LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Шта смета Москви и Вашингтону да се договоре
Голос России
Крајем фебруара ове године пошло ми је за руком да боравим на неколико експертских манифестација у САД. Уочи председничких избора у Русији Америку је посетило много руских стручњака у области политикологије, социологије, међународних односа. И то је сасвим природно, пошто су се како америчка елита, тако и широки кругови јавности у САД интересовали за врло актуални круг питања: шта се ипак дешава у Русији, колико су јаке позиције Владимира Путина, шта жели и шта може опозиција, како ће бити организовани избори и какве ће бити дугорочне последице политичких процеса који се одвијају у нашој земљи?
Тон излагања експерата из Русије био је различит, забележене су велике разлике у мишљењима. Говорници су се осећали прилично слободно, пошто су многе манифестације биле затворене за штампу, или се формат рада представника медија ограничавао такозваним ”Четемхаузовим правилом”. При томе многи излагачи, критикујући предизборну кампању руског премијера, оптужили су га за ирационални антиамериканизам. И, наравно, тим поводом су изражавали бојазни везане за будућност руско-америчких односа.
Заиста, у предизборном периоду Владимир Путин је упутио САД доста критичких стрела. Ипак, сматра да се то десили не зато што је премијер агресивно расположен према Америци. Он жали што Русији и САД до данас није пошло за руком да формирају ефикасан систем сарадње у политичкој, економској и војној сфери, да под њу подведу стабилан темељ, да постану не само партнери, већ можда и савезници. У сваком случају, управо о томе је председнички кандидат писао у свом чланку у листу ”Московские Новости”.
Осим тога, Путин није приватно лице, већ национални лидер који је на крају победио на изборима. Зато је његова предизборна реторика одражавала не само његово лично мишљење, већ и погледе милиона грађана Русије, који се односе према политици САД са одређеном сумњом. И треба рећи да за то постоје све основе.
Руско-амерички односи од тренутка окончања хладног рата прошли су више етапа. Романтизам с почетка 90-их сменила је дубока криза изазвана балканским ратовима НАТО-а и првим проширењем алијансе на исток. Покушаји да се побољшају односи после састанка двојице председника у Љубљани завршен је иступањем САД из споразума о ПРО, интервенцијом у Ираку, другим таласом експанзије Северноатлантског блока, америчком подршком обојених револуција у Србији, Грузији и Украјини. Коначно, најнижа тачка односа између наших земаља био је августовски рат 2008. године. Као последица појавио се сасвим објашњив нетагивни имиџ САД у свести већине руских грађана. И Владимир Путин није могао да не реагује на бојазни својих бирача.
Желим да скренем пажњу на стратешки аспект проблема. Од 1990. године, упркос обећањима западних лидера датих у процесу уједињења Немачке, НАТО блок приближио се руским границама. Алијанса је примила у своје редове не само бивше чланове Организације варшавског уговора, већ и три прибалтичке републике које су раније биле у саставу СССР. А у непосредној близини од виталних центара у нашој земљи почиње да се поставља снажна војна инфраструктура противракетне одбране, која убудуће може да ослаби одбрамбену способност Русије.
Чини се, рестартовање односа између Русије и САД, започето 2009. године, оживело је наде у формирање јаке платформе за руско-америчку сарадњу. У сваком случају, како у руском, тако и у америчким експертским круговима тим поводом могао је да се забележи одређени ентузијазам. Пројектима побољшања односа Москве и Вашингтона бавили су се многи стручњаци. Много од онога што је било урађено убудуће може да буде искориштено за побољшање руско-америчких односа. Ипак слабо место таквих пројеката је недовољно уважавање улоге војне безбедности у односима између РФ и САД. А она је кључна.
Ради се о томе што наше две земље практично не зависе једна од друге, како у економском, тако и у политичком погледу. Трговинска размена између нас није тако велика. Имамо другачији менталитет и политичку културу. Ми, као и не баш велики број других земаља, у пуној мери користимо оно што се назива државни суверенитет — независан од САД (као што они не зависе од нас). Другим речима, једни у односу према другима представљамо политичке и економске јединице саме себи довољне.
Једино питање у којем Мосвка заиста зависи од Вашингтона, и напротив, јесте проблем војне безбедности. Русија и САД су до данас две земље од којих зависи глобална стабилност, заснована на одвраћању. Наравно, за последњих 20 година ова тема је у одређеној мери замазивана. Сматрало се да је после распада СССР одвраћање, засновано на узајамном гарантованом уништењу, већ изгубило своју актуалност, да је постало ствар прошлости.
То ипак није тако. Одвраћање је апсолутна гаранција да стратешки баланс снага у свету неће бити нарушен. Од средине прошлог века оно чува свет од глобалног војног конфликта и још дуго је испуњавати ову фукнцију. Зато ће Русија увек врло осетљиво реаговати на покушаје да се постигну једностране предности у сфери стратешког нуклеарног наоружања.
Ипак изгледа да то никако нису спремни да схвате наши амерички партнери. Уместо да започну са Русијом стратешки дијалог по питањима безбедности, развијају пројекте сарадње у тој сфери, одустану од стереотипног блоковског мишљења и демонтирају, коначно, свој део наслеђа хладног рата (НАТО блок и у актуалним условима бескорисне америчке војне базе у Европи), Сједињене Државе и даље живе логиком биполарног сукоба. Зато се не треба чудити што ће политичко руководство РФ, одражавајући расположења већине грађана земље, деловати на одговарајући начин. Једном ћемо изаћи из тог зачараног круга. Али ради тога је потребна добра воља и жеља да се живи на нов начин. И то треба да демонстрира не само руска страна, која је прошла свој део пута пре две деценије.
Алексеј Пиљко, доцент факултета међународне политике Московског државног универзитета Ломоносов,
Голос России
Крајем фебруара ове године пошло ми је за руком да боравим на неколико експертских манифестација у САД. Уочи председничких избора у Русији Америку је посетило много руских стручњака у области политикологије, социологије, међународних односа. И то је сасвим природно, пошто су се како америчка елита, тако и широки кругови јавности у САД интересовали за врло актуални круг питања: шта се ипак дешава у Русији, колико су јаке позиције Владимира Путина, шта жели и шта може опозиција, како ће бити организовани избори и какве ће бити дугорочне последице политичких процеса који се одвијају у нашој земљи?
Тон излагања експерата из Русије био је различит, забележене су велике разлике у мишљењима. Говорници су се осећали прилично слободно, пошто су многе манифестације биле затворене за штампу, или се формат рада представника медија ограничавао такозваним ”Четемхаузовим правилом”. При томе многи излагачи, критикујући предизборну кампању руског премијера, оптужили су га за ирационални антиамериканизам. И, наравно, тим поводом су изражавали бојазни везане за будућност руско-америчких односа.
Заиста, у предизборном периоду Владимир Путин је упутио САД доста критичких стрела. Ипак, сматра да се то десили не зато што је премијер агресивно расположен према Америци. Он жали што Русији и САД до данас није пошло за руком да формирају ефикасан систем сарадње у политичкој, економској и војној сфери, да под њу подведу стабилан темељ, да постану не само партнери, већ можда и савезници. У сваком случају, управо о томе је председнички кандидат писао у свом чланку у листу ”Московские Новости”.
Осим тога, Путин није приватно лице, већ национални лидер који је на крају победио на изборима. Зато је његова предизборна реторика одражавала не само његово лично мишљење, већ и погледе милиона грађана Русије, који се односе према политици САД са одређеном сумњом. И треба рећи да за то постоје све основе.
Руско-амерички односи од тренутка окончања хладног рата прошли су више етапа. Романтизам с почетка 90-их сменила је дубока криза изазвана балканским ратовима НАТО-а и првим проширењем алијансе на исток. Покушаји да се побољшају односи после састанка двојице председника у Љубљани завршен је иступањем САД из споразума о ПРО, интервенцијом у Ираку, другим таласом експанзије Северноатлантског блока, америчком подршком обојених револуција у Србији, Грузији и Украјини. Коначно, најнижа тачка односа између наших земаља био је августовски рат 2008. године. Као последица појавио се сасвим објашњив нетагивни имиџ САД у свести већине руских грађана. И Владимир Путин није могао да не реагује на бојазни својих бирача.
Желим да скренем пажњу на стратешки аспект проблема. Од 1990. године, упркос обећањима западних лидера датих у процесу уједињења Немачке, НАТО блок приближио се руским границама. Алијанса је примила у своје редове не само бивше чланове Организације варшавског уговора, већ и три прибалтичке републике које су раније биле у саставу СССР. А у непосредној близини од виталних центара у нашој земљи почиње да се поставља снажна војна инфраструктура противракетне одбране, која убудуће може да ослаби одбрамбену способност Русије.
Чини се, рестартовање односа између Русије и САД, започето 2009. године, оживело је наде у формирање јаке платформе за руско-америчку сарадњу. У сваком случају, како у руском, тако и у америчким експертским круговима тим поводом могао је да се забележи одређени ентузијазам. Пројектима побољшања односа Москве и Вашингтона бавили су се многи стручњаци. Много од онога што је било урађено убудуће може да буде искориштено за побољшање руско-америчких односа. Ипак слабо место таквих пројеката је недовољно уважавање улоге војне безбедности у односима између РФ и САД. А она је кључна.
Ради се о томе што наше две земље практично не зависе једна од друге, како у економском, тако и у политичком погледу. Трговинска размена између нас није тако велика. Имамо другачији менталитет и политичку културу. Ми, као и не баш велики број других земаља, у пуној мери користимо оно што се назива државни суверенитет — независан од САД (као што они не зависе од нас). Другим речима, једни у односу према другима представљамо политичке и економске јединице саме себи довољне.
Једино питање у којем Мосвка заиста зависи од Вашингтона, и напротив, јесте проблем војне безбедности. Русија и САД су до данас две земље од којих зависи глобална стабилност, заснована на одвраћању. Наравно, за последњих 20 година ова тема је у одређеној мери замазивана. Сматрало се да је после распада СССР одвраћање, засновано на узајамном гарантованом уништењу, већ изгубило своју актуалност, да је постало ствар прошлости.
То ипак није тако. Одвраћање је апсолутна гаранција да стратешки баланс снага у свету неће бити нарушен. Од средине прошлог века оно чува свет од глобалног војног конфликта и још дуго је испуњавати ову фукнцију. Зато ће Русија увек врло осетљиво реаговати на покушаје да се постигну једностране предности у сфери стратешког нуклеарног наоружања.
Ипак изгледа да то никако нису спремни да схвате наши амерички партнери. Уместо да започну са Русијом стратешки дијалог по питањима безбедности, развијају пројекте сарадње у тој сфери, одустану од стереотипног блоковског мишљења и демонтирају, коначно, свој део наслеђа хладног рата (НАТО блок и у актуалним условима бескорисне америчке војне базе у Европи), Сједињене Државе и даље живе логиком биполарног сукоба. Зато се не треба чудити што ће политичко руководство РФ, одражавајући расположења већине грађана земље, деловати на одговарајући начин. Једном ћемо изаћи из тог зачараног круга. Али ради тога је потребна добра воља и жеља да се живи на нов начин. И то треба да демонстрира не само руска страна, која је прошла свој део пута пре две деценије.
Алексеј Пиљко, доцент факултета међународне политике Московског државног универзитета Ломоносов,