Član
- Učlanjen(a)
- 08.10.2009
- Poruka
- 1.849
[FONT=Arial, Helvetica, sans-serif]Starac Josif Spileot[/FONT]
Iz knjige "Pisma Starca Josifa Spileota", uvodno poglavlje: Izloženje monaškog opita
Prevod sa grčkog: Antonina Pantelić
Starac Josif rođen je 1898. godine na ostrvu Parosu. Imao je samo dva razreda osnovne škole kada je došao u Atinu da bude prodavac.
Iz Atine odlazi na Svetu Goru gde u ocu Arseniju nalazi istomišljenika. Povlači se u pustinju i obilazi kelije i pećine čuvenih atonskih podvižnika skupljajući med bogopoznanja. Pet njegovih učenika - monaha koji su se zajedno sa njim "zatvorili u pećinu" radi praktikovanja Isusove molitve koja je temelj starčevog pogleda na duhovni život i osnovni impuls monaštvu - postali su igumani pet svetogorskih manastira vaskrsavši monaške svete obitelji u trenutku velike krize monaštva na Sv. Gori.
Bilo mi je devetnaest godina kada sam stupio na put koji me je odveo u Baštu naše Presvete Bogorodice, na Svetu Goru. Put ka monaškom životu pokazala mi je moja vrlinska i monaholjubiva majka, sada upokojena monahinja Teofana.
Tokom prvih godina teške nemačke okupacije, kada sam zbog posla morao da prekinem dalje školovanje, za parohijskog sveštenika u jednu od dve starokalendarske crkve u Volosu došao je jedan jeromonah sa Svete Gore. Bio je to jedan od monaha iz bratstva starca Josifa Isihaste, kako ga je on nazivao. Ovaj svetogorski jeromonah postao je u to vreme moj dragoceni savetnik i pomoćnik u duhovnom napredovanju. Izabrao sam ga za svog duhovnog oca i, zahvaljujući njegovim besedama i savetima, uskoro sam osetio kako se moje srce udaljuje od sveta i stremi ka Svetoj Gori. Nakon što mi je pripovedao o starcu Josifu, u meni se rasplamsala vatrena molitva i želja da ga što pre upoznam.
Kada je najzad došlo vreme - 26. septembar 1947. godine - jedna lađica nas je lagano prevezla iz sveta u svetoimenu Goru ili, da tako kažemo, sa obale prolaznosti ka suprotnoj obali večnosti.
Na pristaništu skita Svete Ane dočekao nas je jedan uvaženi starac, otac Arsenije.
"Da ti nisi Janakis iz Volosa", upitao me.
"Da, starče", odgovorio sam, "ali odakle Vi mene poznajete?"
"O, starac Josif je to doznao od svečasnog Preteče. On mu se sinoć javio i rekao: Šaljem ti jednu ovčicu. Primi je u svoj tor."
Moje misli su se usredsredile na svečasnog Preteču, mog pokrovitelja, na čiji sam dan Roždestva i sam rođen. Bio sam mu veoma blagodaran što se na ovaj način postarao za mene.
"Pođimo, Janakis", rekao je starac Arsenije. "Hajdemo, jer nas Starac očekuje!"
Lagano smo se uspinjali uskom stazicom, a ono što sam tada osećao bilo je neopisivo.
Te večeri, u kapeli Svečasnog Preteče uklesanoj u pećini, načinio sam metaniju poslušanja. Tamo, u toj slaboj svetlosti, moja duša je na samo njoj poznat način prepoznala svetlošću ozareni lik mog svetog Starca.
Duhovno i telesno, bio sam najmlađi u bratstvu. Starac Josif je bio jedan od najvećih svetogorskih duhovnika našeg vremena. Proveo sam pored njega punih dvanaest godina, koliko je još poživeo nakon mog dolaska. Bio sam njegov učenik i Bog me udostojio da ga služim do njegovog poslednjeg daha. Zbog svog velikog duhovnog truda i svojih svetih molitava koje nam je ostavio kao dragoceno duhovno nasleđe, bio je dostojan najusrdnijeg služenja. Kada sam ga upoznao bio je istinski bogonosni i najplemenitiji duhovni vojskovođa, veoma opitan u bitkama sa strastima i demonima. Bilo je nemoguće da se čovek, ma koliko bio ostrašćen, nađe u njegovoj blizini a da se ne isceli. Trebalo je jedino da mu bude poslušan.
Što se tiče monaha, starac Josif je iznad svega postavio hristopodobno poslušanje. U pogledu laika, prednost je davao umnoj molitvi, ali samo pod nadzorom opitnih rukovoditelja, jer je video mnogo prelešćenih ljudi i mnogo je strahovao od toga.
Često nam je govorio: "Ako vidiš da čovek ne traži savet ili da se pak ne pridržava saveta koji je dobio, znaj da ćeš ga uskoro videti prelašćenog."
U pogledu izvršenja našeg podvižničkog pravila, Starac je bio izuzetno strog. Svom svojom dušom voleo je post, bdenje i molitvu. Uvek je bio strog u pogledu hleba i trpeze. Ako je znao da je od juče ili od prekjuče preostalo nešto jestiva, nije ni tražio svežu hranu. Međutim, njegova strogost u pogledu ishrane bila je umerena kada smo u pitanju bili mi, mlađi. Videvši toliko telesne slabosti, Starac je smatrao da treba da nas sačuva. Izgledalo je da se sva njegova popustljivot iscrpljuje u toj jednoj jedinoj snishodljivosti. U svemu ostalom bio je veoma zahtevan, ali ne stoga što nije znao da prašta greške ili da otrpi slabost, nego zato što je želeo da sve svoje duševne i telesne snage pokrenemo na podvig. Obično nam je govorio: "Ono, što ne damo Bogu, da bi ga On iskoristio, iskoristiće drugi. Gospod nam je dao zapovest da ga ljubimo svom dušom i srcem zato da lukavi ne bi našao mesto na kojem bi se nastanio i smestio u nama."
Svaku noć smo provodili u bdenju. Takav nam je bio naš tipik. Starac je zahtevao bitku do krvi sa snom i nečistim pomislima. On je bdio u tami, u svojoj kelijici, sa svojim nerazdvojivim saputnikom - neprestanom umnom molitvom. Iako unutar kelije, znao je šta se dešava napolju i bio mu mu je poznat svaki naš pokret i svako naše napredovanje. Dovoljan bi mu bio samo jedan pogled da pročita naše pomisli. Uvidevši da nam je potrebno duhovno ukrepljenje, kazivao bi nam o mnogim čudesnim podvizima svetogorskih otaca. Bio je veoma opitan besednik. Kada bi govorio, čovek bi poželeo da ga neprestano sluša. Međutim, kada je govorio o božanskom prosvetljenju i o blagodatnim stanjima, i pored svog prirodnog besedničkog dara, imao je teškoću u izražavanju zbog nedovoljnosti svog ljudskog rečnika kojim bi želeo da objasni njihovo duboko značenje. U takvim trenucima Starac je ostajao bez glasa i činilo se da je daleko od nas, da nije u stanju da govori o onome što se nalazi na nadnesaznajnom, nadsvetlom, najuzvišenijem vrhu tajinstvenog smisla (logosa), tamo, gde obitavaju prosta, apstolutna, nepromenljiva i neizreciva tajinstva bogoslovlja.
Moj Starac nije izučavao akademsko bogoslovlje, iako je bogoslovstvovao sa najvećom dubinom. U jednom od svojih pisama on kaže: "Kada u poslušanju i bezmolviju monah očisti čuvstva, umiri um i prosveti srce on prima blagodat i prosvetljenost znanja, i postaje sav svetlost, sav - um, sav - blistanje, i iz njega izvire bogoslovlje koje ni trojica, ukoliko budu zapisivala, neće uspeti da zabeleže usled potoka blagodati što talasasto teče i po čitavom telu razliva mir i potpunu nepokretnost strasti. Srce plamti od božanstvene ljubavi i usklikuje: "Isuse moj, zadrži talase Svoje blagodati, jer se rastapam kao vosak!" I on se zaista topi, jer ne može da izdrži. Um biva zahvaćen sozercanjem i dolazi do sjedinjenja i do suštinske promene u čoveku, i on postaje jedno sa Bogom, tako da više nije u stanju da sebe razlikuje ili razdvoji od Njega, slično gvožđu kada se kali u ognju i postaje i samo slično tom ognju!"
Ove reči jasno pokazuju da božanstveni primrak, ozaren netvarnom svetlošću, za njega nije bio nepoznata i nepristupačna oblast, već mesto i način Božijeg prisustva, kao neizreciva tajna, kao preblistava i preotkrivena svetlost. To je bivalo stoga, što je moj Starac znao da se moli. Nakon višečasovne srdačne molitve, često nam se dešavalo da primetimo da je njegovo lice preobraženo i ozareno. Nije ni najmanje čudno da je ta svetlost u kojoj se neprestano kupala njegova duša, tokom vremena vidljivo počela da umiva i njegovo telo. Uostalom oreoli svetitelja i anđela nisu ništa drugo do odblesak netvarne blagodatne svetlosti, koja sija i blista u njima.
Začuđujuća je bila Starčeva čistota. Sećam se da bih uveče, ušavši u njegovu kelijicu, osetio miomiris. Osećao sam da miomiris njegove molitve orošava sve što ga okruživa, delujući ne samo na naša unutrašnja, već i na spoljašnja čuvstva. Besedeći sa nama o čistoti duše i tela, uvek je kao primer navodio Presvetu Bogorodicu.
"Ne mogu vam opisati", govorio je, "koliko Presveta ljubi celomudrenost i čistotu. Ona je sama jedina čista Djeva. Ona i želi da svi mi budemo takvi."
Zatim bi dodavao:
"Ne postoji druga žrtva koja bi bila miomirisnija pred Bogom, nego što je čistota tela i duše. Ona se zadobija krvlju i surovom borbom."
Završavao je rečima:
"Prisiljavajte sebe, očišćujte dušu i telo. Nipošto ne prihvatajte nečiste pomisli."
Što se tiče tihovanja, on ni jednu jedinu reč nije izgovarao bez potrebe. Posebno tokom Velikog posta, kada je bio sam sa ocem Arsenijem. Obojica bi tada tihovali čitavu sedmicu. Razgovarali su samo od subotnje večernje do nedeljnog povečerja, a zatim ponovo bezmolvstvovali, tokom čitave sedmice. Za to vreme sporazumevali su se gestovima kad je bilo neophodno. Budući da je Starac dobro znao kolika je korist od podviga tihovanja, i nama je zabranjivao da međusobno razgovaramo sem u krajnjoj nuždi. Kada bi nekoga od nas na poslušanje poslao izvan našeg isihastiriona* (isposnice), nije dopuštao da sa bilo kim razgovaramo. Sećam se da bi me, nakon povratka, strogo ispitivao da li sam u potpunosti očuvao poslušanje i tihovanje. Moja prva epitimija zbog dve-tri izgovorene reči podrazumevala je dve stotine poklona.
Ovaj nebeski čovek bio je pravi znalac u isceljivanju strasti svojih učenika. Ukoliko bi samo ostali uz njega okusili bi duhovno rođenje i postajali sasvim drugi ljudi. Kraj njega je, međutim, ostala samo nekolicina učenika, iako su mnogi dolazili. Nije bilo lako živeti sa njim. Mene je njegova očinska ljubav rukovodila na takav način da bi mnogima, ukoliko bih o tome kazivao, to izgledalo neverovatno. Tako sam, na primer, za dvanaest godina koje sam proveo kod njega, svoje ime čuo iz njegovih usta svega nekoliko puta. Da bi me oslovio ili pozvao, koristio je najrazličitija pogrdna imena i epitete koji su im odgovarali. Koliko je, međutim, bilo nežnosti u tim veštim zajedljivostima, kakva je sveta zabrinutost stajala iza tih poruga! Kako je danas moja duša blagodarna zbog tih hirurških zahvata njegovog najčistijeg jezika!
U pustinji smo proveli dugi niz godina. Međutim, zbog različitih iskušenja gotovo da su se svi razboleli. Starcu je dok je bio u molitvi javljeno da bi trebalo da siđemo sa litica, iz Skita Male Svete Ane, što smo i učinili i prešli u Novi skit. Tamo je klima bila blaža, a napori umereniji. Oporavili smo se svi osim Starca, koji je bolovao čitavog života. Od posta, bdenja, prolivenog znoja u molitvi, a i od kušača njegovo telo je postalo jedna velika rana.
Jednom prilikom sam ga upitao:
"Starče, zašto i sada posle tolikog iscrpljivanja postite"?
"Sada, čedo moje, postim da bi vam svima naš blagi Bog podario svoju blagodat", odgovorio je on.
Bez obzira na njegovu telesnu slabost i stradanja, Starac je u sebi osećao takvo duševno spokojstvo i blaženstvo da mu je bilo veoma teško da opiše to stanje. Govorio bi samo da unutar sebe oseća nešto, što podseća na raj.
A onda je došlo vreme njegovog odlaska. Čitavog svog života iščekivao je smrt, jer njegovo obitavanje na ovom svetu nije bilo drugo do borba, trud i bol. Duša mu je želela pokoja i iščekivala upokojenje. Iako je u nas čvrsto usadio sećanje na smrt, njegova bliskost sa tim "najstrašnijim od svih tajinstava," sa smrću, ostavila je snažan utisak na nas. Izgledalo je da se Starac priprema za svetkovinu, jer ga je savest obaveštavala o Božijoj milosti. I pored toga, tokom poslednjih dana svog ovozemaljskog života plakao je više nego obično. Da bi ga utešio, starac Arsenije je govorio: "Starče, toliko si stradao i toliko se molio tokom čitavog svog života, toliko si vapio zbog svoje duše, a sada još uvek plačeš?" Starac ga je pogledao i uzdahnuo: "Eh, starče Arsenije, istina je to što kažeš, ali ja sam samo ljudsko biće! Kako da znam da li je mom Bogu bilo ugodno, to što sam za Njega učinio? On je Bog i ne sudi kao mi, ljudi. Osim toga, ja se neću vratiti da ponovo plačem. Ovo mi poslednja prilika. Onako, kako sada učini svaki od nas, tako će nam i biti. Koliko budemo tugovali i plakali nad svojim gresima, toliko ćemo se i utešiti."
Njegova ljubav prema Presvetoj Bogorodici bila je neopisiva. Na spomen Njenog imena, Starčeve oči su se punile suzama. On ju je već odavno molio da ode iz ovog života i da otpočine. Svecarica ga je najzad uslišila. Obavestila ga je o njegovom odlasku na mesec dana unapred. Starac me je tada pozvao i objasnio šta treba da pripremimo. Bili smo u stanju iščekivanja.
Uoči njegovog prestavljenja, 14. avgusta 1959. godine, Starca je posetio gospodin Shinas iz Volosa. Bili su veliki prijatelji.
"Kako ste, Starče", upitao je, "kako je Vaše zdravlje?"
"Sutra ću, Sotiri, otići u večnu otadžbinu. Kada začuješ zvona, setićeš se mojih reči."
Uveče, na svenoćnom bdenju pred praznik Uspenja Presvete Bogorodice, Starac je bio na službi i, koliko je mogao, pojao sa ostalim ocima. Na Božanstvenoj liturgiji, tokom pričešćivanja Prečistim Tajnama, Starac je rekao: "Poputnina za život večni!" Osvanuo je i 15. avgust. Starac sedi na mučeničkoj hoklici ispred našeg isihastiriona, iščekuje čas i trenutak svog prestavljenja. Siguran je u obaveštenje koje je dobio od Presvete Bogorodice. Videvši, međutim, da vreme prolazi i da sunce izlazi, počinje da oseća nešto slično razočarenju i nespokojstvu zbog odlaganja. Bila je to poslednja poseta lukavoga. Pozvao me i upitao: "Dete moje, zbog čega Bog okleva da me uzme? Sunce izlazi, a ja sam još uvek ovde!" Videvši da moj Starac tuguje i da postaje nestrpljiv, usudio sam se da kažem: "Ne brinite, Starče! Pomolićemo se i Vi ćete otići!" Tada su suze prestale. Oci su uzeli svoje brojanice i započeli da se mole. Nije prošlo ni petnaest minuta, kada je Starac rekao: "Pozovi oce da učine metaniju, jer ja odlazim!" Tada smo načinili poslednju metaniju pred njim i uzeli njegov blagoslov. Ubrzo potom, podigao je oči i oko dva minuta uporno gledao oko sebe. Zatim je pogledao nas i, pun spokojstva i neiskazanog duševnog ushićenja, rekao: "Sve se završilo, krećem, polazim, blagoslovite!" Sa tim poslednjim rečima, priklonio je glavu na desnu stranu, dva-tri puta lagano otvorio usta i oči i to je bilo sve. Predao je svoju dušu u ruke Onoga, kojega je priželjkivao i kome je služio od svoje mladosti.
Bila je to uistinu končina prepodobnog. U nama je izazvala osećanje vaskrsenja. Pred nama se nalazio pokojnik i naša žalost je bila sasvim razumljiva, ali smo duboko u sebi doživljavali vaskrsenje. To osećanje me nikada nije napustilo. Od tog doba, ono prati svako naše sećanje na nezaboravnog svetog Starca.
Budući da je njegov život sam po sebi za nas predstavljao i pismenu i usmenu pouku i budući da smo na sopstvenom opitu spoznali snagu njegovih reči i da nas mnogi već godinama mole da napišemo knjigu o svetom Starcu, ovom knjigu mi njemu samom dajemo mogućnost da govori posredstvom svojih pisama.
Sa svetovne tačke gledišta, Starac je bio gotovo nepismen. Pohađao je samo dva razreda osnovne škole. Međutim, bio je mudar u božanskim stvarima. Bio je bogoumudren. "Pustinjski univerzitet" poučio ga je onome što nam je najpotrebnije, a to su stvari nebeske.
Znamo da će Starčeve reči biti od ogromne koristi monasima. Znamo da će koristiti i onima koji se dobrim podvigom podvizavaju u svetu. Sam Gospod zna da li će one koristiti još nekome i neka bude onako, kako je ugodno Njegovoj blagosti. U svakom slučaju, one se ne mogu prihvatiti bez odvažnog duha, niti se mogu sprovesti u delo bez podviga i velikog truda.
Veoma smo blagodarni svima koji su se potrudili na ovom izdanju i prizivamo na njih molitve blaženog Starca. Od sveg srca skrušeno molimo za oproštaj što do sada nismo udovoljili brojnim molbama i napisali životopis nezaboravnog, blaženog Starca.
Iz knjige "Pisma Starca Josifa Spileota", uvodno poglavlje: Izloženje monaškog opita
Prevod sa grčkog: Antonina Pantelić
Starac Josif rođen je 1898. godine na ostrvu Parosu. Imao je samo dva razreda osnovne škole kada je došao u Atinu da bude prodavac.
Iz Atine odlazi na Svetu Goru gde u ocu Arseniju nalazi istomišljenika. Povlači se u pustinju i obilazi kelije i pećine čuvenih atonskih podvižnika skupljajući med bogopoznanja. Pet njegovih učenika - monaha koji su se zajedno sa njim "zatvorili u pećinu" radi praktikovanja Isusove molitve koja je temelj starčevog pogleda na duhovni život i osnovni impuls monaštvu - postali su igumani pet svetogorskih manastira vaskrsavši monaške svete obitelji u trenutku velike krize monaštva na Sv. Gori.
Bilo mi je devetnaest godina kada sam stupio na put koji me je odveo u Baštu naše Presvete Bogorodice, na Svetu Goru. Put ka monaškom životu pokazala mi je moja vrlinska i monaholjubiva majka, sada upokojena monahinja Teofana.
Tokom prvih godina teške nemačke okupacije, kada sam zbog posla morao da prekinem dalje školovanje, za parohijskog sveštenika u jednu od dve starokalendarske crkve u Volosu došao je jedan jeromonah sa Svete Gore. Bio je to jedan od monaha iz bratstva starca Josifa Isihaste, kako ga je on nazivao. Ovaj svetogorski jeromonah postao je u to vreme moj dragoceni savetnik i pomoćnik u duhovnom napredovanju. Izabrao sam ga za svog duhovnog oca i, zahvaljujući njegovim besedama i savetima, uskoro sam osetio kako se moje srce udaljuje od sveta i stremi ka Svetoj Gori. Nakon što mi je pripovedao o starcu Josifu, u meni se rasplamsala vatrena molitva i želja da ga što pre upoznam.
Kada je najzad došlo vreme - 26. septembar 1947. godine - jedna lađica nas je lagano prevezla iz sveta u svetoimenu Goru ili, da tako kažemo, sa obale prolaznosti ka suprotnoj obali večnosti.
Na pristaništu skita Svete Ane dočekao nas je jedan uvaženi starac, otac Arsenije.
"Da ti nisi Janakis iz Volosa", upitao me.
"Da, starče", odgovorio sam, "ali odakle Vi mene poznajete?"
"O, starac Josif je to doznao od svečasnog Preteče. On mu se sinoć javio i rekao: Šaljem ti jednu ovčicu. Primi je u svoj tor."
Moje misli su se usredsredile na svečasnog Preteču, mog pokrovitelja, na čiji sam dan Roždestva i sam rođen. Bio sam mu veoma blagodaran što se na ovaj način postarao za mene.
"Pođimo, Janakis", rekao je starac Arsenije. "Hajdemo, jer nas Starac očekuje!"
Lagano smo se uspinjali uskom stazicom, a ono što sam tada osećao bilo je neopisivo.
Te večeri, u kapeli Svečasnog Preteče uklesanoj u pećini, načinio sam metaniju poslušanja. Tamo, u toj slaboj svetlosti, moja duša je na samo njoj poznat način prepoznala svetlošću ozareni lik mog svetog Starca.
Duhovno i telesno, bio sam najmlađi u bratstvu. Starac Josif je bio jedan od najvećih svetogorskih duhovnika našeg vremena. Proveo sam pored njega punih dvanaest godina, koliko je još poživeo nakon mog dolaska. Bio sam njegov učenik i Bog me udostojio da ga služim do njegovog poslednjeg daha. Zbog svog velikog duhovnog truda i svojih svetih molitava koje nam je ostavio kao dragoceno duhovno nasleđe, bio je dostojan najusrdnijeg služenja. Kada sam ga upoznao bio je istinski bogonosni i najplemenitiji duhovni vojskovođa, veoma opitan u bitkama sa strastima i demonima. Bilo je nemoguće da se čovek, ma koliko bio ostrašćen, nađe u njegovoj blizini a da se ne isceli. Trebalo je jedino da mu bude poslušan.
Što se tiče monaha, starac Josif je iznad svega postavio hristopodobno poslušanje. U pogledu laika, prednost je davao umnoj molitvi, ali samo pod nadzorom opitnih rukovoditelja, jer je video mnogo prelešćenih ljudi i mnogo je strahovao od toga.
Često nam je govorio: "Ako vidiš da čovek ne traži savet ili da se pak ne pridržava saveta koji je dobio, znaj da ćeš ga uskoro videti prelašćenog."
U pogledu izvršenja našeg podvižničkog pravila, Starac je bio izuzetno strog. Svom svojom dušom voleo je post, bdenje i molitvu. Uvek je bio strog u pogledu hleba i trpeze. Ako je znao da je od juče ili od prekjuče preostalo nešto jestiva, nije ni tražio svežu hranu. Međutim, njegova strogost u pogledu ishrane bila je umerena kada smo u pitanju bili mi, mlađi. Videvši toliko telesne slabosti, Starac je smatrao da treba da nas sačuva. Izgledalo je da se sva njegova popustljivot iscrpljuje u toj jednoj jedinoj snishodljivosti. U svemu ostalom bio je veoma zahtevan, ali ne stoga što nije znao da prašta greške ili da otrpi slabost, nego zato što je želeo da sve svoje duševne i telesne snage pokrenemo na podvig. Obično nam je govorio: "Ono, što ne damo Bogu, da bi ga On iskoristio, iskoristiće drugi. Gospod nam je dao zapovest da ga ljubimo svom dušom i srcem zato da lukavi ne bi našao mesto na kojem bi se nastanio i smestio u nama."
Svaku noć smo provodili u bdenju. Takav nam je bio naš tipik. Starac je zahtevao bitku do krvi sa snom i nečistim pomislima. On je bdio u tami, u svojoj kelijici, sa svojim nerazdvojivim saputnikom - neprestanom umnom molitvom. Iako unutar kelije, znao je šta se dešava napolju i bio mu mu je poznat svaki naš pokret i svako naše napredovanje. Dovoljan bi mu bio samo jedan pogled da pročita naše pomisli. Uvidevši da nam je potrebno duhovno ukrepljenje, kazivao bi nam o mnogim čudesnim podvizima svetogorskih otaca. Bio je veoma opitan besednik. Kada bi govorio, čovek bi poželeo da ga neprestano sluša. Međutim, kada je govorio o božanskom prosvetljenju i o blagodatnim stanjima, i pored svog prirodnog besedničkog dara, imao je teškoću u izražavanju zbog nedovoljnosti svog ljudskog rečnika kojim bi želeo da objasni njihovo duboko značenje. U takvim trenucima Starac je ostajao bez glasa i činilo se da je daleko od nas, da nije u stanju da govori o onome što se nalazi na nadnesaznajnom, nadsvetlom, najuzvišenijem vrhu tajinstvenog smisla (logosa), tamo, gde obitavaju prosta, apstolutna, nepromenljiva i neizreciva tajinstva bogoslovlja.
Moj Starac nije izučavao akademsko bogoslovlje, iako je bogoslovstvovao sa najvećom dubinom. U jednom od svojih pisama on kaže: "Kada u poslušanju i bezmolviju monah očisti čuvstva, umiri um i prosveti srce on prima blagodat i prosvetljenost znanja, i postaje sav svetlost, sav - um, sav - blistanje, i iz njega izvire bogoslovlje koje ni trojica, ukoliko budu zapisivala, neće uspeti da zabeleže usled potoka blagodati što talasasto teče i po čitavom telu razliva mir i potpunu nepokretnost strasti. Srce plamti od božanstvene ljubavi i usklikuje: "Isuse moj, zadrži talase Svoje blagodati, jer se rastapam kao vosak!" I on se zaista topi, jer ne može da izdrži. Um biva zahvaćen sozercanjem i dolazi do sjedinjenja i do suštinske promene u čoveku, i on postaje jedno sa Bogom, tako da više nije u stanju da sebe razlikuje ili razdvoji od Njega, slično gvožđu kada se kali u ognju i postaje i samo slično tom ognju!"
Ove reči jasno pokazuju da božanstveni primrak, ozaren netvarnom svetlošću, za njega nije bio nepoznata i nepristupačna oblast, već mesto i način Božijeg prisustva, kao neizreciva tajna, kao preblistava i preotkrivena svetlost. To je bivalo stoga, što je moj Starac znao da se moli. Nakon višečasovne srdačne molitve, često nam se dešavalo da primetimo da je njegovo lice preobraženo i ozareno. Nije ni najmanje čudno da je ta svetlost u kojoj se neprestano kupala njegova duša, tokom vremena vidljivo počela da umiva i njegovo telo. Uostalom oreoli svetitelja i anđela nisu ništa drugo do odblesak netvarne blagodatne svetlosti, koja sija i blista u njima.
Začuđujuća je bila Starčeva čistota. Sećam se da bih uveče, ušavši u njegovu kelijicu, osetio miomiris. Osećao sam da miomiris njegove molitve orošava sve što ga okruživa, delujući ne samo na naša unutrašnja, već i na spoljašnja čuvstva. Besedeći sa nama o čistoti duše i tela, uvek je kao primer navodio Presvetu Bogorodicu.
"Ne mogu vam opisati", govorio je, "koliko Presveta ljubi celomudrenost i čistotu. Ona je sama jedina čista Djeva. Ona i želi da svi mi budemo takvi."
Zatim bi dodavao:
"Ne postoji druga žrtva koja bi bila miomirisnija pred Bogom, nego što je čistota tela i duše. Ona se zadobija krvlju i surovom borbom."
Završavao je rečima:
"Prisiljavajte sebe, očišćujte dušu i telo. Nipošto ne prihvatajte nečiste pomisli."
Što se tiče tihovanja, on ni jednu jedinu reč nije izgovarao bez potrebe. Posebno tokom Velikog posta, kada je bio sam sa ocem Arsenijem. Obojica bi tada tihovali čitavu sedmicu. Razgovarali su samo od subotnje večernje do nedeljnog povečerja, a zatim ponovo bezmolvstvovali, tokom čitave sedmice. Za to vreme sporazumevali su se gestovima kad je bilo neophodno. Budući da je Starac dobro znao kolika je korist od podviga tihovanja, i nama je zabranjivao da međusobno razgovaramo sem u krajnjoj nuždi. Kada bi nekoga od nas na poslušanje poslao izvan našeg isihastiriona* (isposnice), nije dopuštao da sa bilo kim razgovaramo. Sećam se da bi me, nakon povratka, strogo ispitivao da li sam u potpunosti očuvao poslušanje i tihovanje. Moja prva epitimija zbog dve-tri izgovorene reči podrazumevala je dve stotine poklona.
Ovaj nebeski čovek bio je pravi znalac u isceljivanju strasti svojih učenika. Ukoliko bi samo ostali uz njega okusili bi duhovno rođenje i postajali sasvim drugi ljudi. Kraj njega je, međutim, ostala samo nekolicina učenika, iako su mnogi dolazili. Nije bilo lako živeti sa njim. Mene je njegova očinska ljubav rukovodila na takav način da bi mnogima, ukoliko bih o tome kazivao, to izgledalo neverovatno. Tako sam, na primer, za dvanaest godina koje sam proveo kod njega, svoje ime čuo iz njegovih usta svega nekoliko puta. Da bi me oslovio ili pozvao, koristio je najrazličitija pogrdna imena i epitete koji su im odgovarali. Koliko je, međutim, bilo nežnosti u tim veštim zajedljivostima, kakva je sveta zabrinutost stajala iza tih poruga! Kako je danas moja duša blagodarna zbog tih hirurških zahvata njegovog najčistijeg jezika!
U pustinji smo proveli dugi niz godina. Međutim, zbog različitih iskušenja gotovo da su se svi razboleli. Starcu je dok je bio u molitvi javljeno da bi trebalo da siđemo sa litica, iz Skita Male Svete Ane, što smo i učinili i prešli u Novi skit. Tamo je klima bila blaža, a napori umereniji. Oporavili smo se svi osim Starca, koji je bolovao čitavog života. Od posta, bdenja, prolivenog znoja u molitvi, a i od kušača njegovo telo je postalo jedna velika rana.
Jednom prilikom sam ga upitao:
"Starče, zašto i sada posle tolikog iscrpljivanja postite"?
"Sada, čedo moje, postim da bi vam svima naš blagi Bog podario svoju blagodat", odgovorio je on.
Bez obzira na njegovu telesnu slabost i stradanja, Starac je u sebi osećao takvo duševno spokojstvo i blaženstvo da mu je bilo veoma teško da opiše to stanje. Govorio bi samo da unutar sebe oseća nešto, što podseća na raj.
A onda je došlo vreme njegovog odlaska. Čitavog svog života iščekivao je smrt, jer njegovo obitavanje na ovom svetu nije bilo drugo do borba, trud i bol. Duša mu je želela pokoja i iščekivala upokojenje. Iako je u nas čvrsto usadio sećanje na smrt, njegova bliskost sa tim "najstrašnijim od svih tajinstava," sa smrću, ostavila je snažan utisak na nas. Izgledalo je da se Starac priprema za svetkovinu, jer ga je savest obaveštavala o Božijoj milosti. I pored toga, tokom poslednjih dana svog ovozemaljskog života plakao je više nego obično. Da bi ga utešio, starac Arsenije je govorio: "Starče, toliko si stradao i toliko se molio tokom čitavog svog života, toliko si vapio zbog svoje duše, a sada još uvek plačeš?" Starac ga je pogledao i uzdahnuo: "Eh, starče Arsenije, istina je to što kažeš, ali ja sam samo ljudsko biće! Kako da znam da li je mom Bogu bilo ugodno, to što sam za Njega učinio? On je Bog i ne sudi kao mi, ljudi. Osim toga, ja se neću vratiti da ponovo plačem. Ovo mi poslednja prilika. Onako, kako sada učini svaki od nas, tako će nam i biti. Koliko budemo tugovali i plakali nad svojim gresima, toliko ćemo se i utešiti."
Njegova ljubav prema Presvetoj Bogorodici bila je neopisiva. Na spomen Njenog imena, Starčeve oči su se punile suzama. On ju je već odavno molio da ode iz ovog života i da otpočine. Svecarica ga je najzad uslišila. Obavestila ga je o njegovom odlasku na mesec dana unapred. Starac me je tada pozvao i objasnio šta treba da pripremimo. Bili smo u stanju iščekivanja.
Uoči njegovog prestavljenja, 14. avgusta 1959. godine, Starca je posetio gospodin Shinas iz Volosa. Bili su veliki prijatelji.
"Kako ste, Starče", upitao je, "kako je Vaše zdravlje?"
"Sutra ću, Sotiri, otići u večnu otadžbinu. Kada začuješ zvona, setićeš se mojih reči."
Uveče, na svenoćnom bdenju pred praznik Uspenja Presvete Bogorodice, Starac je bio na službi i, koliko je mogao, pojao sa ostalim ocima. Na Božanstvenoj liturgiji, tokom pričešćivanja Prečistim Tajnama, Starac je rekao: "Poputnina za život večni!" Osvanuo je i 15. avgust. Starac sedi na mučeničkoj hoklici ispred našeg isihastiriona, iščekuje čas i trenutak svog prestavljenja. Siguran je u obaveštenje koje je dobio od Presvete Bogorodice. Videvši, međutim, da vreme prolazi i da sunce izlazi, počinje da oseća nešto slično razočarenju i nespokojstvu zbog odlaganja. Bila je to poslednja poseta lukavoga. Pozvao me i upitao: "Dete moje, zbog čega Bog okleva da me uzme? Sunce izlazi, a ja sam još uvek ovde!" Videvši da moj Starac tuguje i da postaje nestrpljiv, usudio sam se da kažem: "Ne brinite, Starče! Pomolićemo se i Vi ćete otići!" Tada su suze prestale. Oci su uzeli svoje brojanice i započeli da se mole. Nije prošlo ni petnaest minuta, kada je Starac rekao: "Pozovi oce da učine metaniju, jer ja odlazim!" Tada smo načinili poslednju metaniju pred njim i uzeli njegov blagoslov. Ubrzo potom, podigao je oči i oko dva minuta uporno gledao oko sebe. Zatim je pogledao nas i, pun spokojstva i neiskazanog duševnog ushićenja, rekao: "Sve se završilo, krećem, polazim, blagoslovite!" Sa tim poslednjim rečima, priklonio je glavu na desnu stranu, dva-tri puta lagano otvorio usta i oči i to je bilo sve. Predao je svoju dušu u ruke Onoga, kojega je priželjkivao i kome je služio od svoje mladosti.
Bila je to uistinu končina prepodobnog. U nama je izazvala osećanje vaskrsenja. Pred nama se nalazio pokojnik i naša žalost je bila sasvim razumljiva, ali smo duboko u sebi doživljavali vaskrsenje. To osećanje me nikada nije napustilo. Od tog doba, ono prati svako naše sećanje na nezaboravnog svetog Starca.
Budući da je njegov život sam po sebi za nas predstavljao i pismenu i usmenu pouku i budući da smo na sopstvenom opitu spoznali snagu njegovih reči i da nas mnogi već godinama mole da napišemo knjigu o svetom Starcu, ovom knjigu mi njemu samom dajemo mogućnost da govori posredstvom svojih pisama.
Sa svetovne tačke gledišta, Starac je bio gotovo nepismen. Pohađao je samo dva razreda osnovne škole. Međutim, bio je mudar u božanskim stvarima. Bio je bogoumudren. "Pustinjski univerzitet" poučio ga je onome što nam je najpotrebnije, a to su stvari nebeske.
Znamo da će Starčeve reči biti od ogromne koristi monasima. Znamo da će koristiti i onima koji se dobrim podvigom podvizavaju u svetu. Sam Gospod zna da li će one koristiti još nekome i neka bude onako, kako je ugodno Njegovoj blagosti. U svakom slučaju, one se ne mogu prihvatiti bez odvažnog duha, niti se mogu sprovesti u delo bez podviga i velikog truda.
Veoma smo blagodarni svima koji su se potrudili na ovom izdanju i prizivamo na njih molitve blaženog Starca. Od sveg srca skrušeno molimo za oproštaj što do sada nismo udovoljili brojnim molbama i napisali životopis nezaboravnog, blaženog Starca.
Arhimandrit Jefrem,
nekadašnji iguman
opštežiteljnog manastira Filoteja
na Svetoj Gori
izvor:mitropolija.co.me
nekadašnji iguman
opštežiteljnog manastira Filoteja
na Svetoj Gori
izvor:mitropolija.co.me
Poslednja izmena: