ali se svakoga dana i kajao?[1]

- On je, na neki način, u vlasti greha, obuzet njime. On nije imao rđavu nameru, nego mu nije niko pomogao, upao je u zlo i zato je imao pravo na pomoć Božiju. Borio se, patio, iskreno se kajao i Bog ga je na kraju spasao. Vidiš, može neko da ima dobru nameru, ali ako mu se od malena ne pomogne i ako je zaveden u zlo, teško se kasnije podiže. Pokušava, trudi se, pa opet pada i opet se podiže, znači, bori se. Bog neće napustiti takvog čoveka, zato što, on siromah čini svoj mali trud i ište pomoć Božiju i ne greši hladnokrvno. Neko, na primer, krene nekud, bez namere da sagreši, ali spopadne ga đavo i on padne u nekakav greh. Kaje se, trudi, ali mu ponovo postave zamku i on, iako nije nameravao da učini ništa rđavo, jadnik, ponovo pada i ponovo se kaje. On ima olakšice, zato što ne želi da čini zlo, nego je naveden na zlo i posle se kaje. Onaj, međutim, ko kaže: "Da bih dobio ono, treba da učinim ovu nepravdu; da bih dobio ono drugo, treba da učinim ovu podlost" i tako dalje, on greši namerno i svesno. Priprema, znači, svoj grešni plan i sa đavolom planira kakav greh će počiniti. To je veoma rđavo, zato što je učinjeno sa predumišljajem. On nije pao u iskušenje, već namerava da čini nešto zajedno sa đavolom. Takav čovek nikada neće dobiti pomoć, zato što nije zaslužio da dobije Božiju pomoć i na kraju umire ne pokajavši se.
Međutim, mnogi oni koji kažu da će da se pokaju kada ostare, kako su sigurni da će imati vremena i da neće umreti iznenadnom smrću? Jedan preduzimač je govorio: "Kada ostarim, otići ću u Jerusalim i okupaću se u reci Jordan. Tako ću sprati sve svoje grehe." I nastavio je da živi grešnim životom. Na kraju, kada više nije imao snage i već se jedva kretao, on odluči da krene na put. Saopšti on to jednom svom majstoru: "Majstore, odlučio sam da idem u Jerusalim i da se okupam u reci Jordan." "A, gazda", odvrati mu ovaj, "ako si čist, stići ćeš onamo, a ako nisi, ostaćeš na putu!" Majstor kao da je imao proročki dar! Čim je preduzimač stigao u Atinu da sredi dokumenta, umre! Uzeli su mu sav novac, odneli ga u nekakvu pogrebnu agenciju i ovi su ga u kovčegu poslali u njegovo rodno mesto.




NAPOMENE:

1. Vidi: Evergetinos, Prva knjiga, str. 34 i dalje

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu​

GREH I POKAJANjE - GREH MUČI ČOVEKA

Treba da činimo dobro iz ljubavi prema Hristu

- Starče, plašim se kada razmišljam o teškim godinama koje nas očekuju.

- Čega se plašiš? Da slučajno ne odeš u pakao sa "malim pokvarenjacima"[1]? Razumem da kažeš: pomozi mi, Hriste moj, da odem u raj, da Te ne žalostim, jer je strašno, posle svega što si za mene učinio, da me izgubiš u paklu. Ali, da hoćeš da odeš u raj samo da bi sebi ugodio, u tome nema ni časti, ni poštenja. To ne govorim zato da bismo svoj život proveli u lenjosti, da bismo bili rđavi, pa da odemo u pakao, nego često se pojavljuje ovakva pristrasnost[2]: treba da činim dobro da ne izgubim mesto u raju. Ako imamo poštenja, reći ćemo: "Toliki ljudi otići će, nesrećnici, u pakao, a ni u ovom životu nisu osetili nimalo istinske radosti, zar da mislim samo na sebe?" IskreNo vam kažem, mene nije briga kuda ću da odem. Ja sam samoga sebe odbacio. Ne zato što ne bih želeo da budem u Hristovoj blizini, pa me ne brine da li ću otići u raj, već zato što mi nije cilj da čiNim dobro, samo zato da bih otišao u raj. "I ako me odbaciš, Hriste", kažem, "biću zadovoljan, jer nisam dostojan raja."
Danas nam je život postao težak i u njemu nema radosti, zaTo što ima sve manje junaštva i usrdnosti. Čak i duhovni ljudi razmišljaju kao piljari, proračunato. Stigli su dotle da žive životom samo naizgled duhovnim. Gledaju da sebi udovolje, a da ne zapadnu u greh. Računaju: "Je li ovo greh? Ne, nije, onda mogu da se nauživam." Kada je u pitanju post, na primer, kažu: "Sutra je petak. E, večeras mogu da jedem meso do pet minuta pred ponoć. Donesi, onda, da se najedemo. Posle ponoći nije u redu, već je sledeći dan, greh je." Znači, hoće i da ne izgube raj, ali i u ovom životu da se nauživaju. Sve tako preračunavaju, kao piljari: ovo je za raj, ovo je za pakao. Kad bi razmišljali pošteno i usrdno, rekli bi: "Hristos se raspeo i toliko je muka podneo za mene, pa kako, onda, ja da Ga povredim nekim svojim grešnim postupkom ili delom? Ne želim da odem u pakao, ni zbog čega drugog, nego zato što ne mogu da podnesem da se Hristos žalosti što sam u paklu."
Ne treba da činimo dobro sa proračunom, samo da bismo zaslužili nagradu, već treba da se borimo iz ljubavi prema Hristu. Što god činili, neka to bude čista srca, Hrista radi, da pazimo da u tome nema ničeg od samoljublja i sebičnosti. Treba da imamo na umu da nas Hristos gleda, da nas prati i da pazimo da ga ne žalostimo. Ako to nemamo na umu, uzalud nam naša vera i ljubav.
Ako se udubimo u ono što činimo u duhovnom životu, podvizavanje, post, bdenje i ostalo, videćemo da sve to pomaže da nam i telo bude zdravo. Neko spava na tvrdoj postelji? Tako savetuju i lekari i kažu da nije zdravo spavati na mekoj. Duhovni čovek preklanja kolena, a drugi izvode gimnastiku da jačaju mišiće. Duhovni čovek malo spava. Dugo spavanje zatupljuje čoveka. Ne kaže li se: "ovaj je uspavan, a onaj je budan"? Dakle, sve što čini u duhovnom životu pomaže mu da bude telesno zdrav. Uostalom, i uzdržanje u svemu mnogo pomažečoveku. Vidiš da se i oni koji se bave naučnim i istraživačkim radom trude da žive čistim životom, da ne bi patili od vrtoglavice i da bi uvek zadržali bistrinu misli. Mi se, dakako, ne uzdržavamo iz tog razloga, ali u našem, duhovnom načinu života, sadrži se upravo ono za čim teže ljudi iz sveta. Živimo duhovno zdravo, a iz toga proizilazi i telesno zdravlje,




NAPOMENE:

1. Starac Pajsije za đavola često koristi reč tauuaA,ak1, koja je na srpski neprevodiva. Budući da ta reč daje mnogo živosti starčevom izražavanju i čini njegov jezik toliko posebnim, nalazimo da ju je potrebno o bjasniti. Mogla bi biti deminutiv od Prideva tauuos; - pokvaren, užegao (N. G' Licidell - R. Scott, A Greek-English Lexicon, Oxford 1996.) Najbliži prevod'tome bio bi "pokvarenjak", ili "mali pokvarenjak". (prim. prev)
2. U jeziku podvižnika reč "pristrašće"(lroal:a081a) označava strasnu privrženost nečemu, ili težnju ka ispunjenju nekakve želje koja proizilazi iz samoljublja.

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu​

GREH I POKAJANjE - GREH MUČI ČOVEKA

Iskušenja u našem životu

Bog dopušta iskušenja onoliko koliko to može da podnese naš duhovni uzrast. Ponekad dopušta da učinimo neki mali greh, na primer, malu nepažnju, kako bismo drugi put bili budniji i kako bismo, tačnije, izbegli neko veće zlo koje bi nam naneo đavo. Ponekad pušta đavola da nam smeta, da nas iskušava. Mi, u stvari, polažemo ispit, i umesto da nam đavo čini zlo, on nam, u stvari, čini dobro. Setite se starca Filareta koji je govorio: "Čedo, ako danas nisi imao ni jedno iskušenje, to je zanemarivanje Boga."[1] Želeo je svakoga dana da se bori sa iskušenjima, kako bi bio od Hrista ovenčan.
Snažan čovek, kao starac Filaret, ne izbegava iskušenja, već govori Hristu: "Pošalji mi, Hriste, iskušenja i podari mi hrabrosti da se sa njima borim." Slabić bi, međutim, rekao: "Ne dozvoli, Hriste, da zapadnem u iskušenje," "Ne uvedi nas u iskušenje..." (Mt. 6,13). A mi, često, kada zapadnemo u iskušenje, kažemo: "Ja sam samo čovek, ne mogu više da izdržim!" a trebalo bi da kažemo: "Ja nisam čovek, već nečovek. Moj Bože, pomozi mi da postanem čovek." Ne kažem da treba da jurimo za iskušenjima, nego, kada nas zadese, sa njima treba da se suočimo istrajno i uz molitvu.
U svakoj duhovnoj zimi treba trpeljivo i puni nade da čekamo duhovno proleće. Najveći napadi obično su trenutni i ako ih u tom momentu izbegnemo, prolazi i odlazi cela četa demona i mi smo se izvukli. Tek kada se čovek sjedini sa Bogom, nema više napada iskušenja. Može li đavo da naneee ikakvo zlo anđelu? Ne može, biva sažežen.
DuhOvni život je veoma jednostavan i lak. Mi ga činimo teškim, jer ne vodimo duhovnu borbu na ispravan način. Sa malo truda i mnogo smirenja i poverenja u Boga, čovek može mnogo da uznapreduje. Jer tamo gde postoji smirenje, nema mesta za đavola, pa prema tome, ne mogu da postoje ni iskušenja.

- Starče, može li čovek da upadne u greh sa dopuštenjem Božijim?

- Ne, preteško bi bilo tvrditi da Bog daje dopuštenje da zgrešimo. Bog nikada ne daje dopuštenje da sagrešimo. Dopuštenje dajemo mi sami, pa dolazi đavo i napada nas. Kada se, na primer, uzgordim, teram od sebe blagodat Božiju, odlazi moj anđeo čuvar, dolazi onaj drugi... anđeo, đavo, i ja razbijem nos. To je moje dopuštenje, a ne Božje.

- Da li je ispravno da kažemo, kada padnemo, "kušač me je oborio"?

I ja često čujem da neki ljudi kažu da je kušač kriv što se zlopate, a u stvari, sami su krivi, jer se nisu na ispravan način suočili sa situacijom. A opet, đavo je đavo. Može li on da nas zadrži od zla? On radi svoj posao. Ne treba sve da svalimo na đavola. Jedan poslušnik, koji je živeo sa svojim starcem u jednoj kolibi, jednom, kada je nakratko ostao sam, uzeo je jedno jaje, stavio ga na ključ - to je bio jedan od onih velikih, starinskih ključeva - i ispod upalio sveću, da skuva jaje! Iznenada dođe starac i vidi ga. "Šta radiš to tamo?", upita starac, a onaj mu kaže: "Evo, starče, đavo me naterao da ovde skuvam jedno jaje." Tada se začuo jedan besni glas: "Tu veštinu ja nisam znao! Naučio sam je od njega!" Đavo ponekad spava, a mi ga prizovemo.




NAPOMENE:

1. Vidi rspovToi; Fla'ioiou 'Aušregtoo, 'AušreTtt Patered ka1 'Ajiopsin-ka, o\ 63.

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu​

GREH I POKAJANjE - GREH MUČI ČOVEKA

Grešni ljudi imaju mnogo razloga za smirenje

Oni koji su živeli grešnim životom, a kasnije su se pokajali i okrenuli duhovnosti, treba stalno sa radošću da prihvataju smirenje i neprilike koje ih zadese, zato što se tako iskupljuju. Vidimo kako su prepodobnu Mariju Egipćanku, koja je živela grešno, kada se pokajala i promenila način života, morile želje iz svetovnog života. Imala je veliku borbu da bi ih sasekla. Đavo joj je govorio: "Šta ćeš da izgubiš ako samo malčice vidiš Aleksandriju? Ne kažem ti da se zabavljaš, samo da pogledaš malo izdaleka" a ona se nije ni osvrnula da pogleda. Toliko je bilo njeno pokajanje! Druge prepodobne majke, koje nisu živele svetovnim životom, nisu imale takvu borbu. Prepodobna Marija, koja jeste živela u svetu, imala je žestoku borbu. Ta patnja je spaljivanje rana zadobijenih grešnim životom. Na taj način, i oni koji jesu i koji nisu živeli grešno, dolaze do istog duhovnog uzrasta.

- U takvim slučajevima, starče, zar uopšte nema utehe Božije?

- Kako da ne! Ima je mnogo! Prepodobna Marija je dosegla toliki duhovni uzrast, da je, moleći se, lebdela čitav lakat iznad zemlje.
Veliki grešnici, ako dobro poznaju sami sebe, po prirodi stvari imaju mnogo osnova za smirenje. Svaki pad, sasvim prirodno da je pad, ali pruža elemente za smirenje i molitvu. Gresi su, ako se iskoriste za smirenje, kao đubrivo kojim đubrimo biljke. Zašto da čovek ne korieti tu tvar da bi oplodio njivu svoje duše, kako bi postala rodna i plodonosna? Dakle, ako se neko, ko je počinio velike grehe, pa je osetio koliko je kriv i kaže: "Ne smem ni glavu da dignem da pogledam čoveka" mnogo smiri, dobije mnogo blagodati Božije, sigurno napreduje i može visoko da se uzvisi. S druge strane, neko ko nije počinio velike grehe, ako se ne postavi na pravi način, tako da kaže: "Sačuvao me je Bog od tolikih zlodela, mnogo samnezahvalan, grešniji sam. od najvećeg grešnika", zaostaje duhovno od onog drugog.
Setite se, na primer, fariseja i carinika (Lk. 18, 914). Farisej je činio dobra dela, ali je bio i gord. Carinik je počinio grehe, ali ih je poznao i imao je u sebi skrušenosti i smirenja - najvažnije što od čoveka zahteva Hristos - i zato se lako spasao. Videli ste na ikoni kako izgleda farisej! Pokazuje prstom na carinika: "Nisam kao on!"... Jadni carinik krije se iza jednog stuba: nema obraza ni da pogleda oko sebe. A farisej pokazuje Hristu gde se nalazi carinik! Jeste li to zapazili? Kao da Hristos nije znao gde je carinik! Farisej, iako je činio sve kako je propisano, sve je bilo uzalud. Šta može da učini gordost! Kada neko sagreši, a nije se smirio, onda je on grešan kao carinik i gord kao farisej. Dvostruki... darovi! "I šugav i vašljiv", kako kažu u Epiru,
Koliko god možete trudite se da odbacite duhovne otrove, strasti, kako biste stekli duhovno zdravlje.

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu​

GREH I POKAJANjE - ISPITIVANjE SAVESTI

Preispitujmo svoju savest

Dobri Bog dao je Prvozdanima savest, prvi zakon Božiji. Urezao ju je duboko u njihova srca i otada svaki čovek je dobija u nasleđe od svojih roditelja, te kad god on ne dela dobro i ispravno, ona u njemu dela sama, ispituje ga i vodi ga ka pokajanju. Potrebno je, međutim, da čovek pravilno vežba svoj duh i da ispituje svoju savest, kako bi mogao uvek da čuje njen glas. Ako je ne ispituje, ne samo da neće imati dobrobit ni od bogomislija, ni od saveta svetih staraca, nego neće biti u stanju da se drži ni Božijih zapovesti.

- Može li čovek, starče, da uopšte ne obrati pažnju na samoga sebe i da ne primeti da je na pogrešnom putu?

- Kada čovek ne obraća pažnju, ne prati samoga sebe i ne čisti svoju savest, njegova savest polako kao da zarđa i postaje neosetljiva. Sagrešuje, a ponaša se kao da se ništa ne dešava.

- Starče, pričajte nam nešto o ispitivanju savesti.

- Da bi čovek bio siguran da je ono što čini tačno ono što mu diktira njegova savest, treba da prati samoga sebe i sve što primeti treba da izloži svom duhovniku. Može se dogoditi da čovek pogazi svoju savest, a da je uveren da hodi ispravno, ili da svoju savest izvrati, pa da, na primer, počini zločin, a da je uveren da je učinio nekakvo dobro, ili, opet, da svoju savest načini preosetljivom, pa da postrada.


- Starče, ja sebe iznutra osuđujem, ali bez odšvarajuće griže savesti. Da li sam, možda, postala neosetljiva, pa zbog toga ne osećam grižu?

- Sve to zahteva mnogo pažnje. Vidiš, kada čovek neki greh počini prvi put, oseti u sebi nekakvu grižu, žalosti se. Ako isti greh počini drugi put, oseća manje griže savesti i, ako nije budan, pa nastavi da greši, njegova savest postaje neosetljiva. Neki ljudi, kada im skreneš pažnju na neki njihov greh, menjaju predmet razgovora, kako ih ne bi uznemiravala savest i kako se ne bi žalostili, kao Indusi koji teže nirvani[1]. Jedan mladić, tamo na Himalajima, ubio je pet italijanskih alpinista i, pošto ih je sahranio, počeo je da primenjuje tehnike koncentracije. Seo je na zemlju i dva sata izgovarao "drvo - drvo..." kako bi se ispraznio i zaboravio, da ga ne bi mučile misli. Recimo da sada izgrdim neku sestru, jer je u nečemu bila nepažljiva. Ako ta sestra duhovno ne dela pravilno i ne vodi računa o tome da se popravi, može u tom trenutku da mi kaže: "Danas ćemo ranije da zvonimo za večernje..." samo da bi promenila temu razgovora. Posle će đavo da je zbuni i da joj kaže: "Ne uznemiravaj se, to si učinila da se ne žalosti starac." Opravdava je i đavo! Ona ne kaže: "To sam uradila da bih ućutkala svoju savest", već kaže: "To sam učinila da se ne žalosti starac"! Jeste li videli šta radi mali pokvarenjak? Veoma tanan posao! Okreće dugme na. drugu talasnu dužinu, kako ne bismo uvideli svoj greh.

- Može li neko, starče, da primeti sitnice, a da velike grehe ne primećuje?

Kako da ne! Jednom mi je neki duhovnik kog sam poznavao ispričao ovaj događaj: Jedna žena, kada je htela da se ispovedi, neprestano je plakala govoreći: "Nisam htela da je ubijem." "Slušaj", rekao joj je duhovnik, "ako se kaješ, Bog prašta: oprostio je Davidu" (2 Sam. 12,13). "Da, ali ja to nisam htela", govorila je neprestano ona. "Dobro, šta se dogodilo i kako si je ubila?" Upita duhovnik. "Eto, kako sam brisala prašinu, udarila sam je krpom i ubila sam muvu. Nisam htela!" A sa druge strane, ta žena se podsmevala svom mužu, ostavila svoju decu, razorila svoj dom i lutala ulicama, a sve to je ispričala kao da se nije ništa dogodilo. "Za to je potrebna epitimija", kaže joj duhovnik. "Zašto je tu potrebna epitimija?", kaže ona duhovniku. Pa kako onda pomoći takvoj osobi?




NAPOMENE:

1. Starac ovde misli na jogi veštine i meditacije koje koriste pripadnici istočnjačkih religija kako bi postigli stanje u kome su ravnodušni na sve, a koje nazivaju "nirvana".

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu​

GREH I POKAJANjE - ISPITIVANjE SAVESTI

Prikrivena savest

- Starče, kada mi kažu: "Ta želja je u podsvesti, ali ti toga nisi svesna ", kako to da razumem?

- Ako budeš pažljiva, videćeš kako. Mada kažeš da ti nije ništa, ipak se ne osećaš dobro. Zbog toga su neophodna preispitivanja. Kada se neko ne oseća dobro, kada ima bolove, ili slično, onda mu rade razne analize i vrše mu razna mikrobiološka ispitivanja, skeniraju ga i čine sve da bi pronašli šta je uzrok tome. Ako vidiš da nisi spokojna već uznemirena, znaj da u tebi ima nešto što ne valja i treba da nađeš šta je u pitanju, kako bi mogla to da ispraviš. Učiniš, pretpostavimo, nekakav greh: žalostiš se i brineš, ali se ne ispovediš. Dogodi ti se, posle toga, nešto prijatno i obraduješ se. Ta radost prikrije brigu u vezi sa grehom i ti ga malo, pomalo zaboraviš, izgubiš ga iz vida, zato što je prekriven radošću.
Radosti prekrivaju grehe, potisnu ih dublje, ali oni unutra nastavljaju svoje delovanje. Tako čovek počinje da otupljuje i postaje neosetljiv, zato što potiskuje savest, a na srcu počinje polako da se hvata led. Uostalom, pokvarenjak opravdava sve što čini: "Ovo nije ništa, ono je bilo normalno", ali čovek nema počinka, jer ona stara briga ga izjeda iznutra. Oseća uznemirenost, nema unutrašnjeg spokojstva. Živi u neprestanoj napetosti, izmučen je. Ne može da otkrije za šta je kriv, jer su njegovi gresi zapreteni. Ne shvata da pati zato što je sagrešio.

- Može li se pomoći takvom čoveku, starče, ako mu kažeš koji je uzrok njegove patnje?

- Pazi, tu čovek mora da bude veoma pažljiv, jer ako mu sve predočiš i staviš na svoje mesto, budi mu se savest i počinje da se grize. A ako se ne smiri, zapašće u očajanje, jer ne može da podnese istinu. Ako se, međutim, smiri, to će mu pomoći.

- Starče, postoje li ljudi koji su rođeni sa okamenjenom (neosetljivom) savešću?

- Ne, ne postoje ljudi rođeni sa okamenjenom savešću. Bog nije stvorio takvu savest. Ali, kada neko prikriva svoje grehe, njegova savest polako postaje neosetljiva i ne razobličava ga.

- Postaje, dakle, starče, sam sebi zakon, stvara sopstvene zakone.

- Da, to je strašno.

- Je li to prelest?

- Nego šta, to je prelest.

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu​

GREH I POKAJANjE - ISPITIVANjE SAVESTI

Naopaka savest

- Starče, vi često govorite da čovek mora da pazi da ne stekne naopaku savest. Kako se stvara naopaka savest?

- Kada je čovek u miru sa svojom pomišlju, on gazi svoju savest. A ako se duže vremena miri sa pomišlju, on stvara novu, sopstvenu savest, savest koja je samo njemu po meri, a to znači naopaku savest. Onda, međutim, nema u sebi spokojstva, zato što naopaka savest ne može da donese unutrašnje spokojstvo. Vidiš, čak i kada neko sagreši, a drugi mu kaže: "Nisi ti bio kriv, zašto se žalostiš?", ili se pretvara da nije razumeo u čemu se sastoji njegovo sagrešenje, u oba slučaja ne nalazi spokojstvo. Ima ljudi koji idu kod gurua, ili sličnih, i kada shvate da su na pogrešnom putu, dođu da me pitaju. I ako im kažem nešto da im pomognem, svejedno ostaju pri svome: "Ma, ne, to u šta verujemo je ispravno." "Dobro, budući da je ispravno i ti u vezi sa tim nemaš preispitivanja, zašto si došao mene da pitaš?" Međutim, iako nemaju mira u onome što je pogrešno, ostaju uporni, nastoje, na sve načine, da nađu nekakvo lažno spokojstvo, ali istinskog počinka ne nalaze.

- Može li čovek, starče, čitavog života da živi sa naopakom savešću?
- Ako veruje u svoju pomisao, može.

- A kako može da je ispravi?

- Ako razmišlja smireno, ako nema poverenja u svoju pomisao i ako o njoj razgovara sa svojim duhovnikom.

- Može li čovek, starče, ako je osetljiv, da stvori naopaku savest?

- Ako je u stanju da stvori naopaku savest, ni njegova osetljivost sigurno nije prava. Jedna nepravilnost stvara drugu nepravilnost. Ima ih koji kažu: "Ja sam osetljiv", a prema drugima se ophode kao divljaci i kinje ih bez razloga.

- Starče, da li se savest onih koji se opravdavaju okamenila?

- Onaj ko se opravdava ima još neke griže savesti u sebi. On nije neosetljiv. A kada neko nije neosetljiv, boli ga njegova grešnost, a kasnije dolazi i uteha Božija. Ali onaj ko je stvorio naopaku savest, stiže i do neosetljivosti: on se hvališe zločinom. Video sam ljude koji, iako su počinili zločine, o njima govore tako da te zločine prikazuju kao podvige. Jer, ako neko razvije naopaku savest, to nije prosto okamenjenost, već nešto mnogo više od toga. Kada sam bio u manastiru Stomi, u Konici, dođe jedan i reče mi: "Hoću da se ispovedim." Ja mu kažem: "Ja nisam sveštenoslužitelj." A on će: "Ne, ja hoću tebi sve da kažem." Bile su tamo i neke žene koje su došle na poklonjenje. "Bolje bi bilo da sada odete", kažem im. "Ne", kaže im onaj, "ne smeta, samo vi ostanite". I poče da pripoveda naširoko šta je sve počinio u mladosti: "Kada sam bio mlad, otišao sam da izučim obućarski zanat, ali mi se stalno spavalo, jer sam noću odlazio u krađu sa jednom bandom. U našem kraju bio je jedan čauš[1] koji nam je rekao: "Idite da kradete. Ja hoću dva ovna. Ostalo kradite što god vam je volja." Otišli smo tako u hrišćanske kuće, ja sam skinuo ogrtač, udario pse po njušci jednom batinom od grabovine, koju sam poneo sa sobom, i ušli smo unutra. Uzeli smo dva ovna, a jagnjadi koliko god smo mogli. Ovnove smo dali čaušu, a jagnjad smo sakrili u svoju štalu. Čauš nas je odmah strpao u zatvor. Gazde koji su nas videli u krađi odmah su ujutro otišli u policiju i rekli: "Taj i taj su nas pokrali." "Ma ti ljudi su u zatvoru! Zašto ih klevećete? I izmlati ga..." Jednom smo otišli do jednog stada,koje su čuvali jedan mladi vlah, visok momak, eto toliki, i njegov otac. "Kako sad da uđemo? Bacili bi nas kao na gomilu, kao palidrvca" rekoše mi moji. Uzmem, onda, sačmaru, nanišanim momka i... bum! On se složi dole. Njegovog oca vežem... Krali smo do mile volje..." Sve to je opisivao kao svoje velike uspehe, i sve vreme se smejao! Eto, kuda vodi naopaka savest!
A poznavao sam i jednog policajca koji je službovao u odeljenju za transport i koji je, jadnik, neprestano plakao, zato što je jednom bio u pratnji vozila koje je prevozilo, iz jednog zatvora u drugi, nekog zatvorenika koji je bio na vojnom sudu osuđen na smrt i koga su ubili, zato što je počinio mnoge zločine. Tražio je i pronašao njegovu rodbinu da im se izvini, ali njegov brat, koji je bio u Americi, mu odgovori: "Trebalo je još ranije da ga ubiju, jer bi mnogi nevini ljudi ostali u životu." Vidite, kolika je razlika između ovog i onog prethodnog slučaja! Ovaj čovek je sebe smatrao krivcem samo zato što je, po naređenju, bio u službenoj pratnji jednog kriminalca, a onaj drugi je pričao o zločinima koje je počinio kao da su podvizi i hvalio se njima!




NAPOMENE:

1. U staro vreme, čauš je bio komandir čete koja je imala i vojna i civilna ovlašćenja, neka vrsta šefa policije u tursko doba.

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu​

GREH I POKAJANjE - ISPITIVANjE SAVESTI

Ono što je lažno ne donosi spokojstvo

- Ako je neko, starče, stvorio nekakav svoj svet, zato što veruje u svoju pomisao, mogu li mu drugi pomoći svojom molitvom?

- Zašto mu je potrebna pomoć, kada je sebi stvorio svoj svet?... Zar je mala stvar da neko sebi stvori ceo jedan svet?... Slušaj dobro: ako neko svojom pomišlju stvara sopstveni svet, misliš li da je zbog toga spokojan, da zbog toga oseća radost? To je lažan svet. A laž ne čini čoveka zadovoljnim. Recimo, da neko bude prinuđen da slaže kako bi izvukao nekoga iz neprilike. Može biti da ga čak spase od smrti, ali time laž ne prestaje da bude greh. Ili, neko jednom, sa dobrom namerom, izgovori laž, kako bi pomogao u nekoj situaciji da ne dođe do sablazni. Na primer, dođe u manastir, krišom, neki poznati čovek da ispriča svoj porodični problem, kako bi olakšao dušu. Posle toga dođe, pretpostavimo, njegov brat, i pita te: "Da li je ovamo dolazio taj i taj?" Ako mu kažeš: "Dolazio je", to bi stvorilo veliki problem, jer bi odala onog drugog. Onda mu kažeš: "Ne znam". Jer, ako kažeš "doLazio je", može još i da ga istuče! To je, onda, nešto drugo. Ali čovek mora dobro da pazi, jer ako se dese tri-četiri takve situacije, onda sve može da se izmakne kontroli, pa da čoveku malo-pomalo pređe u naviku da se koristi lažima, iako u dobroj nameri, i da stekne naopaku savest. Može da stigne dotle da počne da priča čitave bajke, a da to uopšte ne smeta njegovoj savesti. Posle se to razvije u čitavu nauku.
Eh, kako Pojedini ljudi lepo žive sa lažju, ako se uvežbaju! O! Mogu da izmisle čitavu bajku i da te ubede da je istina! Jednom je došao u Kolibu jedan moj poznanik. Bila je tamo, u to vreme, jedna grupa zemljaka nekog dečaka kome sam pomogao. A taj dečak, siromah, iako je bio pametno i dobro dete, bio je velika lenština, nije hteo ništa da radi. Bio je naučio da lunja. Četiri godine su pokušavali da ga prizovu pameti. Rekao sam, onda, njegovim zemljacima: "Postarajte se vi da nađete za dečaka nekakav posao. Ja sam već ranije pokušao da mu pomognem. Poslao sam ga svojim poznanicima u Kastoriju da izuči krznarski zanat, ali je to napustio. Mlad je, bila bi šteta da propadne. Ima samo majku, otac mu je umro." Počne, onda, onaj moj poznanik da im priča: "Da, postarali smo se otac Pajsije i ja da ga pošaljemo onamo da izuči za krznara. Pa, pošto je otišao odande, dao sam popriličnu sumu novca samo za telegrame koje sam slao njegovim gazdama, kako se ne bi uznemiravali! Ali; ne smeta, o tome ne treba ni govoriti. Otišao sam onda do oca Pajsija da mu kažem da nije uspelo"! "Šta to ovaj priča?" pomislio sam. Nisam hteo ništa da kažem, da ga ne uvredim. Iako je za tog dečaka prvi put čuo tada od mene, izmislio je čitavu priču, kako smo se on i ja zajedno postarali za dečaka, kako smo našli rešenje da ga pošaljemo da izučava krznarski zanat i sve ostalo!

- Je li sve to pričao pred vama?

- Da, pričao je preda mnom. Bili su tu i drugi.

- Pa šta je imao od toga?

- Šta je imao! U onom trenutku osećao je nekakvo samozadovoljstvo, ali posle se mučio. Da nije možda bio spokojan i miran?

- Kada neko priča o nekom događaju malo preuveličava..

- Da, malo začinjeno!

- Da li to čini iz slavoljublja?

- Eh, zašto to čini? Govori tako iz slavoljublja i egoizma.

- Šta bi moglo da pomogne takvom čoveku da to ispravi?

- Da prestane da laže. Treba da zna da laž, čak i ako nije najteži greh, ne prestaje da biva greh.

- Može li se desiti, starče, da nam daju nešto da bi nam polaskali, a mi da mislimo da to zaslužujemo?

- Pazi, ako ti kažem: "Ti, sestro, možeš da se uzneseš do duhovne veličine svoje svetiteljke!" možda ćeš kiselo da se nasmeješ, ali u sebi više nećeš biti spokojna. Ono što je lažno ne uspokojava, jer u njemu nema blagodati Božije. I nepravedan čovek kada čini nepravdu i kaže: "Ovo je moje" nema spokojstva. Eto, Turci u Carigradu, iako su prošle tolike godine od pada Carigrada, kada vide Grke da dolaze onamo, osećaju da poseduju nešto oteto i gledaju na njih kao da su došli vlasnici otetog poseda! A oni su Turci i prošlo je toliko godina!

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu​

GREH I POKAJANjE - ISPITIVANjE SAVESTI

Dobra savest pravilno obaveštava čoveka

Nema za čoveka ništa važnije od mirne savesti. Velika je stvar kada te ne grize savest da si mogao da učiniš nešto, a nisi to učinio. Kada je tako, čovek u sebi nosi neku neprolaznu unutrašnju radost i čitav život mu izgleda kao slavlje. Ta unutrašnja radost daje mu duhovnu snagu.

- Starče, kako čovek može da zna da li je Bogougodno ono što čini?

- Čovek ima o tome unutrašnje obaveštenje.

- Da li mu je dovoljno sopstveno obaveštenje, ili mu je potrebno svedočenje drugih!

- Ja govorim o nekome ko ima zdravu savest. Ne govorim o onome čija je savest naopaka. Zdrava savest ispravno obaveštava čoveka. Tada čovek oseća sigurnost, nadu i sa smirenjem govori: "Nisam ja za raj, ja sam za pakao, ali verujem da me ljubav i milosrđe Božije neće napustiti." Oseća to jer vodi duhovnu borbu. Ne sedi skrštenih ruku, na miru sa svojim pomislima govoreći: "Bog će me spasiti".
A savest je nešto, strašno! Ne postoji veće mučenje, veći pakao, nego kada peče savest. I ne postoji strašniji i nemilosrdniji crv od crva savesti. Oni će u paklu da pate za vekove vekova zato što će ih mučiti misao o tome da su izgubili dobra rajska, tokom ovog malog niza godina zemaljskog života, iako i one behu pune griže savesti i mučenja. Ni stradanja tamo neće biti nagrađena i to će biti još jedno mučenje.

- Starče, a kako monah može praktično da proživi mučenje savesti?

Muke savesti važne su za sve ljude, a ne samo za monahe. Monasi imaju povrh toga i sladosnu muku podviga. U suštini, međutim, ne postoje muke savesti za onoga ko pravilno vodi duhovnu borbu. Jer, što više neko duhovno trpi bolove, znači, što više ga boli, bilo zbog svog lošeg stanja, bilo što učestvuje u stradanju Gospodnjem, to više mu biva uzvraćeno utehom Božijom. Čak i ako ima teške nevolje i brige, kada mu je savest mirna, u sebi on oseća utehu Božiju.

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu​

GREH I POKAJANjE - ISPITIVANjE I POZNANjE SAMOGA SEBE

Ispitivanje samoga sebe

U vojsci, kao radio vezisti, imali smo mrežu za praćenje i tablicu za identifikaciju. Pratili smo i znali koja stanica je strana, a koja naša, zato što su se ponekada mešale strane stanice. Tako i čovek treba da prati svoje pomisli i postupke da bi video da li su u skladu za zapovestima u Jevanđelju, da se hvata u gresima i da se bori da ih ispravi. Jer ako dozvoli makar jedan jedini greh da prođe neprimećeno, ili kad mu neko drugi skrene pažnju na neku njegovu manu, ne sedne da razmisli o tome, ne može duhovno da napreduje.
Ispitivanje samoga sebe je najkorisnije od svih delanja. Može neko da izučava mnogo knjiga, ali, ako ne ispituje samoga sebe, uzaludno je sve što čita. Nasuprot tome, ako čovek ispituje samoga sebe i razmišlja o tome, a uz to izučava malo i knjige, ima od toga veliku dobrobit. Tada mu i ophođenje u svakom delu postaje istančanije. Ako to ne čini, pravi grube greške i ne primećuje ih. To zapažam u Kolibi: Gledaju me kako teglim panjeve[1] sa jednog kraja dvorišta na drugi da bi oni seli, a kada ustanu da pođu, niko se ne pita ko će ponovo panjeve da vrati na mesto. Ili gledaju kako donosim jedan panj i vide da ih nema više, pa čekaju da im ja donesem još panjeva da bi seli. Kada bi malo razmišljali, rekli bi: "Pa dobro, ima nas petoro-šestoro, zar da tegli sam tolike panjeve čak da druge strane dvorišta?" I začas bi ih preneli.

- Upitala me, starče, jedna mlada sestra: "Zar starac, kada je bio sasvim mladi monah, nije imao padove u svojoj duhovnoj borbi? Zar mu nikada nije promakla ni jedna rđava pomisao? Zar nikada nije rđavo rasuđivao?"

- Kada bi nešto pošlo naopako u mojoj borbi, ili kada bi mi neko rekao nešto nisam preko toga prelazio "bez svog danka".

- Šta to znači "bez danka "?

- To znači da neko prelazi ravnodušno preko svojih sagrešenja, a da ga ona ne pogađaju, da prolaze pored njega. Kao što u zemlju, kada se stvrdne, koliko god kiše da padne, ne može voda da prodre, tako se događa i u slučaju da se od ravnodušnosti skori njiva srca i, što god da mu kažu, što god da se dogodi, čoveka ne dira toliko da bi osetio svoju krivicu i da bi se pokajao. Što se mene tiče, ako bi mi neko, primera radi, rekao da sam licemer, ne bih rekao: "Proklet da je onaj ko je to rekao", nego sam tražio da pronađem šta je bilo to što je primoralo tog čoveka da kaže nešto tako. "Nešto se događa", govorio sam," on nije kriv. Nisam bio dovoljno pažljiv, dao sam nekakav razlog i moje ponašanje je pogrešno protumačeno. Nije mogao to da kaže bez ikakvog razloga. Da sam bio pažljiviji, da sam postupio razborito (rasudno, sa rasudnošću), ne bi me pogrešno razumeo. Naneo sam štetu drugome i odgovaraću pred Bogom." Odmah sam pokušavao da pronađem šta sam zgrešio i da to ispravim. Nisam, dakle, ispitivao kako je to onaj drugi rekao, da li je to rekao iz zavisti, zle namere ili je nešto čuo od nekog drugog, pa je pogrešno razumeo. Nisam se time bavio. I sada u svim situacijama činim to isto. Ako mi, na primer, neko kaže neku zamerku, ne mogu ni da spavam. I, ako je tako kao što on kaže, ražalostiću se i trudiću se da to ispravim. A ako nije tako, ražalostiću se isto tako, jer mislim da sam ja nešto skrivio. Nešto nisam pazio, pa sam ga tako na to naveo. Ne prebacujem breme krivice na drugog. Ispitujem kako će Bog da sudi o tome šta sam učinio, a ne kako će na mene da gledaju ljudi.
Ako čovek ne ispituje ono što se dešava na takav način, nema koristi ni od čega. Zbog toga često za nekoga kažemo: "On je izgubio kontrolu." Znate li kada čovek gubi kontrolu? Kada ne ispituje samoga sebe. Kada se neko razboli na mozgu, izgubi razum i nije u stanju da se ispituje, blaže mu se sudi. Ali čovek zdrave pameti koji ne ispituje svoje postupke, zato što ne ispituje samoga sebe, nema olakšica.




NAPOMENE:

1. Starac je u Kolibi Panagude primao posete, osim tokom zimskih meseci, u dvorištu, gde je za sedenje koristio panjeve koje je, prema potrebi, premeštao.

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu​

GREH I POKAJANjE - ISPITIVANjE I POZNANjE SAMOGA SEBE

Stičemo iskustvo od svojih sagrešenja

Kada se samoispitujete (ispitujete sebe), mnogo pomaže da više puta prođete redom kroz ceo život, od detinjstva, kako biste videli gde ste se nalazili, gde se sada nalazite i gde bi trebalo da se nalazite. Ako ne poredite prošlost sa sadašnjošću, ne razumete da ste možda prešli veliki put, ali da niste tamo gde bi trebalo da budete i da žalostite Boga. Kada je neko mlad i nije duhovno baš na najboljem putu, to se može opravdati. Ali kada ostari, pa se nalazi na istom mestu ili se samo malo popravio, to se ničim ne može pravdati.
Kako prolaze godine, tako čovek duhovno sazreva i, ako ume da izvuče nauk iz prošlosti, napreduje sigurnije i smirenije. Često i usponi i padovi u duhovnoj borbi pomažu u pozitivnom i stabilnom kretanju naviše.
Kada malo dete tek prohoda, razumljivo je da tu i tamo zaradi pokoju modricu na stepenicama, da udari glavom u ogradu, da se popne na stolicu, pa da padne. Ne razume da će se, popevši se na stolicu, preturiti, ako stane na rub. Kako postaje starije i veće, stiče iskustvo, sazreva i nauči da pazi. "Prošli put", misli ono, "popeo sam se tamo gore i pao sam. Neću više da se penjem." Tako je i u našoj duhovnoj borbi. Kada na sve pazimo i koristimo za dobro, stičemo iskustvo koje nam, ako znamo da ga primenimo, mnogo pomaže.
Sećam se da smo, kod kuće, u Konici, imali šest malih i velikih konja. Jednoga dana, kada je trebalo sa njima da pređem preko mostića načinjenog od drvenih trupaca povezanih kanapom, jedan truli trupac se odvojio i noga najmanjeg konja, od svega četiri godine, zaglavila se u otvoru između trupaca. Otada, čak i kada sam napravio veći mostić i upotrebio jako drvo, kad god bismo dolazili dotle, konjče bi stalo i ukipilo se, mašući glavom tamo-amo, ili bi pokidalo uzde i pobeglo, ili bi se, pak, uzjogunilo i preskočilo na drugu stranu. Ako beslovesno čeljade od četiri godine, koje je beslovesno, dakle, koristi svoje iskustvo i neće nogom više da.stupi na most, koliko pre čovek mora da koristi iskustvo od svojih sagrešenja!

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu​

GREH I POKAJANjE - ISPITIVANjE I POZNANjE SAMOGA SEBE

Treba da nađemo neprijatelja i da udarimo na njega

- Ja, starče, nisam još zavolela smirenje, požrtvovanje i još nisam spremna da prihvatam nepravdu.

- Nije baš sasvim tačno to što kažeš. Ja se ne uznemiravam zbog toga, zato što vidim da u tebi postoji pozitivna uznemirenost (nemir). Ti ćeš veoma brzo da se oslobodiš od strasti, jer si već počela sebe da hvataš u gresima. To pomaže mnogo više, nego bilo kakva duhovna borba druge vrste. Onaj ko je u stanju da oseti ono što kod njega nije dobro, napušta polako starog čoveka u sebi i stupa na ispravni duhovni put. Stari čovek u nama krade od nas ono što novi čovek čini. Kad naučimo da ga uhvatimo u tome, u stanju smo da uhvatimo sve kradljivce koji od nas kradu dobra kojima nas Bog dariva, pa nam tako naše duhovno bogatstvo ostaje neokrnjeno.

- Kada se mnogo rastužim, starče, zbog nekog svog gpexa, na primer zato što sam nešto ružno rekla nekoj sestri, da li mi to pomaže?

- Pomaže, dabome, ali treba da paziš da ne preteraš. Treba da se rastužiš, ali isto tako treba i da se raduješ, jer ti se pružila prilika da isceliš svoju bolest pošto je tako izišla na videlo. Treba da pomisliš: "Da bih rekla nešto ružno i da bih se tako ponela, morala je postojati neka strast u meni, i evo, ukazala se prilika da se pokaže, da je vidim i da to popravim." Naravno, zatražićeš, pored toga, i oproštaj od sestre. Padovi ti pomažu da poznaš samu sebe. Sve izlazi na površinu i malo-pomalo od toga biva dobro duhovno delanje. Vidiš, i lekari ponekad daju bolesnicima razna sredstva kako bi se pokazali simptomi bolesti i kako bi mogli da postave pravu dijagnozu. Daju, primera radi, šećer, pa posle toga analiziraju krv, da vide da li je povišen nivo šećera u krvi.
U duhovnoj borbi potrebno je da označimo slabe tačke svog karaktera, svoje mane, i posle da se trudimo da baš tu udaramo. I u ratu, kada vršimo izviđanje jedne oblasti, beležimo tačke na kojima se nalazi neprijatelj, ili odakle može da napadne, i to imamo stalno na pameti. Jer kada precizno znaš mesta na kojima se nalazi neprijatelj, možeš da se krećeš sa sigurnošću. Raširiš mapu i kažeš: "Neprijatelj se nalazi ovde i ovde. Mi moramo da stignemo ovde i da zauzmemo te i te kote. Odande ćemo da tražimo pojačanje, a odavde nam je potrebno ovo oružje", i tako dalje. Možeš, dakle, i ti da sačiniš plan. Ali, da bi saznala gde se nalazi neprijatelj, treba da brineš i da istražuješ, ne smeš da spavaš.

- Da li je bolje, starče, da neko sam pronađe svoje mane ili je bolje da mu na njih ukažu dpygu?

- Dobro je da čovek sam traži i nađe svoje mane, ali i kada mu drugi ukažu na njih da se ne protivi, već da to sa radošću prihvata. Može, naime, da se desi da čovek misli da vidi samoga sebe, a u stvari, on sebe vidi onakvog kakav bi želeo da bude, a ne kakav stvarno jeste.

- Da li me drugi bolje vide, starče!

- Svaki čovek može sam, ako to želi, bolje da vidi sebe. Znači, može bolje da otkrije čemu se opire, lakše da nađe gde mu je greh i da pronađe gde leži uzrok tome, a drugi izvlači zaključke iz pretpostavki.

- Da li je moguće, starče, da neko pokušava da pozna samoga sebe onakvim kakav je, a da ne uspe u tome?

- Moguće je ako u tom naporu ima imalo gordosti, on ne može da pozna samoga sebe onakvim kakav istinski jeste.

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu​

GREH I POKAJANjE - ISPITIVANjE I POZNANjE SAMOGA SEBE

Treba da se ogledamo u drugima

Čovek vidi bolje samoga sebe ako se ogleda u drugima. Bog svakog čoveka dariva onim darom koji mu je neophodan, da bi mu bio od pomoći, bez obzira na to da li će ovaj to iskoristiti ili ne. Ako čovek uspe to da iskoristi, dostići će savršenstvo. Ali mane su naše: bilo da smo ih stekli svojom nepažnjom, ili smo ih nasledili od svojih roditelja, svako od nas mora na odgovarajući način da se bori kako bi ih se oslobodio. Sve dok ih se ne oslobodimo moramo da se ogledamo u manama drugog čoveka i da preispitujemo gde se mi nalazimo, Ako vidimo, na primer, na drugome neku manu, odmah treba da kažemo: "Da vidim, možda je imam i ja?" I, ako imamo istu manu, treba da se borimo da je odsečemo.

- A ako mi, starče, pomisao kaže da nemam tu manu, šta onda da kažem?

- Treba da kažeš: "Ja imam druge, veće mane. Ova je mala u poređenju sa mojim manama". Zato što ponekad tvoje mane mogu da budu manje, ali ti da se nalaziš u boljim okolnostima. Ako čovek na ovakav način preispituje samoga sebe, vidi da on sam ima veće mane od drugog, Ali vidi i vrline drugog čoveka: "Da vidim" kaže, "postoji li kod mene ova vrlina? Ne postoji. Uh, koliko sam daleko od onoga kakav bi trebalo da budem!" Onome ko tako postupa sve pomaže, on se menja u dobrom smislu i usavršava se. Pomažu mu svetitelji, pomažu mu podvižnici, pomažu mu čak i ljudi iz sveta. Jer, ako vidi nekog svetovnog čoveka, na primer, koji ne gleda na sebe, već se žrtvuje, kaže: "Imam li ja ovu vrlinu? Nemam, a ja sam duhovni čovek!" Tako se trudi da se ugleda na njega. Svi mi ljudi imamo pred sobom veliki posao. Sve je to mudro uredio dobri Bog za naše dobro.

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu​

GREH I POKAJANjE - ISPITIVANjE I POZNANjE SAMOGA SEBE

Onaj ko tačno pozna samoga sebe, poseduje smirenje

- Gordost, starče, obično otkrijem kasnije, kada padnem.

- Cilj je da je osetiš pre nego što padneš. Kada ti neko kaže da si učinila nešto dobro, ne treba da osećaš zadovoljstvo, da se ne uhvati, da se ne zalepi na tebe pohvala.

- Šta mi u tome može pomoći?

- Može ti samo pomoći to da dobro poznaš samu sebe. Ako čovek pozna sebe, to je eve. Pohvale su posle kao strana tela, ne hvataju se na tebe. Kada neko, na primer, zna da je siromašak, za njega ne može da se zakači pomisao da je kralj. A ti, ako misliš da si princeza, biće da onda nisi čitava.

- A ako sam od ranije spremna da ne prihvatam pohvalu, zar mi to ne bi pomoglo?

- Tako bi trebalo da bude, ali jednom ćeš biti spremna, a drugi put nećeš. Cilj je da poznaš samu sebe. Ako čovek ne pozna starog čoveka u sebi, on se ne smiruje i ne može da dođe do duhovnog cepanja atoma njegovog bića kako bi izišao u duhovnu orbitu te on ostaje u svetskoj orbiti.

- Može li da se dogodi, starče, da pogrešno poznam samu sebe?

- Ma sada ne govorimo o zabludi. Onaj ko ispravno (valjano) pozna samoga sebe, ima smirenje. A kada se čovek smiri, sasvim će se sigurno na njega spustiti blagodat Božija.
Onaj ko čini sve što je potrebno da bi poznao samoga sebe, liči na onoga ko kopa duboko da bi pronašao rudu u dubini zemlje. Što dublje prodire u poznanju samoga sebe, to sebe vidi nižim i smirava se, ali Božija ruka ga neprestano uznosi. A kada je već poznao samoga sebe, njegovo smirenje postaje stalno stanje i u njemu se nastanjuje blagodat Božija, a tada više nema opasnosti od gordosti. Sa druge strane, onaj ko ne kopa u svoje dubine, prikriva neprestano svoje smeće, raste u svojim očima, bude nakratko na tim visinama zajedno sa svojom gordošću, a onda potone.

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu​

GREH I POKAJANjE - ISPITIVANjE I POZNANjE SAMOGA SEBE

Poznajmo svoju bolest

- Starče, često gledam mane drugih i osuđujem ih.

- Znaš li ti svoju bolest?

- Ne.

- Ali zato znaš bolesti drugih. Da znaš svoju bolest, ne bi znala bolesti drugih. Ne kažem da ne saučestvuješ u bolu drugih ljudi, ali ne treba da se baviš njihovim gresima Ako se čovek ne bavi samim sobom, đavo će mu izmisliti posao da se bavi drugima. Ako, međutim, radi na sebi, tada poznaje samoga sebe, a poznaje i drugoga. Inače, na osnovu pogrešnih zaključaka koje je izvukao o samome sebi, on pogrešno sudi o drugima.
- Starče, šta najviše pomaže da se čovek popravi?

- Pre svega, volja. Volja je, na izvestan način, dobra polazna tačka. A onda čovek treba da shvati da je bolestan i da započne da primenjuje odgovarajuće lekove. Jer, ako je bolestan, pa krije svoju bolest, jednom će se iznenada srušiti, a neće to ni primetiti i ni jedan lekar neće više moći da mu pomogne. Na primer, neko zna da je tuberkulozan i zato je strašno mršav i nema volju za jelom. Kažu mu: "Zašto ne jedeš?", a on kaže: "Ne dopada mi se ovo jelo"! Posle ima grčeve i ne može normalno da hoda. "Zašto hodaš tako?" pitaju ga. "Dopada mi se da hodam polako. Zašto? Da trčim kao lud?" Ne kaže da ima grčeve i da ne može da hoda. Onda kašlje. "Zašto kašlješ?" Pitaju ga opet. "Eh, od alergije" kaže! Ne kaže da su mu obolela pluća. U međuvremenu počinje da pljuje krv. "Šta je to?" Pitaju ga. "Nadražilo mi se grlo!"

- I sve to zato, starče, što neće da otkrije da ima tuberkulozu?

- Da, zato što je krije. Krije je, krije, a onda dobije galopirajuću tuberkulozu. Propadnu mu pluća, pune se posude krvlju, padne u krevet i najzad se njegova bolest otkrije, ali teško da mu ima pomoći.
Međutim, ako prizna da su simptomi koje ima od tuberkuloze i primi odgovarajuću terapiju, ozdravi u potpunosti. Hoću da kažem da i u duhovnom životu, onaj ko opravdava svoje strasti, na kraju padne pod uticaj demona i ne može da se sakrije. Znaš li šta to znači da čovek padne pod uticaj demona? Podivlja, postane zver, otima se, govori ružno i bestidno i ni od koga ne prihvata pomoć.
Zbog toga je osnovno da čovek prvo pozna svrje strasti i da se raduje kada ih pozna. Od tog trenutka treba da prihvati lečenje, odgovarajuće lekove i da oseća zahvalnost prema iscelitelju - svom duhovniku, ili starcu - a ne otpor i protivljenje. Evo, drugi čovek spremno pruža ruku da mu daju transfuziju. Bodu ga iglom, boli ga, ali prihvata, jer će mu to pomoći. Koliko je samo mučna svaka operacija! Ali čovek je prihvata da bi mu bilo bolje.

- Kada znam, starče, da će mi pomoći, na primer, jedna stroga primedba, zašto je onda ne prihvatam sa zahvalnošću?

- Pazi, možeš da je ne prihvatiš sa zahvalnošću, ali, da li ti je bar jasno da to nije u redu?

- To mi je jasno.

E, ako ti je to jasno, i to je nešto. Vidiš, bolesnik uzima tabletu koja je gorka, ali mu je draža nego bombona, jer razume da će da mu koristi. Ako ne prihvati gorki lek, neće biti isceljen. Svako treba da pozna svoju slabost, da primi lekove, kako bi mu posle Hristos podario snage.

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu​

GREH I POKAJANjE - OSEĆANjE O GREŠNOSTI DIRA BOGA

Priznavanje svoga greha

- Starče, avva Isaak kaže da molitvu treba da doživljavaš i osećaš kao dete.[1]

- Da, ali treba da osećaš da si nevaljalo dete. Da si svesna da si ražalostila Oca svoga i da plačeš zbog toga. Onda ćeš osetiti milost Božiju. Nikako ne treba da kažeš: "Pošto sam dete, Bog treba da me voli i da mi oprosti, iako sam nevaljala."

- Starče, uznemirila sam se kada sam pročitala kod svetog Grigorija Hucujckog da, kako bismo smeli da prizovemo Boga "Oče", treba da smo već postigli bestrašće[2], inače je to "drskost i poruga".[3]

- Ma, nemoj da se žalostiš. To je napisao svetitelj za one koji vode lakouman i grešan život. Kada, međutim, čovek greši, ali duboko oseća svoju krivicu, onda može Boga da nazove "Ocem".

- Starče, osećam da nisam ispravna pred Bogom i to me boli.

- Od trenutka kada osetiš da nisi ispravna i smireno kažeš "sagrešila sam, moj Bože", Bog prašta, pomaže i dariva dobrim, i ako te u tom trenutku snađe smrt, bićeš spasena. Zato što ne kažeš samo da nisi ispravna i ostaješ na pogrešnom putu, nego se boriš. Nisi, Bože sačuvaj, đavoimana. Manje, ili više, ovde u manastiru, sve vi ste, sestre, pomoću Božijom, na putu pokajanja. A onda, treba da znaš da duhovni čovek, kada oseća da ne valja [da je bednik, rđa], prima blagodat Božiju, zato što je svest o sopstvenoj grešnosti blagotvorna kupelj.
Kada mi neko sa bolom kaže: "Ja sam takav i takav", ja se tome radujem, jer, kada je već svestan svojih grehova, oslobodiće ih se. Jednom sam naitao na čoveka koji je živeo sa mačkama i psima u nekakvoj kolibici. Ni vatru nije palio, jer se plašio da mu se koliba ne zapali. Bio je potpuno zapušten! Bilo mi ga je žao, ali on mi reče: "Nemoj da me žališ, bre, kaluđeru: ja moram da trpim muke. Kad bi znao šta sam učinio, ne bi me žalio. Za mene je i ovde gde sam isuviše dobro." Eh, što god da je učinio, zar na njega neće pomisliti Bog? I sada[4], nedavno, kada sam bio u bolnici, dođe jedna žena kojoj su ruke bile izbodene od silnih transfuzija! Bila je u teškom stanju. Nije imala, jadnica, jednu jedinu čitavu venu! "Ništa u meni nije dobro", reče mi, "možda će se zato Bog sažaliti na mene i primiti me u raj! Fali mi ovo, fali mi ono...". I govorila je, govorila i nabrojala celu gomilu nedostataka. Kako je samo tanano radila na sebi! Nikada nisam nikoga video ko je bio u takvom stanju!

- Starče, čula sam kako neko govori: "Imam pomisao da će Hristos da bude milosrdan ". Da li je to dobra pomisao?

- Kada čovek poseduje veliko smirenje i svestan je svoje grešnosti, u velikom stepenu oseća svoju krivicu i pati zbog toga, tada će Hristos da bude milosrdan prema njemu i da mu oprosti. "Čedo moje", reći će mu, "nemoj više na to da misliš: idi, oprošteno ti je." Ako, međutim, nije svestan svoje krivice i uljuljka se pomišlju da će Hristos biti milosrdan, to je veoma opasno. Zar misli da će Hristos da nagradi grešnike?
Istinsko poznanje samoga sebe dira Boga, pa nam pruža božanstvenu pomoć i rajsko blaženstvo. Kad bi nam bilo od koristi i da ne poznamo sebe, Bog od nas to ne bi ni tražio.

- Rekli ste, starče, "istinsko poznanje" samoga sebe. Da li postoji i rđavo poznanje samoga sebe?

- Da, jer neko može da ima iskrivljeno poznanje samoga sebe, da samoga sebe opravdava i da se uljuljkuje u svojim pomislima. Zato, kada kažem da postoji svest o grešnosti, pod tim podrazumevam da postoji makar i maleni napor da se čovek ispravi. Dugujem ti, na primer, pet stotina hiljada drahmi i, kada te vidim, kažem ti: "A, da, dugujem ti i pet stotinahiljada", ali ne činim ništa da ti taj dug vratim. Jednostavno, dajem ti na znanje da sam svestan da sam ti dužan. Posle nekog vremena, ponovo se setim toga i kažem ti: "Da, da, dužan sam ti." To sigurno nije svest o dugu. Kada je čovek stvarno svestan da je dužan, ne može da spava, traži načina da svoj dug vrati. I tada, kada kaže "dužan sam" daje na znanje drugome iz načina na koji to kaže da ga to istinski brine. .




NAPOMENE:

1. Vidi 'A(3rb '1aaak toi Ebroo, Ol 'AaKiiTiKoi Aoyoi, Louos, I(c)', a. 58 k.s':.
2. Kao pojam u svetootačkom jeziku "bestrašće" označava ono blaženo stanje u kome, posle dugogodipšnjeg podviga, prestaju da deluju strasti i čovek se blagodaću Božijom uznosi "u meru rasta punoće Hristove".
3. Vidi 'A(3rb '1aaak toi Ebroo, Ol 'AaKiiTiKoi Aoyoi, Louos, I(c)', a. 58 k.s':.
4. Godine 1994. starac je bio u bolnici.

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu​

GREH I POKAJANjE - OSEĆANjE O GREŠNOSTI DIRA BOGA

Svest o grešnosti i napredak u duhovnoj borbi

- Kada neko, starče, ne napreduje kako treba u svojoj duhovnoj borbi, da lije ispravno da kaže: "Takav si i bićeš takav. Od tebe ne očekujem ništa bolje."2

- Ako se sa svojom situacijom.suočava na takav način, može da se prelasti, pa da stigne dotle da kaže: "Oni koji će otići u raj, i ovako i onako će otići. Zašto, onda, da se borim?" Da li to treba da znači da su svetitelji postali sveti bez borbe? Taj čovek, iako se ne bori, očekuje da će se popraviti, da će se osloboditi svojih strasti. On se ponaša kao onaj starac koji je hteo da jede dudinje, pa je otvorenih usta sedeo ispod duda i čekao da mu neka dudinja upadne u usta.

- Starče, kako da znam da li sam duhovno napredovala?

- Ako imaš svest o svojoj grešnosti, napredovaćeš. Koliko ti tvoji gresi izgledaju veći, toliko stičeš veću svest o svojoj grešnosti, a tako i više duhovno napreduješ.

- Može li neko, starče, da pozna svoj greh, a da ne napreduje?

- Kada čovek pozna svoj greh, i ponovo padne, a da to ne želi, to znači da kod njega ima gordosti, ili sklonosti ka gordosti i da mu zbog toga Bog ne pomaže da napreduje.
Svest o sopstvenoj grešnosti ima veliku silu, predstavlja veliku prednost. Čovek posle oseća gađenje prema samome sebi, smirava se, sve dobro što u sebi poseduje pripisuje čovekoljublju i dobroti Božijoj i oseća veliku zahvalnost. Zato Bog više voli grešne koji poznaju svoju grešnost, kaju se i žive u smirenju, nego one koji se mnogo bore, ali ne poznaju svoju grešnost i ne kaju se.

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu​

GREH I POKAJANjE - OSEĆANjE O GREŠNOSTI DIRA BOGA

Moramo smerno da tražimo milost Božiju kako bismo se popravili

- Kada Oci, starče, kažu da se pokajanje sastoji u tome da neko odluči da više neće grešiti kao ranije i žao mu je zbog greha, da li to znači da taj mora neprestano svoju odluku da ima na pameti?

- Ne, čovek ne pamti svaki greh posebno, nego neprestano ima svest o tome da je grešan. Svako treba izvesno vreme da pamti svoj greh i potom da smerno zatraži milost Božiju i, ako nema u njemu gordosti, Bog će mu pomoći. Naročito kada je neko osetljiv, bolje je da zaboravi stare grehe, kad se već zbog njih pokajao i ispovedio ih. Može đavo da ga podseti na stare grehe i da ga pomuti pomislima, kako bi mu oduzimao vreme i odvlačio ga od molitve. Ali ako čovek koji nije preterano osetljiv vidi da se u njemu rađa gordost, onda je dobro da se priseti svojih greha da bi se smirio.

- Starče, može li neko da poseduje u sebi svest o svojoj gpešnosti a da u njemu nema pokajanja?

- Da, ako ne poseduje smirenje. Ako se u pokajanje umeša egoizam, čovek neprestano misli: "Kako sam to učinio, kako je to drugima izgledalo, šta će misliti o meni?" I to ga muči. Razmišljanja: "Kako sam to opet učinio" i "kako sam to izveo", sadrže u sebi egoizam, tu nema pokajanja. Čovek mora da prihvati da je sagrešio i da smerno zatraži milost Božiju. "Bože moj", treba da kaže, "sagrešio sam, oprosti mi. Tako sam rđav čovek, sažali se na mene. Ako mi ne pomogneš, mogu da postanem još gori. Nema načina da se sam popravim" i da se trudi da to više ne ponovi. Mnogi ljudi koji su grešili i osećali bol jer su povredili Boga, a ne zato što su pali u očima drugih ljudi, postali su svetitelji.
Kada neko živi svetovnim životom i posle preseče sve svoje veze sa svetovnim duhom, taj duh ga često privlači, iako on to ne želi. Ne treba zbog toga da bude razočaran. Mislim da je, u tom slučaju, napredak i to što se u njemu rađa pozitivni nemir, što preispituje svoju dušu u vezi sa gresima koje je počinio i u vezi sa onim što je trebalo da učini, a nije učinio. Malo-pomalo, počinje borba, čovek se nehotice smirava, očajava pozitivnim očajanjem, a to znači da očajava od svoga "ja". Tada sve duguje blagodati Božijoj i veruje istinski u ono što je Gospod rekao: "Bez mene ne možete činiti ništa." (Jn. 15,5). Ako nastavi usrdno da se bori, sa mnogo smirenja, polažući sve nade u svesilnost Božiju, dobri Bog će ga pomilovati.

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu​

GREH I POKAJANjE - OSEĆANjE O GREŠNOSTI DIRA BOGA

Žalost zbog naših grehova

- Starče, kako neko da pomogne sebi da ne ponovi isti greh?

- Ako ga istinski zaboli njegov greh, neće ga ponoviti. Treba u njemu da ima skrušenosti i iskrenog kajanja, da bi se ispravio. Zato kaže avva Marko Podvižnik: "Ako se čovek ne ražalosti po meri svoga greha, lako ponovo upada u isti greh."[1] 3nači, ako je greh mali, potrebno je manje pokajanje, ako je veći greh, potrebno je i veće pokajanje. Ako neko ne može da proceni dubinu svoga pada i ne rastuži se "po meri svoga greha", tada lako upada u isti, ili čak veći greh.

- Kako da razaberemo da se nismo ražalostili "po meri greha"?
- Potvrda za to je ako upadnete ponovo u isti greh. Potom, kada ispitujete sami sebe, da ne postavljate samo dijagnozu. Vi neprestano pravite mikrobiološke analize, nalazite bakteriju, posmatrate je i kažete: "Moram da je ubijem", ali ne započinjete lečenje (terapiju).
U redu, uverili ste se da bolujete. Sada gledajte da tu bolest iscelite. Čemu koristi da neprestano pravite analize, ako se ne trudite da se popravite? Kažete: "Imam ovu strast, imam onu strast", ali ne odsecate je i ostaje.te jadikujući na istom. Tako rasipate svoju snagu i trpite štetu. Nanosite štetu svome razumu, svome srcu. Razbolite se od žalosti i brige, a ne činite ništa. I opet, kada vam je dobro, počinjete: "Zašto sam se tada razbolela i kako sam se razbolela?" Ne kažem, ispitivaćete same sebe, nećete dozvoliti da vam gresi promaknu neprimećeni, ali dokle, deco i ta žalost i ta briga! Nema tu mesta ravnodušnosti, ali ni kuknjavi! Učinila si nešto što nije bilo ispravno? Razmislila si o tome? Uvidela si to? Poznala si? Ispovedila si se? Onda napred, idi dalje, ne saplići se. Zadrži to samo na pameti, kako bi drugi put pazila, ako ti se pruži sličan povod. Žalost zbog naših grehova je bez svrhe ako se ne trudimo da ih ispravimo. To je kao da neprestano oplakujemo nekog bolesnika, a ne pomažemo mu da se oporavi.

- A kada se, starče, s pravom mučiš zbog nekog svog greha, zar ni onda ne treba da se žalostiš?

Treba svakako da se žalostiš, ali tvoja žalost neka bude po meri greha, neka mu bude srazmerna. Ako te ne zaboli, znači da si isuviše neozbiljna i površna i upašćeš i drugi put u isti greh. Nećeš se popraviti. Ako, međutim, iz pokajničke žalosti pređeš u očajanje, to, onda znači da si se ražalostila preko mere i mnogo više nego što je trebalo. U takvim slučajevima treba samu sebe malo da ohrabriš i da se suočiš sa svojim grehom sa malo pozitivne ravnodušnosti.




NAPOMENE:

1. Vidi "Dobrotoljublje, sv. M. Podvižnik, "O onima koji smatraju da se opravdavaju delima", pogl. 215

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu​

GREH I POKAJANjE - OSEĆANjE O GREŠNOSTI DIRA BOGA

Samoukorevanje - da, ali očajavanje - ne

- Da li je lako, starče, da odmah ispočetka postanemo duboko svesni svoje grešnosti?

- Bog iz ljubavi ne dopušta da na samom početku našeg duhovnogživota postanemo svesni svoje grešnosti, kako se ne bismo slomili. Ima usrdnihi osetljivih duša koje to ne bi mogle da podnesu, pa bi mogle ozbiljno da budu povređene. Zato nam Bog oči prekriva maglom, pa ne vidimo sve svoje grehe odjednom. Možemo, na primer, da imamo neko đubre na rukavu, a da mi mislimo da je to cveće. Tokom napredovanja u duhovnoj borbi, malo-pomalo, Bog dopušta da vidimo svoje grehe i daje nam snagu da se borimo da ih ispravimo. Duboka analiza škodi čoveku, ako nema iskustva. To isto se dešava i sa svešću o dobročinstvu Božijem. Kada bi čovek uvideo dobrotu Božiju na početku svog duhovnog života, dobio bi duhovno krvarenje (duhovno bi prokrvario). To je zato što čovek, ako uvidi dobrotu Božiju i postane svestan svoje nezahvalnosti, može da prepukne.

- Starče, ja ne vidim svoje grehe i moje srce je od kamena.

- Ponekad dopušta Bog da ne vidimo svoje grehe i da nam srce bude od kamena jer đavo može da nas gurne u beznađe. Čovek mora da razmišlja o svojoj grešnosti sa rasuđivanjem. Pokajanje koje u sebi ima teskobe i beznađa, nije od Boga: tu je mali pokvarenjak umešao svoje prste. Čovek zato morada pazi jer đavo može da ga uhvati sa dobre, desne, strane, da ga uhvati u pokajanju i da ga baci na rđavu, levu, stranu, da ga baci u brige i razočarenje, da ga slomi duševno i telesno i da ga onesposobi. Unosi u njega nekakvu drugu žalost koja u sebi sadrži teskobu, kako bi odnjega učinio ruinu. Može, na primer, da mu kaže: "Ti si mnogo grešan, nećeš se spasti". Navodno se zanima za njegovu dušu a stvara mu teskobu i beznađe! Ma neću dopustiti da đavo čini što god hoće. Kada ti đavo kaže: "Ti si grešna", a ti mu kaži: "Šta to tebe briga? Reći ću sama da sam grešna kada ja to budem htela, a ne kada ti hoćeš".

- Od čega proizilazi, starče, melanholija koja često obuzima dušu?

- Melanholija i duševna potištenost proizilaze obično od griže savesti zbog preosetljivosti i onda čovek treba da se ispovedi, kako bi duhovnik mogao da mu pomogne. Jer, ako je čovek preosetljiv, greh koji je učinio može da bude vrlo mali, ali da ga neprijatelj đavo uveća, da mu ga pokaže kao kroz uveličavajuće staklo, samo da bi ga bacio u očajanje i da bi ga onesposobio. Može da mu kaže, na primer, da je navodno mnogo ražalostio druge, da im je teško zbog toga i slično, pa da time učini da se ražalosti više nego što može da podnese. Kada se toliko brine, zašto đavo ne ide da čačka po savesti nekoga ko nije toliko osetljiv? Ali ne, manje osetljivog čoveka đavo nagoni da misli da je ništavan mali greh koji je učinio, kako uopšte ne bi stekao svest o svojoj grešnosti.
Zato čovek mora da pozna samoga sebe tačno onakvim kakav zaista jeste, a ne kako mu predstavlja neprijatelj đavo, jer on se zanima samo kako da nam bude što gore. Čovek ne sme nikada da gubi nadu, sasvim je dovoljno da se kaje, jer njegovi gresi su manji od đavoljih, a i sudi mu se manje strogo, zato što je stvoren od zemlje i iz nepažnje se okliznuo i uprljao.
Da bi duhovna borba bila valjana (pravilna), treba da se upravljamo prema suprotnoj strani od mesta gde se muva đavo. Ako nam kaže da smo nešto, treba da negujemo samoukorevanje. Ako nam kaže da nismo ništa, treba da kažemo: "Bog će me pomilovati". Ako čovek samo tako postupa, sa poverenjem i nadom u Boga, u njegov život ulazi pokajanje, smirenje i ushodi u duhovne visine.

- Dali to znači, starče, da samoukorevanje ne pomaže u dyhovnoj borbi!

- Pomaže, ali sa rasuđivanjem. Može, na primer, neko da kaže samome sebi: "Ti si nerazuman..." Ali, to treba da kaže sa smirenjem, kako bi ismejao đavola, i da to kaže mladalački poletno, a ne jadikujući. Samoukorevanje da, ali očajanje ne.
Znak duhovne zrelosti je da verujem da ne činim ništa, da sam u pozitivnom smislu razočaran samim sobom, svojim "ja": da osećam da što god činio neprestano slažem nulu na nulu i da nastavljam da se borim uzdajući se u Boga. Tada će se dobri Bog, kada vidi sve nule kao rezultate moje dobre namere, sažaliti na mene, staviće ispred mojih nula jedinicu i tako će moje nule dobiti vrednost i ja ću se duhovno obogatiti. Stanje smirenosti i razočaranja samim sobom dobro je duhovno stanje.

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu​

GREH I POKAJANjE - OSEĆANjE O GREŠNOSTI DIRA BOGA

Duhovni rad sa lupom

- Starče, kako čovek može samoga sebe ga vidi uvek grešnim?

- Samo onda kada sebe pažljivo ispita. Što se neko pažljivije ispituje, to se grešnijim vidi.

- Kako nekome ko ima mnogo obaveza pomoći da se posveti takvom duhovnom delanju?

- Dobro je da tokom dana pomalo izgovara umnu molitvu i da ima koji sat da se presabere. Vidite, trgovac svako veče broji svoj novac. Kad ne bi pažljivo pratio koliki je dobitak, a koliki dug, propao bi i otišao u zatvor.

- Starče, ima ljudi koji ne znaju šta bi rekli na ispovesti.

- To pokazuje da se ne bave tananim duhovnim radom na samima sebi. Ako se ne bavimo tananim radom na samima sebi, ako ne primećujemo sitnice, promaknu nam lako i krupne stvari. Treba da razbistrimo pogled svoje duše. Slep čovek ne vidi ništa. Onaj ko ima jedno oko, taj već vidi, ali najbolje vidi onaj ko ima oba oka zdrava. A ako ima još i teleskop i mikroskop, videće i udaljene i bliske stvari mnogo jasnije. Jednu ikonicu u drvetu, na primer, mogu da uradim za tri sata. Ako je, međutim, odložim na nekoliko dana i posle ponovo pogledam, vidim pokoji nedostatak. Tu istu ikonicu mogu da izrađujem polako nedelju dana, mesec dana i dve godine. A mogu da radim na njoj i pet godina, ako hoću. Ali treba da radim uz pomoć lupe. Hoću da kažem da duhovnom radu nema kraja. Koliko neko više duhovno napreduje, njegov duševni pogled postaje sve bistriji i bistriji i vidi svoje grehe sve detaljnije i tako se smirava i na njega silazi blagodat Božija. Svetitelji koji su govorili: "Grešan sam i sažaljenja vredan", zaista su u to verovali, jer su oči njihove duše postale kao mikroskopi. Što su se više duhovno uznosili, to su jači mikroskop sticali i uviđali da su grešniji. Evo, sada golim okom gledam svoju ruku i izgleda mi lepo. Ako na nju pogledam kroz lupu, ove ovde dlačice koje.sada baš dobro ne vidim, izgledaće mi kao šuma! "Ej, šta sam ja? Neki divljak?", reći ću. Ako tako isto postupate i u duhovnosti, zgadiće vam se stari čovek u vama.
Stari čovek je stari stanar u nama i da bi otišao, treba da srušimo kuću i da počnemo da zidamo novu građevinu, novog čoveka.

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu​

GREH I POKAJANjE - POKAJANjE IMA VELIKU MOĆ

"A kada dođe k sebi..." (Lk. 15, 17)

Bog nam je blizu, ali je i veoma visoko. Da bi neko privoleo Boga da siđe i bude sa njim, treba da se smiri i da se pokaje. Tada ga premilosrdni Bog, videći njegovo smirenje, uznosi na nebesa i mnogo ga voli. I tako "... će ... biti... radost na nebu zbog jednog grešnika koji se kaje" (Lk. 15, 7), kaže Jevanđelje.
Bog je čoveku podario razum kako bi promišljao o svojim gresima, kajao se i tražio oproštaj. Čovek koji se ne kaje veoma je nerazuman, jer ne želi da se pokaje kako bi se oslobodio malog pakla u kome živi, a koji ga vodi u onaj strašniji, večni. Tako se lišava i zemaljskih rajskih radosti, koje se nastavljaju u raju, kraj Boga, i daleko većim radostima, onim večnim.
Koliko je čovek udaljeniji od Boga, toliko je udaljeniji i od samoga sebe. Vidiš, u Jevanđelju o bludnom sinu piše: "A kada dođe sebi reče: ...otići ću ocu svojemu..." (Lk. 15,17-18). Znači, kada je došao k sebi, kada se pokajao, tada reče: "Vratiću se svome ocu." Dok je živeo u grehu, bio je izvan sebe, daleko od samoga sebe, nije bio pri zdravoj pameti, zato što je greh van zdrave pameti.

- Starče, avva Alonije kaže: "Ako želi, čovek od jutra do mraka može dospeti do božanske mere".[1] Šta je time hteo da kaže?

- Za oduhovljenje života nisu potrebne godine. Za jedan sekund čovek može da se nađe, umesto u paklu, u raju, samo ako se pokaje. Čovek se lako menja. Može da postane anđeo, a može da postane i đavo. Eto kakvu moć ima pokajanje! Upija u sebe blagodat Božiju. Jednu jedinu smirenu pomisao da čovek nosi u svom umu, spasao se. Jednu jedinu gordu pomisao da nosi, ako se ne pokaje i snađe ga smrt, ode, izgubljen je. Razume se, smirenu pomisao treba da prati i unutrašnji uzdah, unutrašnja skrušenost. Jer, pomisao je samo pomisao, ali postoji i srce. "Svom dušom i razumom i srcem"[2], kaže himnopojac. Mislim, međutim, da je avva ovde mislio na jedno trajnije stanje. Neophodan je izvestan period da bi čovek dostigao dobro duhovno stanje. Sagrešujem, kajem se, tog trenutka mi je oprošteno. Ako posedujem duh podvižnika, mogu malo pomalo da stabilizujem jedno stanje, ali do tada se ono koleba.

- Da li, starče, i stariji čovek može sam sebi duhovno da pomogne?

Da. Tačnije rečeno, kada čovek ostari, daje mu se mogućnost da se pokaje, jer nema više lažnih predstava o sebi. Prvo, dok je bio pri telesnoj snazi i nije imao problema, on nije bio u stanju da uvidi svoje slabosti i mislio je da je u dobrom stanju. Sada, kada ima raznih poteškoća i gunđa, to mu pomaže da shvati da nije dobro, da hramlje, pa da se pokaje. Ako duhovno iskoristi manji broj godina koji mu je ostao od života i upotrebi iskustvo koje su mu ostavile duge godine života koje su već iza njega, Hristos ga neće napustiti, pomilovaće ga.




NAPOMENE:

1. O avi Aloniju, izreka br. 3, Sšarečnik, Novi Sad 2000
2. Iz trećeg tropara 7. pesme velikog Bogorodičinog Kanona.

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu​

GREH I POKAJANjE - POKAJANjE IMA VELIKU MOĆ

Suze pokajanja

Pokajanje je krštenje suzama. Svojim pokajanjem čovek doživljava ponovno krštenje, ponovno se rađa. Apostol Petar je svojim odricanjem, na neki način izdao Hrista, Ali pošto "plakaše gorko" (Mt. 26, 75 i Lk. 22, 62), dobio je oproštaj zbog svog pada. Znači, iskreno pokajanje koje je u sebi imao opralo ga je, ponovo očistilo. Vidiš, Bog je prvo stvorio zemlju, more,' svu tvorevinu, pa je tek potom od praha zemaljskoga stvorio čoveka. Čovek se prvo rađa telesno, a tek posle, na krštenju, preporađa se duhovno, od tvari Božije, vodom, i Duhom Svetim, blagodaću Božijom, - "vodom i Duhom" (Jn. 3, 5) - i postaje novi čovek.

- Da li to znači, starče, da Bog, kao što je tada uzeo praha zemaljskoga i stvorio čoveka, tako i sada, na Krštenju, koristi vodu da ga ponovo stvori?

- Da, voda u sebi simvolizuje očišćenje i zato sveštenik pri Krštenju potapa čoveka u vodu. Čovek spira sa sebe praroditeljski greh, očišćuje se od grehova, osenjuje ga blagodat Božija, oblači se u Hrista i postaje novi, ponovo rođeni, čovek. To je delo Krštenja. To je savršeno jasno rekao Hristos Nikodimu, kada ga je ovaj upitao kako čovek može ponovo da se rodi: "Zaista, zaista ti kažem: ako ce ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije." (Jn. 3, 5). Krštenjem nastaje, posle pada, novo savršeno stvorenje Božije. Zbog toga čovek, kada ne ukalja svetu Tajnu Krštenja, ima mnogo blagodati Božije. Ali i kada ga ukalja, postoji krštenje pokajanjem. Ako postane svestan svoga greha, i trpi bol zbog toga, okupa se, očisti se na neki način suzama pokajanja i na njega se ponovo spušta[1] blagodat Božija.

A ja, starče, već godinama nisam zaplakala zbog nekog svog greha, Nema nijedne jedine suze. Da li to znači onda da ne posedujem istinsko pokajanje?

- Zar ne osetiš bol kada sagrešiš?

- Osetim bol, ali možda nije dovoljno dubok.

- Nemoj da donosiš zaključak samo na osnovu toga imaš li ili nemaš suze. Suze jesu jedna od osnovnih odlika (znakova) pokajanja, ali nisu i jedina. Neki ljudi naglas plaču, a u sebi se smeju. Bol u srcu i unutrašnje jecanje su unutrašnje suze, koje su po vrednosti više od glasnog plača. Jedan mi je, jadničak, govorio: "Kako sam ja tvrd čovek, oče! Nijedne jedine suze! Srce mi je kao kamen. Kakvo tvrdo srce imam! Uh!". A u stvari bio je mnogo osetljiv, mislio je da je tvrd i bezosećajan zato što nije naglas plakao. Duboko u sebi, međutim, jecao je, stenjao je, jadnik, i mogao si videti kako mu težak jecaj navire iz dubine srca! A drugi, plače - u stvari smeje se - i izgleda kao vedro prolećno nebo. Vidi, na primer, nekog nesrećnika, ganut je, otplače malo, a ubrzo posle toga, doslovno kaže: "A, kako ja saosećam sa bolom, drugoga!" Ili, ako je primetio da mu je kanula poneka suza tokom molitve, kaže: "A, moju molitvu Bog će uslišiti, jer se molim sa suzama!" i ne misli više na to.
Postoje i neutešne suze. One su od đavola. One nisu proistekle iz.pokajanja, nego iz povređenog egoizma. Onda čovek plače egoistično, zbog svoga pada. Povređen je što je svojom nepažnjom pao u očima drugih, a ne zato što je ražalostio Boga, pa dvostruko trpi bol. Za, vreme partizanskog rata, jedan kapetan, partizan - Bog neka ga daruje pokajanjem - uhvatio je jednog siromašnog oca porodice, koji je imao devetoro dece, bacio ga na zemlju i surovo ga tukao, zato što se ovaj nije slagao sa njegovom ideologijom. A taj čovek bio je nekada u službi tog kapetana. Jadnik je vikao: "Dobro, zar ti nije mene žao, imam devetoro dece. Zar se ne sećaš kako sam te nosio na leđima? Šta sam ti skrivio?" Neko od kapetanovih drugova, kada je video kako ovaj surovo mlati tog čoveka, povika na njega: "Ej, šta ti je učinio? Kako ti nije žao čoveka? Čovek je otac porodice." Kapetan iznenada grune u silan plač, jer je ta primedba povredila njegov egoizam!
Taj plač je egoističan: on je kao Judino raskajanje. Izdao je Hrista i posle otišao kod fariseja da kaže "sagreših" ali.oni mu rekoše: "Šta mi marimo za to?" A u stvari bio, je uvređen, razbesneo se, bacio im je srebrnjake i otišao da se obesi iz egoizma (Mt. 27, 35). Ali, da se pokajao, otišao Hristu i rekao mu "blagoslovi" bio bi spasen.




NAPOMENE:

1. Spušta se blagodat Božija: starac koristi taj izraz u značenju "projavljuje se delatno (osetno).

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu​

GREH I POKAJANjE - POKAJANjE IMA VELIKU MOĆ

Rukodelje bez kraja

- Starče, kakva je to žalost koja tvori radost (radostotvorna tuga)?

- To je radost koja proizilazi od žalosti zbog učinjenog greha. U takvoj žalosti postoji i bol i radost, pa se zato naziva radosnom tugom. Čovek žali što je ražalostio Hrista, a raduje se zato što oseća utehu Božiju. Grešnik, kada se iskreno pokaje, dobija oproštaj od Boga, oseća u sebi utehu Božiju i može da oseti duhovnu sladost.
- Starče, da li čovek koji se bori može celog svog života da živi u pokajanju?

- Da. Ako se bori ispravno, ne gleda koliko je napredovao, nego samo svoje padove i živi u neprestanom kajanju. Ne zna da se u početku borio protiv jednog demona, a potom da se možda bori protiv cele čete demona. Jer što više snage neko uloži kako bi iskorenio neku strast i stekao vrlinu, to se više neprijatelja okupi da odozdo vuku korenje strasti. Tada, iako ne vidi napredak, on ipak napreduje. Može sve do smrti da živi u takvom stanju, to jest da ne vidi nikakav napredak, da misli da ne napreduje, jer ima padove, a u stvari, napretka ima, jer neprestano pojačava borbu i bori se sa sve više demona.
Pokajanje je za podvižnika kao nekakvo rukodelje koje se nikada se završava. Umrle oplakuju, sahranjuju, pa zaboravljaju... Grehove svoje oplakivaćemo bez prestanka, sve dok ne umremo, ali sa rasuđivanjem i nadom u Hrista Koji je bio raspet, kako bi nam podario duhovno vaskrsenje.

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu​

GREH I POKAJANjE - POKAJANjE IMA VELIKU MOĆ

Promena života

Da bi čovek prestao da čini neki greh, treba da nastoji da izbegava sve što bi moglo da ga izazove da taj greh počini. Pijanica, na primer, ako želi sam sebi da pomogne da se ponovo ne napije, ne sme ni da prođe pored kafane. Za to je potrebno malo truda i.dobra volja i dobri Bog će nam pomoći da prevaziđemo sve teškoće. Neko, recimo, ima neku strast. Pozna je, bori se. da je odseče, kaje se, smirava se. Dobra volja koju ima da odseče tu strast za Boga predstavlja obaveštenje da mu pomogne. Ali ako ne uloži trud da se promeni i nastavlja da greši, kako Bog da mu podari blagodat Božiju? Blagodat; Božija ne silazi dok je čovek u situaciji da nastavlja da greši, jer mu to ne pomaže. Kad bi mu to pomagalo, Bog bi blagodat Božiju slao i đavolu.
Čovek koji ne ostaje uporno pri svom padu, sa svojim grešnim mislima, nego se kaje zbog svojih grehova i bori se da ne greši više, dobija blagodat Božiju i pomoć. Kada, međutim, nema kajanja i greh se smatra modom, to je već demonsko stanje.

- Kako se spasao, starče, jedan od dvojice razbojnika koji su bili raspeti zajedno sa Hristom?

- On se popeo na zid i preko zida ušao u raj! "Pokajanje razbojnika raj je ukralo."[1] Ukrao je, znači, svojim velikim pokajanjem čak i raj.

- Ako je neko, starče, promenio život i nije nastavio da živi sa svojim starim grešnim navikama, ali ponekad upadne u neki od starih grehova, da li to znači da u njemu nema pokajanja?

- Eh, ako ulaže neophodan napor i trud, a ipak padne, blaže mu se sudi. U početku nije lako. Ali kada neko stvarno razume koliko je bilo rđavo to što je činio, ne pada ponovo.
Nekada je postojalo iskreno pokajanje. Kada bi se neko pokajao, nije mu se dešavalo da se vrati na staro. Sećam se koliko mi je jedna žena pomogla svojim istinskim pokajanjem. Sva se skupila, nije ni govorila. Bila je sva u crnom - kao da je kaluđerica - i brinula je o jednoj maloj crkvi, palila je kandila... Mnogo ti je pomagalo samo da je vidiš. A sada vidim da neki, čim promene život, počinju da izigravaju učitelje drugima, iako u njima još postoji stari čovek. Kada se neko stvarno pokaje, prestane da živi bludnim životom kojim je živeo i počne da vodi duhovni život, predstavlja podstrek i pomoć za druge. Ali da od onog stanja u kome se nalazio odmah postane duhovni čovek i da propoveda, e, to je prelest.

- Da li oni to čine, starče, sa namerom da pomognu drugima?

- Da. Da pomognu. Ali izvan tog njihovog ponašanja, naročito ako su bili po nečemu Poznati u svetu, krije se gorda pomisao: "Sada će ljudi prestati da govore o poznatim ljudima, govoriće o meni!" Iz toga možeš razumeti da su na pogrešnom putu. Ako stvarno osećaju svoj greh, neko vreme ne smeju to da zaborave i da se osmele, već moraju mnogo da paze. I kada im dolaze razne ideje ili pomisli iz ranijeg života, treba da ih odagnaju kao bogohulne pomisli. To je dokaz da ih nisu sasvim odbacili i da njihov organizam pruža otpor. Treba, znači, čovek da poseduje mnogo smirenja i da mu se ogadilo sve iz starog života, kako bi mogao istinski da se promeni. Ako zadrži iz svog pređašnjeg života bilo šta što on sam smatra dobrim, posle se provuče i ostalo. Sve dotle, dok ima u sebi bilo šta od starog čoveka, ne pomaže Bog, i što god da čini, neće biti čisto.

- Kada neko promeni život, da li treba, starče, da se potrudi da ispravi predstavu koju su drugi ranije imali o njemu?

Ne bi trebalo egoistično da vodi računa o tome da popravi predstavu drugih ljudi. Treba da brine o tome kako on sam da se popravi, a onda će se, sama od sebe, promeniti i predstava drugih. Ako se mišljenje o njemu iz njegovog grešnog života zadržalo u zajednici, ili u njegovoj bližoj okolini, ono će se promeniti, ako za to postoji dobra volja. On sam ne treba uopšte da govori. Govoriće Bog kroz njegovo pokajanje.




NAPOMENE:

1. Ipakon prvog glasa.

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu​

GREH I POKAJANjE - POKAJANjE IMA VELIKU MOĆ

"Greh je moj svagda preda mnom"[1]

- Dali pomaže, starče, da čovek zabeleži svoje grehe da ih ne bi zaboravio, dok ih ne ispovedi?
- Ako me je istinski zaboleo neki moj greh, ne mogu da ga zaboravim. Muči me savest, boli me duša i neprestano mislim na to. Koliki god da je vremenski period do ispovesti, toliko moj greh deluje u meni, tišti mi srce i ja trpim grižu savesti. Znači, trpim bol, ali koliko trpim, toliko od Boga dobijam za uzvrat. Ako, međutim, počinim neki greh i ne pomislim na njega više, onda me ne tišti uopšte, zaboravim ga i ne popravljam se. Zbog toga se neki, iako im ukažeš na neki greh, smeju, kao da se nije desilo ništa. U tome ima drskosti i ravnodušnosti: to je nešto krajnje satanski. Jesi li videla šta kaže David? "Bezakonje svoje objaviću i tužiću zbog greha svoga" (Psal. 38, 18), i "Moj je greh stalno preda mnom" (Psal. 51, 4). Uprkos tome što mu je Bog već oprostio, njega je ipak, neprestano u duši bolelo i zato je neprestano dobijao utehu Božiju.
Drugi se, pak, gube u neprestanom procenjivanju samih sebe. Beleže, zapisuju pedantno svoje grehe, kao da se bave najpreciznijim poslom, propuštaju sve kroz filter, zavrti im se u glavi, ali ne ispravljaju se. Međutim, kada bi hvatali jednu po jednu od svojih najkrupnijih mana i potrudili se da ih isprave, nestale bi i one male.

- A, starče, ako neko neživi u pokajanju, ali slavoslovi Boga, da li Bog prihvata njihovo slavoslovlje?

- Ne. Kako da Bog prihvati takvo slavoslovlje? Njemu je, pre svega, potrebno pokajanje. Jer, ako čovek i dalje živi u grehu, čemu koristi da kaže: "Slava Tebi, Gospode..."? To je drskost. Jedino što bi mu dolikovalo da kaže je: "Hvala Tebi, Bože moj, što me do sada nisi gromom spalio", jer u takvom slavoslovlju ima pokajanja.




NAPOMENE:

1. Psal. 51, 4

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu​

GREH I POKAJANjE - POKAJANjE IMA VELIKU MOĆ

Prinudno pokajanje

- Starče, avva Isaak piše: "Bilo koje pokajanje do kojeg se ne svojevoljno dolazi ne sadrži u sebi ni radost, niti se smatra dostojnim da bude nagrađeno".[1] Kako neko može nevoljno da se kaje?

- Prinuđen je da se kaje već kad je pao u očima drugih, ali nema smirenja. Tako ja to razumem.

- Postoji li, onda, pokajanje i bez naše volje?

- Da. To je prinudno pokajanje. Tražim, znači, od tebe da mi oprostiš za neko zlo koje sam ti naneo, samo zato da se izvučem od posledica, ali u sebi se ne menjam. Lukav čovek pretvara se da se pokajao i dolazi lukavo da prekloni kolena sa glumljenom dobrotom, kako bi obmanuo druge. Ali i kada neko dođe da ispriča svoje grehe duhovniku, samo zato što se plaši da će otići u pakao, i to nije pokajanje. Jer njemu nije stalo do toga da se pokaje za svoje grehe, već mu je stalo samo da ne ode u pakao! Pokajanje je istinsko samo onda kada čovek prvo pozna i oseti greh na svojoj savesti, da ga zaboli, da zaište oproštaj od Boga i da se potom ispovedi. Samo u tom slučaju će stići uteha Božija. Zbog toga uvek preporučujem pokajanje, pa ispovest. Samo ispovest nikada ne preporučujem.
Eto, kada se dogodi zemljotres, čovek može da vidi da se oni koji imaju dobru nameru potresu, pokaju se i menjaju život. Ostali, a to je većina, samo u tom trenutku se osveste, ali čim prođe opasnost vraćaju se ponovo starom načinu života. Tako, kada mi je neki čovek rekao da se u gradu u kome živi desio jak zemljotres, rekoh mu: "Dakle, dobro vas je protresao; ali da li vas je probudio?" "Jeste, probudio nas je, probudio nas je" kaže mi on. "Ponovo ćete zaspati" rekoh mu.




NAPOMENE:

1. Avva Isaak Sirijski, Podvižnička slova, Slovo 30

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu​

GREH I POKAJANjE - POKAJANjE IMA VELIKU MOĆ

Pokajanje donosi utehu Božiju

- Starče, šta je uteha Božija?

- Šta je uteha Božija? Daću vam jedan primer, kako biste bolje razumeli. Neko dete napravi malu štetu, polomi, na primer, neku očevu alatku, pa se posle žalosti i plače, jer štetu smatra vrlo velikom. Što on više plače i priznaje štetu koju je napravilo išto više pati, to ga otac više miluje iteši: "Dobro, dete moje, nemoj se žalostiti, nije važno, kupićemo drugu alatku." Ali, dete, videći očevu nežnost, plače još više. "Ne mogu", kaže, "da se ne žalostim. Evo, sada ti treba ta alatka, aja sam je polomio". "Ali, dete moje, to nije ništa, ionakoje bila stara", kaže mu otac. Ali dete se mnogo žalosti. I što je ono tužnije, to ga otac jače grli, ljubi imiluje. Isto tako, što čovek više trpi išto mu je više žao zbog sopstvenegrešnosti ili nezahvalnosti prema Bogu, što više plače štoje svojim gresima ražalostio Boga, Oca svojega, to više ga Bog nagrađuje sladošću Božijom iblaži mu dušu. Ta žalost, doduše, u sebi sadrži mnogo bola, ali pruža, istovremeno, i nadu i utehu, .
Onaj, međutim, kome je stalo do utehe Božije, ne treba da je ište. Treba da oseća na savesti svoj greh, da se pokaje, atada će sama stići uteha Božija. Jednom je na Svetoj Gori došlo do nekog sukobai nekoliko njih je iskompromitovano. Slučajno me srete jedan od učesnika u raspravi i reče mi: "Ah, koliko si mi bio potreban da me utešiš". I to zato što ga je neko sasekao. Po svemu sudeći, taj drugi je bio.u pravu, Čim sam ga čuo u to nisam sumnjao! Da traži utehu, apogrešio je! Da nije tražio utehu, već da se smirio ida je rekao: "Sagrešio sam, mrj Bože", zaslužio bi utehu Božiju. On je sada, iako je sagrešio, želeo damu ja kažem: "Nije važno, nemoj da se žalostiš, nije tolikovelika tvojakrivnja, nisi kriv samo ti, kriv je ionaj drugi." Eh, kakva je to uteha? To je farsa. Uteha Božija može stići samo kroz pokajanje.

- A kada, starče, posle nekog pada usledi stanje kajanja, ali osećaš nekakav duševni i telesni pritisak, da li to znači da pokajanje nije bilo kako treba?

- Prvoga dana opravdano dolazi do izvesnog pritiska. Kasnije, međutim, ako je kajanje istinsko, ako čovek oseća žalost i unutrašnji bol, oseća, istovremeno i utehu Božiju.

- Da, ali ne zaboravlja svoj greh.

Tako je, ne zaboravlja ga. Oseća naizmenično bol i utehu. Daje samome sebi šamar za ono što je učinio, Bog ga pomiluje, pa opet, jedan šamar, pa milovanje... To je pokajanje koje donosi utehu Božiju.

 

[Max 357]

Dokumentarci

Samo da iskoristim da postavim linkove ka dokumentarcima o njemu:

http://serbianforum.org/dokumentarni-filmovi/89351-starac-pajsije-svetigorac-1924-1994-a.html

http://serbianforum.org/dokumentarn...je-svetogorac-o-novim-dokumentima-i-zigu.html

 

[PetarDima]

Hvala puno za ovaj text i linkove!

 

[serbianhunter]

Старац Пајсије - Духовне поуке

 

[serbianhunter]

Старац Пајсије - Исповедање вере

 

[serbianhunter]

​

_______________________________​

Старац Пајсије Светогорац

ДУХ БОЖЈИ И ДУХ ОВОГА СВЕТА

"Унутрашња чистота истинитог човека улепшава и његову спољашњост"

Превео са јелинског:​

мр Александар Ђаковац​

Поглавље 1.​

Светско образовање и знање​

Мудар човек је очишћен човек
Када човек не изоштрава свој ум Богом, него га изоштрава злобом, прима у себе ђавола. Боље би му било да је изгубио памет, јер би тако барем имао олакшање на дан Суда.
- Старче, разликују ли се простота ( = незналаштво) и лукавство?
- Да, као лисица од шакала. Шакал, када нешто види, он то и пожели, и журно иде да то узме. Лисица ће, пак, прво применити лукавство, а потом ће отићи да узме оно што је хтела.
- Може ли неко, старче, да лукавост сматра за мудрост?
- Да, може, али ако испита самога себе, схватиће шта је лукавство а шта је мудрост. Има и списак, помоћу кога то може да разуме. Који су дарови Духа Светога? љубав, радост, мир, итд. Да ли је оно што има у себи, има са тим везе? Ако нема, онда је то нешто сатанско, онда је његова мудрост искварена
Мудар човек је онај који се прочистио, који је очишћен од страсти. Онај ко је осветио свој ум, тај је заиста мудар. А ако му ум није очишћен, мудрост му уопште не користи. Погледајте новинаре, политичаре - мудри су. Али многи од њих, због тога што немају освећени ум, када говоре мудре ствари, говоре и безумности. Од велике мудрости говоре велике безумности! Ако човек не усавршава свој ум, ђаво га искористи. Ако не усавршава свој ум у правцу чињења добра, ђаво га искористи за зло.
- Ако, дакле, човек не усавршава свој ум, тиме ђаволу отвара могућности?
- Ако га не усавршава, све те могућности се саме отварају. Ако човек не дела духовно, постаје непостојан у добру, и он сам, а не ђаво, чини зло. Тако је неко, на пример, мудар, али не дела умом својим већ лењствује. А ако не користи свој ум, какве користи има од тога што је мудар?
- Може ли неко да буде мудар, али да њиме владају страсти, па не може своју мудрост правилно на користи?
- Као прво, треба пазити да се не верује сопственом уму, јер, ако је човек духован па верује свом уму - преластиће се, а ако је од овога света - полудеће. Не треба да верује свом разуму. Треба да пита, да се саветује, да освећује своју мудрост. И уопште, човек треба да освећује све што има. Ако је мудрост освећена, она помаже при сваком расуђивању. Ако је неко мудар, али његова мудрост није освећена, он не може духовно да расуђује. Неко може, због своје природне простоте, да неког варалицу сматра за светитеља, и да неки безобразлук сматра за благочестивост. Када се, пак, мудар освети, постаје веома разборит.
- Старче, како се мудрост освећује?
- Да би се човек осветио, не треба да од лукавог ( = ђавола) прими поруке, нити да размишља лукаво, већ да све чини са добротом и простодушношћу. Тако долази духовна јасноћа, божанско просветљење, и тада човек сагледава срца људи, и не доноси људске закључке.
- Старче, да ли је расуђивање повезано са знањем?
- Расуђивање долази од божанског просветљења. Неко може да чита Оце, да правилно зна одређене ствари, да се подвизава и да се моли. Расуђивање, међутим, долази од божанског просветљења, и то је сасвим друга ствар.
- Да ли је свет, старче, некада би бољи?
- Није био бољи, али су људи некада имали простодушност и добро размишљање. Данас људи на све гледају са лукавством, јер све мере умом. Европски дух је донео много зла. Тај дух је оно што сакати људе. Људи би данас били у много бољем духовном стању, јер су школованији и могли би да се споразумеју. Међутим, научили су их атеизму, и свему сатанском, тако да су већ на самом почетку скренули са пута и не могу да се споразумеју. Некада, ниси могао да се са неким разумеш, јер иако је било благочестивости,[1] није било ни образовања. Сећам се, један калуђер се једном приликом, када је чуо да се помиње "Григорије, Папа римски"[2], саблазнио и побегао из Цркве, јер је помислио да помињу римског Папу! Видиш ли шта чини незнање! Незнање је страшна ствар. Најгоре зло чине они који у исто време имају у себи и благочестивости и онога што је шкодљиво. Такви, без да испитају ствари, стварају проблеме.

Знање без божанског просветљења је пропаст​

Ако се људи у брзини свога размишљања на тренутак зауставе, њихов ум ће се одморити, али ће им се и божанска благодат лако приближити. Знање без просветљења је пропаст. Ако се неко труди на духовном плану, ако се подвизава, тада га Бог и просветљава. Тада он има божанско просветљење, божанска искуства, и нема своје сопствене мисли, па зато и види далеко. Онај ко је кратковид, изблиза добро види ствари, али на даљину не види. А онај ко није кратковид, видеће мало даље, али и ово још ништа не говори. Јер телесних очију је један пар, а духовних има много.
Они који су се удаљили од Христа, одбацују божанско просветљење, јер одбацују сунце као нешто безумно, и одлазе тамо где сунца нема. Као последица тога јавља се духова прехлада и болест. Ако се човек не освети, ако не дође божанско просветљење, ако је остало знање и исправно - на ово мислим - то је само један рационализам и ништа више од тога. Ако недостаје божанско просветљење, и оно што ће људи рећи, и оно што ће написати, неће им помоћи. Погледајте како Псалтир, који је исписан божанским просветљењем, има велику дубину! Сакупи, ако желиш, све теологе и све филологе, и видећеш да један псалам са таквом дубином не могу да саставе! Давид је био неписмен, али можеш јасно да видиш како га је водио Дух Божји.
И Црква је данас у тескоби, јер недостаје божанско просветљење, и свако ради како хоће. Улазе и људски елементи од којих настају страсти које касније користи ђаво. Због тога не би требало да власт траже људи којима владају њихове страсти.
- Дакле, људи треба непрестано да траже божанско просветљење?
- Да, јер другачије, решења до којих долазе настају дејством ума. Тако се касније стварају смутње. Скупштине, параскупштине... А зло је у томе што нису препознали оно што је претходно било у њима самима. Јер ако ми у себи самима имамо неко исправно знање, зашто таквог знања не би било и код осталог света? Када човек себе спозна смирено, бива препознат и од људи. Ако неки спознају саме себе, спознаће и ругобу своју и више уопште неће говорити.
Једном приликом ми неко рече. "Нема ни једног православног, да представља православље ван њега самог, на скуповима, итд". И тако је говорио, говорио, говорио, прекоревајући. "Пророк Илија", рекох му, "када га Бог упита: шта тражиш Илија на Хориву, он одговори: остадох сам. Тада му Бог рече: "Оставих себи седам хиљада који нису преклонили колена пред Ваалом". Седам хиљада људи било је верно Богу, а пророк Илија рече: "Остах сам!" И ти тако прекореваш, иако постоје толики верни! ... Ко је наш Пантократор ( = Сведржитељ)? Да ли је Он Сведржитељ у грађевини која има оштећења од земљотреса, и ми размишљамо шта да радимо да је спасемо да не падне, па зовемо археологе да је подупру?" "Али тамо у Америци нема никога", рече ми. "Али је сам упознао толико верних из Америке", рекох му. "Да, али католици делују лукаво". "Али католици сами, остављају папизам и прелазе у православље. Добро, када је Патријарх Димитрије ишао у Америку, зар ти исти католици нису викали: "Патријарх је истинити хришћанин, а папа је трговац"? Зар нису то католици говорили са гневом? Зашто онда говориш о томе да католици желе да преваре Православне, да их промене, итд? Где је Бог? Зар ђаво може успети?"
На жалост, западни рационализам је утицао и на источне православне предстојатеље, и тако се нашао и у телу једине Источне Православне Цркве Христове, док је он сав у ствари на Западу који у њему гледа као на владаоца света. Ако се на Запад погледа духовно, светлошћу Истока, светлошћу Христовом, тада ће се видети залазак Запада, који мало по мало губи светлост мисленог Сунца, Христа, и који напредује ка дубоком мраку. Скупљају се и саборују[3] и договарају се о стварима о којима не треба расправљати, о којима ни Свети Оци нису расправљали толико времена. Све је ово од лукавога, како би вернима дотужило и како би се саблазнили, и како би их гурнули - једне у јерес а друге у раскол, и како би тиме ђаво зарадио. О, о... муче и усложњавају живот ови људи!
И куда води све ово? Нико се не бави духовним делањем, него умишља да је духован човек и говори безумности. Једно дете са природном чистоћом ума и са малим знањем које има, рећи ће ти исправне ствари. Насупрот томе, неко са великим образовањем, са умом замућеним демонским искуством које је примио, говори ти највеће безбожности.
Онај ко стално изоштрава свој ум знањем, а живи удаљено од Бога, на концу раздваја свој ум на два дела. Један део ће мало по мало сам пропасти, а другим људи прибегавају потпуно људским решењима. Људско знање, када се освећује, постаје божанско и тада је од помоћи. Другачије је са људским сучељавањима, умом, логиком овога света. Чисти ум је као користити лепак за гвожђе. А магнет привлачи метале, и овај пријања, али се не лепи.
То је данашњи свет. На све ствари се гледа сувом логиком. Ова логика је катастрофална. Зар није речено да "знање надима" (1 Кор. 8, 2). Ако нема божанског просветљења, знање ничему не користи, него доноси пропаст.

Наука треба да се развија духовним животом​

Свако зло потиче од ума, онда када се ум стално забавља једино науком и када је сасвим одвојен од Бога. Због тога овакви људи и не налазе свој унутрашњи мир и равнотежу. Насупрот овоме, када се ум креће око Бога, људи користе и науку за старање о својој унутрашњости, и за добро света, јер је тада ум освећен.
- Дакле, старче, наука није од помоћи човеку?
- Наука много помаже али и много замућује. Иако наука познаје душе са највећом јасноћом, мало о њима зна. Они који су свој ум прво замутили науком, па га благодаћу Божијом разбистрили, тада, свакако имају више алата за свој посао. Али ако пак нису осветили свој алат - ако нису осветили знање - могу да га користе једино за светска, али не и за духовна дела. Но они свој ум брзо освећују, ако у њега уђе доба устрепталост. Они који се посвете унутрашњем образовању, образовању душе, и који користе и спољашње образовање за унутрашње, они се брзо духовно преображавају. Ако се духовно вежбају, тада су у стању да многима помогну, јер их ослобађају страха од мука, и воде их рајском блаженству. Ови људи Божји, могу у многим случајевима да имају мало школе, али да много помажу, јер имају много благодати иако немају много папира (= диплома). Свет је испуњен грехом и потребно му је много молитве и искуства. Новчанице су исписане многим словима, али њихова вредност зависи од тога какво покриће има онај ко ју је издао. Тако је потребно много се трудити и када је у питању "рудник" душе.
Сећам се једног старчића у Манастиру Есфигмену, који је био толико прост (=необразован) да је и за Вазнесење мислио да је какав светац. Он начини једну метанију и рече: "Светитељу Божји, заступи нас"! Једном један брат беше болестан, а он није имао шта да му да да поједе. Силазио је пењао се уз степенице, па отвори прозор који гледа на море, испружи руке према мору и рече: "Свети Вазнесење, дај ми једну рибицу за брата". И одмах - о, чуда - једна врло велика риба искочи из мора право у његове руке. Они који су то посматрали, били су запрепашћени. Он их погледа и само се насмеја, као да им говори: "Шта сте чудно видели?" Ми имамо знање, знамо када се који светитељ прославља, како је неки други мученички пострадао. Знамо када је празник Вазнесења, где се оно и како догодило, међутим не можемо ни једну такву рибу да добијемо! То је та чудесност духовног живота, коју они, који логику траже само у себи самима, а не у Богу, не могу да разумеју, јер имају једино знање овога света, које је сједињено са духовним болестима овога света, а Духа Светога немају.

Дух Свети не силази механички​

Реч ума не мења душе, јер је телесна. Реч Божија, која се рађа од Духа Светога, има божанске енергије и мења душе. Дух Свети не силази на неки механички начин - због тога теологија нема никаква посла са неким чисто научним духом. Ду Свети Сам силази, када у човеку наиђе на одговарајуће претпоставке. А духовна претпоставка је да уклони рђу са свог духовног ужета, да буде добар водич, да прими струју духовног просветљења, и да тако постане духовни научник, теолог. Кад кажем "теолог", мислим на оне теологе који имају теолошко покриће, и чија диплома тако има вредност. Не мислим на оне који имају само папир без икаквог покрића, и чија је диплома налик новцу неке непостојеће земље.
Ум се често годинама замара, како би научио један или два страна језика. У наше време многи људи знају стране језике, али ови језици немају никакве везе са језицима Свете Педесетнице, јер живимо у великом Вавилону. Велико је зло када се теологијом бавимо само помоћу нашег ума, и када наш ум представљамо као присуство Духа Светога. Ово се назива "мозгологија" (εγκεφαλολογια) која рађа Вавилон, док у теологији постоје многи језици, многи дарови ( = харизме), али су сви језици у сагласности, јер је један Господар њихов, Дух Свети Педесетнице, а језици су огњени.
- Старче, зар не говори тропар да Дух Свети "стално пружа..."?[4]
- Да, пружа, али тамо где је присутан. А ако није присутан, како да пружа? Вреднија је једна реч искусног и смиреног човека, која са болом излази из дубине његовог срца, него многе речи мудрог спољашњег човека, које, спретношћу језика излазе брзо, и од кога душа нема користи, јер је такав језик телесан и није огњени језик Свете Педесетнице.

Осветимо језик​

Добар је језик, добро је и образовање, али ако нису освећени, штетни су и воде у пропаст. Дођоше једном у Коливију, неки студенти оптерећени књигама и рекоше ми: "Дошли смо, старче, да разговарамо о Старом Завету. Зар Бог не допушта знање?" "Које знање?" - рекох им. "Оно које се стиче умом?" "Да", рекоше. "То знање, рекох им, може те одвести до месеца, али те неће одвести Богу". Добре су снаге које постоје у нашем мозгу и које могу човека да подигну до звезда, са великим трошковима горива итд... Али, од овога су боље духовне снаге, које човека успињу до Бога, што и јесте његово назначење. Ове снаге уздижу човека до Бога са мало горива, са једним напрстком. Једном сам једног Американца, који је дошао у Коливију, упитао: "Како сте ви узнапредовали, пошто сте тако велики народ?" "Ишли смо на месец", одговори ми. "Колико је далеко?", упитах га. "Рецимо, пет стотина хиљада километара", рече. "Колико сте стотина милиона потрошили да бисте ишли на месец'?" Од 1950-те до сада потрошили смо огромне количине долара". "А до Бога, јесте ли дошли?", упитах га. "Колико далеко је Бог?" "Бог је, рече ми, веома далеко". "Ми, рекох му, са једним напрстком (, тј. са безначајним материјалним трошковима - прим. прев.) идемо до Бога!"
Природно знање нам помаже да стекнемо духовно знање. Ако, међутим, човек остане само при природном знању, остаје при ономе што је природно и не успиње се ка Небеском. Остаје дакле, у земаљском рају, сазданом између Тигра и Еуфрата[5] и радује се природним лепотама и животињама, али се не успиње небеском Рају, да се радује са Анђелима и са Светима. Да бисмо се успели у небески Рај, неопходна је вера у Домоуправитеља Раја, неопходно је да Га љубимо, да спознамо своју грешност, да се смиримо, да Га упознамо и да са Њим молитвено говоримо, да Га прослављамо и када нам помаже и када нас куша.
- Старче, да ли је некоме ко пребива у покајању, у посту, у подвигу, потребно да изучава и догматику, теологију, итд?
- Када неко има елементарно образовање, бављење тиме му може помоћи. Он, међутим, не тежи томе да стекне знање, да се покаже мудар или да говори мудрости, него да себи помогне. Ако неко настоји да се освети, ако да Бог, долази благодат и просветљује га. А унутар тога може бити и догматике и теологије, јер такав живи тајне Божије. А неки други може да буде простодушан, и да не жели да научи нешто више, него се задовољава оним што му је Бог дао.
- Ако смо у манастиру (тј. ако смо се замонашили - прим. прев.), а још увек желимо знање овога света, шта то значи?
- Значи да немамо знање. "Познајете истину и истина ће вас ослободити".[6] Када се човека смирава и просветљује, тада се освећује и ум његов, као и његове разумске силе, док је, пре него што се освети, делатност његовог ума телесна. Ако је неко себељубив, и ако се, док је још неписмен, упусти у тумачење догмата, Откровења, Отац итд., помрачује се, и напокон се губи у безверју. Таквога напушта благодат Божија, јер је узнапредовао у егоизму. Видите, смирење у свему помаже, оно даје снагу. Најпаметнија ствар коју ћу помислити, најмудрије решење које ћу пронаћи, јесу највећа безумља, ако се у њима налази и егоизам, док је смирење стварна мудрост. Због тога треба да се боримо против частољубља и за стицање великог смирења. Другачије, знање уместо да користи, има сасвим супротне последице. Ум се тада помрачује, и онда се изговарају богохулства, јер је егоизам узнапредовао. То је изнад наших моћи. Ако тако, неко ко је образован, покуша да изучава догмате, постоји опасност од штете. Исто је и ако неко ко је неупућен, покуша да се удубљује у дух Отаца, без да је у одговарајућем духовном стању. Јер, да је био имало духован, не би то чинио. Рекао би: "Ако ми је нешто потребно, Бог ће то просветлити ( = разјаснити). Да испуним оно што сам разумео. Тога је толико много!"
- Дакле, старче, када неко изучава Јеванђеље, то је зато што нема смирења и благочестивости?
- Да, јер када недостаје смирење, тумачење које даје, јесте тумачење ума, разума, и оно је остаје без божанског просветљења.
- Ако, дакле, не разуме нешто, боље је да човек то остави за касније?
- Да, да каже: "Овде је нешто добро речено, али ја то не разумем". И ја сам тако радио. Када сам био млад и када сам читао Јеванђеље, ако нешто нисам могао да разумем, нисам покушавао да то растумачим. Размишљао сам: "Овде је нешто добро речено, али ја то не разумем". И касније сам видео, да када ми је то што нисам разумео затребало - цак - и дошло је тумачење. Али ја опет рекох: "Да питам, и неко ће ми објаснити како се ово тумачи". И било је тачно онако, како сам и разумео. Јер је дрскост да неко покуша да тумачи Јеванђеље кад га не разуме. Због тога, када изучавате Јеванђеље, немојте га тумачити умом, већ промислите добро, док не дође божанско просветљење расуђивања, и само ће се растумачити.
- Може ли човек, када дође у одговарајуће духовно стање, да разуме и нешто дубље?
- Не дубље. Један божански смисао у себи садржи мноштво божанских смислова. Нека човек може да разуме сада а нека касније. Неко може да чита - да чита, да сазна много, а да уопште не може да уђе у смисао Јеванђеља. Неко, пак, може да не чита много, али да има смирење, подвижнички дух, па да га Бог просветли и он спознаје смисао. Онај ко жели да чита много, може то да жели због частољубља или да би стекао захвалност. Тај је као неко го гледа борбу и не види ко се бори, да би могао да помогне, да би био борац. Он посматра шта ради борац, и уместо да покуша да се и сам бори, он гледа још једну борбу, па још једну, а сам не постаје борац, него остаје гледалац.
- Старче, за некога ко је образован често кажу: "Овај је човек добродетељан ( = врлински)"[7]. Да ли увек тако?
- Када кажемо: "овај човек је добродетељан", мислимо на онога ко је духовно добродетељан, ко је духовно зрео. Приметио сам да постоје незналице које су веома горде, и незналице које су смирене. Постоје и образовани који су веома горди, и образовани који су смирени. Дакле, унутрашња добродетељ је сва дубина. Због тога Свети Василије Велики каже: "Најважније је да имаш узвишену мисао[8] и смирену помисао". Онај ко има такву мисао, ако и има мало гордости, некако се оправдава. Али онај ко нема такву мисао, ако има гордости, сасвим је без оправдања. Сва дубина је у нашем старању о нама самима, у нашој унутрашњој добродетељи. Ако је неко добродетељан, он је и образован, и има смирену мисао. Ово је највеће добро. За некога, пак, ко нема велико образовање, веома је штетно ако о себи има високо мишљење.

Природно знање​

Спољашње образовање у многим случајевима шкоди, јер у човеку подстиче високо мишљење о себи самом. Ово високо мишљење представља запреку која спречава благодат Божију да се приближи. С друге стране, када човек одбаци такву, лажну, идеју о себи самоме, тада нас Добри и Богати Отац обогаћује својим божанским и просветљеним идејама. Када, међутим, напаћени човек има високо мишљење о себи, и када ту идеју држећи у своме мозгу, он наставља да буде само мозак, само телесно, и не познаје благодат Божију, благодат Духа Светога. Код многог знања, дакле, постоји страх да ће глава бити напумпана /знањем/, а да ће тиме у ствари бити испразна. Тако долази до опасности да се то испразно знање расточи у ништа (схизофренијом), или да буде гордошћу разорено на комаде. Због тога знање треба да следује страху Божијем, и да буде сједињено са делањем, како би постојала равнотежа. Знање, само по себи, штети.
Када уђу егоизам и разговорљивост, да би се зачудио како лепо размишљам, тада почињу да делују духовни закони, који сабирају ово двоје. Ако се ово стално догађа, онда је то значајно. Када у око упадне некаква трунчица она мало смета. Али, ако стално упада, она ствара велики проблем. Ако је неки човек паметан и због тога неко дело врши са лакоћом, треба да се пред Богом поклони, и да Му благодари дању и ноћу што му је дао памет, коју може да користи а да се не умара. А ако овога нема, онда нека не благодари!
- Ако, међутим, има знање које не служи ничему?
- Тада му то доноси штету са друге стране. Упиташе камилу: "Да ли ти се више допада пут навише или наниже?" Она рече: "Зашто? Прав се изгубио?"
Боље је онима који немају ум. Нама је дат ум, да би нам било боље, али шта ми чинимо? За то ћемо морати да положимо рачун. Како је то уредио Бог! Они који немају ум су радосни, а и у другом животу биће им боље. А ови који имају ум, имају много мука.
- Старче, да ли ће у будућем животу, они који су сада заостали у развоју имати добру моћ мишљења? Да ли ће им она и тада недостајати?
- Све у свему, и много памети биће ништа и мало памети биће ништа. Јер оно што је Небеско, то је надумно. Свети на Небу неће бити у бољем положају у погледу знања о Богу, од оних који су се у овом животу разгорели врлинама. Можда ће им о Другом доласку, Праведни Бог дати и нешто више, јер су овде живели утврђени.

Радимо исправно на своме уму​

- Зашто, међутим, стално говоре да је образовање добра основа за монаштво?
- Види да ти кажем. Неко ко је образован може да узме да чита неки Отачки текст, и са мало труда да га разуме, и да тако брзо напредује. А неко ко је необразован, ако нема благочестивости, тешко ће напредовати. Необразовани треба да се труди да стекне искуство и божанску помоћ, и да у оквиру тога схвати оно што чита. Са друге стране, онај ко је образован, ако се само мало потруди, добро ће напредовати. Он треба да дела на свом уму, и да се не држи само теорије. Свакако нисам рекао да треба да жели да умом спозна тајне Божије.
- Дакле, старче, треба користити свој ум у борби против страсти?
- Не само то, него и шире. Погледај на сва доброчинства Божија, на сав свемир. Прослави Бога и заблагодари му. Видиш, прво је Аврам тражио Бога, а потом је Бог тражио Аврама.
- Како, дакле?
- Отац Аврамов, био је идолопоклоник, поштовао је идоле. Аврам виде свемир, и запита се зашто се поштују бездушни идоли, и његов ум стаде да дела: "Није могуће да су ови идоли, да су ова дрва, богови, и да су они створили сав свет. Ко је начинио небо, звезде, сунце, итд.? Треба да пронађем истинитог Бога, у Њега да верујем и Њему да се молим". Тада се Бог откри њему и рече му. "Изиђи из земље своје и од рођака својих" (Пост. 12, 1). И Аврам отиде у Хеврон, и постаде љубљено чедо Божије. Образовани, ако и нема благочестивости, лако може да разуме, и са мало смирења и мало борбе напредоваће. Ево мог примера, док сам био у војној служби везе. када су ме тамо поставили, било је неколико Енглеза. Они који су били образовани и који су знали енглески, одмах су се уклопили, а нама осталима било је тешко. Али и у погледу онога што смо учили, други су то разумели, јер су знали разне ствари, а нама је опет било тешко.
Сви треба да знају доброчинства Божија. Свако треба да разуме шта му је дато. зашто нам је, иначе, Бог дао ум? Да испитујемо, да изучавамо, да следујемо себи самима, итд? Бог није човеку дао ум, зато да би пронашао како да са једног места брже пређе на друго, већ због нечега што је много важније: да спознамо како да кренемо путем нашег назначења, како да приђемо Богу, како да уђемо у земљу истиниту, у Рај.
Каква је доброчинства учинио Бог Израиљском народу! Какве знаке! Каква дела! Када је, међутим, Мојсије, са таблицама десет Божјих заповести, закаснио да сиђе са горе Синаја, народ већ беше дао своје злато, да се направи златно теле, да му се поклоне (види Из. 32, 1-6). У наше време нема ни једног човека са... телећим умом. Због тога за онога ко је образован, нема оправдања зашто не би разумео шта је исправно. Бог је дао човеку ум, да би човек пронашао свога Творца. Европљанима се ум помутио. Они пате од смућености и падају са литице, јер су избацили Бога из свог живота.
Има и оних, који, иако су добили све предиспозиције - ум, памет, итд., да би напредовали, не пазе шта говоре. Ако им даш неки савет, они кажу "разумео сам", и онда журе да то упросте. На Свету Гору долазе паметни момци. Они одмах ухвате смисао онога што им говориш, али ухвате ваздух јер не пазе. А ако, и са мање памети, пазе, ако са пажњом слушају што им се говори, у њима остаје оно што чују. А разумеју много. Одавде и оданде узимају, пуне се знањем а не чине ништа. Не користе ум који им је Бог дао, заглупљују се. Имају у себи гордости, и не дозвољавају да их осени божанска благодат. А они који нису много паметни, веома су смирени. Кажу. "Нисам разумео", и поново питају: "Како си то рекао?", и покушавају да то испуне. Такви су испуњени радошћу и напредују. Смирени човек је често веома учен, а егоиста, пошто нема смирење не жели да пита, па ни не зна. Арсеније Велики[9] је био најобразованији у читавој византијској империји. Теодосије Велики га је држао као учитеља своје деце, Аркадија и Онорија. Када је, пак, Арсеније као монах отишао у пустињу, он седе покрај Авве Макарија, који је био неписмен, и рече: "Ни азбуку његову не знам"!
- Старче, како се постиже, да ствари не истражујемо само умом?
- Ум треба правилно да ради. Да ради на величању Бога, да ради како би Бога пронашао, а не да себе гради богом. Они који имају /добар/ ум, треба да буду духовно напредни. Један поглед да баце, разумеју. Када неко ради на свом уму, он може да помогне другима, а може и да га мучи. Имам пред очима оно што се догађа међу лаицима. Знао сам једног дечачића који је остао сироче, заједно са троје своје браће, а њихова мајка се преудала. Сирочићи нису имали љубави ни од мајке ни од свог очуха. Тај јадничак, када је одрастао, постаде трговац. Једном приликом чу да је неко умро и за собом оставио троје сирочади. Сажали се на сирочиће, оде тој жени и рече: "Желиш ли да се узмемо и да живимо као брат и сестра, и да отхранимо ову децу"? И она се сложи. Сада живе духовним животом, читају синаксар, добротољубље, иду у манастире, имају духовника. Овај човек је исправно размишљао и у складу са тим и чинио, и задобио је благодат Божију. А неко би му рекао: "Сада ћеш да мучиш ту децу, као што су некад тебе мучили". Овај човек, међутим, није хтео да потражи задовољење у злу него у добру. Једни, дакле свој ум користе за постизање добрих дела, а други за пропаст. Поквареност их на то приморава.
Видимо то и у приповести о Авељу и Кајину (види: Пост. 4, 2-15). Можда је Бог другачијим начинио Авеља а другачијим Кајина? Авељ је међутим, на исправан начин употребљавао ум који му је Бог дао. Размишљао је: "Бог ми је дао све. Зар да му не дам једно јагње?" И уз и закла најбоље јагње. Кајин узе жито са плевом, и све то заједно понуди Богу на жртву. Један је Богу принео најбоље јагње, а други некорисну плеву. Добро, ако не желиш да понудиш јагње, узми и само мало чистог жита. Кајин је на жалост, узео жито са плевом и то спалио. Шта је принео један, а шта други? И Бог прихвати жртву Авељеву. А Кајин тада постаде љубоморан и уби Авеља. Бог узе Авеља у Рај, а Кајин, као дивља звер, отиде у шуму. Бог је свакако дао слободу, али је Авељ ту слободу правилно искористио.

Поглавље 2.​

Рационализам нашег времена​

Разум у духовномг животу​

- Страче, каква је улога логике у духовном животу?
- Која логика? Овога света? Ова логика нема никакве улоге у духовном животу. Анђели, Светитељи улазе кроз прозор, а ти их гледаш. разговараш са њима, и они одлазе... Ако ово покушаш да објасниш логиком, не иде. У наше време када су знања веома узнапредовала, поверење само у разум је на жалост, уклонило веру као темељ, и испунило душе питањима и сумњама. Због тога нас чуда утврђују, јер се чуо догађа и оно се не објашњава логиком. Вера у Бога привлачи божанске силе доле, и сви људски закључци се преокрећу. Чини чуда, васкрсава мртве и оставља науку са отвореним устима. Све везано за духовни живот споља изгледа наопакао. Ко не обрне свој светски начин мишљења, и ко не постане духован човек, немогуће му је да спозна тајне Божије које нам се јављају као чудне. Онај ко мисли да може да спозна тајне Божије спољашњим изучавањем, личи на неког безумника који покушава да види Рај помоћу телескопа.
Логика чини многа зла, када неко помоћу ње покуша да изучи оно што је божанско, тајне, чуда. Католици су са логиком дошли дотле да хемијски испитују Свето Причешће, да би видели да ли је оно стварно Тело и Крв Христова. Свети су, међутим, вером коју имају, увек видели Тело и Крв у светој Чаши. Још мало па ће доћи дотел да свете ставе под рентген да виде у чему се састоји њихова светост! Одбацили су Духа Светога, а убацили су своју логику и сада се служе белом магијом. Једном Католику, који је имао добро расположење - јадник се заплакао - рекох: "Једна од најважнијих разлика међу нама је ово: ви се ослањате на мозак, а ми на веру. Ви сте развили рационализам и уопште људска достигнућа. Својом логиком ограничавате божанску силу, јер сте божанску благодат оставили по страни. Ви у освећену водицу стављате конзерванс да се не поквари. Ми у оно сто се појкварило ствљамо освећену водицу, да би постало добро. Верујемо у благодат која освећује, и освећену водицу чувамо по двадесет и по педесет година и она се уоште не квари".
- Да ли логика, исправно мишљење, долази пре Бога?
- Можда не долази логика него гордост? У суштини, ова логика је пре крива него исправна. Гордос је оштећење логике. Логика која је егоситична је гнездо демона. Када се ова логика преточи у наша дела, предајемо се ђаволу.
- А када, страче, неко ко је духован треба да се супротстави искушењу, зар ту логика нема никакву улогу?
- Тада, човек треба да чини оно што је у његовој моћи, а оно што није нека остави Богу. Неки покушавају да све постигну само својим умом. Такви су, на пример они који покушају да достигну умну молитву умом. Стискају главу да би се сконцентрисали, и после их боли глава. Ако се ја супротстављам, то ј оно чему треба да се свагда супротстављам. Зар мислиш да би то могао да сам огурнем тамо? Него, оно што као човек могу, то чиним, а остало ћу оставити Богу. "Бог ће, кажем, дати, указаће на оно што треба да буде". Многи почињу: "Како ће ићи овај посао, и шта ће бити с овим или са оним", и тако их и због ситница боли глава. Када неко покуша да ствари уреди само логиком, тада му се све помути. Требало би да Бога постави испред сваког свог дела. Да не чини ништа, без поверења у Бога, јер се касније његов ум бори и умара, а душа се лоше осећа.
- Старче, рекли сте да не долазите у стање напетости. Како се то постиже
-'Не, не долазим, јер се стварима не супротстављам умом. Ако мене заболи глава, заболеће ме од прехладе или од ниског притиска. Томе имам да се супротставим! Свакога дана ми долазе људи са својим проблемима, са својим боловима. Мислим на оне који су прошли кроз различите проблеме, кроз болести итд. И ако некоме буде добро, не говори да му је добро, да се и ја порадујем мало, него и даље мислим да му није добро.
- Како може монах да правилно уреди своје мисли, а да се не умори од размишљања?
- Стварни спокој бива од другог спокоја. Бог успокојава човека, и човек пстаје човек, обожује се. Другачије ради само умом, и тада је све телесно, људско.
Светска логика умата ум и ослабљује телесне силе, ограничава срце, док је духовна логика за срце благотворна. Ум, ако се исправно користи, може да покрене срце и да буде од помоћи. када ум сиђе у срце и када са срцем заједно дела, свако дело које чинимо није више само дело логике. Логика је благодат. Међутим и она треба да се освети.
- Ја, старче, немам срце?
- Имаш срце, али уместо да оно ради, твој ум га ућуткава. Покушај да оствариш логику срца, веру, љубав.
- Како да то постигнем?
- Први корак - да прошеташ Солуном бос, да кажу да си полудео, како би ум отишао!!! Ти, благословени, све узимаш са математичком тачношћу. Ти си астроном? престани да размишљаш рационалистички, да би могао да радиш на самом себи.
- Старче, које изучавање ће ми помоћи да се одвојим од логике овога света?
- Пре свега треба да читаш Старечник, Филотејеву Историју, дакле, не теоријске књиге оне него које говоре о делању, да би једноставним отачким духом светитељства одагнао логику овога света. Након тога треба да чиаташ Авву Исаака, али да га не схватиш као философа, него као онога ко је од Бога просветљен.

Логика овога света квари духовну осетљивост​

Свети Оци су све сагледавали духовним, божанским очима. Светотачки списи су писани Духом Божјим, и Дух Божји је тај који тузмачи Свете Оце. Данас нема често овога Духа Божијег, да би се разумели списи Отаца. Све се гледа очима овога света, и ништа се друго не види. Нема добрих дела која дају веру и љубав. Арсеније Велики[10] је стављао ### у воду и није је мењао, тако да је вода много мирисала. А шта ћемо ми разумети о тој устајалој води! "Ма не разумем ово", кажу ти. Не зауставља се да види има ли ту још нешто, него добацује зато што не разуме!
Када се умеша логика, ништа не може да се разуме - ни Јеванђеље ни Свети Оци. Духовни осећај се квари, и јеванђеље и Оци постају човеку некорисни, тако да он долази до тога да каже: "Толике године се људи неправедно пате подвизавањем, постом, итд!" Ово је богохуљење. Дође једнога дана један монах у Коливију аутомобилом. "Дете моје, рекох му, шта ће теби аутомобил? Не иде то!" "Зашто старче", рече ми. зар не пише у Јеванђељу "сто пута више примиће и наследиће живот вечни? (Мт. 19, 29)" Ово, "сто пута више примиће", рекао је зато што је желео да има. Али, на монаха се односи оно што каже Апостол Павле да: "ништа немајући све поседују". Монах, дакле, нема ништа, али може да располаже туђим вредностима, зато што му верују ради његових врлина. Ми монаси не треба да имамо! Видеите како се уз помоћ логике може дочи до погрешних тумачења? Иамјте увек на уму да, ако се човек не посвети ( = очисти од греха), ако не дође божанско просветљење, свако тумачење које ће дати биће увек смутно.
Упиташе ме једном: "Због чега Пресвета /Богородица/ није учинила чудо на Тину, и Италијани развалише бродић "Ели" на дан њеног спомена?" А Пресвет је тамо учинила и веће чудо. Расваљивање бродића "Ели" изазвало је срџбу Грка. Грци су схватили да Италијани ништа не поштоју и разљутили су се, и затим су их протерали вичући "ваздух". Да није тако било, Грци би рекли: "И ови /Италијани/ су религиозни, они су наши пријатељи". неби разумели безбожност Италиајана. А сада долазе ови са својом логиком и говоре: "Зашто Пресвета није учинила чудо?" И шта да им кажеш?
А други питају: "Зар су у вавилону, када су у пећ бацили тројицу младића, заиста мерили ватру, и измерили да је била четрдесет девет лаката?" Па када је ватра испрва била седам метара висока, додали су још материјала за ложење да буде седмоструко већа. Зар седам пута седам не даје четрдесет девет? Видиш ли како су знали колика је ватра? Овде видиш један рационлизам, једну безумну логику, која је на концу одвојена од стварности. Неки од данашњих теолога замајавају се и оваквим питањима. Тако, на пример, питају: "Да ли су се демони који су бацили крдо свиња у море удавили? (уп. Мт. 8, 32)" А значење је да су отишли од човека. Шта се тебе тиче шта је било? Боље пази да демони тебе не поседну, и немој се бринути о томе где се сада налазе они демони.
- Старче, неки покушавају да усагласе Јеванђеље са људском логиком. Тумаче Јевнђеље логиком овога света без икаквог зазора.
- Јеванђеље и логика овога света не могу да се ускладе. У Јеванђељу је љубав. У логици овога света је интерес. Јеванђеље каже: "ако те ко неко потера једну миљу, иди са њим две ( уп. Мт. 5, 41)". Где је ту логика? То је скоро лудост! Због тога они који покушавају да Јеванђеље ускладе са логиком овога света чине једну ружно замешатељство. Постије, примера ради, различите групе које се баве филантропским радом. Они, тако сазнају да је неко пострадао, да је осиромашио и да му је потребан новац. "помоћи ћемо му, али да се прво уверимо да ли му је новац заиста неопходан". И онда иду два три пута да га посете, да се увере да ли му је попмоћ заиста потребна. И ако, претпоставимо, виде да има неколико фотеља у собама, кажу: "Е, па он има толико фотеља у тим собама! Пошто има толико намаештаја, помоћ му није потребна". И не дају му помоћ. Они, међутим, не разумеју да је тај човек гладан. Јер, када неко осиромаши, то не значи да се истог часа промени и његова одећа. Откуд знаш да тај намештај нема од раније, а још ико до сада није дошао да га купи? А може бити, да му је то поклонио неко ко је сазнао са сиромаштво његове продице. Такви добротвори се крију иза логике и врше смутње, а Јеванђеље остаје ван њиховог живота. Људи гледају на ствари спољашње, и зато све погрешно тумаче.
- Старче, логику и људско размишљање које имам, осећам као запреку за напредак у духовном расуђивању.
- То заиста и јесте препрека за духовни напредак, јер тада одлази благодат Божија. Човек тада остаје без помоћи Божије, падне и разбије нос. Људско суђење и расуђивање су, по правилу, неправедни. Расуђивање Божије јесте љубав, дуготрпљење, подстицање. Бактерија која изазива твоју духовну болест је то што ствари истражујеш људском логиком. Делотворан лек су добре мисли. Када човек скреће десно, има дакле, добре мисли, а рсте и спосбност његовог срца. Стога, ако много коистиш разум, неопходно је да добро пазиш на своје помисли, јер и закључци до којих својим умобањем долазише, јесу људски а не духовни и освећени.
- Старче, зашто тако често падам у осуђивање?
- У теби је Право које студираш, и зато осуђујеш. Много пута одређене студије или неко занимање, на известан начин стварају једну суву логику. Логика је честа болест оних који умују. Она је суштина болести. Ако имаш срца, логика иде много испред твог срца.
Има много оних који имају велику моћ мишљења и који расуђују са егоизмом, и који ништа не примају. Све траже од других али не и од себе. Сами остају у својим немоћима а друге осуђују. Заиста је то веома чудно! Споља су уобличени, направили су једног спољашњег човека пуног лицемерја и у себи немају ни трага од простодушности. То и јесте разлика између европског и јелинског духа. Када кажем "јелинског" мислим на дух православља. Код европљанина никад не можеш да схватиш када можеш, а када не можеш да му се приближиш. Увек каже "добро дошли" са лажљивим осмехом. Док јелина можеш да разумеш. Радостан је? То и показује. Хоће да те превари? И то показује, па и то увиђаш.
- Како бива крив, онај ко осуђује људе, асвакако и стања?
- Сам се крећете у сфери логике, служите се само својим мозгом, а ово је последица тога. Добро је за оне који имају раван ум, да Бог узме одвијач па да их мало окрене. Колико се ум више испразни, толико га благодат испуњава човека. Када кажем ум, мислим на људско расуђивање, на егоизам, на самоувереност. У оном моемнту, међутим, када неко схвати да не расуђује исправно и када каже: "расуђујем на начин овга света, моје расуђивање нема божанског просветљења и стога ћу погрешити. Зато не треба да користим то моје расуђвање" - тада га Бог просветљује, и тада може исправно да расуђује шта је право.
Паметним људима искушење не долази као очигледно суђење. Када човек у себи има људске елементе, он суди људски и чини злодело. Човек треба да се удаљи од тог људског елемнта, да би се његов суд постао божански. Суд овога света је криви суд. Колике само неправде бивају! Једном приликом за Пасху, након Свете Васкршње Литургије, седосмо мало у једну кућицу да поједемо сир и јаје. Поред мене је седео један монах који је био водич мазги, и који је доносио дрва. Гледам га, стваља у свој ћошак оно што му је понуђено. "Једи", рекох му. "Добро, добро, јешћу", рече ми. Гледам га после, опет не једе. "Једи, опет ти говорим. Данас је Пасха." "Благослови старче, рече ми, "ја, кад се причешћујем, не једем до два поподне". Од претходног дана пости (тј. не једе - прим. прев.) а јешће поподне! Видиш шта он чини ради благочестивости? А други могу да га сматрају обичним мазговодцем.
Човек је тајна! И ако те приморавају да судиш, размишљај: "Да ли је овај суд божански, или је пун пристрасности?" Да ли је то несебично или пуно самовоље? Немојте имати поверења у себе нити у свој суд. У том суду има ного егоизма. Мене су поставили да судим о једној ствари, и иако то нисам хтео, приморали су ме. И када сам стао на молитву, пошто сам са несебичношћу и непристрасношћу судио, нисам осећао ону сладост као другим приликама. Није ме узнемиравал моја одлука о нечему, него то што сам судио као човек. Колико је често наш суд преваран и колико су ту често присутни људски критеријуми! Много је дрскости у суђењу, Суд припада Богу. То је страшно! И није важно, ако онај ко суди има и добру намеру. Важно је шта је у његовом суду.
Потребно је много расуђивања. Природно, сви ми имамо неко расуђивање, али на жалост, многи од нас га не примењују на себи самима, него на ближњима својим. То расуђивање које имамо, помућујемо суђењем и осуђивањем и захтевом да се други поправе, док је у ствари то требало да захтевамо само од себе, пошто не узимамо довољно учешћа у духовној борби и у одсецању сопствених страсти, како би се душа наша ослободила и како би узлетела на Небеса.

Поглавље 3.​

Нова поколења​

Нестаде духа жртве​

Многи људи данас нису осетили радост жртве и не љубе труд. Лењост и небрига су ушли, доносећи многа кварења. Нестало је марљивости и жртве. Успехом сматрају када нешто постигну без труда, без марљивости. Не радују се, ако нешто није постигнуто без прегора. С друге стране, ако ствари сагледамо духовно, требало би да се расдују онда када морају да се труе, јер им то даје прилику за борбу.
Сви сада, и мали ивелики, гледају на лакоћу. Духовни људи гледају како да се што мање труде. Светски, апк, како да згрну што више новца, а да не раде. Млади, како да прођу испит, без учења, како да добију диплому, а да не излазе из кафића. И ако би било могуће, да телефонирају из кафића, и да им дају дипломе! Да, то траже! Многи младићи долазе у Коливију и кажу ми: "Помоли се да прођем испит." Не уче, а кажу: "Бог може да ми помогне". "Учи", кажем му, "и помоли се". "Зашто", каже, "Бог не може да ми помогне". Да Бог, дакле, благослови његову лењост? То не иде. Ако учи, али му не иде, онда ће му Бог помоћи. Има млдих који имају тешкоће са памћењем или са разумевањем, али који покушавају да то савладају. Овима ће Бог помоћи да постану мудри.
Срећом да постоје испити. Један мали са Халкидикија је дао испит у три школе и у свима је прошао[11]. у једној је био први у другој други, али је он више волео да нађе посао и да тако олакша свом оцу који је радио као металски радник. Тако није отишао да студира него се одмах прихватио тешког посла. Ова душа је за мене лек. Због такве омладине бих умро, постао бих због њих земља. На многе младе је, међутим, утицао дух овога света тако да због тога трпе штету. Научили су да се занимају само за себе саме, и уопште не мисле на своје ближње него само на себе. И што им више помажеш, све више неподопштина праве.
Гледам данас неку неблагодарну децу. Једно осуђују, друго им је тешко, и срце њихово нити се умара нити уопште стари. Да постану монаси, тешко им је, да се ожене плаше се. Долазе и опет долазе на Свету Гору... "О, тешко је бити монах", кажу. Стално треба да устајеш у поноћ! Није то један или два дана!... " Враћају се онда у свет. "Шта да радим у овом друштву, с ким ћу се уплести ако се оженим? То је безвезе", кажу, и опет долазе на Свету Гору. Мало остану, и кажу "тешко је...".
Млади данас личе на нове машине кад им се замрзне уље. Треба да промене уље, да би машина кренула, другачије не иде. У Коливију долази јадна омладина - и то не један или двојица - и питају ме: "Шта да радим, оче? Како да утрошим време? Досадно ми је". "Нађи поссао, сине". "Имам пара", каже ми. "Што да радим?" "Апостол Павле каже да "ко неће да ради нека и не једе" (2 Сол 3, 10). Треба да радиш, да би јео, ако и имаш пара. Рад помаже људима да одледе уље у њиховим машинама. Рад је стварање. Рад доноси радост и одгони стрес и досаду. Тако, дете, да нађеш неки посао који ће ти се мало допадати, и да се покренеш. Побај да видиш!"
Видиш, неки се умарају, одмарају се и опет су уморни. Долази нова омладина у Коливију, седну и уморе се од седења. Али ме врло приљежно питају: "Шта да за тебе урадимо, шта да ти донесемо?" Никад ништа не тражим. Увече радим, одем да скупљам дрва да зими наложим две пећи. Многи посетиоци све оставе у нереду, упрљано, смрдљиве чарапе. Дам им танке чарапе које и доносе, а они их после баце. Дам им марамице, не носе их. Три пута сам у свом животу нешто затражио. Једном младићу рекох: "Желим две кутије шибица из Кареје" - иако сам имао четири упаљача, али сам то учинио да га обрадујем. Отрча радостан, озноји се да их донесе, али га је тај замор одморио, јер је осетио радост жртвовања. А други је седео и од седења се уморио. Они траже да осете радост, али човек треба се жртвује, да би радост дошла. Радост бива од жртве. Заиста, радост долази од истрајности. Тако, ко се држи ревности, буде успех следи! Мука човекова је егоизам, себељубље. То је оно што свакога хвата.
Једном дођоше два официра на Свету Гору и рекоше ми: "Желимо да постанемо монаси". "Зашто", рекох, "желите да постанете монаси? Откуда вам је то дошло?" Ето, дошли смо овде на Свету Гору у посету, и онда нешто мислимо да останемо, јер можда ће бити неки рат". "Ајде, немојте се срамотити", рекох. "Можда ће да буде некаква рат! И како ћете да напустите војску?" "Наћи ћемо неки разлог", рекоше ми. Шта ће да нађу. Да се праве луди... или тако нешто да нађу. "Ако са таквим мислима кренете да постанете монаси, од самог почетка нећете имати успеха", рекох им. Други, пак, када је по узрасту био спреман да се ожени, да заснује породицу, дође и каже ми: "Зашто да се оженим? Зар да стварам децу и породицу у ова тешка времена?" "Добро, рекох. А у време прогона, да ли је живот стао. Зар и тада нису радили, женили се и удавали? Да се ниси ти зморио?" "Желим да постанем калуђер", рече ми. "Ти си уморан! Какав ћеш ти трудољубиви калуђер да будеш?" Схватате? Ако неко пође да се замонаши па размишља: "Зашто да останем у свету, да стварам породицу, одгајам децу? Отићи ћу у манастир, извршићу неко послушање, одговорности немам, а ако ми нешто кажу сагнућу главу. зашто бих правио кућу? Тамо ћу имати своју келију, имаћу храну, итд", такав нека зна да је од почертка осуђен на неуспех. Постоје и такви људи. Знајте, онај ко је вредан, стално се труди. Онај ко је вредан у старању за породицу и као монах ће бити вредан, а вредан монах, да је засновао породицу, и тамо би био вредан.
Један је тако био у неком манастиру као искушеник, и није желео да се замонаши. "Зашто, дете моје, остајеш овде?", упитао сам га. "Зато што ме калуђерска суфија подсећа на кацигу", чух одговор. Није желео да постане калуђер, да не би носио калуђерску скуфију. Подсећа га на кацигу! А кад носиш кацигу? Само понекда треба да се носи. Где ће да иде у рат! Подсећа га на кацигу! Па, шта он тражи у монаштву? Кад неко тако почне, какав ће калуђер да буде? Можеш ли да ми кажеш? На крају је постао некаква јадни калуђер, и није носио велику скуфију.
Једном дођоше у Коливију двојица младића са косом до земље. Ја пођем да их ошишам, а они се буне. На крају сам им само направио перчине. Имао сам и једну мачку тамо. "Да је понесем", пита ме један. "понеси", кажем му. Ишли смо за Ивирон, око сат времена путем, а он носи мачку у рукама. Поче да киши. Кад смо стигли до манастира, он тражи да га приме са мачком. "Не може", рекоше му, и он читаву ноћ остаде напољу на киши. А да му кажеш да причува шкорпију један сат, казаће "не могу", али да целу ноћ седи напољу са мчком, то може.
Један други, оде у војску па побеже. Дође у Коливију и каже ми: "Желим да се замонашим". "Иди да одслужиш свој војни рок!", кажем му. "У војсци није као код куће", каже ми. "Добро да си ми то рекао, дете, да то кажем и другима!" У међувремену су га његови тражили. Након кратког времена вратио се рано ујутро. Била је Томина недеља. "Тебе тражим", рече ми. "Шта хожеш?", рекох му. Где идеш у цркву?" "Нигде", каже ми. Данас, на Томину недељу, у Манастиру је свеноћно бденије, а ти не идеш? А хоћеш да будеш монах. Где си био?" "Био сам у хотелу. Било је тихо. У манастиру је бука!" "И шта ћеш сада да радиш?" "Размишљам да одем на Синај јер желим да живим тежим животом", "Учини једно послушање", рекох му. Уђох унутра и узех једну земичку коју су ми донели и дадох му. "Узми ову велику земичку, рекох му, да живиш тежим животом, и иди!" Такви су млади данас. Не знају шта траже, а сметње не отклањају. Где да се после жртвују?
Сећам се, када сам служио војску, како си много пута у случајевима нужде могао да чујеш: "Господине официру, да идем ја уместо овога. Ожењен је има децу. Да му деца не остану на улици". Молили су официре да дођу на место другог, у прву линију! Радовали су се да сами страдају а да не буде убијен други, ком би деца остала на улици! Где ће данас неко да учини такву жртву! Чудна је то ствар. Једном приликом смо на положају остали без воде. Официр виде на карти да у близини има воде. Међутим, тамо су били непријатељи. "Овде у близини има воде, али је веома опасно. Ко ће да иде на напуни чутуру? Ни светло не сме да се пали". Један скочи: "Ја ћу да идем, господине официру", за њим други "ја ћу", па трећи "ја ћу! Сви су дакле тражили да иду! А ноћу, без светла, страх је велики. "Не можете сви да идете!", рече официр. Желим да кажем, како нико није мислио на себе. Нису се извлачили, па да неко каже. "Господине официру, мене боли нога", а други "мене боли глава" или "уморан сам". Сви смо желели да идемо, иако је било опасно по живот.
Данас постоји један дух млакости - нема мужевности, нема жртве. Све је преокренуто данашњом штетном логиком. Видиш, некад су радо ишли у војску, а данас узимају потврде да су луди, да не служе војску. Гледају шта да раде, да не иду у војску. Имали смо једног капетана, било му је двадесет три године, али је био јуначан! Једном приликом га позва телефоном отац, који је био војни официр, и рече му како размишља да побегне са првих линија и да оде у позадину. А капетан повика: "Срам те било оче, да кажеш тако нешто! Само преваранти тамо седе". Био је искрен и частан, веома храбар, тако да је прешао границу и потрчао право. Његова кабаница је била изрешетана од метака, али није погинуо. Каде је био демобилисан, узео је кабаницу као успомену.

Неразумна љубав чини децу неспособном​

Гледам ову данашњу децу, нарочито ове који студирају, и видим да од своје куће имају много штете. Иако су то добра деца, неспосбни су. Не мисле, неостељиви су. Родитељи су ти који их кваре. Родитељи су прошли кроз тешке године и не желе да њихова деца оскудевају, не желе да оскудевају ни у чему. Не развијају код деце љубав према ревности, тако да се радују и када оскудевају. наравно, то раде са добром намером. Ускраћивати деци нешто, а да она то не разумеју је штетно. Али помоћи им да изграде монашку свест, и да се сама радују када су за нешто ускраћена, то је веома добро. Међутим, том својом добротом, том нерзумном добротом, родитељи их праве на будале. Се им дају у руке, чак и воду, како би учили и како неби губили време. Тако и младићи и девојке постају неспособни. Тако та деца, и онда када не уче, желе да све добију на руке. Од добре намере почиње зло. "Ти дете моје само да учиш. Ја ћу чарапе да ти донесем, ноге ћу да ти перем. Узми колач, узми кафу"! И деца не разумеју колико је уморна мајка која им све то доноси, јер се сами не труде. И онда почиње - тањир за једнократну употребу, одело за једнократну употребу - једу пице, а не знају ни да их ставе на папир!... Тако постају сасвим неспособни људи. Умарају се од живота. Ако им се пертла одвеже, кажу: "мама, вежи ми пертле!" Таква деца да касније постану вредна? Они касније нису ни за брак ни за монаштво. Зато кажем мајкама: "Недајте деци да стално уче. Читају, читају па им дотужи. Нека направе петнаест минута или пола сата паузе, да обаве и неки послић у кући, да се мало помуче".
Ове зле навике савремене омладине преносе се и на монаштво. Тако видите у манастирима да има по седам писара, и сви млади и образовани, заједно са старијима. Некада је био један писар, а и тај није има два разреда гимназије, а сам је завршавао читав посао. А сада и да их је седморица и да вредно раде, не могу да саврше ни своје духовно послушање, него неко старији мора да им помогне!

Поредак мрачних сила​

Данашња несрећна деца страдају од различитих теорија. Због тога су смућена и ошамућена. Дете, тако, једно жели да чини а чини друго. Жели да иде на једну страну, али га струја овог времена односи на другу страну. Велика је пропаганда сила таме, која заводи ону децу која не мисле много. У школама неки учитељи говоре: "да бисте успели, немојте поштовати родитеље, немојте им се потчињавати", и тако децу чине неспосбном. Та деца касније не слушају ни родитеље ни учитеље. И сматрају да је то оправдано, јер мисле да тако треба да раде. А и држава то подстиче, и они који су на власти, и сикоришћавају их и они који не маре ни за отаџбину, ни за породицу, ни за било шта, не би ли како остварили своје планове. Е, све ово, мало по мало, причињава велико зло данашњој омладини. И то веома велико зло, које води томе да деца за свог вођу имају рогатог ђавола! Сатанизам се много проширио. Чуо сам да у неким центрима, читаву ноћ певају: "сатано, ми те обожавамо, не желимо Христа. Ти нам све дајеш". Страшно! Шта вам даје а шта вам узима, несрећна децо!
Мала деца, раздражена кафом и цигаретама... Како да видиш чист поглед, како да видиш благодат Христову на њиховим лицима! Имао је право један архитекта, када је, једној групи младих који су ишли на Свету Гору, рекао: "Наше очи су као очи покварене рибе". Дошао је на Свету Гору са десетак младића, од осамнаест до, отприлике, двадесет пет година. Он се духовно преобратио, али су младићи живели распусним животом. Једном приликом, он им даде карте да иду на Свету Гору. Пошао сам из коливије и они ме сусретоше на путу. "Сада идем, рекох им, али хајде да мало овде поседимо". И седосмо. Тада наиђоше и нека деца из Атонијаде. "Седите и ви мало овде", рекох им. И седоше. Онда архитекта рече овим који су били са њим: "примећујете ли нешто?" Они рекоше да не примећују. "Погледајте мало лица једни другима, а после погледајте лица ових других младића. Да видите како њихове очи сијају, а наше су као код покварене рибе. Замућене, измењене... А очи друге деце су сијале! Јер деца из Школе чине матаније, иду на службе. Човек се познаје по очима. Због тога је и Христос рекао: "Светиљка телу је око (Лк. 11, 34)". Колико младих долазе на Свету Гору, обилазе све манастире и постају монаси, али поред свега - како би рекли? - немају карамеле у манастирима, али имају радост од које им лице сија. У свету, пак, имају све што пожеле, али јадници ужасно живе.
До нас са свих страна долазе различите струје. Са истока нам долази индуизам, и друге тајне религије, са севера стиже комунизам, са запада гомиле теорија, са југа, из Африке, магија и друге болести. Један младић, захваћен таквим струјама, дође једном у Коливију. Схватио сам да су га ту довеле молитве његове мајке. Када смо мало поразговарали, рекох му: "Види, дете моје, да нађеш духовника, да се исповедиш и да те помаже, и да ти сада од почетка помогне. Треба да те помажу, јер си одбацио Христа". Заплака се јадник. "Молио сам се, оче, рече ми, јер не могу овога да се ослободим. Напунили су ми главу. Дхватам да су ме овде довеле молитве моје мајке". Колико је помогла молитва мајке! Онеспособљавају јаднике када их обрлате, а онда их хвата страх, стрес и прихватају се наркотика итд. Са једне провалије на другу. Нека им Бог помогне!
- Старче, да ли се интересују када им неко каже да је то сатанска работа?
- Како да их не интересује? Али то треба учинити на прави начин.
- Како такви млади могу да спознају Христа?
- Како да спознају Христа, кад, пре него што су се упознали са Православљем, иду у Индију ког гуруа, остану тамо две три године, ошамуте се магијом, сазнају тамо да у Православљу постоји мистика па онда долазе овде да траже виђење светлости, да траже виша стања итд. А када их питаш: "колико времена има а да се ниси причести", кажу. "не сећам се, ако ме је мајка причестила кад сам био мали". "Јеси ли се некад исповедио?" "Не интересује ме та тема". Шта ту може да се очекује? Ништа о Православљу не знају.
- Страче, како им се може помоћи?
- Од оног тренутка кад кажу "естабилишмент" Цркве, како да им се помогне? Схваталиш колико тако можемо да се сагласимо? Међутим, они млади који имају добро настројење бивају помогнути и прилазе Цркви.

"Не дирајте децу!"​

- Старче, шта че бити са децом која дана одрастају без дисциплине?
- Њима је мало тога олакшано. Родитељи који не разумеју значај диссциплине остављају деци на вољу, на карају од њих стварају пропалице. Ти кажеш једну, они теби пет безобразних! Такви могу да постану криминалци. Данашња младеж је сасвим распуштена. Слобода! "Не дирајте децу!" А деца кажу: "сде ћемо још бити у оваквом положају?" Настоје стога да се буне, да не слушају родитеље, да не слушају учитеље, да не слушају ништа, да не чују никога. Ово им олакшава њихов циљ. Ако од деце не стварају бунтовнике, како ће та деца касније да буду у разним партијама? Видиш. јадници су сасвим демонизовани.
Ако се слобода не развија у духовном животу, да ли ће се развити у животу овога света? Чему им таква слобода? То је пропаст. Зато и са државом иде онако како иде. Могу ли данашњи људи да развијају слободу која има је дата? Слобода, ако је човек правилно не употребљава је катасторфа. Светски развој са овом огреховљеном слободом донео је духовно ропство. Духовна слобода је духовно потчињавање вољи божијој. И видиш, док је послушност слобода, искушење зла је представља као роптво и деца се томе супротстављају, нарочито у наше време, у коме су затровани духом бунтовништва. А природно, уморни су млади и од разних идеологија двадесетог века, које на жалост и даље искривљују дивоту Бога и Његове творевине, спуњавајући људе стресом и удаљујући их од радости, од Бога.
Знате ли шта смо преживели када смо отпуштени из војске? Да се то догодило данашњој омладини, све би их учинило... Била је 1950-та када се завршио герилски рат. Многе класе војске су биле отпуштене у исто време. Неки су у рату били четири ипо године, неки четири, неки три ипо. И замислите, након свих тих мука, стигосмо у Ларису, отидосмо у Транзитни центар, али је тамо све било пуно. Онда одемо ду хотела. Али ни тамо нису желеи да нас приме, и да платимо. Кажу ти: "Војник! Где ћемо с њима? Усмрдеће нам ћебад!" Срећом, један официр нас је спасао - да је жив и здрав! Отишао је и сазнао возни ред вожње, када премештају вагоне итд. Сакупио нас је и сместио нас у вагоне! "Ноћу ће их, рече, премештати, али немојте да се плашите - тек ујутру ће да крену". Целу ноћ смо се клацкали. Напокон стигосмо у Солун. Неки који су били одатке отидоше својим кућама. Ми остали одосмо у Транзитни центар, али је тамо све било пуно. Одемо до хотела, и тамо ништа! Молио сам их у хотелу: "дајте ми једну столицу да седим унутра и палтићу вам дупло него што кпшта соба са креветом!" "Не може!", кажу ми. Можда су се плашили да ће неко видети како држе војника па да ће их тужити. И остало је само да одеш напољу, и да ноћ проведеш на зиду! На свим тротоарима су били војници, као да је парада! Схваташ: да су се данашњи млади нашли у таквој ситуацији, спалили би и Ларису и Солун и целу Тесалију и Македонију! Овде где немају никаквих тешкоћа, погледај шта раде! Освајања, катастрофе... А она јадна омалдина тада, није имала никаву рачуницу. Осећали су свакако извесну горчину, али уопште нису помишљали да учине некакво зло, иако су имали да претрпе велике невоље и да буду напољу на хладноћи. Осакаћени у рату - колика је то жртва ових јадника! - а након тога, као последње "хвала" било је да псавају напољу. Правим мало поређење, какви су били млади некада а какви су сада... Свет се тако изменио, а ни педесет година није прошло.
Данашња младеж је слична говеду које је вазано на ливади и које удара ногом, откине улар, руши ограду и почне да трчи, али се саплете, грозно повреди ногу, да би га на крају заклале дивље звери. Обуздавање је од помоћи, када је дете мало. То се види, када се рецимо успне на зид и постоји страх да не погине. "Не, не", викнеш, и мало га пљеснеш. Касније не мисли да тако може да погине, него мисли да не добије батине, па пази. Данас нема страха ни у школи, нити у војсци има зорта. Зато данас млади дају лекције роитељима и народу. У војсци опет, што је тврђа била обука, то су се боље показивали у битци.
Млад човек има потребу да га неко духовно води, да га неко саветује и да га слуша, како би доспео у духовну сигурност, без опасности, страха и странпутица. Сваки човек, током узрастања, током година, задобија нешто од себе самог и од других. Млад човек се држи онога што је примио. Онај ко је одрастао узима оно што је корисно и од себе и од других и то користи да помогне млађем да не греши. Онај ко је млад, ако то не слуша, сам на себи испробава. С друге стране, ако слуша, има ће од тога користи. Дошли су тако у Коливију неки млдићи из једне хришћанске организације, говорећи са самопоуздањем. "Немамо потребе ни за ким. Сами ћемо наћи наш пут!" Ко зна? Можда би, на неки начин на то могли бити приморани. Када је дошло време да иду, упиташе ме како да дођу до пута, да би ишли за манастир Ивирон. "Куда да идемо", рекоше. "Добро, децо, рекох им, рекосте да ћете сами наћи пут. Вама нико није потребан. Зар нисте тако малопре рекли? Најмањи је проблем ако се загубите са овог пута. Мало ћете да се помучите, неко ће наићи и рећи ће вам: "Овуда идите". Али онај други пут, онај пут који води горе, Небесима, како ћете тај пут наћи сами без путеводитеља?" Један од њих рече. "Старац има право".

Млади треба да пређу​

испит чистоте​

Дођоше дана двоје троје студената и рекоше ми. "Страче, помолите се да положимо испит". А ја им рекох: "Молићу се да положите испит чистоте. То је много важније. Све остало долази касније". Зар им нисам добро рекао? Да, велика је то ствар да на лицима данашње омладине видиш честитост и чистоту! Веома је то велика ствар!
Долазе неке девојке које су заиста повређене. Живе са својим младићима а да нису у браку, и не разумеју да намере тих момака нису часне, и због тога бивају оштећене. "Шта да радим оче", питају ме. "Пијаница се дружи са бекријом, али се не жени његовом ћерком". Прекините ту везу. Ако вас заиста воле, ожениће вас. А ако вас одбаце, значи да вас нису ни волели, и тако ћете уштедети своје време".
Лукави помућује младалачке године, јер му као оружје служи буђење путености, и покушава да умишти младе у овом тешком периоду кроз који пролазе. Ум је још неутврђен, и у њему постоји велика празнина адуховне уздржаности нема уопште. Зато млад човек, у овим кризним годинама, свагда треба да осећа потребу за саветима старијих од њега, да се не би оклизнуо на слатку стрмину светских провалија, које без пестанка испуњавају душу стерсом и за вечност је удаљавају од Бога.
Схватио сам да једном нормалном детету, у доба младости, није лако да постигне такво духовно стање да не прави разлику јер "нема више мушко ни женско" (Гал. 3, 28). Због тога су духоносни Оци и саветовали да дечаци не живе са девосјкама, ма како духовни били, јер је тај узраст такав да им не помаже, и искушење прља младост. Због тога је упутније да млад човек буде и глуп за девојке (или девојка за младиће) због свог духовног старања и чистоте и да понесе овај тешки крст. Јер у том тешком крсту је скривена сва сила и премудрост Божија, и млад човек је тада јачи од Самсона (уп. Суд. 15, 14 и даље) и мудрији од Соломона (уп. 1Сам. 3, 9-12). Најбоље је да пази док иде, и да не гледа десно и лево, чак ако су у питању и особе са којима је у сродству, јер их наводно презире и са њима не говори, без да се чуде и да шкоде ономе што долази од људи овога света који смишљају свако зло. Хиљаду пута је боље да бежи као дивља животиња од људи након Литргије, како би задржао своју духовну пажњу. Удаљавајући се након службе, уместо да седи и губи време у кожним оделима (или краватама) и да се духовно раздражује због огреботина које ће му на срцу направити непријатељ.
Истина је да свет, на жалост трули, и да ако одатле и дође нека душа која жели да очува чистоту, она заудара. Овде, међутим, постији разлика, јер Бог неће тражити од хришћана који живе данас исто што је тражио од оних који су живели у ранијим епохама а који су желеи да очувају своју чистоту. Потребан је душвни мир, и млад човек ће га задобити ако уме да се бори, да се удаљи од узрока, а Христос ће му помоћи. Божанска љубав, ако се разгори у његовој души, је толико врела да има моћ д сажеже сваку другу жељу и сваку ружну представу. Када се запали ова ватра, тада се осећају божанска задовољства, које нико не може упоредити са било којим другим уживањима. Када се окуси ова небеска мана, на њега више неће остављати никакав утисак различити дивљи плодови. Због тога треба да чврсто ухвати свој волан, да се прекрсти и да се не плаши. Након мале борбе примиће велико богатсво. јер када наступи час искушења потребна је храброст, и Бог чини чуда да би помогао.
Мени је прповедао старац Августин[12] : Као почетник је ишао у један манастир у Русији, у својој отаџбини. Тамо су скоро сви били стари и њега су послали да помаже у риболову неком човеку који је радио у мансатиру, јер се манстир издржавао од риболова. Једнога дана дође ћерка овог човека, и рече оцу да брзо иде кући ради неког неизбежног посла, а она остаде тамо да помаже. Међутим, искушење загосподари њоме, и она се без размишљања распали грешним намерама. У том моменту збуни се Антоније - то му је било световно име - јер се све догодило изненада. Он се прекрсти рече. "Христе мој, боље је да се удавим него да згрешим", и скочи право у дубоки поток! Али Добри Господ, гледајући на велико херосјтво чистог младића, који се понео попот новог Светог Мартиана[13] како би сачувао чистоту, задржа га изнад воде тако а се није ни оквасио! "када сам скочио, рече ми, са главом на доле, нисам схватио како сам се нашао усправно изнад воде, тако да се ни моје одело није поквасило!" У том часу осетио је и неко унутрашње смирење са неизрецивом сладошћу која је сасвим уништила сваку греховну помисао и сваку телесну раздраженост, која је раније настала због нечистих покрета девојке. А када је девојка видела Антонија како стоји над водом, поче да покајнички да плаче због грешке коју је починила, потрешена овим великим чудом.
Христос не тражи велике ствари, да би нам помогао у нашој борби. Један младић ми је причао како је ишао на Патмос[14] ради поклоњења, али му је искушење поставило једну замку. Док је ишао, једна туристкиња се распали и загрли га. Он је одгурну и рече: "Христе, ја сам овде дошао ради поклоњења, а не ради заљубљивања". То рече и побеже. Увече у хотелу, у време када се молио, виде Христа у нествореној светлости. Видите шта је задобио само једним одгуравањем? Неко други се годинама бори и чини велике подвиге, да би се како удостојио нечег таквог! а овај виде Христа, само због тога што се успротивио искушењу. Наравно да га је ово духовно веома оснажило. Касније је неколико пута виђао Светог Маркела, Светог Рафаила, Светог Георгија. Једном дође и рече ми: "Помоли се оче, да поново видим Светог Георгија. Желим мало утехе, а утехе немам у овом свету!"
А видиш у какво стање долазе други млади! Једном дође у Коливију неки младић са својим ујаком који му је био вршњак и рече ми. "Помоли се за једну девојку. Несрећним случајем је сломила кичму. Њен отац је возио, заспао је за воланом. Он је погинуо а девојка је тако настрадала. Даћу ти њену фотографију". "Нема потребе", рекох. Док смо разговарали, ја узмем фотографију и имам шта да видим! Девојка лежи доле а двојица је држе. "Ко су јој ови", упитах. "Пријатељи", каже ми. "А ово шта је?. "Не, каже, то су јој пријатељи". Немој погрешно да разумеш децу", рече ми његов ујак, "таква је данашња омладина". "Помолићу се, рекох у себи, али не да јој поправи кичму него да јој исправи ум. И њој и теби, изгубљени човече". Где је честитост? Требао је ујк да га узгрди. Духовна деца... да има духовника и да се нађе у таквом стању! Чак није било разлога да је двојица тако тегле, а други да ми показује фотографију! И нису ни помислили да тако нешто није у реду. Мене то не дотиче, али то није исправно. Какву породицу ће створити оваква омладина? Нека их Бог просветли да дођ к себи.
Са каквим су одрицањем некада, девојке чувале своју чистоту! Сећам се да су током рата неки сељани били принуђени да у зиму са својом стоком оду у брда. Мушкарци су од смрзнутог дрвећа напавили некакву кровињару да се заштите од хладноће. Жене су, пак, биле приморане да се ту сместе заједно са њима познатим љуима из њиховог села. Једна девојска и једна старица су биле из неког удаљеног села, и оне су биле приморане да буду у једној од ових дрвених кровињара. Ту су, на жалсот били и неки безбожни страшљивци који нису много марили што је рат. Нису саосећали са својим ближњима који су рањавани и гимули, него су, када би нашли времена, гледали како да сагреше, јер су се плашили да случајно не погину а да се не иживе довољно. А требало је, макар у време опасности, да се покају. Један такав, који као што рекох, ни у време рата није марио за покајање, већ је вребао прилику да греши, толико је ружно узнемиравао девојку, да је она због тога, била приморана да бежи. Она је радије одабрала да се смрзне, па чак и да умре напољу на хладноћи, само да не изгуби своју чедност. Када је сирота старица видела да је девојка побегла, пође и она за њом да је тражи, и нађе је на тридесетак минута хода, под надстрешицом црквице[15] Светог Претече Јована. претеча се бринуо о честиту девојку и довео ју је у своју црквицу, за коју девојка уоште није ни знала да постоји. И шта даље учини Свети Претеча! Пробуди једног војника[16] из сна, и рече му да иде до његове црквице која је била у близини. Устаде, дакле, војник и крену у ноћ осветљену снегом, и дође до црквице за коју је отприлике знао где се налази. И шта види! Једна старица и једна девојка, у сбегу до колена, поцрнеле и укочене од хладноће. Војник одмах отвори црквицу, и некако уђоше. Војник није имао ништа да им да осим једне мараме и рукавица, за које им рече да стављају наизменично. Оне му испричаше о искушењу које их је снашло. "Добро, рече војник девојци, како си се одлучила да побегнеш усред ноћи, у зиму и у непознатом крају?" А она му одговори: "Ја сам само то могла да урадим, а веровала сам да ће ме Христос избавити". Тада војник, спонтано, са саосећањем а не просто да би их утешио, рече: "Вашим мукама је дошао крај. Сутра ћете бити код своје куће". Оне се веома обрадоваше овим речима. И заиста, Л.О. М.[17] се покренуо, пут је отворен, и следећег дана ујутру, војска која је тамо била се склонила, и ове јаднице отидоше својој кући. Ове Гркиње које су биле одевене, а не обнажене, благодаћу Божијом, треба да се диве и да благодаре. Након овога, она звер[18] - нека ми Бог опрости - оде и исприча команданту, како је неки војник развалио врата црквице и унутра пустио мазге! Командант му рече: "Не верујем да је он тако нешто учинио!" И тај је на концу завршио у затвору.

Истинита љуав рађа код младих сазнање​

- Старче, они који би желеи да униште друштво, нападају на темеље, на корен, на децу, како би постигли свој циљ.
- Неће у томе успети. Зло ће уништити њих саме. У Русији су била велика страдања и видиш шта се догодило након само три генерације. Видиш шта се сада догађа! Господ није напусто своје. Нити ће грехе данашње младежи судити на исти начин као што је судио у наше време.
- Старче, како долази до тога, да неки малди који живе сасвим светским животом, по питањима вере дају веома исправне одговоре?
- Ови млади имају добро настројење, али не могу да се обуздају и да се приближе вери. Због тога дају исправне одговоре. Жели да кажем, ако неко хоће да крене неким путем - он то жели, али не може да крене. Онај ко гледа како покушава, треба то да цени. Такве људе Бог неће напустити, јер немају у себи злобе. Доћи ће час када ће имати снаге да крену напред.
- Како се може прићи млдима који су застранили?
- Љубављу. Ако постоји истинита, изворна ( = непатворена) љубав, млади то одмах примају и прилазе. Млади долазе у Коливију, са различитим поблемима. Примим их, почастим их, причам им, и ускоро постајемо пријатељи. Отварају своја срца и примају моју љубав. Неки, злосрећни, тако су учвршћени! Траже љубав. Међутим, види се да нису осетили љубав ни од мајке ни од оца. Када са њима састрадаваш, када их волиш, заборављају на проблеме, на наркотике, нестају и болести, остављају се и безакоња, и враћају се на Свету Гору као благочестиви поклоници. Јер на неки начин су спознали љубав Божију. И видим да у себи имају великодушност која ти слама срце. Да не примају економску помоћ, када им треба, него да се прихвате посла а у школу да иду увече. Ти млади људи заслужују да им се помогне. На новој железничкој станици у Солуну постоје куће, где многи млади, девојке и младићи бораве заједно. У простору који је довољан за троје борави по њих петнаесторо. Они потичу из растурених пордица - шта да раде, да краду? Али имају честитост и не могу да краду. Годинама сам многима говорио да им приђу, да им помогну. Говорио сам да сагаде некакав храм да их тамо окупљају. Сада имају једну малу црквицу, посвећену Апостолу и ђакону Филипу, заштитинику жељезничара.
Одувек сам знао да ако неко од малене не искористи прилике које су му дате, ђаво ће их искоритсти. Зашто каже пословица: "врело гвежђе се лепи"[19]? Ковачи, када желе да прилепе два комада гвожђа - не мислим данас када имају апарате за заваривање - стављају гвожђе у ватру, а онда сипају врлу воду, и тако га лепе. А ако се охлади, онда неће да се прилепи. Исто хоћу да кажем и за младе. Када им се пружи прилика, ако је не искористи, касније ће почети да се бави другима, да суди, да осуђује, јер се благодат Божија удаљила. Док, ако има божанску ревност и ако пази, напредоваће. Због тога родитељи, колико могу, треба да помогну деци док су мала. Деца су као празне кутије. Ако се испуне Христом, свагда ће бити близу Њега. Ако не, веома је лако да, када одрасту, крену странпутицом. А ако су као мали дбили такву помоћ, ако се касније мало и удаље, поново се враћају. Дрво које се помаже уљем не трули. Ако се деца мало помажу благочешћем и страхом Божјим, касније немају тескобе.

Поглавље 4.​

Дрскост и немање части​

Бестидност протерује побожност​

- Старче, одакле долази бестидност?
- Бестидност је дрскост, и она далеко изгони страх Божји, као дим који користимо да бисмо отерали пчеле од кошнице.
- Страче, како да се ослободим бестидности?
- Сматрас себе мањим од свих. За то је потребно много смирења. Као најмањи, треба да према свој браћи својој имаш поштовање и чествовање. Своје мисли треба да излажеш смирено, не показујући се као онај ко све зна. Тада ће те Бог посетити и напредоваћеш. Пасивна (прикривена - прим. прев.) бестидност је твој највећи непријатељ, јер то изгони благочешће. Обично за бестидношћу следи бунтовништво и, у почетку се, рађа неосетљивост и незаинтенерпваност за мале грехе, на које се човек, мало по мало, навикава и на њих почиње да гледа као на нешто природно ( = нормално). Тако, међутим, у души не остаје ништа друго до узнемиреност. Човек чак не може ни да разуме шта му је, јер му је срце споља запрљано (=ублатњављено) па не осећа колико је тврдоварат.[20]
- Какав је, страче, однос простодушности и бестидности?
- Једна је ствар простудшност а друга бестидност. Простодушност у себи има и благочешћа и нечег дечијег. Бестидност је безобзирност.
И у непосредности много пута има бестидности. У непосредности и у простодушности много пута се, уколико човек не пази, крије много бестидности. Каже. "Ја сам по карактеру непосредан", или, "ја сам једноставан", и онда говори бестидно, а да то и не схвата. Међут,. друго је простодушност а друго је бестидност.
- Старче, шта је духовно сабирање?
- Духовно сабирање је страх Божји, са добром мишљу. Тај страх, његово присуство, доноси радост и точи мед у срце - духовни мед! Видиш, једно мало детенце, које је стидљиво поштује свог оца, стиди се, и од стида не гледа свог оца. Ако нешто хоће да пита, поцрвени! Да га ставиш у иконостас. Друго дете размишља: "То је мој отац", и безобзирно иступа напред. А кад нешто жели, захтева да му се да, и удара ногама као да прети.
У доброј породици деца живе слободно. Постоји поштовање, али деца нису притешњена, нема војничке дисциплине. Деца се радују свом оцу, својој мајци, и они се радују њима. "Љубав не познаје срам", каже Авва Исаак.[21] Постоји страх, али са добрим размиљањем. У оваквој љубави постоји чествовање и поштовање, и она побеђује страх. Неко је стиснут, оклева, али се и плаши, јер не постоји стварна сабраност. Други је сабран, али се не плаши, јер стварно има духовно сабрање. Када је неко духовно сабран, осећа радост. Детенце, тако, воли свог оца и своју мајку, али је и безобразно на неки начин, јер се не плаши да ће га истући. Узима очев шешир, и ако је овај официр, баца га и радује се. Оно има једноставност, али није бестидно. Треба да разликујемо једоставност (= простодушност) од бестидности. А после ћујеш девојку која седи беспослена, како говори мајци: Мама, донеси ми чашу воде! Да буде хладна! ... Е, није хладна. Рекох ти да ми донесеш хладну". Тако почиње, и после говре. "зашто да се жена плаши мужа?"[22] У страху је међутим и поштовање, а у поштовању љубав. Жена треба да поштује мужа, а муж треба да воли жену. Али данас је све срозано, и породица се распада, јер су јеванђеље бацили под ноге. "Жена треба да слуша", говори муж. Али ако немаш љубави, други те не чује, и не можеш ни чашу воде да му потражиш да ти донесе. Када неко поштује другог, самога себе поштује, али себи не полаже рачуна. У поштовању другога може бити частољубља, али ако се човек пази, онда то избегава.

Dodato posle 2 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

Поштовање старијих​

- Страче, често сам ружно говорио са старијима. Схватам да сам грешио и то исповедам.
- када то разумеш и исповедиш. мало пои мало ћеш омрзнути себе са добром мишљу, смирићеш се, и тада ће доћи благодат Божија, а ова ружна навика ће нестати.
- Старче, више пута сам говорио бестидно, искушавајући љубав браће, али се плашим безобразлука.
- Не може тако, ти си још млад! У једној породици, одрасли су ти који кушају децу и са њима се играју, а не мали са одраслима. Тако се радују и мали и велики. Не иде да једно дете искушава свог оца или мајку. Не иде да једно дете искушава деду или баку. Замисли да неко дете, са добрим намерама, крене да дави оца за врат? Али кад одрастао зачикава дете, оно се радује и задовољно је. Тако и одрастао пшостаје као дете и заједно се радују.
- Старче, када своје мишљење кажем неком старијем, а он ми каже нешто за шта ми разум говори да није исправно, требали да се са њим сагласим?
- Не, не треба се сагласити са нечим што је зло. трба да кажеш оно што је исправно, али на добра ( = исправан) начин. "Можда то ипак иде овако? Кажем то као своје мишљење". Или да кжеш: "Имам овакво мишљење". Тако се, као магнетом, привлачи благодат Божија. Има и оних који по навици, а не из намере, износе своје мишљење на безобзиран начин. Међутим, свакоме, какаков год био, треба поштовање старијих. Али и старији, на неки начин очкује поштовање. И ако и има неких грешака, има и својих добрих страна, има искуства итд. Ти, када те питају, кажи своје мишљење смирено и са поштовањем, ако у себи и не верујеш да је баш онако како ти кажу, јер други може да зна нешто што ти не знаш или о чему ниси размишљао. Када је неко млад, тада, када на пример, чује расправу о некој ствари, и мисли да је оно што он о томе мисли најисправније, ако води рачуна о саговорнику, треба да каже. "изгубио сам исао". А ако је саговорник неко ко је по годинама старији, треба да каже: "Измаче ми једна ружна (= погрешна) мисао". Ако неко каже и нешто што је тачно, али при том нема одговрности ( за другога - прим. прев.) то што каже је дрскост.
- Када говорите о старијима, мислите ли на године или на духовни живот?
- Углавном на године. Јер, видиш, онај ко је узнапрдовао у духовном животу, поштује онога ко је по годинама старији од њега.
- Старче, да ли је природно да човек више поштује некога ко је млађи али је духовно више напредовао, од некога ко је старији али је напредовао мање?
- Не, ово није правилно постављено. Ако је неко старији, треба га поштовати макар због година. Старијег ћеш поштовати због година, а млађег због духовности. Када постоји поштовање, тада и млађи поштује старијег и старији млађег. У поштовању је љубав. Апостол Павле каже: "Подајте свакоме што сте дужни: коме порезу - порезу, коме част част" (уп. Рим. 13, 7).
- Ако млађи приговарају старијима, то је зло?
- Ово је типично за данашњу младеж. Али Писмо нам говори "ако ти згреши брат твој иди и покарај га насамо", а не каже "ако ти згреши отац твој" (уп. Мт. 18, 15). Данашња омладаина размишља са противљењем, не схватајући то. И такав начин размишљања сматрају природним. Говоре бестидно и кажу ти: "Рекао сам једноставно". Искушани су правим духом овога света, који ништа не поштује. Нема поштовању у односу млађих према старијима, и не разумеју какво је ово зло. Када млад човек без поштовања говори старијима, да би тако наводно изразио своју личност, шата очекујеш? Потребно је много пажње. Савремени дух овога света, каже. "Не слушајте родитеље, не слушајте учитеље, итд". Због тога су најмлађа деца данас најгора. Одрасли такође шкоде тој истој деци, јер њихови родитељи не схватају какво им зло чине тиме што им се диве и сматрају их паметнима кад говоре бестидности.
Тако су једном у Коливију дошла два дечачића од осам - девет година, заједно са својим оцем. Један га држи за леву, а други за десну руку. Тамо је био и један мој познаник, иконописац, добар дечко и добар уметник - за један минути, и може да нацрта некога. "Дионисије, рекох му, нацртај децу како седе заједно". "Да видимо, рече, да ли ћу успети, пошто се мрдају". И поче да црта. кад ће један од дечака: "Да видимо бре будало, шта си урадио". Мали уопште није имао страха. "Таква су данашња деца оче, рече ми и настави да слика". А мени крв навре у главу. А њихов отац седи, као да се ништа није догодило! Да тако каже човеку од тридесет година, а он их слика! Безобразлук, безбожност је то! ... Страшно! А после ће неко од такве деце хтети да постане монах. Колико је труда потребно да такво дете постане добар монах! Кад мајке не воде рачуна уништавају своју децу. Мајке су ту најодговорније. У Русији, ако се нешто и променило, то је зато што су се мајке кришом држале вере и благочстивости и што су на тај начин помагале деци. Добро је да још увек има мало пажње у хришћанским породицама иначе би смо се скроз исквраили.
- Могу ли таква деца, старче, када одрасту, ако желе, касније да се промене или да постану монаси?
- Ако верују да није добро оно што су чинили, Христос ће им помоћи. Ако у човека уђе добра узнемиреност, онда прима прима (благодат). Али, ако сматрају да имају право, и говоре игуману или игуманији: "Какву диктатуру имамо овде? Ко је чуо за овако нешто у данашње време?", како ће се исправити. Долазили су понеки калуђери са немром да ми говоре овакве глупости.
Мало по мало, поштовање се сасвим изгуби. Долазе у Коливију млади, па поседају једни преко других, а старији немају где да седну. А, опет глдам, ако се пањ налази два корака даље, тешко им је да оду да га донесу, да би сели. Ја треба да им донесем. И гледају ме како га вучем а не долазе да га узму. Хоће да пију воде, а неће да оду да сами узму. Треба ја да им доносим и по други пут. Не оставља то заиста на мене неки утисак - тако велика деца - долазе по њих тридесеторо у друштву, гледају ме како доносим кутију ратлука и бокал воде, како вадим чаше да их поставим, Мисле да као кад оду у ресторан или у хотел па им дође конобар, да тако и у Коливији има конобара. Пет шест пута сам морао да се потрудим, да донесем воду и да је ставим пред њих. "Донећу вам воде, децо, али то вам неће помоћи".
У градском превозу, гледаш малу децу како седе, а стари стоје. Млади седе са ногама једни преко других, а одрасли стоје, уместо да уступе место неком старијем. Али млади не дају. "Платио сам, каже, за ово место", и наставља да седи не извињавајући се никоме. Каква је дух некада владао! Жене су седеле са десне и леве стране улице, а када наиђе свештеник или неко старији, устајале се, и деца њихова су се овоме учила.
Колико су пута устајале! Старији, озбиљни људи, са звањима разговарају, а деца их безобразно прекидају у разговору да би причала глупости, и то сматрају успехом. Да помисе да прекину - ништа од тога. Треба да их посрамиш да би прекинули, другачије не иде! Нигде у Патерику ( = Отачнику) не стоји да млади тако говре. Старечник говори: "Рече старац", а не "рече младић". Некада млади нису говорили пред старијима и били су срећни због тога. Нису чак ни седели тамо где седе одрасли. А ако је неко дете ружно говорило својим родитељима, није смело да изађе напоље од стида. И на Светој Гори, ако неко није био сед, није се пео да пева. А данас видиш (како поје) и искушеници и они који још нису ни искушеници! ... Тако нече научити да заједничаре у поштовању и благочестивости.
Можеш видети и ученика Атониаде, како се обраћа рекроту, који је и владика. "преосвећени ректоре, да говоримо као једнаки". Ето доле се стигло! Зло је што ти каже:"Зашто, шта сам рекао? Не схватам". Не каже: "Опростите, имам ли благослов да кажем једну реч? Може да буде и бесмислица", него реч по реч као да то нема никаквог значења: "Твоје мишљење и моје мишљење". Схваташ: Овај дух је нажалост ушао и у диховни живот монаштва. Послушај искушенике како говоре: "Рекао сам то старцу, а он ме не разуме! Рећи ћу му поново." "Добро, како ћеш му то "поновити"? То је као да кажеш: "Старац се није поправио". "Зашто, каже, не могу да изнесем своје мишљење?" Да скочиш у вис од таквих ствари. И на крају ти каже: "Ожалостио си се? Опрости". Опростићу му, али не због тога што је рекао, већ због тога што ми је крв јурнула у главу!

Почињу да суде и Богу​

- Старче, код нових нараштаја постоји једно расположење да свему и свакоме суде. Да ли је тако било и некада?
- Не, некада није било тако, то је дух овог времена. данас није довољно што осуђују лаике, што осуђују политичаре и црквене људе, данас суде и Светитељима и долазе до тога да суде и Богу. "Бог је, кажу, у том случају требало да учини нешто. Није поступио исправно. Бог то није требало да учини! Чујеш ли тај разговор? "Дете моје, куда идеш?" "Зашто? Говорим по свом сазнању", каже ти и не схвата колико у томе има безобразности. Дух овога света уништио је многе добре ствари. У тако лошем стању, у богохулству, зло напредује. Осуђују Бога и уоште их се не дотиче што је то богохуљење. Има и оних који су дорасли, ако имају и мало разума, почињу. "Овај је збркан, овај је слап, други ради тако и тако", говоре, и никад се не извињавају.
Дође једном један у Коливију и каже ми: "Бог ово није требао тако да учини". "Можеш ли ти, рекох му, да један каменчић држиш у ваздуху да лебди? Ове звезде које гледаш, нису само оругле сфере које сијају. Оне су чврста тела која се окрећу и која се тако држе, а не падају". "Колико ја знам, то не би требало да буде тако", реч. Чујеш ли ти овај разговор! Зар ми да судимо Богу? Дође логика и нестаде вере у Бога. И шта год да му кажеш, одговара: "Опрости, али моје знање ми говори другачије. Зар не могу да кажем оно што знам?" Шта Бог слуша да причамо! Срећом, те нам то не узима за зло.
У Старом Звету је записано како Бог говори Израиљцима: Протерајте Хананејце сасвим из земље" (уп. Пон. зак. 7, 2 итд). Бог је знао зашто је то рекао. Али неки од њих рекоше. "То баш није човекољубиво. Одбацимо то, немојмо то учинити". Међутим, касније су забали у неморал, у идолатрију, и своју децу су жртвовали идолима, како што каже Псалам[23]. Све што чини, Бог зна због чега чини. Неки бестидно говоре: "Зашто би Бог чинио страшне ствари?" Тако почиње суђење и након тога у човеку нестаје сваког духовног стања, те више нема нимало благодати Божије, да би схватио мало дубље, да би, дакле, схватио, због чега је Бог тако поступио. То "зашто?" представља суђење, преузношење, егоизам.
- Неки малди, старче, питају: "Због чега је било потребно да Христос буде разапет? зар није Бог могао да спасе свет на другачији начин?"
- Он нас је спасао на такав начин и није на људима да питају зашто то није другачије урадио! Има и оних који говоре. "Бог уопште није страдао. Син се жртвовао". Један отац би, према мом мишљењу, пре пристао да сам страда него да страда његов син. Колика је то мука за једног оца да жртвује своје дете за друге. кад не разумеју шта је то љубав, шта можеш да им кажеш?
А један други ми каже. "Адам је имао двоје деце, Авеља и кајина. Где је кајин касније нашао себи жену?" Али ако неко пажљиво чита Стари Завет, видеће да је Адам "родио много синова и кћери" након Сита. Кајин[24] је побегао у планине након убиства свога брата, па није знао да је жена коју је узео његова сестра. Тако је Бог то устројио, да људи буду из једног колена, да не би постојала злоба и злочин. Учинио је то Бог да би људи рекли: "Од истоих смо прародитеља, од Адама и Еве" и да би се тако избегла људска злоба. И упркос свему томе видиш каква све зла постоје данас!
Шта сам све чуо од таквих неких који долазе у Коливију! Кажем им: "Боли ме глава а немам аспирин". Након тога одлаже тужни. Не разумеју зашто сам им рекако да ме боли глава, и говоре: "Толико смо се трудили да дођемо овде да би нам об рекао како га боли глава!" Други ме питају: "Да ти донесемо аспирин?"

Бестидност изгони благодат Божију​

Потребно је много пажње. Неуредно и непажљиво поступање ( = делање) је препрека за божанску благодат. Недостатак честитости је највећа препрека за приближавање благодати Божије. Колико су млади непослушнији толико се више удаљавају од благодати Божије. Слобода овога света не протерује само благочестивост. него и светску мудрост. Дошли су тако, овде у Коливију неки млади, и вичу свом оцу: "Еј, тата, има ш цигару? Попушио сам моју". На шта то личи? Чак и да пуше, треба да пуше кришом. Данас као да то није ништа! како да на концу не остану сасвим без благодати Божије? Данас девојке вређају своју браћу, и пред родитељима користе тако прљаве речи, а отац ништа на то не каже. Мени се коса на глави диже кад то чујем. Кад останем сам, кажем и више него што треба.
Окружење које влада у свету и родитељи у свету уништавају своју децу. Световно окружење много штете наноси. Мало је младих који су сабрани и честити. Много је више младих који су бесни ( = дивљи, необуздани), а то ја зато што се понашају бестидно. Многи родитељи ми доводе своју децу и говоре: "Оче, моје дете је ђавоимено". А видим да није ђавоимено - нека Бог сачува! мало је маладих који су стварно ђавоимени. Много је више оних који имају једно спољашње искуство са демонима. Ђаво им, дакле, споља наређује, није у њима, али и од споља он завршава свој посао. Одакле то потиче? Од бестидности. Када се деца са бестидношћу обраћају старијима, благодат Божија се удаљује. А када се удаљи благодат Божија деца постају дивља и чине безакоња. С друге стране, деца која су благочестива, која имају поштовања, која слушају своје родтитеље, своје учитеље, старије, стално римају благодат Божију и имају Његов благослов. Њих покрива благодат Божија. Са великим чествовањем Бога, са великим поштовањем према старијима, у душу долази и велика благодат Божија, која је радује, док је благодат сасвим не обасја. Благодат Божија не долази на оне који се буне. Она долази на оне који ревнују, који су разборити и који се показују благочестиви. Такви имају поглед који зрачи! И што више поштовања имају према родитељима, утолико више примају благодат Божију.
Онај, међутим ко почиње: "Не, не желим ово, желим оно руго", и ко то чини безобразно, такав ускоро постаје бунџија, постаје ђаво ( јер "ђаво" значи клеветник, али и противник - прим. прев.). Зато је и Непријатељ ( = ђаво) желео да свој трон постави изнад престола Божијег. Видите, сви млади који врше вољу његову, постају бунтовници. Ако се ови млади не покају, ако се не извуку из таласа који их даве, и ако наставе да се бестидно понашају, тада - Боже сачувај! - настаје двоструко остављење и долазе у ситуацију да и Богу говоре ружно, и сасвим потпадају под власт злих духова.

"Поштуј оца и матер своју"[25]​

Докле су стигла данашња деца! Не држе ни једно мишљење. Немају поштовања, али су егоисти и нервозни. Злоупоптребљавају слободу. Дете каже својим родитељима: "Пријавићу вас полицији". Дете које има петнаест година и које је направило велики прекршај, када га је отац ошамарио, напише тужбу и тужи оца суду. А отац на суђењу каже. "Неправедно ми судите, јер да гс нисам тада ошамарио, затворили би моје дете у затвор. Тада небисте патили ви, него бих ја патио". Приђе дечаку, удари му два шамара и рече: "због ова два шамара ме осудите, а не за онај. Сада ме ставите у затвор, јер сам га за малу ствар ударио".
Желим да кажем, докле су стигла деца. На овај начин данас размишљају. Некада су нас родитељи тукли, ударали нам шамаре, али нам нису допуштали да недолично говоримо. Добиали смо батине као и миловање, а да се и не супротстављамо и да не знамо да ли смо погрешили много или мало. Веровали смо да су и батине за наше добро. Знали смо да нас родитељи и воле и када нас кажњавају, и кад нас чувају и кад нас ошамаре. Јер и шамар и миловање и чување родитеља, све - како би се рекло? - је из љубави. Кад родитељи бију своју децу, срце им уздрхти. А дете, када добије шамар, заболи га образ. Већи је бол у срцу родитеља, од бола на образу. Мајка, шта год да ради деци, било да их кажњава или да их бије или да их милује, све то чини из љубави, и све то долази из истог материнског срца. Када, међутим, деца то не разумеју и када говоре бестидно, супротстављају се и тврдоглаве, тада изгоне из себе благодат Божију, и тада подлежу одговарајућим демонским утицајима.
- Старче, зар не постоје и лоши родитељи?
- Да, али тој деци, која имају такве родитеље, помоћи ће Бог. Бог није неправедан. Дивље маслине су пуне горчине. Ту на путу за Коливију расте дивља шљива. Рода не доноси јер је пуна шљива. Гране се сломе од превише плодова. Тако и данас, поред свега што им се пружа, не доносе рода.

Јаз међу генерацијама​

Свет је постао лудница. Мала деца излазе о поноћи, а требало би да излазе по дану. Затворени су у зградама и подражавају начин живота одраслих. Шта да раде та деца, шта да раде њихови родитељи? "Родитељи нас не разумеју". Долазе родитељи и кажу ми: "Деца нас не разумеју". Створио се јаз између деце и родитеља. Да би се то превазишло, потребно је да родитељи сагледају ствари из угла деце и деца из угла родитеља. Јер ако родитељи данас не васпитавају своју децу, ни она касније неће васпитавати своју. Јер ако они данас не чују и не поштују своје родитеље, и њих ће касније мучити њихова сопствена деца, јер ће деловати духовни закон.
- Старче, нека деца кажу да им шкоди љубав родитеља?
- Немају право. Када деца имају у себи ревности, онда им не шкоди љубав родитеља. Ако искориштавају њихову љубав, пропашће. Ако дете има штете од родитељске љубави, онда је оно, у суштини, премећено. Док би требало да благодари Богу за своје родитеље, за љубав њихову, оно се жалости, што га воде путем врлине, а нека друга деца немају родитеље! Шта рећи! Ако неко дете не види своје родитеље као доброчинитеље и ако их не воли - још више ако родитељи имају страха Божијег - како је могуће, да такво дете, поштује и воли Бога, великог доброчинитеља и Оца свих људи, а што је у младалачком добу и иначе теже разумети?

Поглавље 5​

​

Унутрашњи беспоредак и спољашњи развој​

​

Јадници овога света облаче се​

а то што облаче је у њима​

- Старчем дајте ми благослов.
- Благословим да чиниш духовни карневал као Света Исидора[26] јуродива, како би изградио једну добру дволичност.[27] Видиш, јадници овога света славе своју светску дволичност, облачећи на себе оно што је у њима.[28] Некада су карневали били само једном годишње, на покладе. Данас стално има некаквих каревала.... Свако се облачи како хоће! Људи су данас заиста постали чудни. Полудеше! Мало је оних који су прибрани, часни, биуло да су у питању мушкарци, жене или деца. Жене су, пак посебно грозне. Када сам данас ишао у град, видео сам једну са врпцом дугачком као завој, са чизмама до горе и са једном кратком марамом. Кажу ми: "То је мода!" Друге, опет иду са некаквим танким штиклама! Ако с тим само мало ходају, мораће да иду код ортопеда... А какаве су фризуре, немој ни да питаш! Гледам јеног - нека ми Бог опрости - какав је то човек био био? Са некаквим бесним изразом лица, са цигаретом у уцтима, пуши, а очи му црвене! ... Сада кажу да је неко правило да не пуше код куће кад имају малу децу. Међу њма, та јадна деца су од рођења пушачи! Људи страдају иод силних кафа, праве неке гримасе... Отишла је благодат Божија. Сасвим их је напустила!
Сећам се, када сам био на Синају. Колико ме је само болело када сам гледао туристе који су долазили у манастир! како је то било ружно! Као да сам гледао дивне византијске иконе, бачене на ђубре, само што су ови туристи, сами себе бацили. Једном сам видео једну која је носила нешто као фелон[29], и рекох: "Хвла Богу да неко нешто пристојно, макар и да личи на фелон, није као код ових других". Али кад се враћала, имам шта да видим, сва је била деколтирана!
Докле је свет стигао! ... Послали су ми слику једне невесте ( = младе9 да се помолим за срећу тог брака. Имала је на себи неку грозну венчаницу. Такво облачење је непоштовање Свете Тајне, и светог црквеног тла. Духовни људи а не мисле! Шта други да раде? То кажем због тога, што ако се у манастирима не држе правила, где ће их држати. Данас су људи сасвим неумни.
Раније када је било макар двоје Христа ради јуросивих, било је мање лудих на свету. Можда треба да моилимо ово двоје јуродивих Христа ради, да се поново прихвате свог јуродства? Данас свуда видиш и чујеш најчудноватије ствари. Каже ми један - прекрстио сам се када сам чуо - да је данас модерно код ових лењиваца, да поцепају своју одећу, да је после исеку па да ставе закрпе. Добро, нормално је да неки радник изгледа тако, али да тако изгледа нека ленштина! ... Тај што ми је то рекао, поједноставио је. "Та ти кажем, старче, нешто јео чудније: моја жена је једном ишла у Омонију, и тамо је видела како дете из породице наших пријатеља, има панталоне исцепане од позади. "Дете моје, каже му, погледај се од позади..." Ма пусти ме, каже, то је мода"! Јадна та деца!
- Старче, да ли је исправно то што неки носе на гардероби ликове Светитеља?
- Ако је на блузи или на мајци, добро, нема везе. Боље је тако, него да ставе ђавола. Али ако је на панталонама, онда стварно не иде, онда је то безбожно. Ето, када је Патријарх Димитрије ишао у Америку, неки су правили мајце са ликом патријарха и цркве Свете Софије.
- То су чинили из благочестивости?
- Па нису то чинили Јевреји, него хришћани. Има и неких који чине добра дела, као што постоје и добри лекари, а и они лоши!
- Старче, сво ово безакоње је под утицајем странаца?
- А одакле би било? Због тога су у моје време гоорили: "Људи из Смирне су..." Јер је то био приморски град и долазило је тамо много странаца. Свети Арсеније је био веома строг по овом питању. Била је тамо на фаросу нека млада, која је носила некакаву шарену смирнску мараму. Стално јој је Свети понављао да је баци и да носи онакву какву су носиле и остале жене. Али она га није слушала. Једнога дана, када је Свети Арсеније виде да поново носи ту шарену мараму, рече јпј строго: "Болештине Француске на Фаросу не желим. Ако не послушаш, децу коју ћеш родити, након што се крсте, однеће анђели а ти нећеш имати радости". И ни тада није послушала, и двоје деце јој умре. Тек тада дође, баци ону мараму, и оде код Светог Арсенија да тражи опроштај.
- Старче, да ли тамна одећа помаже у духовном животу ономе ко жели да постане монах?
- Да, тамна одећа много помаже. на тај начин се човек удаљава од света, док се шареном одећом везује за свет. Онај ко каже: "Ићи ћу у манастир и тамо ћу носити црнину. Ићи ћу у манастир и тамо ћу вршити правила", такав ће и тамо кад оде, чинити црне ствари. Када је неко у свету и када са радошћу чини оно што чине монаси, такав се и свету духовно радује, и у монаштву ће напредовати два по два и три по три степеника.
- Старче, често пута, млади који су побожни и који се облаче благочестиво имају много проблема са одраслима.
- Ако верују и ако то чине од срца, привешће и одрасле на своју страну. Знао сам једну девојку која је носила црнину и рукаве до доле. Била је благочестива! Каже јој једном једна модерна старица: "Не стидиш ли се девојко, да носиш црнину и дугачке рукаве?" А она јој одговори: "пошто не видимо ваш пример, онда ћемо ми носити црнину". Тако ју је придобила.
Видиш, та жена је недавно постала удовица а носила је шарено. Али шта да кажеш? Моја сестра је пре дведесет три године постала удовица, и од када јој је муж умро, није скидала црнину. ја сматрам блажену удовицу која носи црнину целог живота, и која живи чистим духовним животом прослављајући Бога, без роптања, док несећницама сматрам оне које носе шарену одећу и и у складу са таквом одећом живе.

Данас не може да се разликује човек од жене​

Некада сау да би искушали мудрост Соломонову, довели групу дечака и девојчица, слично одевених, да их он раздвоји. Он их одведе до једног врела и рече им да плвају. По начину како пливају, разделио их је. Девојчице су скакале пажљиво, стидљиво, док су дечаци скакали на главу и длановима пљускали.
Данас мишкарци тако много опонашају жене да ного пута не можеш да их разликујеш. У стара времена си са педесет метара могао да разликујеш да ли је неко мушкарац или жена. А данас, често пута, ни изблиза не можеш да разликујеш ко је шта. Не схваташ - мушкарац је? - жена је? Због тога и постоји пророштво да ће доћи време када неће моћи да се разликује да ли је неко мушкарац или жена. Старац Арсеније Спилеотис, рече једном младићу који је имао косу до земље: "Добро, шта си ти? Младић или девојка?" Није могао да разликује. Касније су их на Светој Гори шишали. Сада долазе као под конац... Ја сам их шишао маказама којима сечем коноп када плетем бројанице. Колико њих сам само ошишао! Шишао сам их иза цркве. кад дођу такви, кажем им: "Треба ми косе за неке ћелавце да им залепим... Учините ми љубав да вам мало косе одсечем! Шта да радимо сад?
- И то су прихватали?
- Важно је на који начин им приђеш. Не почнем. "Како је то грозно. зар се не стидите? Не поштујете ову свету земљу!" Него им кажем: "Бре децо, ви са том косом исмејавате своју мушкост. Да видите некога како по Омонији шета са женском ташном, на шта би то личило? Зар то иде? `Ајде да одсечете косу!" И онда их шишам. Знате ли колико сам косе скупио? Понекад, ако се неко мало буни, и почне да пита "зашто", итд, кажем му: "Шта "зашто"? Зар нисам калуђер? Ја шишам. То је мој посао"! То је начин да им то кажеш. Смеју се и то је то. А после их шишам. Не мењам им имена! Само сам једног назвао Достојно јест, јер је у том часу прошла Литија са иконом Достојно јест. Како су се само родитељи радовали што их шишам! Схваталиш колико сам обрадовао родитеље, мајке њихове? Охохо... Само због тога да ме прости Бог! ...
Сада је опет мода да се шишају и да позади остављају нешто као праменове. "Чему ти то служи?", питам понекад. "То остављамо, каже ми, да насс се сви пазе". "Дете, и да платите, са толико проблема које имајју данас неће на вас обраћати пажњу". А видиш како многи младићи данас стављају минђуше! И то колико минђуша ставе!
- Старче, неки носе само једну минђушу.
- То су анархисти који носе једну минђушу. Једна минђуша је симбол анархије. Не стављају минђушу зато што су хомосексуалци - буше уши и стављају то, као знак побуне. Дође један момчић са оцем, овде у Коливију, дведесет две године, са дугачком косом, брадом и једном минђушом у уву. "Није важно, рекох. Многи вас осуђују. Ја вас не осуђујем. Ти који вас осуђују не знају да сте анархисти, и зато вас осуђују". После је то скинуо и дао ми. Било је од злата. "Дај то, рекох, неком златару, и нека ти од тога направи крстић".
- Старче, неки стављају минђуше и у нос.
- То значи да им је ђаво ставио алку у нос, само се поводац не види... Има и оних који око врата имају златне ланце, одавде до овде! Једноме сам дао средство за чишћење. Касније га је ставио н врат, а ја му рекох. "То да даш неком сирочету, или да даш својпој мајци да да неком сиромаху". Кд сам му изнео такво размишљање, рече ми: "Шта да радим"? "Од сад па надаље, рекох, да носиш ланчић са крстићем". Мушкарци, па да носе накит! Носе дебеле златне ланце, од по два три реда, што ни принчеви не стављају на себе. Ставе то око врата, а онда ти причају о својим проблемима. То /што раде/ је проблем! Правила! Нека их преузму од других, нека их сами поставе. Изгубили су меру. Сасвим сасвим, сасвим! Неки око врата стављају знакове зодијака. Питам једног: "Шта је то? Први пут то видим". "То је мој хороскопски знак", каже. А ја сам мислио да је иконица Пресвете Богородице. "Добро, рекох, животиње сте, па носите зодијак".[30] Лудост! Унутрашње безакоње ( = беспоредак) је провалило напоље. Треба много да се молимо Богу да просветли омладину, како би сачували барем мало памети.

Људи су жедни једноставности​

Добро је ако су људи жедни једноставности, па су дошли доте да праве једноставну моду, ако се и не чини једноставном. Долазе неки на Свету Гору са испраном одећом. Кажем: "Ови не раде на пољу, зашто су такви"'? Неко говари сељачки по природи, и њему стоји. А други се труди да тако говори и то је да ти припадне мука. Има и оних који долазе са својим краватама... Из једне крајности у другу. Један има шест-седам кравата са собом. Једно јутро кад су се спремали, понесе са собом кравату, сако итд. "Шта радиш тамо"?, пита га неко. "Ићи ћу код оца Пајсија", каже. "А, шта ти је то што нисиш?" "То сам обукао да му тако укажем поштовање". Е, где смо стигли!
Уопште немају једноставности, и због тога постоји овај хулиганизам ( = дивљаштво). Када духовни људи не живе једноставним животом, него су стегнути, онда не помажу омладини. Тако млади данас, немајући никаквог узора, живе развратно ( = као дивљаци). Јер, када гледају уштогљене хришћане, људе придављене краватама, стегнуте - не виде ту никакву супротност нити противљење свету. Ако не виде једноставност код духовних људи, ни сами неће достићи то стање. Млади данас прихватају духа овога света, поредак овога света. "Тако треба да чинимо ми хришћани, тако треба ово, тако треба оно...". И не чине то из себе, због благочестивости, него зато што "тако треба". Некада млади говоре: "Шта је ово? Да иду у цркву са стиснутим вратом ( - због кравате - прим. прев.)! Одох оданде!" И одлазе и враћају се наги. Долазе у другу крајност. Схваташ: Све то чине јер се супротстављају. И када имају идеале, немају ваљане узоре. Због тога је потребно да их неко усмери ка ревности, да их покрене једноставним животом. Они се љуте када духовни људи и свештеници покушавају да их задрже методима овога света. Када, међутим, нађу оно што је часно, али и једноставно и искрено, тада имају проблема. Јер када је неко искрен и не потчини самога себе, онда је једностављан и има смирење. Онога ко је то постигао ово смирује, али то осећају и други. Свако разуме да ли са њим заиста саосећаш или лицемерствујеш. Један хулоган је бољи од једног лицемерног хришћанина. Зато, не треба имати лицемерни осмех љубави, него се треба природно понашати - нити злоба нити лицимерство него љубав и искреност. Још је боље ако су ту и емоције, када је остало добро постављено. Треба имати поштоваља ( прам људима - прим. прев) и свакако љубави, треба делати једноставно а не по шаблону, јер тако човек остаје само на ономе што је спољашње и постаје спољашњи човек, карневалски клован.
Унутрашња чистота дивне душе истинитог човека, улепшава и његову спољашњост, и сладост божанске љубави ослађује и његов поглед. Унутрашња лепота душе, осим што улепшава и освећује човека духовно, чини то и са његовом спољашњошћу, предаје га божанској благодати, улепшава и освећује и ружну одећу коју носи благословни човек Божји. Отац Тихон је сашио само једну скуфију и један огртач од дела расе - то је носио, али је задобио велику радост. Јер ако је од споља и носио нешто што је стварно било ружно, то није изгледало ружно, јер га је улепшавала унутрашња лепота његове душе. Једном га је, неки посетилац, фотографисао у тој његовој одећи и у некаквој пиџами, којом га је огрнуо јер је видео дастарац смрзава. И сада, они који гледају на фотографији оца Тихона, мисле да је носио владичанску мандију, док је то у ствари била стара пиџама. Људи су и његове дроњке посматрали са побожношћу и узимали су их као благослов. Један такав благословени човек, који се изнутра изменио и који се и споља осветио, има веће достојанство, од свих оних људи који се само споља мењају (пресвлачећи своју одећу), а у себи задржавају старог човека са древним гресима.

"Жена да не носи мушко одело,​

нити човек да се облачи у женске хаљине"[31]​

- Старче, како се треба поставити према женама које у манастир долазе у панталонама? Често кажу да је то много практичније, а и да је боље тако него да долазе у кратким сукњама.
- Данас ће носити и кратке панталоне! То је тачно решено у Старом завету! "Човек не треба да носи женску одећу, нити жена да носи мушку". То је закон, а и тако нешто је непристојно. Мушкараца који носе сукње је мало, врло мало.
- Жене које раде на пољу, кажу да не могу лако да се покрећу, ако не носе панталоне.
- То је оправдавање.
- Старче, мајке такође говоре девојчицама да носе панталоне да се неби прехладиле.
- Нема другог решења? Не постоје чарапе до струка? Ако неко жели, наћи ће решење.
- А када дођу неки званичници и када међу има неких жена у панталонама?
- Исптајте их. "Желите ли да вам снисходимо, да покваримо поредак и да у манасстиру настане беспоредак?"
- Једном приликом је дошло тридесет учитељица у панталонама и и смо их пустили да уђу?
- Лоше, то ни иде! Требало је да им кажете: "Опростите, постоји манастирска уредба да не допуштамо да уђу жене у панталонама". Јер оне ће после да оду у неки други манастир и да кажу: "У том манастиру су нас пустили да уђемо у панталонама". Јер ви сте снисходили и пустили их, а после ће неко због вас такође да снисходи. Ставите на врата таблу са оним местом из Старог Завета. Набавите и педесет сукњи, да их на леп начин дате онима које први пут долазе у панталонама па не знају, или онима које имају кратке сукње.
- Страче, а када дође читава средња школа, и све девојке су у сукњама?
- Почастите их напољу, испред врата, јер је то како су обучене, проблем. Или, ако се најављују телефоном, да ће доћи, кажите: "Молимо вас да наставнице и ученице не носе панталоне". Тако ће разумети да је потребно да поштују место на које иду. Манастир није парохијска црква. У парохији, свештеник је дужан да исправља жене, да би схватиле због чега не треба да носе панталоне, и да се упристоје. Ако некада дође код њега жена која је из друге парохије, и која носи панталоне, треба да се стара да уреди ствар. Црква је мајка а не маћеха.
- Старче, многи, међутим кажу. "ето шта радите, одбијате народ од цркве".
- Ма зашто у Старом азвету постоји заповест од Бога која забрањује женама да носе мушко одело итд? Шта још хоће? Ти кажи: "Зашто да жене не иду у цркву у панталонама? Зашто да се за управитеље цркве не изаберу атеисти, кад је црква народ?" Тако ће добробит Цркве зависити од безбожника. начиниће до Цркава библиотеке, апотеке итд, када разнесу све: "зашто ово, зашто оно?" Шта да рећи?
У манастир не треба пуштати ни голишаве туристе , да би се сакупио новац за сиромашне, јер је ово замка лукавога, како би монаха удаљио од благослова Божјих и како би га посветовњачио. У ствари, странствовање Христа ради, чини монаха богатим врлинама.
- Старче у Стомији су морали да ставе таблу због туриста?
- Да, биле су табле. На манасиру је била једна на којој је писало "Добро дошли!" Ниже, двадесетак минута од манастира, стајала је друга табла на којој је писало: "Непристојно обучени, нека иду према Аосу"[32] са стрелицом која је показивала према потоку. А на другој табли је писало: "Пристојно обучени, нека иду прам Светом Манастиру", са стрелицом која је показивала према манастиру. Зар нису добро написали?
- Шта да радимо страче, када на пролеће долазе жене са великим деколтеом?
- Дајте им нешто да се огрну. Тако ће схватаити да је потребно поштовати место на које су дошле.

Каквог изгубљеног света има данас! Жене данас стављају у своју косу некакав лепак и на шта миришу! Тако се добија алергија. Када гледам жене овога света са њиховом светском лепотом и мирисима, изнута се жестим. Кажу ми: "Ова је ишла у Немачку да учи за козметичарку". Шта је то козметика, пиам. "Козметичарке траже, старе младе". Тада се сетих да сам видео једну старију жену са нечим на челу. После сам пиато једног њеног познаника: "шта јој се, јадници, догодлило?" А ништа, каже ми,. Имала је операцију затезања коже, да би нестале боре". А ја сам ислио да се повредила па је имала хируршку интервенцију... Докле је стигао данашњи свет!
- Старче, данас улепшавање не самтрају грехом.
- Да, то сам схватио. Видео сам једну душу, која је прво била као Анђео, а касније нисам могао да је препознам када се офарбала. "Бог је све створио веома добро, рекох јој, али је са тобом направо велику грешку!" "Зашто оче"? - каже ми. Није ти дао црне очи! Ту је погрешио! Док је друге људе створио добро, и начинио их лепима, код тебе је погрешио! Зар не схваташ? То те поружњује! Као да узмеш једну византиску икону, па је одавде и оданде замажеш бојама, и тако је поквариш. Да одемо до иконе Божије да ставимо боје? То је као да један иконописац наслика икону, а да после дође неки који не зна да иконопише, па узме боје и поружни икону. Исто и ти радиш. То је као да кажеш Богу: "Ниси то добро урадио, Боже мој. Ја ћу то да исправим!"
Другом приликом дође једна са никтима до овде, као у мачке, офарбана у црвено, и каже ми: "Дете ми је озбиљно болесно. Помоли се оче! И ја сам се молила, али... " "Како си се молила", кажем јој. Ти гребеш Христа са оваквим ноктима! Прво исеци нокте, и дете ће бити добро. За здравље свога детета, убудуће да сечеш нокте и да се оставиш фарбања. "Да их офарбам у бело, оче?" Ја сам ти рекао да исечеш нокте, да учиниш једну жртву за здравље свог детета. Шта је ово? Да је хтео, Бог би те направио са црвеном косом. " "Да их офарбам у бело?" Ето ти опет! "Да си добро и ти итвоје дете", рекох у себи. Дете највише осуђује мајку, кад није обучена пристојно и када покуашава тако да чини и са дететом.
Може неко да буде мало ружан, или да има неки недостатак. Зна Бог то и духовно ће му помоћи, јер се Бог више стара о души него о телу. Сви имамо своја добра и мало недостатака - неке своје крстиће - не крст - што нам помаже у спасењу душе наше.



[1] Грчка реч "ευσεβεια" обично се на српски преводи као благочетиво и благочестије. Буквално значи добро поштовати, тако да код Отаца често има истоветно значење као право-славље, исправно поштовање Бога. Видети. Св. Јован Дамаскин, Беседе, прев. Еп. Атанасије, Требиње 2002, стр. 90, напомена 6, (прим. прев.).

[2] Преподобни григорије Двојеслов, Папа Римски (540 - 604), је Светитељ наше Цркве. Његов спомен се прославља 12. марта.

[3] Старац овде не мисли на све саборе, већ на оне на којима се разматрају теме које су већ разрешене у Цркви од стране Светих Отаца, и о којима више нема потребе да се расправља.

[4] Стихира на празник Педесетнице.

[5] Према Библијској приповести, Едемски врт у коме су били прародитељи се ту налазио (прим. прев.)

[6] Јн. 8, 22.

[7] Реч καλλιεργημενος не може се дословнои превести. Она има значење, обрађен, негован,итд. Основно значење је пољопривредно - обрађивање земље, али има и пренесено значење.

[8] Тј. важно је мислити о узвишеним стварима, о Богу, итд (прим. прев.).

[9] Види: Старечник, Авва Арсеније, стр. 5 (на грчком).

[10] Упиташе неки Авву Арсенија: "Зашто не промениш воду, кад се умирисала?". А он одговори: "Уместо да миришем оно што долази од света, треба да подносим овај мирис" (Види Страчник, Авва Арсеније, 18, стр. 6 - на грчком)

[11] Некада су (у Грчкој) кандидати могли да полажу пријемне испиту у више од једне школе.

[12] Види: Αγιορειται Πατερες και Αγιορειτικα, σ. 74 - 75.

[13] У Житију преподобног Мартиниана (његов спомен се прославља 13 фебруара) стоји да, док се подвизавао на једној стени близу мора, угледа једну девојка која је преживела бродолом. Она поче молити Светог да је спасе из мора. Преподобни се помучи и извуче је из воде. Онда се помоли и сам скочи у море. Али Божјим старањем наиђе делфин, подиже га и остави на обали.

[14] На Патмосу је Свети Јован Богослов записао Откровење које је добио од Христа. Тамо је био прогнан због проповедање хришћанске вере (прим. прев.)

[15] У грчком стоји "εξωκκλησακι", што буквално значи "мала црквица изван града или села" (прим. прев.).

[16] А војник је био сам старац који ово приповеда. Овај се догодило у време када је он служио војску током грађанског рата.

[17] Л. О. М. = Λοχος Ορεινων Μεταφορων.

[18] Старац мисли на напасника због кога су девојска и старица и морале да побегну (прим. прев.).

[19] Слично као код нас. "гвежђе се кује док је вруће" (прим. прев.).

[20] Грка реч "στραβοξυλο", има значење "тврдоглавост", "тврдичлук", али би овде боље одговарао смисао наше речи "тврдовратост" (прим. прев.)

[21] Уп. Авва Исаак, Аскетика, Слово 58, стр. 256, грчког издања.

[22] Уп. Еф. 5, 33.

[23] Псалам 105, 37 (према Септуагинти - прим. прев.): "И жртвоваше синове своје и кжери своје демонима".

[24] Пост. 5, 4.

[25] Изл. 20, 12.

[26] Света Исидора је живела у манастиру Тавенисиоти, кога је основао Преподобни Пахомије, почетком четвртог века. "Христа ради" направила се лудом ( = јуродивом - прим. прев.) смирујући се. На глави је носила некакву крпу, док су остале монашиње носиле кукољ. Никада није носила ципеле. Иако је често добијала увреде и батине, никада није гунђала нити је некога увредила. Њена велика светост, би у сну откривена великом подвижнику Питирону, који посети манастир, и пред читавим сестинством откри, да Исидора, коју су сви сматрали лудом, уствари духвна мати.

[27] Старац овде под "добром дволичношћу" очигледно има на уму подив јуродства. У том подвигу, особа која је иначе ментално сасвим здрава, претвара се (дакле "дволичи") пред другима да је ненормална, како би на такав начин уништила у себи сваку сујету и преузошење (прим. прев.).

[28] Старац има на уму карневал у коме се људи прерушавају, док су у ствари увек у себи прерушени - тј. лицемерни (прим. прев.).

[29] Део одежде свештеника, који прекрива горњи део тела (прим. прев.).

[30] Хороскопски знаци - зодијак - представљени су углавном животињама (бик, ован, лав, јарац, итд). Зодијак, гки ζώδιον значи буквално "од животиње", "животињски". Ту је смисао старчевог поигравања речима (прим. прев.)

[31] Жена да не носи мушко одело, нити човек да се облачи у женске хаљине, јер је гадан пред Господом твојим ко тако чини" (Пон. зак. 22, 5) Жена, дакле, не треба да носи мушку одећу јер је то Господу веома мрско.

[32] Испод манстира Стомија Коници, налази се поток по имену Аос.

 

[zjovan29]

Starac Pajsije Svetogorac

Kratak životopis​

Starac Pajsije Svetogorac: Duhovni zakoni​

Starac Pajsije Svetogorac

Kratak životopis

Starac Pajsije, rođen je na praznik Sv. Ane, 25. jula 1924. godine u maloazijskom selu Farasa, u Kapadokiji (današnja jugoistočna Turska). Njegov otac Prodromos, bio je gradonačelnik Farase i veoma pobožan čovek. Duhovni otac Prodromosove porodice bio je čuveni Sv. Arsenije Kapadokijski. Starac Pajsije kršten je 7. avgusta 1924. godine od samog Sv. Arsenija koji nije ispunio želju njegove familije da se dečak zove Hristos, kako se zvao njegov deda. Sv. Arsenije je tada proročki rekao: "Ja shvatam da biste vi želeli da neko bude dedin naslednik, ali zar i ja ne bih mogao da poželim monaha koji bi bio moj naslednik." Samo nedelju dana kasnije na praznik Vozdviženja Časnog Krsta, od Turaka nasilno proterane, grčke izbeglice iz Farase nakon mnogih iskušenja stižu u Pirejsku luku u Grčkoj.
Posle odslužene vojske 1949. godine, odlazi na Svetu Goru ali samo na kratko. Ponovo se na Sv. Goru vraća sledeće 1950. godine. Zamonašio se u manastiru Esfigmenu 1954. pod imenom Averkije. Iste godine napušta po blagoslovu napušta Esfigmen i prelazi u manastir Filotej gde postaje učenik oca Simeona, vrlinskog čoveka. Ime Pajsije dobija 1956. kada je postrižen u malu shimu. Godine 1962. je iz duhovnih razloga otišao na Sinaj u keliju Sv. Galaktiona, da bi se dve godine kasnije vratio na Sv. Goru u Ivironski Skit Sv. Arhangela.
Godine 1966. ozbiljno se razboleo i do kraja života imao probleme sa zdravljem.
Krajem 1967. odlazi u Katunakiju gde se nastanjuje u Ipatijevoj keliji koja pripada Manastiru Velika Lavra.
Sledeće 1968. godine starac Pajsije odlazi u manastir Stavronikita gde postaje učenik znamenitog ruskog podvižnika oca Tihona koji je živeo u keliji Časnog Krsta. Posle blaženog usnuća starca Tihona nastanjuje se u njegovoj keliji gde živi do 1979. godine kada prelazi u manastir Kutlumuš, tj. isposnicu ovog manastira po imenu Panaguda.
Godine 1988. starac Pajsije teško oboleva od raka. Poslednje dane provodi van Svete Gore u ženskom manastiru Sv. Jovana Bogoslova u Surotiju. Ovom sestrinstvu starac je već godinama bio duhovni savetnik. U utorak 12. jula 1994. godine starac je smireno predao svoju dušu Bogu, kojeg je duboko voleo i kome je služio od malena. Podvigom osvećeno telo blaženopočivšeg starca počiva u manastiru Sv. Jovana Bogoslova u Surotijy, pored Soluna.

Starac Pajsije Svetogorac


"Duhovni zakoni"


Poglavlje knjige "Život starca Hadži-Georgija Atonskog"(1809-1886)


Budući da se kod nekih ljudi možda može pojaviti pitanje "zbog čega Bog dopušta da pravednici budu mučeni iskušenjima i klevetani, i to ljudi kao na primer čovek Božiji Hadži-Georgije - koji je bio jedna čista duša od malena?", pomislih da bi dobro bilo da napišem o tome ono što osećam.
Sasvim je prirodno da su sudovi Božiji za nas nepojamni kao bezdan, ali po mom mišljenju stvar može biti i u sledećem: Ako Bog ne bi dopustio da određeni pravednici budu oklevetani, kako bi onda mogli da ostanu prikriveni pravi krivci - oni koji svoj prestup ne mogu podneti zbog egoizma? Zemlja im je tesna, a demoni traže prliku da ih dovedu do očajanja, da sami sebi naude i time na sebe natovare osudu.
Velika ljubav Božija dopušta, međutim, da pravednici budu nepravedno optuženi i oklevetani da slabe duše ne bi bila izgubljene; no na kraju se istina ipak pokaže.
Znajući ovo nama, zaista, biva lakše da uvek imamo dobre misli kada čujemo da kolaju ružne priče o našim bližnjim i da se upitamo: "Da možda to ipak nije kleveta?" Time na prirodan način čak i istinski krivci bivaju utešeni, počinjući malo po malo da osećaju svoju krivicu; glas njihove savesti počne da im smeta i oni se popravljaju - ako imaju dobro nastrojenje. Kraće rečeno, ponekad Bog olakšava breme prestupnika tako što dozvoljava da snažni i pravedni budu oklevetani.
Prirodno, oni sa kojima se nepravedno postupa predstavljaju najljubljeniju decu Božiju. Sami za sebe, međutim, oni na to po mom shvatanju i ne pomišljaju. Oni, naprotiv, veruju da je moguće da su zbog nečega krivi kada ih je blagodat Božija napustila. Takvi mogu da budu u zatvorima i da se osećaju kao krivci, mučeni od strane sopstvene savesti i preplavljeni pokajanjem. Iako se sa njima postupa na očigledno nepravedan način, oni u svojim srcima imaju Hrista sa kojim se takođe tako postupalo i u zatvorima se osećaju kao da su u raju; jer gde je Hristos tu je raj.
Tako pravednici, imajući ovu plemenitu ljubav, ne očekuju nebesku platu za dobra dela koja čine bližnjima, jer su oni deca Božija i delaju ispunjeni sa "filotimo"* (objašnjenje ove reči po starcu Pajsiju na kraju teksta) u svojoj sopstvenoj kući koja je zapravo Crkva Hristova.
Ako bi ljudi promislili koliku dobrobit i večnu radost primaju njihove duše (radost koju već u ovom životu počinju da osećaju) kada učine makar i najmanje dobro bližnjim, oni bi molili bližnje da ovo prihvate i čak bi im bili za to zahvalni. Jer preobražaj koja se događa u duši i radost koju srce milostivog čoveka oseća dajući koricu hleba siročetu, ne može se kupiti ni od najboljeg kardiologa, makar mu platili vrećom punom dolara. Takvo ozarenje i radost osećaju duše hrišćana koji drže bdenja, mole se i poste. Ovo ne mogu sasvim da shvate ljudi koji jedu šta god požele i kad god požele, i piju vino i osvežavajuća pića.
Naravno, kao što rekoh, deca Božija ne čine ovo svesno nameravajući da time steknu Nebeske nagrade, ili pak duhovne radosti u ovom životu. Jer deca ne bivaju plaćena od svog Oca (Nebeskog), budući da im svo Očevo bogatstvo već pripada. Sasvim nešto različito predstavlja pitanje koje će božanske darove Bog blagoizvoleti da nam ponudi kao naš dobri Otac već u ovom životu i u večnosti.

Kao što su mnogi koji rade za platu najamnici, tako i mnogi koji izbegavaju greh to čine samo stoga da ne bi bili osuđeni, i isto, dakle, kao i prvi gledaju samo svoj lični interes. I to je, zaista, na neki način dobro delo, ali u njemu nema ničeg plemenitog, jer posle ogromne žrtve koju je Hristos podneo radi našeg iskupljenja mi ne bi trebalo iz "filotimo" da se obremo u paklu, da ga ne bismo ožalošćivali tugom koju će osećati zbog našeg stradanja. Ovo je ona vrsta ljubavi kakvu su imali Sv. Oci naše Crkve prema Hristu. Mnogi od nas, nažalost, imaju jednu inferiornu ljubav koja je ograničena potrebom da se izbegne kazna. Ovakva ljubav ide ruku pod ruku sa sa maloverjem; drugim rečima, mi uživamo u stvarima ovoga sveta samo do stepena na kojem osećamo da nećemo biti kažnjeni u ovom životu, isto tako pritom računajući da nećemo biti lišeni ni Raja.
Ako bi nam Hristos rekao: "Dečice moja, Raj je sada ispunjen i nemam mesto gde da vas smestim," neki od nas bi mu besramno odgovorili: "A zbog čega nam to nisi ranije rekao?" Drugi bi, opet, požurili da ne izgube ni jedan trenutak koji može da se iskoristi za uživanje i zabavljanje i verovatno više ne bi želeli ni da čuju za Hristu.
Deca Božija, međutim, koja u sebi imaju "filotimo", sa sveštenim strahom rekla bi Hristu: "Ne brini uopšte za nas, nama je dovoljno što znamo da je Raj ispunjen; to nam pruža takvu radost kao da smo i mi sami u Raju." Oni bi svoje duhovni podvig nastavili kao i ranije, osećajući "filotimo" prema Onome koga su i pre voleli čistom ljubavlju. A Hristos koji je sav ljubav useliće u njihova čista srca kao što je boravio i u Svetom Telu Prečiste Djeve.
Slučajevi kao što je to slučaj Hadži-Georgija su, naravno, veoma retki. Bog tada dopušta da krepki pravednik strada i nosi bremena slabih i onih koji su pravi krivci da bi na takav način pomogao svojim bližnjim. Upravo u ovakvim slučajevima možemo reći: "po Božijem dopuštenju," a ne kada mi pokleknuvši u borbi sa zlim neprijateljem za to "krivimo iskušenja". Drugim rečima, samo u prvom slučaju deluju duhovni zakoni. "Jer svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se." (Luka 18:14) Ovo je, po mom mišljenju, zaista način na koji duhovni zakoni deluju. Što više uvis mi bacimo neku stvar, veće je ubrzanje kojom zemljina teža tu stvar privlači i ona se razbija (zakoni fizike). Što više neko biva uznesen veći će biti njegov pad, i shodno meri njegove gordosti on će biti "razbijen" - osim ako njegova gordost ne prevazilazi ljudske mere i dostiže gordost demona. U takvom slučaju čovek više ne podleže kriterijumima duhovnih zakona koji vladaju u ovom životu, već više onoj Apostolskoj reči: "Ali zli ljudi i opsjenari napredovaće od zla na gore, varajući i varajući se"(2 Tim., 3:13)
Ako čovek, međutim, u samom početku primeti gordost gde se pomalja i skrušeno zamoli Boga za oproštaj, milostive Božije ruke takvoga sa radošću nežno prizemljuju i njegovo spuštanje [sa brda gordosti, prim. prev.] biva jedva primetno; on neće biti razbijen padom jer je njegovo srce već bilo slomljeno pokajanjem koje je prineo Bogu.
Isto biva i sa čovekom koji je nekoga pozledio nožem. Kada se takav iskreno i sa srdačnim bolom pokaje, Dobri Bog ne dopušta da on u sadašnjem životu zauzvrat kao pravednu kaznu primi ranjavanje nožem, jer je srce čoveka koji se kaje probodeno njegovom sopstvenom savešću koja ga muči i zbog koje on mnogo strada. Tada Bog kao Otac koji ljubi umesto noža daruje balsam Svoje Božanske utehe takvom ožalošćenom srcu.
Ako, ipak, iz dubokog "filotimo" čovek koji je grešio sam uporno traži od Boga da bude kažnjen za grešku koju mu je Bog već oprostio i zbog koje je on, pokajavši se, već bio izbavljen od dejstva duhovnih zakona, onda Bog uslišava molitvu koja se rađa iz njegovog "filotimo" u isto vreme pripremajući mu nepropadljive vence slave.
Svaki čovek koji ispunjava zapovesti Božije i traži od Boga da bude kažnjen za greh svojega brata ili da uzme na sebe bolest bližnjeg postaje sličan Hristu. Hristos je tada dirnut ovakvom plemenitom ljubavlju svoga deteta.
I zaista, osim toga što mu Bog daje blagodat da uzima na sebe grehe drugih, On takođe dopušta da ovaj čovek prolazi kroz različita iskušenja shodno njegovim usrdnim molbama. Istovremeno Bog za njega priprema dijamantski mučenički venac jer su ga mnogi ljudi osuđivali "sudeći po izgledu," misleći da ga Bog kažnjava za njegove grehe, dok je taj čovek zapravo postao svetlosni duhovni stub od čistog zlata i zbog svoje se ljubavi prema bližnjima upodobio Hristu.
Među sudovima Božijim - koji predstavljaju za nas nesaglediv bezdan - nalazimo i ovaj sličan onima koji srećemo kod Proroka i Svetih kao i u hiljadama drugih slučajeva; i što je čudnije od svega i sam Bog se menja kada se čovek promeni.
Dakle, duhovni zakoni razlikuju se od prirodnih zakona po tome što duhovni podrazumevaju sastradalnost i čovek tada ima posla sa svojim Tvorcem - Najmilostivijim Bogom.
Kada, na primer, nemirno dete priđe i pokaje se i oseti prekor sopstvene savesti, Otac njegov ga nežno i sa ljubavlju miluje i teši. Otac vaspitava svoju decu iz ljubavi i sa željom da dođu sebi i da priđu blizu Njega. Ne zbog prekraćivanja muka, ni zbog ovosvetske legalističke pravednosti, već iz božanske dobrote i uvek za dobrobit sve svoje dece. Tako da se sva spasu i naslede Njegovo Carstvo Nebesko.
Neka Dobri Bog delajući kao Bog, ne uzme u obzir naše roptanje; samo da se spase sav svet. Amin.
*Filotimo - grčki izraz. Starac Pajsije ovu reč shvata otprilike na ovaj način: pobožnošću prečišćena dobrota, lučezarna ljubav skrušenog čoveka koji je lišen sebeljublja, i čije je srce puno blagodarnosti prema Bogu i bližnjima; koji zbog svoje izuzetne duhovne osetljivosti želi da uzvrati i za najmanje dobročinstvo koje mu je bilo učinjeno.

Mitropolija Crnogorsko-primorska : Duhovna biblioteka : Starac Pajsije Svetogorac
izvor:mitropolija.co.me

​