Šta sam naučila od mame...
"Ženski" pogled na život i svet koji nas okružuje ćerke stiču ugledajući se na svoje majke. O svojim iskustvima za Život Plus govore Mirjana Bobić-Mojsilović, Svetlana Ceca Kitić, Verica Rakočević,Olivera Jovićević, Branka Nevistić,Tanja Bošković, Tijana Dapčević, Tanja Peternek-Aleksić i Nataša Jeremić.
Rezultati istraživanja koje je nedavno sprovedeno u Francuskoj otkrivaju da 80 odsto žena veruje da su od svojih majki nasledile stav koji imaju prema porodici, podizanju dece, muškarcima i životu uopšte, ali i spremnost i rešenost da se bore za svoja ubeđenja.Sa ovim mišljenjem slažu se i francuski psiholozi koji tvrde da tzv. ženski pogled na život i svet koji nas okružuje, pripadnice lepšeg pola stiču ugledajući se na svoje majke. Ona je ta koja im prenosi svoje životno iskustvo i stavove. Svest o nasleđu koje je dobila od majke ćerka stiče tokom čitavog života kroz sazrevanje. Zato su detinjstvo, pubertet, prva ljubav, materinstvo, briga o ostarelim i bolesnim roditeljima i njihova smrt najvažniji trenuci u životu svake žene. Jer, kada se nađe u takvim situacijama ona, svesno ili nesvesno, preispituje i analizira životnu filozofiju koju je nasledila od majke, ali ne samo od nje, već i od svih svojih ženskih predaka, bilo da je reč o načinu oblačenja, zavođenju ili snalaženju u društvu koje je okružuje. Majka oblikuje ličnost svoje kćerke i nizom nesvesnih, nevidljivih i neverbalnih signala, njena gestikulacija, prekorni pogledi, pa i uvređeno ćutanje utiču na formiranje kćerkinog karaktera.
Uostalom, francuska spisateljica Simon de Bovoar u romanu "Drugi pol" napisala je: "Ne rađamo se kao žene, žene postajemo".
A “Život plus” u maloj anketi među poznatim i uspešnim javnim ličnostima prenosi njihove poglede na ono što su nasledile od svojih majki i što ih je, osim fizičke sličnosti, obeležilo u odrastanju i životu koji vode.
MIRJANA BOBIĆ-MOJSILOVIĆ, PISAC
- Najvažnije što nam je majka svima trima dala jeste radna etika, mada je ona i danas najvrednija od nas tri. Ona je bila vrlo stroga majka, retko nas je hvalila, i retko nas je mazila. Uvek je govorila da se deca ljube i hvale samo dok spavaju. To apsolutno ne primenjujem u slučaju moje ćerke. Mnogo je mazim, grlim, ljubim i podržavam, ali sam i ja njoj, kao i nama naša majka, prenela stav da u životu najviše sve zavisi od nas samih. Koliko truda, toliko plodova. Nisam prihvatila njene spartanske metode vaspitanja, i nikada svojoj ćerki nisam rekla “sine“ kao ona nama. Od mame sam naučila da se teški životni trenuci, melanholija i tome slično najbolje leče radom - kad mama iz čista mira uzme da pere prozore, znale smo da je to terapijski rad. To primenjujem i ja, sada. Ne perem baš prozore, ali se nekako pokrenem. Kada klonem i kad me obuzmu tužne misli, znam da ja najbolji lek i bukvalno - ustati. Sedenje i ležanje prave isti takav status i u glavi. Daleko sam popustljivija od nje u svim odnosima, a pre svega u odnosu prema mojoj ćerki. Umem da joj kažem izvini, umem čak i mami da kažem izvini, a mojoj mami je i danas to kao neki strani jezik. Ipak, od kada ima dve unuke, i ona je neverovatno omekšala. Moja mama je bolje raspoložena od mene i ima više životne hrabrosti od svih nas, Neustrašiva je. Njen životni moto je ”udri brigu na veselje”.
SVETLANA CECA KITIĆ, RUKOMETAŠICA
- Moj jedini uzor u životu oduvek je bila moja mama. Zato sam se veoma trudila da njenu životnu folozofiju primenim u svakom segmentu i mogu da kažem da sam postala njen klon. Pokušavam da je imitiram u svemu, počev od odnosa kakav je imala prem ocu, zatim prema deci, prijateljima, rođacima, komšijama, prema poslu. Ona nije naročito učena, ali je vrlo oštroumna žena, velikog srca i široke duše. Sve više mi govore da ličim na nju, to mi je veći kompliment nego da mi kažu da ličim na Anđelinu Džoli.
VERICA RAKOČEVIĆ, MODNI KREATOR
- Imala sam sreću da odrastam pored roditelja koji su živeli u neverovatnoj harmoniji i ljubavi. Jedna od bitnijih stvari koje su na neki način odredile moj život i njegov sadržaj jeste odnos prema porodici i ljubavi. Koliko je ljubav kao istinska suštinska vrednost bila u odnosu moje majke prema ocu i nama toliko je to meni bio imperativ u životu. Njena filozofija bila je lakoća življenja i život ispunjen tolerancijom i emocijama. I ćerke i sina uvek sam savetovala da su svi problemi rešivi ako živite sa nekim koga istinski volite. Ma kako to delovalo drugačije, jer moje ime ljudi nekako vezuju za glamur, materijalne vrednosti, u mojoj porodici su bili na poslednjem mestu, te sam tako i usmeravala svoju decu. I danas kada su odrasli i žive u svojim porodicama, naša povezanost je jaka i čvrsta, svakodnevno se čujemo i tu smo uvek jedni za druge da toplim razgovorom rešavamo probleme.
OLIVERA JOVIĆEVIĆ, TV NOVINAR
- Majka je meni i sestrama, a imam ih tri, svojim primerom uvek pokazivala da je najvažnije ne plašiti se rada, ni životne borbe. Iako je majka bila domaćica koja se starala o našoj mnogočlanoj porodici, kao obavezne stavke u našem vaspitanju usadila je obrazovanje i finansijsku samostalnost. Najnormalnije je bilo da sve četiri budemo sjajni đaci, kasnije studenti, da se odmah zaposlimo, da nikada ne zavisimo od momaka, muževa i drugih "sekundarnih" izvora finansiranja. Imala je hrabrosti za različite akcije, da ni iz čega stvori nešto, kako bi dopunila budžet koji je zavisio od inženjerske plate moga oca, od koje je izgrađena naša kuća, išlo se na letovanja... Tako smo još u detinjstvu u čudu gledali "kako sreća prati hrabre", pa smo i same često u životu testirale tu osobinu. Poštenju, odgovornosti i istini učila nas je odmalena. To je za mene i danas svetinja.
BRANKA NEVISTIĆ, TV NOVINAR
- Moja majka je najbolja. Odmah zatim je red da dodam i - kakva majka takva kćer (smeh). Moja majka je uvek bila najodraslija osoba koju poznajem. Ozbiljna, nežna, trčala da sve stigne i svima ugodi. Nikada nije sedela, uvek je negde jurila, nešto radila, a bogami isto je tražila i od mene i moje sestre. Iako požrtvovana, iako podređena porodici, blaga i nežna, to je istovremeno i zahtevna majka. Ona se zaista pridržavala onoga "red, rad, disciplina". Smetalo mi je tada, dok sam bila dete, što je odmah posle ručka sve sklanjala, žurila da sve bude pod konac. Ja sam volela da svi sedimo posle ručka i pričamo. Danas, kada više nisam samo kćerka, uhvatim sebe ponekad kako to isto radim... Tada stanem, ostavim tanjire, da bih razmenila još koju reč i osmeh sa svojim sinom.
Zahvalna sam majci što se nikada nije ponašala kao da mi je drugarica. Uvek je bila baš mama. Još se sećam promrzlih ruku, sankanja i mirisa tek spremljenih krofni i tople čokolade za mene i moje drugarice. Volim kada moj sin dovede svoje drugare, kada čujem smeh i galamu... Ne smeta mi ni prolivanje soka, ma ništa mi ne smeta, a nisam mislila da će biti tako.
Divim se svojoj majci koja mi je dopustila da se osamostalim, što me sa poverenjem ispratila u jedan nov, nepoznat svet. Njeno poverenje bilo je moja odgovornost. Nadam se da ću i ja pomoći svom sinu da postane srećan, dobar čovek. Volela bih da nas je majka češće hvalila i glasno se ponosila nama, jer je imala razloga. Nikada to nije radila. Smatrala je da je to nepristojno. U to vreme je možda zaista tako bilo, bar u Hercegovini. Danas, ja se divim i hvalim svoga sina jer je vredan toga i verujem da zbog toga neće biti bahat niti umišljen. Lakše je biti kćerka nego majka. Biti kćerka i majka je najkompleksnije. Jer, uz sve to, ipak, moraš ostati i žena.
TANJA BOŠKOVIĆ, GLUMICA
- Bila sam u prilici da imam i mladu mamu i mladu nanu. Od obe sam učila, i naučila: bespogovorno poslušati, biti uredan u svakom smislu, odgovoran, pošten, kreativan i u životu i u kuhinji, koliko je važno održati reč... Ponešto i nisam usvojila. Recimo, bilo je pokušaja da mama nametne studije nečeg drugog, pametnijeg, ženstvenijeg, unosnijeg, naučnijeg, a ja sam uprkos tome otišla na Akademiju.
Trudim se da iste vrednosti i navike usvoje i moja deca, mada ne tako tvrdo, jer ne volim bespogovornost – to me je uznemiravalo kao dete a i kasnije. Sa decom sam uspostavila takav odnos da sve može da se objasni ako imaš argument. Ako umeš da istraješ povući ću se sa svojim zahtevom, pa kud puklo da puklo. Moja deca nisu bili odlikaši, tipa "ništa manje od petice ne dolazi u obzir". Naprotiv. Tražim najbolje od njih, ali oni to često ne daju na stranama na kojim bih ja želela, ali daju na nekim drugim. I to je sasvim u redu.
TIJANA DAPČEVIĆ, PEVAČICA
- Moja mama je izgubila oca kada je imala deset godina, tako da se trudila da mi usadi to da je majka bitna, ali da je u porodici važniji otac. Vaspitala me je patrijarhalno, ali nije bila preterano stroga. To sam nasledila od nje i drago mi je zbog toga. Tome ću učiti svoje dete, da od malih nogu odgovara za svoje postupke i da stalno bude uz porodicu. Neću ga vaspitavati u baš preterano slobodnom duhu, ali neću biti ni prestroga.
Ono što od mame nikada nisam uspela da naučim i usvojim jeste da svaki put budem tip-top sređena. Ona je, ipak, operska diva, prvakinja u Operi, i sređena je i kad ide da baci đubre, do prodavnice... To mi nije usadila, ali jeste nešto drugo, da svake nedelje, kako god umemo, svi budemo kod kuće, i da na trpezi bude sve po redu, od supice, preko rinflajša, mesa, krompira, dezerta.
TANJA PETERNEK-ALEKSIĆ, TV AUTOR
- Moja mama je presudno uticala na moj odnos prema ljudima i pokušaj da svakom pomognem. Užasavalo je kada je pitaju zašto troši svoje veze i kontakte na druge ljude. A ako je nešto radila i radi otkad znam za sebe, to je da nije štedela sebe kada su prijateljstva u pitanju. Taj odnos da svakom treba pomoći prihvatila sam i ja, pa mi se događa da nepoznatim ljudima organizujem preglede kod lekara... Ili, nedavno me je jedna gledateljka pitala kako da dođe do instruktora koji me je učio da vozim, jer sam ga hvalila da sam u tridesetim savladala vožnju zahvaljujući njemu. I, naravno, da sam potražila čoveka i javila joj da je on danas građevinski inspektor u jednoj opštini. Danas mi je jasno zašto Tamara rešava probleme drugaricama u gimnaziji. Ona stara, "iver od klade", kod nas se potvrdila.
NATAŠA JEREMIĆ, TV NOVINAR
- Pre svega, jako fizički ličim na mamu, i mislim da nosim istu životnu energiju, mada tata nimalo ne zaostaje. Uvek idemo dalje sa optimizmom, nasmejane, spremne i na teške i na lepe stvari. Nismo osobe koje se žalimo. Velika požrtvovanost i posvećenost ljudima je nešto što takođe prepoznajem kod sebe, a što sam nasledila od mame. I u dobroj meri, istrajnost. Mada je i ona, kao i sve mame, pokušavala da mi nametne nešto svoje, da me promeni u nekim sitnim stvarima. Ali, sam ja uvek bila tvrdoglava i uporna, terala sam po svome i uvek uspevala da se izborim za ono što hoću. To je ona i shvatila kasnije i više se nije ni trudila da me menja. Takođe, volela je da me posavetuje u vezi sa oblačenjem, što mi nije smetalo, jer sam volela njen stil i način odevanja. Čak sam u srednjoj školi nosila njene stvari, često sam ih uzimala, a ona baš i nije bila oduševljena kada me vidi u svojoj odeći.
Izvor:Novosti-Zivotplus